Сељани купују памет
Састану се један дан на обично место старешине и главар од једнога места који је на мору шкољ, и стану корити једни друге како од њих нико не може бити мудар као што у другим местима има мудрих људи. Знате ли, браћо, рече један понајмудрији до чега је то? Све без пусте памети, него хајдемо скупити педесет талијера па да пошљемо у Млетке тројицу од нас да купе, јер су Млечићи, чуо сам, најмудрији и да толико памети имају да је и продавати могу, па је и цене. Сви на то пристану, те скупе речене новца, и оправе тројицу, те у Млетке. Кад тамо дођу, почну припитивати где би је купили и пошто ока. Тако се намере на некаква мајстора хитра у руги и подсмеху, који им рече: Ја ћу вам продати не оку но литру, а две нека ми остану за те аспре. Они пристану, а он однекуда добави једнога миша, те га жива затвори у једау шкатуљицу, и рече им: Ево вам памет овде, него одмах бежите дома, и не отварајте пре но дома дођете. Сељани се врате весели у исти брод којим су и дошли, па кад дођу близу својега места, рече један од њих: Ваистину није право да памет подијелимо свакоме једнако, него узмимо ми тројица половицу а половица свему селу. Остала двојица пристану одмах на то, па кад отворе шкатуљицу, а миш као миш побјегне те се негде у брод завуче. Сад сељаци начну кукати и лелекати, а један одговори: Шта вам је? Ево је у броду, нигдје није побегла. Кад дођу, дочекају их браћа жељно и радосно, но кад чују зли глас, озловоље се, па се најпосле договоре те брод извуку на сухо и стану га редом чувати све по један од села, па кад год би што хтели да кому мудро отпишу или одговоре, вазда би у брод отишли да се најпре памети напуне.
Извор
уреди- Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 287–288.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.
|