Смрт Катонова

Смрт Катонова Писац: Војислав Илић

Кад су под царским мачем, код Тапсе и Фарсале,
Квиритске легије грозно са древном слободом пале,
И тиран, под царским венце, лукаво праштајућ' свима,
Сурово погази ногом свештене законе Рима —

Тада се насупрот њему подиже сенатор један.
Он презре лукаве молбе, слободе и правде жедан:
„Умрла слободо римска, тако ми квиритске среће,
Свет може дворити њега, ал' Катон грађанин неће!“

И Катон одржа клетву. На гозби код свога сина,
Он призва Корвуса храброг на пехар самоског вина,
И кад је Утику малу покрило суморно вече,
Он мач загрли тада и мрачно, с уздахом, рече:

„Буди ми још једном веран, о друже времена славни',
За славу врлине римске, што нагло у нама тавни;
Крвави диктатор Цезар, подобан мрачноме богу,
Са својом бешчасти руком свештену грађанску тогу.

Ко ће да форум штити, кад часних грађана нема?
Кад храброст тирану служи, а сјајни Капитол дрема?
Кипарис гробницу крије и густа, зелена трава,
Где, с чистом љубављу к роду, праведни Тулије спава.“

Тако збораше Катон. Кад поноћ суморна дође,
Роб један упали Факљу и Корвус са гозбе пође;
И Катон отпусти сина, што оде готово с плачем,
А за тим, разгрнув тогу, страшним се удари мачем.

И онесвешћен паде. Пробуђен у пустом трему,
Дигнувши над главом факљу, роб један прилете к њему,
А одмах, за робом својим, и син се Катонов трже,
И журно дошавши оцу, лекара доведе брже.

Силвије, чувени лекар, ученик мисирских мага,
Увеза пробијен трбух и насу мелема блага.
И свест се Катону врати и крвца поче да тече,
Он поглед обрати сину и сталним му гласом рече:

„Нека је проклет и презрен лукави избраник рода,
Што мирно пред собом гледа, кад земљи мре слобода.
Боље је презрети живот, у ропство који нас баца,
И, веран слободи, сићи у крило праотаца.“

Кад сврши разговор овај, он страшно изврши дело:
Раздерав завоје своје утробу дохвати смело,
И залуд прилете робље — утроба пуцати стаде,
И Катон завали главу, и мртав пред сина паде.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.