Силно задовољство

Силно задовољство Писац: Милан Ракић

Ја имам часова дугог очајања,
Безнадежне туге, обмана и јада;
Ја имам часова кад се слатко сања
И пожудно жели и блажено страда.

Ја имам часове чедне, кротке, смерне ...
Кад чистотом трепте мисли моје младе,
И у мојој души, побожне и верне,
Зашуморе химне, похвале, и наде.

Јест, душа је моја ко кутије старе,
Што у светом храму на довратку стоје,
Где пролазник сваки спушта скромне даре
За смирене свеце и за ближње своје.

Поколење свако, велику ил' малу,
Спустило је у њу милостињу коју,
Љубав или мржњу, погрду ил' хвалу,
Осмех или отров и жаоку своју.

Сад кроз жиле моје струје крви разне,
Ја ропћем и певам, ја кунем и славим,
И корачам смело, без страха од казне,
Кривудавом стазом и путима правим!

Очајање, туга, беда? Празне речи!
Кад на земљи више нема моћи те
Да у мојој души помути ил' спречи
Силно задовољство, осећати све!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 86 година.