Тек витешке херцеговске
и босанске бјеху мајке,
дичне сестре и љубовце
јаук гласа уставиле,
и од суза жалоснијех
своја лица осушиле;
тек бијаху мало, тужне,
господаре и синове,
врсну браћу и сроднике
нарицати оставиле;
већ кадуне бјеху често
проклињати прекинуле
крјепку мишцу Црногорца,
која њима црно срце
на мегдане цуцке даде, -
али момчад вруће крви
погиблијех витезовах
у бојеве црногорске
извише се, устадоше
и оружјем витешкијем
себе дивно накитише,
а срца им бјеху, душе
са освете грозним духом
задојена, напојена
у матерска јошт наручја;
почеше се окупјати
на алаје и на јата
и причати један другом
ђе им оце, браћу храбру
и витешку њину славу
сакри у гроб црногорска
славна бојем чврстна рука.
Свуд се момчад више хитра,
ноћу, дневљу, непрестано,
тражећ себе предводника
који ће их вјешто водит
да освете крв очевах,
своје браће и сродниках,
на три цуцка храбра села
Црногорцем проливену, -
док нађоше и ставише
врховнијем себе вождом
погипшега Ченгић-паше
младолика сина врла,
Бећир-пашу извјеснога.
Момчад тада њега пашом
поставише, начинише,
што им Стамбол, како зачу,
са ферманом свемогућим
одобри то и потврди
преко свога брзотечна
татарина и вјесника.
Отачество Обилића
и крилата војеводе
Омућевић силна Реље
како главу Ченгић-паше
виђе дивно накићену
су два царска мрка туга,
онда срца у витезе
херцеговске и босанске
узлећеше на војена
хитра крила, брзе ноге,
и витезе сташе бити
са освете полетима
у бојничке њине прси.
Млади Ченгић Бећир-паша,
и он духом Немезисе
за крв паше два Ченгића,
свога оца и свог стрица,
са жестоким рата духом
поваташе, себ' питаше
против мишце и оружја
рјешителног српска гњезда.
Укор остри и срамотни
владатељу гордељиву
не даваше почивала,
нит' витешка младеж турска
већ га пашом звати шћаше
да на лаке приђе ноге
не ускочи и не уста,
и с књигама танкијема
не окупи силну војску -
по избору Херцеговце
и Бошњаке соколове,
којијех се мишца, храброст
са војничком славом збиљском
у народу прослављаше,
и које ти на освету
родитељска крв и братска
позиваше да отиду.
Кад витешку на Загорје
скупи Ченгић-паша војску,
дваест хиљад бројем храбре,
па војницма ову ријеч
ста витешку говорити:
"О војници славоносни
и стамболска вјерна ђецо,
ваша дрска рука, ријеч
мене паше в'јенац даше;
ваша хитра и могућа
рука ми га узет може.
Наши оци храброносни
свуд војничке славе име
под барјаке Отманове
задобише с крвљу својом
и у руке с остром сабљом;
њиховој се бојној слави
мач божества удивљава.
Крјепост духа, њине мишце
славе су им напуниле
све народе земска царства;
пред витештвом њиовијем
кавурска су царства многа
мач крвави преклоњала,
и Вијена цареродна
у оков је њин плакала.
Азијатска поља многа
славом њина оружија
громогласном фалом грме
по просторе бесмртнога
Марсовога славна царства.
Стамбол им је објеручно
за витештва дава в'јенце
и првенство пред другијем
ратницима Византије.
Па ко њину св'јетлу славу
да помрачи и потрачи?
Чија л' рука с мачем дрска
њих с њиховом славом бистром
усуди се у гроб скрити?
Нама, браћо, треба св'јема
наше главе и крв нашу
не штеђети, сву пролити
док витешку крв очевах
проливену осветимо,
док с војничком славом првом
наше главе увјенчамо.
Не треба нам помишљати,
нит' се тога убојати
што је наше оце, браћу
црногорска слаба мишца
под широка мрачна крила
грозне смрти преклонила.
Сваки прави боја витез
на мегдану слатко пије
чашу смрти непроходну;
за стид би се њему нашло
убојат се од ње штогод,
ал' се с пута на мегдану
од ње помаћ, уклонити.
Страх је слабост, брат ништавства;
храброст - витез вјечно живи.
