Свршетак првог светског рата
Силан Виљем у Берлину седи,
u Европи чудне јаде гледи!
Хиндебург му десну руку пружи,
pа се хвали да их срeћа служи!
Па кад виде да је сада близу, 5
yа пар дана доћ’ ће у Паризу!
Хиндебург му све то одобрава,
jер је пала и руска Оршава!
Тада Виљем ситну књигу пише.
pа је шаље цару од Бугара, 10
a бутарском краљу Фердинанду:
„Мој сестрићу, царе од Бугара,
jа те кући’, а ти раскућаваш!
Мене људи чудно чудо кажу,
dа се сада Србин повампири! 15
Из велика мора саможивна,
kажу земља кости истурила!
Анђели им крвљу месо дали!
Бог их кажу зада'нуо душом,
Од баука начинише војску! 20
још ми кажу и за Петра краља,
свуд се скит’о по бијелу свету,
а највише Руску и Британску,
а служио државу Француску,
све је слаг’о, па сви га помажу! 25
Све Словени светом растурени,
млади момци посриједи власи,
ведра чела, главе уздигнуте,
ведра чела, уста насмејана!
Па се данас купе код Солуна, 30
на пољани око Дојчин Града,
једни дају 'рану и џебану,
једни пушке, а други топове,
једни коње, а други мазгове;
па се данас купе код Солуна, 35
а од њега моме царству прете.
Гледа силу грчка госпоштина
и грађани из града Солуна
и хануме и Гркиње младе
и конзули од седам држава! 40
Гледали су па су говорили:
„Тврдог срца у рода српскога,
бешњи данас испод неба туђа,
него некад на огњишту своме!”
Слушај добро, царе од Бугара, 45
ако немаш војсковође војсци,
мој ђенерал сваки паклу бог је!
Ако немаш од боја топова,
мој је Берлин цар страшнога суда,
лије топе громовима равне! 50
Искај царе, што је теби драго,
ја се бијем са пола свијета,
из Берлина сву Европу тресем,
сва је мора Рајна узбуркала!
Ја се Христу иза гроба ругам, 55
а и бог се моме клања скуту!
А ти не мож' шаку бескућника,
бескућника без крова и хране,
на свом небу, на туђе поднебље!
Искај царе што је теби драго, 60
недај ропцу да подиже главу,
недај ропцу да кида синџире,
да ти царству темељ поткопава!
Терај царе, у море чергаре!”
Истом Виљем у ријечи био, 65
стиже писмо Биљему с’ Балкана,
од бугарског краља Фердинанда
и у писму ситна слова пише:
„У мене се ти не уздај више,
ја сам пред’о мом Борису круну, 70
против мене војска прави буну;
цела војска оружје полаже,
лис' званични баш данас ми каже!"
Виљем узо’ и преврће писмо
и он каже жеки: „свршили смо! 75
Фердинанд нам црне вести пише,
с нама није у савезу више!
Напослетку баш овако вели,
баш данас се из Софије сели!"
Мало време затим потрајало, 80
из Азије стиже писмо мало
и у писму ситна слова гласе,
ако може Виљем да их спасе?
Јер А’танта њи’ је опколила,
па је њина изнемогла сила! 85
Виљем псује турском цару свеца:
„Ево, жвно, већ и Турчин клеца,
откуда му могу помоћ дати?"
Жена врисну и поче плакати:
„Ти све велиш не страши' се југа, 90
зовни муже мудрог Хиндебурга;
па позови још и Лудендорфа,
обрати се још на којег грофа,
па им кажи нек и они чују
и нека се с тобом саветују; 95
а шта ти је од славног Кевеша?
И он тражи штрањку да се веша!
Што не јављаш Карлу савезнику?
За то чудо и за ту прилику?"
„Мани Карла, ако бога знадеш, 100
как’и савет од њега да примаш,
војска му је сва гладна и гола,
од Србије па чак до Тирола,
одело им праве од папира,
место ’леба дају им кромпира, 105
а ципела нема више нови’,
већ све стари’ с дрвени' ђонови'!
Код Карла је много тешко стање*,
купус, репа, то им је кување!
У болници медицина нема, 110
а и Карло мислим да се спрема;
са Зитом је баш у Пешти био,
крилатицу за пут је спремио,
к’о у јесен кад одлету роде,
тако кажу са госпођом оде, 115
у Штајерску ближе Талијану,
зло му смрди барут на Балкану!"
