СИРОЧЕ
Виђао сам те често у вреви бурног света
У врењу вечног живота, што борбом ми зовемо
Где дрхћеш од студени, к’о стручак нежног цвета
На који кидише олуј, и како ћутиш немо.
Људи су јурили туда, ти пратила их оком
Где пију живота сласти, што слепа судба даде, —
Ал нико не виде, да си сама на свету широком
Јер ти им ниси рекла за своје горке јаде
Једино јесењи ветрић, шго струји кроз голо грање
И носи жути листак, ког студен сурова узе
Уништио је твоје речи и уздисање
И тихо сушио ти тајне и горке сузе...
Но ја сам видео те... Прогоњен злобно светом
Надахнут споменом живим на моје мило доба
Ја сам се разговар’о с љубави мртвим цветом,
Што осамљено вене на хумци пуста гроба.
И шаптао сам српу: љубави нема више
На овом свету за ме, да душу небу диже
Пресјала звезда, коју облаци тавни скрише —
И спазих тебе тада па теби приђох ближе.
Ја сам појмио мис’о, што на твом челу блуди
И угушени пламен детињских невиних жеља,
Безгласну твоју тугу, што стеже твоје груди
И понор, што те дели од људи и весеља.
Па кад си шаптала тихо тражећи милостињу
Разум’о сам шта значи пружена твоја рука:
О, шта је неми новац за тугу твоју сињу
И шака презрена злата за венац твојих мука!
Око је твоје сузно тражило нешто друго:
Љубави нежни цветак, који је за те свен’о
И мртву мајку, коју ниси видела дуго
Детињства ведро доба одавна изгубљено
О, ако љубави тражиш! Ја немам блага ни злата
Ал ћу ужећи пламен, ког мржња давно страти
Па прими срце врело од свога незнаног брата
И греј се на огњу вечном, што ће ти љубав дати...
15. нов. 1892.
Ленскій
