Смрт кнеза Доброслава/24

ЧИН ЧЕТВРТИ

ПОЈАВА VIII

ПОЈАВА VIII
Сам ДОБРОСЛАВ.

Ноћас! ноћас!.. твоје пророчанство
Бар за ноћас испунит' се неће;
Нож који ти пред очима с'јаше,
За другога биће нож, не за ме. —
Сада могу спокојнији бити.
Очима сам својим прегледао
Све у замку најтајније куте,
И не нађох ни у једном да се
Тај убица предсказани крије.
А на пољу свуда поуздане
Обилазе страже. Нико дакле,
Окром ако не би птица био,
Допријети не може до мене.
Била ово моја глупост, био
Тајни бојаз, био демон који
Хоће да ме непрестано мучи,
Најбоље је да се обезб'једим.
(Сједа и мисли.)
Јадни Томко погребзн је! лежи
Тешка земља над његовим т'јелом.
Ваљ'да неће испод ње тај моћи
Да с' ископа, као и Мил'јенко,
Па доћи ми да понови грозно
Пророчанство своје. Ипак мислим
Да се нешто сад осврнем натраг,
На врат'ма бих њега опазио.
Ох! и дојста постадох овака?
Од како сам видио у цркви
Ону сјенку, а смрт овдје с Томком
К'о стиснуо у наручју своме,
Од онда је страх од мене јачи
Завладао цијелим ми бићем.
Па ипак сам на убиство ново
Помислити мог'о! наредит' га!..
Шта ћу, шта ћу? друкчије се не неда;
Као нека тајанствена рука
Из злочинства гура м' у злочинство!
То је сила којој није можно
Одољети, то је пак'о који
Привлачи ме кобно у свој понор.
Мклијенко најприје, па Томко,
А сада ће кнез Радимир: са њим
И Добрила ваљ'да ће отићи.
Па и Срђе, који је по срећи
Осветничку намјеру спрам мене
Повјерио Станку, и њега ми,
Чим се врати, ваља уклонити.
Ха! петоро жртава већ видим
Испред себе! и све, све до једне
Невине су; сам' охолост моја
Не даде ми до сад да то признам.
(Чује се глас кукавице. Он скаче на ноге.)
Шта је ово? са врха звоника
Кукавица кука! жалостиви
Глас јој ув'јек несреће је вјесник;
И пред саму смрт Мил'јенкову
Овако је кукала... Од пушке,
Кобна птицо, скоро погинула!
(Дошао је до прозора па гледа на поље.)
Там' у замку Радмировом видим
Необичан покрет... непрестано
Лете св'јеће мимо све прозоре.
Шта ћу чути још до мало часа?
Да ј' убијен, или да залудан
Би покушај? Шта волим? Сам не знам.
Глас ма какав од туда ми стиг'о
Спокојства ми неће донијети...
Да је Срђе хитац изручио,
Грдна би се већ слушала вика.
Преварих се дакле... Скоро боље;
Боље, боље... А не бих ли мог'о
Том човјеку живот оставити?
Узет' мање једну крв на душу?...
Шта то бунцам? он је неумитан;
Све да бих му и пружио руку,
Он би мени јаросно у прси
Нож сјурио. Нас двојицу земља
Већ заједно носити не може.
Пасти мора. Ова два убиства
Нек се сврше, па ни једно више,
Ох! ни једно, заклињем се свачим.
За покој ћу њиних душа цркву
Подигнути свакому на гробу;
А ја ћу се повућ' у самостан,
У пустињу какву, да ту постим,
Да се молим и до смрти кајем,
Не би ли ми Вишњи опростио.
(Опет гледа кроз прозор.)
Јоште ништа; тамо је све мирно.
Нек судбина учини што хоће. —
Сав сам сможден... глава ми је тешка...
Спустићу се на ту наслоњачу,
Еда би ми у благоме крилу
Сна тренутна дух одмора наш'о.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.