Скендербег/34
3.
САБЕЉА води МАМИЦУ, пређашњи
САБЕЉА: Честити падиша, заробљену водим ти ову жену, сестру твога душманина, да над њом срце искалиш. Колико нам брат јој досађује, толико нам и она чини пакости.
МУСТАФА: Змијче, неће да осрамоти род.
МУРАТ: Јеси ли ти сестра Скендербегова?
МАМИЦА: Јесам, светли царе.
МУРАТ: Шта те је принудило да преслицу с оружјем промениш?
МАМИЦА: Твоја сила. Ти си страшан, ти си јак; и да није устало код нас велико и мало, мушко и женско, одавно би нас прогутао!
МУРАТ: Има ли Скендербег више сестара?
МАМИЦА: Нема до мене једне.
МУРАТ: И ту ће изгубити.
МАМИЦА: Ако цару Мурату није стид изливати јарост над једном женом, женом заробљеном.
МУРАТ: Ти си мојој војсци наносила штету.
МАМИЦА: Врло малу, царе, спроћу онога што је мушка рука учинити кадра.
МУРАТ (поћути): Желиш ли бити слободна?
МАМИЦА: Мој брат неће жалити новаца за откуп мој, а доста има и твога робља у нас.
САБЕЉА: О, честити царе, душманско је ово колено, немој је пуштати. Она једна више вреди, него многи мушки.
МАМИЦА: Вараш се, паша. Какве су у нас друге жене, ја се могу назвати слаботиња. Свака има бар двапут више јунаштва.
МУРАТ: И свака ће као ти живот окончати, која ми год у руке падне.
МАМИЦА: Мој брат ни једног роба није погубио, него ти је шиљао натраг, често и без откупа.
МУРАТ: Шиљао, да их после мачем поражава, јер се нада опет их наћи на бојишту. А вас крију шуме и брда, крију градови и непроходима места. Зато се и не можеш другому чему надати, него смрти. — (Тише) Но ја хоћу опет великодушан спроћу тебе да будем.
МАМИЦА: Великодушије порађа удивљење, и ја ћу твоју доброту приповедати мојим Албанезима, који знају и у непријатељу хвалити оно што је лепо и благородно.
МУРАТ: Је ли и код вас обичај да човек буде благодаран ономе, који му какво добро учини?
МАМИЦА: Истина, који другом добро чини, не треба да тражи од њега равну љубов. — Зашто на тај начин не би било доброчинство, него зајам, који сам ти вратила. Но опет благодарност није страни цвет у епирској земљи.
МУРАТ: Великодушије моје не захтева да ми равном мером плаћаш. Ја не тражим од тебе ни новаца, нити да се робље повраћа, него само оно што ће и за вас бити полезно.
МАМИЦА: Што је право и полезно, то ће ми брат и без тога учинити.
МУРАТ: Да ти покажем како сила на тебе држим, пустићу те без икаква јамства, само на заклетву.
МАМИЦА: Заклетва је страшна ствар. Шта захтеваш од мене?
МУРАТ: Освести твога заблуђеног брата да морате најпосле од моје силе пропасти, нека ми се покори, ја ћу му не само опростити, него ћу га још наместити заповедником у Албанији.
МАМИЦА: Држиш ли нас, царе, за безумне? Да је хтео народ бити под твојом владом не би ни устајао на оружије.
МУРАТ: С вама ће заповедати Скендербег.
МАМИЦА: Али по твојој вољи? Је л'?
МУРАТ: У моје име. Ја ћу га сматрати као моје дете. Што год учини, нећу кварити.
МАМИЦА: А кад он умре? Но ова је ствар висока за моју памет; пошљи човека Скендербегу, нек' се с њиме разговори.
МУРАТ: Моја је воља да ти то учиниш.
МАМИЦА: Ако ме само усхте послушати.
МУРАТ: Ја хоћу да се закунеш, да ћеш га приволети.
МАМИЦА: Па ако мој труд буде забадава?
МУРАТ: Онда треба да га сматраш као човека који жели да упропасти своје отечество, па да га отрујеш.
МАМИЦА: И на то да се закунем?
МУРАТ: На то.
МАМИЦА: Царе Мурате, ти ваљда не знаш да у нас нема ништа милије, него брат сестри.
МУРАТ: За љубов целе земље и брат треба да се на жртву принесе.
МАМИЦА: Сачувај Боже, да ће једна код нас то учинити!
МУРАТ: А ти се завери да ћеш друге војводе наговорити, да се мени предаду.
МАМИЦА: И то нећу.
МУРАТ: Да искупиш твој живот?
МАМИЦА: Како ми Бог да, али је захтевање велико.
МУРАТ: Највећа је дужност живот.
МАМИЦА: Отац ме је учио да је највећа дужност поштење, па онда долази живот.
МУРАТ: И ти нећеш?
МАМИЦА: Како ћу?
МУРАТ: Ха, девојко, ти се играш мојом добротом. Обреци, вере ми, јер ће те скупо стати јогунство твоје.
МАМИЦА: У власти ти је чинити што хоћеш; али ја ти обрећи не могу.
МУРАТ: Водите је на муке, усијајте гвожђа, живу је пеците; отсеците јој најпре једну руку, после другу, па је онда уморите. Одмах да се заповест изврши.
МАМИЦА (почем су је повели): Опет ми се не може горе пригодити од смрти.
МУРАТ: Стан'те! Ти си, девојко, заслепљена, махнита; мислиш, да је лако трпети муке, као што певаш јунака који је погинуо? Тебе младост вара; још ти два сата остављам: промисли се да се не покајеш онда, кад већ доцне буде.
МАМИЦА: Никада, царе, никада ти порећи нећу, што сам ти отоич казала. Мучио ме данас, или ме погубио сутра, воља се моја не мења.
МУРАТ: Жено, ђаволе, реци: „хоћу", а кад одеш, чини што ти је драго!
МАМИЦА: Страшно је примити заклетву на душу.
МУРАТ: Водите је под онај шатор и добро чувајте до даље заповести.
(Одведу Мамицу).
МЕХМЕД: Бре требало би другојачије с њом!
МУРАТ: Да је погубим? нагла младости! (Чује се труба).
МУСТАФА: Скендербег долази.
МУРАТ: Мехмед ће остати код мене. Ви други удаљите се и стојте пред војском. Преваре нећу никакове, разумете ли?
МЕХМЕД: Ја бих опет рекао, тата, да га не пушташ преда се; нека зна да си већи. Видиш како си слаб.
МУРАТ: Слаб? О, данас сам најјачи; данас је страшни суд. (Пашама) Одлаз'те! Сад, Мурате, ту ће сам Бог расположити.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|