Смрт Марка Краљевића
'Фала богу, 'фала јединоме,
Кад је био Краљевића Марко,
Он је рано био поранио,
Прије зоре кад Даница грије!
Колико је био поранио, 5
Није Марако ни очи омио,
Ни Шарина није опремио!
Непремљена Шарца закрочио,
Тако га је био закрочио,
Да се не би Марко одоцнио, 10
Право крену где је научио,
Он окрену к високе плниние,
Кад је био врху на планину,
Тад је јарко сунце огрејало,
Огрејало вр’а и планине! 15
Штукну Шарац на прва кољена,
Готово је Марка обалио!
Тад му Марко ријеч беседио:
„Зашто Шарче, вуци те изели?
Ево доба три стотине лета, 20
Ка' се са мном јеси саставио,
Много пут' смо у Косово били,
Са Турцима мејдан дијелили,
Никад неси мене обалио,
А данас ме готово обали! 25
На коб јесте до бога једнога,
Ал' на твоју главу, ал' на моју"?!
Мало пута путовао Марко,
Виком виче вила из планине:
„А чујеш ли Краљевића Марко, 30
А чујеш ли на њи’ ми не чуо!
А видиш ли, 'на њи' ми не виђо!
Кај што нећеш више прогледати
Видиш Марко, ти си погинуо!"
„Ћути вило, бољело те грло, 35
Ево доба три стотине љета,
Ка' ја шетам гору и крајину,
Ја не нађо' јачега јунака,
Да ме може снагом обалити,
А камо ли сабљом погубити!" 40
Узо Марко пута путовати.
Опет виче вила из планине:
„О будало Краљевићу Марко,
А видиш ли да си погинуо,
Надквеси се на воду дубоку, 45
Своје лице оћеш огљеднути,
Лице ти је потам’ело Марко,
Ти ћеш данас Марко погинути,
Од онога старога крвника,
Од онога бога великога!" 50
Кад му бога вила поменула,
Тад се Марко руком прекрстио,
Надквеси се над воду дубоку,
У то време огледало нема,
А на воду своје лице виде, 55
Да му лице потам'ело било,
Тад је виле веровао био.
Он се скрајну на једну лазину,
Па беседи својему Шарану:
„Слушај Шарче, право да ми кажеш, 60
Али волиш са мном погинути,
Али други јутра да те јашу,
Да се смеју твоме господару,
Господару Краљевићу Марку?"
Висну Шарин па му проговара: 65
„Волим Марко три пут погинути,
Но по јутре други да ме јашу!"
Кад му тако Шарац беседио,
Тад је Марко сабљу повадио,
Па је добро био наострио, 70
Па са с њим се био опростио,
Да га неће много намучити!
Један другом алал учинише,
Ма'ну сабљом откиде му главу
И са сабљом гроб му наместио 75
И Шарина сабљом закопао!
Па се врну на једну лазину,
Па је Марко ноге прекрстио,
Па извади дивит и 'артију,
Ситну књигу крупно исписао, 80
Овако је књигу начинио:
„У мене су три ћемера пара."
Више себе на јелу лепио,
Према себе ко ће г’ угледати,
Да му може писмо прочитати! 85
„Један ћемер у цркову да дате,
Други ћемер ко ће м' наодити,
Трећи ћемер слепцима да дате!
Куден иду слепци по крајини,
Да певају мен’ у краешнице!” 90
'Фала богу, 'фала јединоме,
Нема кише без мрка облака,
Нема брата док не роди мајка,
Ни јунака без Краљевић Марка!
Беседио, руке прекрстио, 95
Ту се Марко јадан преславио![1]
