Свирач (Глишић)
| Свирач Писац: Милован Глишић |
На други дан Васкрса слегао се силан свет на сабор код цркве рогачке. Одмах по ручку ухвати се младеж у коло, а старији људи осташе још за сопром, да припијају помало, да се разговарају, шале и да гледе како се млађи веселе.
На сабору не беше другог свирача до неког Сретена Стојића и још једног момчића што, удараше у бубањ.
Сретен није Циганин, него један сиромашак из села Н.; вредан и отресан момак. Служи под најам, а уз то зна свирати у ћемане боље од многог свирача. Чак из даљих крајева траже га људи и погађају да им свира на свадби, слави или каком другом весељу. А кад је већ сабор он и сам дође да заради коју пару. Осим тога, Сретен је у неку руку и мајстор. Зна доста добро -качарски и столарски занат; гради ведрице, каце, бременице, вучије, чаброве, столице, столове, лотре - готово сваку дрвенарију што треба једној кући сеоској. Па и отуд му пада лепа парица.
Да је ко други на његовом месту, тај би, може бити, већ одавно начинио леп капитал и окућио се. Сиромах Среја то није умео. Све му је некако ишло боље од руке, само тециво није. Ако коме што узајми, а то је почесто чинио – пропадне му; ако уложи у каку радњицу – и ту му пропадне; ако почне да чува - и тад му се мало-помало измигољи пара... Ни сам не зна куд ни зашто. Често су људи говорили: „Баш штета што овај момак нема среће, а овако вредан и поштен!” Он се, опет, навикао па тако живи, састављајући крај с крајем, и где може што зарадити – зарађује.
Еле Среја свира, а коло се завило велико и заплетено. Приђоше и озго од сопре неки да гледе изближе. Међ њима је газда Милун, један богаташ из села Н.: с њим је поп Рашко Видак, писар општине н-ске, и још њих пет-шест.
Баш кад се газда Милун прикучи ка колу, прекиде се игра и онај Срејин момчић зађе купити бакшиш. Пада пара као киша. Сваки час приђе момче Среји, па му изручи у пешкир по пуну капу крајцара. Среја то стрпа у свој јанџик, па чека даље. Постаја мало, па ето ти оног момчића, поднесе капу и газди Милуну да му да бакшиш.
- А не играм ти ја, момче! - рече Милун смешећи се. - Иди тамо оној момчадији,
- Ево на! - чу се крупан глас општинског писара Видака и баци момчету у капу десет пара.
- Немој да се претргнеш, ћато! - рече момче заједљиво.
- Ви’ш ти безобразника! Не кажеш хвала и на том! - обрецну се писар.
- O, о, гле ти шта је овај накупио! - зачуди се газда Милун и махну главом. - Богами лепа пара!
- А зараде они добро - рећи ће писар немарно - само да умеду чувати...
Одмаче момче даље. Опет Среја засвира, удари бубањ и заметну се коло. Газда Милун, писар Видак, поп Рашко и остали код кола гледе како се то игра. Пусти се и то коло, и опет момче Срејино зађе да купи паре. Кад би близу Милуна, он извади десет пара, па зовну:
- Оди, море амо! Баш иако не играм, вреди дати таком свирачу! - па баци десетак момчету у капу и завири лакомо да види колико је накупио.
- Хвала, газда!
- O, богами, и ти си готово газда! Гледај ти шта је он накупио! - зачуди се газда Милун.
- Та нек није само мука узалуд! - рече момче.
- Море, ту баш није узалуд! А која ти је то капа данас?
- Ово је четврта, газда!
- Четврта! Па ви сте, богами, онда добро пазарили!
- Теее! - учини момче и слегну раменима, насмешнувши се мало, па оде даље купити.
- Шта велиш, Виде, зарадили су данас два дуката, а? - упита Милун писара.
- Два јесу, ако не буде и више.
- Лепа пара!
