Смрт Стефана Дечанског/22
2.
СВЕТКОВИЋ, ДУШАН
СВЕТКОВИЋ: Краљевићу, ти си замишљен.
ДУШАН: Ах, ја сам у земљи детињства мога.
СВЕТКОВИЋ: Која те познаје.
ДУШАН: Реци боље, коју ми не познајемо. Светковићу, Светковићу, јако ли ти заиђосмо. Кажи ми, шта ћемо код Неродимље?
СВЕТКОВИЋ: Питај твоју судбу.
ДУШАН: У Неродимљи је српска крв, тако чиста, као што је моја и твоја.
СВЕТКОВИЋ: Само не чистија.
ДУШАН: Не треба да је чистија, Жарко, не треба да је чистија! Мати међу децом не прави разлике.
СВЕТКОВИЋ: То само твој отац чини.
ДУШАН: Ах, мој отац најизбранија глава у земљи, али и код њега има неваљалих људи као свуда. Советници, жупане, советници начинише сву ову несрећу.
СВЕТКОВИЋ: Зар ја разбирам ко је стрелу запео? Питај боље у чијој је руци.
ДУШАН: О, у благој је она руци; веруј ми, Светковићу, мало такових руку свет броји. И против овога . . .? Не, ми смо пренаглили, пут је наш стрмен и прек; к пропасти води Србију и Зенту; ја ћу други лек да тражим.
СВЕТКОВИЋ (пренеражен): Шта?
ДУШАН: Идем управо оцу моме, сам и без икакве пратње. Чувства нека говоре, језик ће ћутати. Моја покорност и доброта очина разбиће црне ове облаке, који су се навукли подбадањем других.
СВЕТКОВИЋ: Јесмо ли с том намером пошли?
ДУШАН: Ми смо пошли теби живот, мени Зорку обезбедити. Нашто оружје, ако се то лепим начином постигнути може.
СВЕТКОВИЋ: Чујеш, краљевићу, овако је и отац ти мислио, кад су се распре породиле између њега и краља Уроша. Али отац није тако осећао, као што је сину покорност наговештавала, него га је лишио
очију.
ДУШАН: Друго је, Светковићу, било срце у деда мога Уроша, ја га добро памтим, а друго је у Стевана Дечанског. Овај ће сузе пролити, кад ме клечећа види.
СВЕТКОВИЋ: А советници?
ДУШАН: Нек' је само краљу срце ублажено, советници речи по ћуди његовој управљају.
СВЕТКОВИЋ: Разлажеш ли ти шта ће са мном бити, ако те отац по несрећи затвори?
ДУШАН: Ево ти војске, а ено Неродимље, устај и избављај себе и мене. Војници ће још већма бити огорчени.
СВЕТКОВИЋ: Неће ли бити доцкан?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|