Гле, на истоку кад миловидно свјетло
Диже пламну главу, свако око земно
Погледима служи величанство свето,
Огрануло лице штујући му спремно;
И кад већ на стрмен бријег небески крочи,
Слично снажну момку у доба му цватно,
Ипак му љепоту дворе смртне очи
Позорно му пратећ ходочашће златно;
Али кад с врхунца, с кочијом уморном,
Као старац слаб низ обданицу срне,
Другуд гледа око, дотада покорно,
С његове се ниске стазе сада сврне.
Тако ти, кад минеш с подневних висина,
Негледан ћеш мријети не зачнеш ли сина.