Сибињанин Јанко и цар Отмановић
Књигу пише царе Отмановића,
Посла је војеводи Јанку:
”Море, Јанко, српска војеводо,
Пошљи мене дванаес’ бановах
И пред њима твојега Секула, 5
Који турској земљи додихаше;
Не зовем их да их посијечем,
Но их хоћу, Јанко, потурчити!”
Кад је Јанка књига допанула,
Књигу гледа, из гласа се смије, 10
Па ми књигу бановима каже –
Другу бјеше цару оправио –
Здоговор шњима учинио.
Јанко цару књигу оправио:
”Чујеш ли ме, царе Отмановићу, 15
Ја не судим, царе, с бановима,
Но оправи до триста делија,
Шњима пошљи хоџу и кадију,
За њима Туре сунетлију,
Пред њима Бећир-бега твога, 20
Пошљи их Сибињу граду
Да потурче цела Сибиња!”
Виђе царе што му књига пише,
Посили се, Турке оправио,
Оправи их у Сибињу граду. 25
Добро Јанко Турке дочекује,
На скуп вечеру донесе.
И дофати царев Бећир-бега,
Поведе га у своју камару,
Те му кафу и ракију даје 30
И осталу свку ђаконију.
Но говори царев Бећир-бего:
”Камена ти госпоштина, бабо,
При Јанковој у Сибињу граду!” –
Ема Туре своју веру фали. 35
А кад сјутра дан и зора дође,
Тек удриле славље у лугове,
Стаде тутањ на Сибињ лубарде,
Е се тресу по Сибињу куле.
Сано скочи Туре из аљинах, 40
Па је Јанку ријеч говорило:
”О, за Бога, војевода Јанко,
Што је тутањ на Сибињу граду?”
А Јанко му ријеч говорио:
”Не боје се, царев Бећир-бего, 45
Е се ноћас Сибињ потурчио,
И твојој се вјери посилио
И зором шамлак учинио!”
Но говори царев Бећир-бего:
”Хајде, Јанко, да се опашемо 50
И бињише силне пригрнемо,
Да дугачке луле запалимо,
Да идемо по Сибињу граду,
Да уводим бедем од Сибиња
Могу ли наши топови поднијети, 55
Е у Сибињ хоћу царовати!”
Па се ондолен оба подигоше
И пођоше низ Сибињу граду.
Кад дођоше по бедем од града,
Но да рече војевода Јанко: 60
”Ну погледа’, царев Бећир-бего,
како ти се Сибињ потурчио!
Димно ли се бедем окитио
Све главама триста делија –
Сад виђи, царев Бећир-бего, 65
Може ли ти царство поднијети!
Но је Туре главе погледало –
Свака жђаше, Цариград гледаше.
Пође Туре на сибињска врата –
О њих висе хоџе и кадије, 70
Међу њима Туре сунетлија,
Они висе на врата од града.
Ал’ шетају дчванаест бановах
И пред њима Бановац Секула,
Шетају се пред врата од града. 75
Но Секула Туре мрко погледује –
Да смијаше од ујака свога,
И Бећира изгубит’ хоћаше.
Па га хитро дома оправио
И цару се бјеше поздравио: 80
”Чујеш ли, царе Отмановићу,
Што ти хоћеш да примиш Сибиња –
Ако тебе није од курве мајка,
Оди изљези накра’ Косовога
Да бијели медан дијелимо!” 85
Бјежи Туре у Стамболу грдно;
Кад је царе сина угледао,
Велики му шемлак учинио:
”Он омиче триста лубарадах
И пет стотин’ шибах дугачкије. 90
Ево Туре своме цару дође,
Но га царе упитиват’ пође:
”Дабар доша, Бећир-беже сину,
Е ли ти се Сибињ потурчио,
Е ли бедем наредан за царство?” 95
А Бећир му таде говорио:
”Димно л’ се Сибињ потурчио,
А љепше се бедем окитио –
Све главама од триста делија,
Свака жђаше, у тебе гледаше, 100
А на врата хоџу објесише,
Објесише хоџу и кадију,
Међу њима Туре сунетлију,
Ава’, бабо, памет изгубио!
А да није у свијет јунака 105
До јунака Бановац Секуле,
Он би турској земљи додијао,
Он јунаштвом, а Јанко мудринама!”
И то било, Бог те веселио!