- Ама и свирач је, нема га шале - прихвати поп. - Оно има још свирача овуда у нас, али од Среје бољега нема.
- Да је мајстор у том послу, то знам, али нисам знао да му се толико плаћа.
- Плаћа да видиш, газда Милуне, доста добро! - настави поп. - Њему је кашто падало по четири-пет дуката само од једне свадбе.
- По четири-пет дуката! - зачуди се Милун.
- Ја шта ти мислиш. Најмање од весеља мора му пасти барем сто гроша.
- Е то је доста, доста... богами! - рече Милун машући главом. Поћута мало, па тек упита попа:
- Ама, попо, он чини ми се служи сад код Станоја.
- Јест' код Станоја. Биће још ово до Ђурђевадне код њега!
- Тако су се погодили - примети Видак - ја сам им градио уговор.
- А како ми се чини, отресит је момак.
- Прави кремен! - рече поп; - Што уради оно ти је баш љуцки и свесрдно урађено.
- Тако се сви хвале њиме! - потврди и писар.
- Знам ја сам - рече поп - био је и код мене једно лето, и ја нисам имао бољег момка од њега.
- Хм, хм! - учини Милун и мало се замисли. Видело се да га је нешто веома заинтересовао Среја. Знао је он и сам врло добро какав је Среја - је ли вредан и поштен или није; али тек опет је распиткивао. Уосталом, откако је газда Милун почео трговати, уобичајио је да тако распитује за најмању ситницу; макар му богзна како позната била, он ће се тек градити да не зна и питати другога. Може бити тим је хтео да покаже како он, као велики госа, не води бригу о свачему; а може бити и зато што је као човек од рачуна навикнуо да добро пропита шта је што.
- И велите о Ђурђевудне ће изаћи од Станоја? - упита Милун поћутавши мало.
- Тако ми барем он рече ономад - одговори поп. - Жали ми се да му је Станоје учинио нешто криво.
- Хм, па и јесте Станоје мало џенабет! - рече Милун као уз реч. - А где ли ће се посли најмити?
- Е, то не знам - одговори поп.
- Није ти ништа говорио?
- Није.
- А што ти, газда Миле, толико разбираш за њ? - упита Видак лукаво.
- А што не бих разбирао? Момак ваљан. Мило ми је видети ваљана човека - одговори Милун.
- Е, то је онда друго! - рече Видак и прикучи се мало даље другим људима, те се пусти с њима у разговор.
Игра и весеље трајало је до пред мрак. У сами мрак поче се народ разилазити, свак на своју страну.
Сутрадан поранио газда Милун, па седи на доксату пред својом кућом, а кућа му је од најугледнијих у свем селу. Пије кафу, пуши на дуг чибук и виче нешто на чељад. Откако је газда Милун почео трговати, одонда је и то уобичајио да изјутра седи на доксату, да пуши на дуг чибук, и да за што било виче на чељад или на кога му драго.
Већ сам вам напоменуо да је газда Милун један богаташ. Највише баштине, највише стоке у њега је, и сваког другог мала и иметка изобиља. Некад је и Милун радио пољски рад и отуд текао пару по пару. После је почео трговати свињама, вуном, лојем, воском, кожама, житом и свачим - чим може један сеоски трговац да тргује. И за кратко време постао је један од најбогатијих људи не само у селу Н. него и у овој околини. Сад више и не ради тешке радове; то је оставио млађима, него само гледа трговину. Откако је почео трговати, одонда је постао врла велики интережџија; неће ти он пропустити, ама ни најмању прилику где се може што ућарити. Што може сам да стигне - добро, а што не може, то опет стигну његови самсари, које он поносито зове „моји калаузи”. То је неки шантави Веса, неки врљоки Голуб и неки Бороје из доњег краја. Људи који не воле да запињу грбином око тешког пољског рада, него радије ошљаре око механе и кланцају чак у треће село за туђ рачун. Они често помажу газда Милуну и на суду, кад тера какву парницу. А откако је почео трговати и интересирати - разуме се да се одонда почео чешће и парничити. Ако му затребају сведоци, ту је одмах Веса, Голуб и Бора. Ма шта било, само ако треба да се на кога позове, они су ту, готови као запете пушке. Откако је газда Милун почео трговати, одонда су га омрзли многи људи; али он то слабо мари. Најпосле, што и да мари, кад му нико не може наудити. Човек богат, може му се; он је госа - његова се свакад и свуд боље меље.
