Алекса Шантић

Слатки санче, мили драги друже
Младалачке заношљиве душе!
Ао санче, шта би од нас било,
Да нас твоје још не тјеши крило?
Ти нас чараш, ти нам души ствараш
Нове дане славом обасјане,
Ти нам враћаш увехнуто цв'јеће,
Ти нам враћаш оно сунце среће
Што је давно с нашег неба пало,
Па се у гроб хладни стропоштало.
Ти нам враћаш, ао санче мили,
Нову снагу изгубљеној сили...
Ти нас дижеш на престоле моћне,
И од таме растављаш нас ноћне.
Све то, санче, ти нам души ствараш,
Све то, санче, нама обећаваш.
Али, санче, све је то бадава:
Јер у гробу српска слога спава...
Презрена је од синова своји'!
Усамљена с тугом дане броји...
Ао, санче, све је, све бадава:
Јер брат брата за злато продава,
Пљује име, вјере се одриче,
У души му црни пак'о ниче,
Не зна Бога - не знала га срећа! -
Крста хули, Христова распећа,
Невјерник је - своју вјеру м'јења,
Нема душе нит' има поштења;
Са јатом се туђијем удружи
Па на штету рода њему служи...
Роду плете оштре биче мука -
Пратила га клетва као Вука!
Кољено му утрло се црно,
У понора вјечнога посрн'о,
"А земља му кости измећала"
- Ој Србине, теби срећа цвала!