Смрт Смаил-аге Ченгића/1

I: Аговање

Слуге зове Смаил-ага,
Усред Столца куле своје,
А у земљи херцеговој:
„Ајте амо, слуге моје,
Брђане ми изведите,
Штоно сам их заробио робљем
На Морачи води хладној.
Још Дурака старца к томе,
Што ме хрђа свјетоваше
Да их пустим дому своме,
Јер су, рече, влашад љута;
Они ће ми одмаздити
Мојом главом влашке главе:
Ко да стрепи мрки вуче
С планинскога гладна миша.”

Хитре слуге послушаше,
Изведоше тамничаре.
На ногух им тешке негве,
А на рукух лисичине.
Кад их видје силан ага,
Он намакну гојне воле
И џелате љуте рисе,
Тер их турскијем даривао даром:
Сваком момку остар колац даје,
Коме колац, коме ли конопац,
Коме бритку палу намјењује.

„Ајте, крсти, дијелити даре,
Штоно сам ви Турчин приправио,
Вам и вашијем Брдам каменијем;
Ви бо како, сва ће Брда тако.”

Турчин рече, ал мријети
За Христову вјеру свету
Тешко није, тко се за њу бије.

Крцну колац неколико пута,
Звизну пала неколико пута,
Задрхташе та вјешала танка,
Ал не писну Црногорчад млада,
Нити писну, нити зуби шкрину.
Проз пољану мрка крвца текну,
Нити писну, нити зуби шкрину.
Пољана се напуни тјелеса,
Нити писну, нити зуби шкрину.
Већ тко зовну Бога великога,
Тко лијепо име Исусово,
Тер се ласно растадоше с сунцем
Заточници мријет навикнути.

Ријеком крвца пољем тече;
Турад буљи скрстив руке.
Тко је млађи, радо гледа
На липову крсту муке;
А тко стариј', муке исте
Сам на себи с влашке руке
Већ унапријед од стра ћути.

Љутит ага мрко гледа
Гдје се силом дивит мора
Силан арслан горском мишу.

Тко си јунак, осветит се не мо'ш
На јунаку дотле док не преда.
Смакну Туре толико јунака,
Посмица их, срца не искали,
Што без страха сви су пред њим пали.

Бој се онога тко је вико
Без голема мријет јада.

Видећ ага крепост таку
Зазебе га на дну срца
Ко леденијем ратом леден
Шиљак душу да му дирну.

Од туге ли за јунаци,
Што их силан заман страти?
Турчин туге за крстове неима.
Од страха ли, јер се глави боји?
Силан ага то сам себи таји.
Зар не видиш како ради
Храбар јунак успрећ зиму,
Што му с оне пикње мале
По свем тијелу мразне ваља вале?

Гледај главу, пут небеса
Гдје се охоло храбра диже;
Гледај чело јасно и око
Како бистро под њим сијева;
Гледај крепки стас, гдје своју
Знајућ снагу равно стоји;
Пак ми кажи, има л' која
Тудијер страха и најмања сјена?

А пак слушај како јунак збори
И страшљивце како остро кори:
„Вај, Дураче, старче стари,
Куда 'ш саде, камо ли ћеш?
Сад гдје смакох горске мише?
Ил у гору? Брђани су тамо;
Ил у равно? на равно ће сићи;
Ил ћеш живјет да изгубиш главу?
Најбоље је бјежат под облаке.
Мишад гризе, али по тлих гмиже;
Сам сур оро под небо се диже.
Пењите га на вјешала танка,
Нека знаде што му страх ваљаде.
А Турчина, ако још имаде
Гдјегод кога тер се влаха боји,
Попет ћу га небу под облаке,
Ту нек плијен враном врану стоји.”

Муком муче ропске слуге,
Муком муче, плијен свој грабе.
„Аман, аман!” старац пишти,
И Новица син му заман
„Аман, аман!” сузан вришти.

Стоји ага горско звијере,
Гвозден ступац, камен тврди.
Докле дахну, руком махну,
Старац Дурак скоро издахну.
„Медет, медет!...” Џелат љути
Већ му и грло дотле спути.
Дурак хукну, све замукну.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Мажуранић, умро 1890, пре 134 године.