Кад је Виљем чуо ове ствари,
да се Карло посвађ’о с’ Маџари’,
овде јавља још и нешто више: 120
„Јуче Тису Фрањи о’премише,
Па сад држ’ се моја стара бако,
Тиса оде код Фрање у пак’о!
Да зна барем да ми место справи,
јер не могу остат у држави! 125
Спремај жено за пут што нам треба,
мало кафе, шећера и 'леба!
Да бегамо у државе туђе,
јер и Француз кад у Берлин уђе,
он ће право доћи до мог двора, 130
од мене ће тражит одговора;
а и Герман ако баци пушку!
Виљему ће излупати њушку!
Па ћу проћи горе него Тиса,
ето и он барут омириса! 135
А мене ће Герман бајонетом,
по Берлину свуд жено разнети!"
А жена му поче говорити:
„’Еј, Виљеме, аждајо несити,
ниси знао шта ће с тобом бити! 140
Испрва си много нагал био,
на све стране ар'о и палио;
Белгију си ’тео уништити,
мислио си Париз задобити;
Руску, Пољску, добио си лако, 145
ал’ и то ћу написат овако:
Руског цара сматрао си за друга,
пустио те до Вистуле, Буга,
Мерзере је мећ’о насред друма,
Јор је имо с тобом споразума! 150
Ал’ се Руси тада досетише,
цар Николе дворац опколише,
тада Лењин цар Николи виче:
„Предај круну, руски издајниче!
Предај круну, наредбе су нове!” 155
Стегнуше га у тешке окове,
силан народ он потући даде
и велику Русију издаде!
Још нађоше у царевом двору,
Германкињу, ту кугу матору! 160
Германкиња Николина мати,
није ’тела сина сетовати,
да сачува свој народ и престо
и Петроград оно славно место!
Знаш Виљеме, проклета шкорпијо, 165
у Србију кад си прелазио,
ниси знао да туђе не дираш,
ноћом крадеш, дањом реквирираш!
Свуд си мет’о на стражу жандаре,
те да муче српске људе старе! 170
Мислио си да те брига није,
Макензен је гувернер Србије!
Знаш Виљеме, кад си скид'о звона,
шта ти рече Енглез из Лондона?
Да не дираш у те ствари старе, 175
што нам служе богу на олтаре!
А ти псујеш словенскога бога,
ти не слушаш мудрог лорд' Георга!
'Еј, Виљеме, небесан си био,
у цркву си коње уводио! 180
Још си 'тео цара Константина,
да са твојом ти руком у’ватиш,
Грчки народ ти у зло да спратиш!
Али је Грк мудрији од Пруса,
па се неда за нос да дрмуса! 185
Они нису к’о бугарске људе,
да се даду да им Швабе суде!
А тако су слични и Маџари,
као да су браћа са Бугари!
Увукошо у рамена главе, 190
изгубише то мало државе!
Шта је чије, да сте одма’ дали,
па да нисте ни с ким ратовали.
Ви слушате немачку господу,
који само политику воду, 195
наред иде да изгуби главу,
а господа седе у државу.
Ћивта даје обућу, одело,
јело, пиће, па и платно бело;
он Маџару добро срачунава, 200
да би што пре пропала држава.
Што се тиче од ратничких ствари,
ништа нема да дају Маџари,
у болници господа лекари,
гди год треба, они су писари! 205
'Еј Маџаре, да л' вас је срамота?
Вама оста ашов и лопата
и колица од два и по суа,
тешко им је иа не мож’ да дува!
Тако исто и бугарске људе 210
и они се сами себи чуде,
кака им је простоћа у глави,
они нису ништа у држави;
Шваба их је за нос у’ватио,
ди је 'тео ту их је навио! 215
А Бугари само добро раде,
то је њино да паприку саде!“
Горди Немац мислио је тако,
и Србију придобиће лако
ал’ видосмо да је Србин борац, 220
целу силу савезничу смрви!
Савезници не мож’ да се бране,
побегли су на четири стране,
Бугари су сустали па клекли,
а Турци су уморни па легли, 225
а Мађари 'нако голи, боси,
мало пака под пазуху носи;
Маџар жури, а Шваба га мота,
на ципели намот’о је дрота,
ђон му отп'о па га везо дротом, 230
упозн’о се Шваба са срамотом!
А Германи поспушћаше главе,
а Срби их гоне преко Саве,
преко Саве, па и преко Срема,
па до Пеште Ннемац места нема. 235
Гусле моје мира не имале,
док слободи нашој не свирале!
