Снег се топи...
| Снег се топи... (1892) Писац: Иван Мартиновић |
Снег се топи, већ попушта зима,
Пролеће ће скоро да нам сине;
Али зима, што ју срце има,
Никада да мине.
Тражим друштва, где веселост влада,
Мислећ, да ћу ту топлине наћи;
Срце своје препуњено јада
Изнео сам браћи.
Ал браћа ме још већма растуже
Вајкајућ се: сирома, сирома!
И уместо утеху да пруже,
Терају ме дома:
Да с’ истужим измеђ четир зида,
У осами да јаде изјадам.
Ту да ми се и рана извида,
И бољему надам.
Па када ме боли одумину,
Кад и за ме, веле, прође зима,
Те топлији зраци ми засину,
Тад да одем њима.
Панчево, 25./1. 1892.
Извор уреди
1893. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година осма, број 8-9, стр. 100.
|