Сенке (Алекса Шантић)

Ви, сенке, што сада по путима мојим
Урличете кобно, кô с разбоја хрти,
Ма ви биле канџе свих беда и смрти,
Свеједно, ја вама на белези стојим!

Не тресу ме више оштрохрте ости,
Ни јед зелен с ваших губица што прска;
С вама ћу у коштац, па ме попут трска
У притегу вашем прснуле ми кости.

Не, ваш помам нема снаге да ме сатре,
Ја сам горе где се царске руде крију,
И на сваки удар распу се и бију
Из мојијех стена искре златне ватре.

О грмење моје зубе крши време,
И у њему свака хајка лава нађе.
Још су моје снаге горда једра лађе,
Где просипа зора своје дијадеме.

Мичите се с пута! Из каљуже ове,
Где се ореола човечности цепа,
Ја на тимор идем, куда срце лепа
Купе се и хрле на полете нове.

Онамо, на врху, кô дан један бео,
Ја ћу с копљем стати, ти, маглена хордо,
И кô пожар златан, радосно и гордо,
На брегу лепоте изгорети цео.