Слава
| Слава Писац: Јован Илић |
Слава
На пр'јестолу сјајном у надземној слави
Слава, кћи небесна, свијету се јави.
Небеса јој поју, облаци је носе,
Равијојле виле њоме се поносе.
Слав-јунац'ма храбрим она дивно збори,
Силан јој се гласак по свијету ори:
»А мој лијеп роде, дјецо моја драга!
Гдје је мишца ваша, гдје ли ваша снага?
Од кољена славног еда ви нијесте,
Витезови славни, који негда бјесте?
Земан вас је данас видјет на мегдану;
На ноге, јунаци, бијел данак свану!
Та мач Самов јоште зар'ђао није!
Са Косова страшног још се барјак вије,
На Витковом брду крв је усанула,
Али није славска сдава увенула!
Еда ће Слав дат се у вериге спети,
Ком грјехота бјеше на постељи мр'јети?
Ил'но га је Слава одњихала мајка,
Да срамотом брука својега бабајка,
Да ни братац брата свога не познаје,
Тер му с крвном ногом душман за врат стаје?
Не, то неће бити, вишњега ми Бога!
Док је мене с вама и имена мога.
Пожарскога ја сам мл'јеком одојила,
Собјескога славног славом напојила,
Жишку осветника на бој сам позвала,
Карађорђу ја сам гром у руке дала !
Што је свијем драго и нама је свето,
Устаните, дјецо, вријеме је, ето,
На орјашкој даћи, на свјетском вијећу,
Ваља вама уждит мртвијем свијећу,
Нек им грјешне душе једаред се смире,
На бруку свијета нек се не вампире!
Та ја сам се с вама вав'јек поносила,
Осем свијех вас сам на срцу носила,
Од искон свијета, откад сунце сија,
Славени су моја дјеца најмилија —
Напомене уреди
- Ова песма издата у: Пјесме 1854 ; II рукопнс ; С. К. Задруга књ. 17.
Извори уреди
- Јован Илић: Целокупна дела, страна 78 - 79 , Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|