Снаха Јелена и дјевер Павле
Што се сунце покрај горе краде?
Није оно ни жарко сунашце,
Већ је оно Јелина госпоја
С својим Павлом из рода дивером;
Дивер Павле Јели говорио: 5
„Нут', Јелина, невистице моја!
„Даруј мени Ану сестру твоју."
А она је њему говорила:
„Муч', не лудуј, мој дивере Павле!
„Није Ана моја сестра за те, 10
„Ана ј' моја од горице бона." [1]
А он њојзи тијо говорио:
„Даруј ми је, невистице моја!
„Нек је она од горице бона,
„Одвешћу је Госпи на Омлово,[2] 15
„Мени ће је Госпа оздравити."
А кад она ричи разумила,
Диверу је тијо бесидила:
„Вира моја, мој диверу Павле!
„Није Ана од горице бона, 20
„Већ је Ана и одвише липа;
„Купи свате знано и незнано,
„И туђина зови за дивера,
„Немој Иве брата рођенога:
„Јер је Ана и одвише липа, 25
„Ти ћеш с Ане изгубити главу."
А кад Павле ричи разумио,
Одма трчи на муштулук мајци:
„Мен' муштулук, моја мила мајко!
„Дарова ми невистица секу; 30
„И она је мени говорила,
„Да сакупим кићене сватове,
„И туђина зовем за дивера,
„А не Иву брата рођенога;
„Да је Ана и одвише липа, 35
„Да ћу с Ане изгубити главу."
А мајка је њему говорила:
„Муч' не лудуј, драго дите моје!
„То је твоја велика срамота,
„Да туђина зовеш за дивера, 40
„Не Ивана брата рођенога."
Пак су липе свате сакупили,
Пака иду по младу дивојку.
Здраво свати дошлп до дпвојке,
И здраво се натраг повратили; 45
Од планине мало витра било,
Дивојци је дувак подигнуло,
Сину лице, кано сунце жарко;
А кад види млађани дивере,
Он повика иза свега гласа: 50
„Брате Павле, коња пожелио!
„Кога гониш боса прико горе.
„Прико горе чарне, Коренице!"
А кад Павле ричи разумио,
Брже јунак коња одсиднуо, 55
Пак погледа коњицу у ноге;
У коња су све четири плоче
И двадесет и четири чавла.
А кад види Иве дите младо,
Он извади од бедрице ђорду, 60
Брату Павлу одсијече главу;
А веле му господа сватови:
„Што ј', Иване, да од Бога најдеш!
„Што погуби твога брата Павла?"
Ту сватови коње одсидоше, 65
С ђордам' Павлу гребак ископаше,
Пака млада Павла укопаше;
Иду свати двору бијеломе,
А пред двором дивно коло игра,
Коло води Јелина госиоја, 70
Све је свате редом пребројила,
Ал' не броји свог дивера Павла;
Наопако колом окренула,
Окренула, пак се уставила,
Пака иде драгој сестри својој; 75
А сестра је њојзи говорила:
„Што је, сестро, да од Бога најдеш!
„Још ти нисам ни ка двору дошла,
„Остала сам удовица млада!
Кад Јелина ричи разумила, 80
Одма трчи у дворе бијеле,
И узимље ноже оковане,
Пак је Иву у срц' ударила.
Кад то види мајка Иванова,
Јелини је тијо говорила: 85
„Што ј' то, Јеле? Да од Бога најдеш!"
А Јела је њојзи бесидила:
„Вира моја, мила мајко моја!
„Нерођена, колик' и рођена,
„Волим да смо оби удовице, 90
„Нег' дви сестре једнога љубовце."
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