Еле, таман се газда Милун тако развикао, док ето ти му Видака, помоли се на вратнице.
Видак је, као што већ знате, општински писар. И он је човек у стању; барем је богатији од многог општинског писара. Обогатио се онако исто као што су се обогатили многи и многи општински писари по селима, пискарајући сељацима за скупе паре, адвокатишући им такође за скупе паре, дајући им новце у зајам опет за скупе паре. Он је готово најбољи пријатељ Милунов, а Милун његов. Они питају један другога за савет, договарају се у сваком подузетку и помажу један другом у свакој прилици. Па и сад му је Видак дошао на неки договор, јер му је Милун још јуче на сабору напоменуо да се уврати код њега да се нешто разговоре.
- Еј, еј, Миле, полако, море!... - поче Видак још с вратница, као такорсе у шали. - Што си се развикао толико?
- Како нећу, брате! - окрете се Милун њему. - Све ти то иде наопако; све се ради као од беде. Ово се не зна ни ко пије ни ко плаћа.
- Пијеш, ето ти! - рече му Видак испевши се горе на доксат и показавши руком на кафу пред Милуном.
Милун се мало осмехну, али још, као љутито, понуди Видака да седне, па рече:
- Пијем, истина, али не знам ко ће платити.
- Макар и ја, само ако буде ћара - одговори Видак, мислећи на синоћну напомену Милунову да ће се данас о нечем разговарати. А знао је да га Милун никад неће звати напразно.
Газда Милун наручи чељади да донесу и Видаку кафу, и ту заметнуше њих два обичан разговор, па онда пређоше на јучерашњи сабор. Ту ће Милун почети:
- Ама знаш шта, Виде?
- Да чујем, Миле.
- Виде ли ти јуче како онај купи паре?
- Ко то?
- Онај Среја.
- А, Среја свирач! - рече Видак и насмеја се. - Баш ти једнако о њему, па о њему.
- А знаш ли ти да он сад о Ђурђевудне излази од Станоја?
- Знам; така рече и поп јуче.
- Па шта велиш, како би било да ја њега узмем под најам?
- Можеш, није рђав човек - одговори Видак, па се лукаво осмехну и упита: - А што баш њега?
- Видиш ти, он зарађује лепу пару. Па како би било да га узмем, али да се некако угодимо да он мени даје што заради.
- Хм, не би било рђаво! - рече Видак промишљајући се - само не знам 'оће ли пристати он.
- Ваљда 'оће. Навалићемо ти, ја и још који од наших људи, па ће пристати; а ја ћу му платити добар ајлук.
- Колико мислиш да му даш?
- Даћу му четрнаест дуката до Митровадне. Станоје му плаћа, чини ми се, десет.
- Тако ће бити.
- А за четрнаест ће јамачно пристати. Оно, истина, нема до Митровадне много слава - славе су више зими, али опет биће сватова, па сабори толики лети су. Ја мислим, моћи ће истерати двапут толико до Митровадне.
- Двапут може. Рачуни му сватове дукат, а сабор у најмању руку сто гроша. Преко лета биће зар двоји-троји сватова, а сабора има више од десет. Уз то још урачуни и неколико слава. Еле, тамо-амо - извадиће близу триестину дуката. А то је за увар.
- За увар, јакако! - одговори Милун чисто радостан што му је пала на ум тако спекулативна мисао. - Па онда знаш ти - настави даље - да он оправља каце, гради што год затреба од дрвенарије.
