Сестри
Како би ми било да још тебе није!
Ти си цигли извор којим јаде видам,
Сејо, сунце златно, што ме благо грије,
Којим црну поноћ с душе своје скидам.
Кô прољетни данак, након дугог леда,
Кад се опет врати па луг цвјетат стане,
Тако и мом срцу опет срећа сване
Кад ме твоје око са добротом гледа.
Искрени и чисти загрљаји твоји
Са мутног ми ока јадне сузе гоне,
Па ми опет душа у сан мирни тоне
И враћа се богу и пред њиме стоји.
Стоји, па се моли: да над тобом бдије,
Да те вјечно штити од суморних дана,
Да ти никад срце не осјети рана,
Нит' бола што живот смртном муком бије;
Да живиш и цвјеташ као цвијетак млади
Што у тихој доли снива санке своје,
Да над тобом увијек чедни славуј поје
И дане твог жића рајском пјесмом слади.