Слава в'јенце вије
Слава в'јенце вије
| Слава в'јенце вије Писац: Јован Илић |
Слава в'јенце вије,
Бисер-сузе лије,
Питали ју синци,
Млађани љубимци:
»Мајко наша, Славо
Ах, кажи нам право:
Коме в'јенце вијеш,
Зашто сузе лијеш!«
»О синови мили,
Вазда сретни били!
Ну, чујте ме, млади,
Кад сте тако ради:
Видите ли краје
Оне дивне раје, —
Окле сија зора
Умилнога створа?
Ту у дичној слави,
Братинској љубави,
Негда ваши с'једи
Живили су дједи.
Мирни живот водећ
Стазом правде ходећ:
Љубили су Славу
Кано мајку праву.
Храми и олтари,
Вишњем Богу дари,
По Славији красно
Блистаху се јасно.
И благослов сваки
Бог им даде јаки,
Да љубављу знатан
В'јек проводе златан.
Ал' кад црна злоба,
Та свјетска ругоба,
Плам отровних јада
У срце им зада;
Мајку потурише,
Славу погазише,
Брат на брата пође,
Грозно време дође.
Сјевну мач ужасни,
Гром задрхта јасни,
Јаук чу се тужан:
»Славјан роб је сужан.« -
Да судбине круте,
Ох, невоље љуте,
Срамног ропства ланци,
Ви несретни данци!
Но је Божја воља
Судбе наше боља,
Душман у прах паде,
Слав на ноге стаде.
И скоро ће бити
Да сунце засвити,
Сунце од слободе,
Теби мили роде.
С тог ја в'јенце вијем
Топле сузе лијем:
Сузе су радости
Лијепој младости.
Напомене уреди
Извори уреди
- Јован Илић: Целокупна дела, страна 55-57, Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|