Кад брецаје бројим што казују вријеме,
Видећ блистав дан у грозној тонут ноћи;
Кад проматрам како љубица јур вене
И црни се прами сребре у сједоћи;
Кад видим без лишћа стабла узносита,
Стадима на жези доскорашњи осјен,
А сва љетна зелен на носила збита,
Свезана у снопље, с бијелим кртим осјем;
Тад ме о љепоти твојој муче двојбе
Да ћеш с оним минути што вријеме смиче,
Јер се миља и љепоте сами дробе
И мрију чим виде како друго ниче;
Ништа не одоли временитој коси
Већ пород, да њој у грабежу пркоси.