Већ на ноге, храбра војско,
трајати се нема када,
већ се хитро на халаје
раздвојите, пак развите
над халајем свакојијем
халај-барјак, вожд крвљења! "
Војска храбра владатеља
у свем хитро послушала;
глас од бубње, таламбаса
над њом бојне знаке разви;
војсковође на хатове
накрмише пред Турцима,
узиграше бојни коњи,
зафискаше зорни Турци.
Крену војска и обрну
трагом исте прве војске
пут гњијезда свободнога,
да га сможди и рашчупа
и пепео огаринах
његовијех да загаси,
да се у њем искра цигла
не затаји ватре живе,
већ посљедњу божествену
искру огња да утули,
скупом Турству, крви српском.
Војска брзо дође силна
на границе црногорске
и удари снажно иста
на три села бојем знатна -
на Трњине, Круг, Ровине.
Али цуцки витезови
побјећ војсци не шћедоше,
већ се двјести затворише
у бијеле куле своје,
те се бране огњеносним
оружијем од Тураках.
Али силна турска војска
у први мах силно удри
на камене цуцке куле,
и живијем огњем десет
изгорјеше на јуришу
и у њима неколико
витезовах биранијех.
А остали бране себе
и просипју турску крвцу,
а кликују Црногорце:
"Хај, ђе сте ни, наши сиви
соколови црногорски!
Прискочите вашој браћи
са помоћу у затвору,
јер нас турска силна војска
са жестоким огња пламом
све изгорје и погуби.
Ал' ми нашу погибију
не жалимо од Тураках;
ми нећемо у затвору
вама женски помријети,
да вас Турци са нас коре,
веће мушки у затвору
погинути ми оћемо;
но жалимо, наша браћо,
што нас застат у животу
кад дођете, ви нећете
да се јада турској војсци
у побјегу нагледамо."
Тек витешки глас престаде
кликовати Црногорце,
у то приспје три стотине
витезовах ваљатнијех
од витештвом гласна Кчева
и Бјелицах, бојем чврсна
знатна гњезда и племена.
Како триста соколовах
приспје хитро и долеће,
упут јуриш учинише,
преломише турску војску
и у бојне брже куле,
ђе стотинах Цуцах бјеше,
улећеше да помогну
од турског се огња бранит.
Четириста витезовах,
кад у себе затворише
десет кулах Цуце храбре,
загрмјеше џефердани
ка громови љета шумни.
Од кулах се војска турска
сва одаби и размаче,
и модри се пламен огња
од горећих тада кулах
с крвљу турском сав угаси.
Но ваздашња хитрост турска
брже с'јена с сваке стране
око кулах запалише.
Али храброст црногорску
ни то стравит не могаше,
но у куле јасним гласом
храбра дјела прослављаху
Црне Горе витезовах,
и проз пламен џефердарска
смртоносна врућа зрна
на дар турској бојној војсци
пошиљаху и даваху.
Крвава се бојна игра
све једнако продужаше
међу куле и Турцима,
и жешћија, крвавија
унапредак све бијаше.
Него у та сахат исти
приспје с војском црногорском
владика им Данил збиљски,
и са Турцма упалише
бој огњени са свих странах;
четириста витезовах
излећеше из затвора.
У то турска војска плећи
бјежат своје обратила,
ал' је хитри црногорски
соколови облијећу;
од свакога краја, стране
на средину ње с јуришом
непрестано ударају
док сву силну турску војску
на алаје рашћераше
по брдима и долима,
ка вуковах јато хитро
кад у овче стадо удри,
разжене га на буљуке
на све стране и крајеве
вадећи му жива срца, -
док пиличник не утече.
Хитри Бећир Ченгић-паша,
како војску и Данила
виђе на бој ђе хитају,
одма с тридест пашалијах
на брзине коњске умче;
убоја се да га судба
свога претка не пристигне
од српскога остра мача.
Друге војске ками ледни
с тога боја крвавога
тад утече и спасе се.
Осим војске ту погипше
јошт у ропству уфатише
седамдесет биранијех
капетанах и беговах.
Њих посјећи ту не хћеше,
већ их даше на откупе:
за свакога по жутијех
сто дуката прифатише,
па за исти откуп турски
прах, олово закупише.
И то исто приправише
кад гођ турска воља буде
Гору Црну с војском својом
полазити и виђети,
да им откуп та поврате
из пушаках шаренијех.