- Знам, па и ту би ти могао привредити. Кад среди посла код куће, онда може отићи те оправљати коме што.
- Ви’ш, то би све требало некако угодити с њим; али лепо да се не сети, па може одустати.
- Дабоме, ваља начинити уговор. За то се ти не брини. Ја ћу већ наместити како ваља.
- Е видиш, зато сам те звао.
- Сетио сам се ја, чим ти онако јуче пропиткујеш за њ. Баш си прави шпекулант, у далеку те нема.
- Сад ти гледај; ово дана наћи ћеш се с њим где било. Најбоље би било како у механи. Он ваљда долази у механу?
- Долази кашто.
- Е ти се нађи тамо, па чим дође, ти ми поручи, ако се ја не десим, да дођем, а дотле задржавај га. А наћи ће се ваљда ко и од наших, те ће припомоћи да се погодимо. А теби за твој труд биће напојница.
Не бригај ти! Ја ћу се већ постарати... - рече Видак и разговор се затим окрете на друге спекулације. Дуго су још седели ова два спекуланта и скрајали планове како ће који где закачити ћара и како ће један другом бити у овом или у оном послу на руци. Напослетку, готово пред подне, устадоше. Видак оде својој кући да начини неке процене, а Милун некуд у село да прикупи неки лој и вуну.
Баш некако пред сами Ђурђевдан седе у механи сеоској: Видак, Веса, Голуб и Бора и још неки пријатељи. Док ето ти и Среје. Уђе у механу, назва бога, наручи полић ракије, па седе украј и узе пунити лулу.
Видак га погледа, накашља се мало, па ће тек онако упитати:
- Може ли се, Срејо?
- Помало, ћато, петља се.
- А 'оћеш ли остати и од Ђурђевадне код Станоја?
- Вала, ћато, нећу. Доста сам га служио.
- А што нећеш? Станоје није баш тако рђав газда.
- Може бити; али ја не могу. Кад ми преседа сваки залогај у његовој кући, онда му џаба и та служба и све.
- Оно и јест Станоје мало инајет и осорљив човек - рече Видак.
- Слабо се може ко, код њега скрасити - додаде Веса.
- Па куд мислиш сад? - упита Видак.
- Не знам ни сам - одговори Среја. - Ваљда ћу наћи где добра домаћина.
- 'Оћеш, 'оћеш, Срејо! - куражи га Бороје. - Ти си човек вредан - познат овде код нас. Свак ће те драге воље узети у кућу.
- Бога ми јес' - прихвати Голуб - ваљану човеку ласно је наћи и најма и рада.
- Тако се и ја надам - одговори Среја.
- А би ли ти, Срејо, код једног доброг домаћина да ја проговорим за те? - упита Видак и уз то намигну на Голуба те овај уста и нестаде га некуд из механе.
- Што не бих? - одговори Среја. - Ако је добра кућа, најмио бих се још ово лето.
- А зар не би више?
- Вала и не бих више! Готово ми додијало потуцати се по туђим кућама. На зиму мислим, уиме бога, да радим занат. Узећу где мало зградице под кирију па радити. Ваљда ће се моћи животарити.
- Е лепо, лепо! А ти барем за ово лето да станеш код тог човека. Газда је први у овом крају. Јамачно се сећаш ко је.
- Да не буде то газда Милун?
- Јес’, он. Код њега ће ти бити добро.
- Та оно добар је домаћин - одговори Среја мало премишљајући - али док видим... ласно ћемо.
- Шта да видиш? Ако ’оћеш, он ће те узети, само да му ја рекнем. Бићеш као у својој кући.
- Јес’! јес’! - повикаше и остали, и сад разгранаше хвалити газда Милуна и салетати Среју да не учини друкчије него да стане код њега у службу.
Утом се помоли на врата газда Милун, а за њим се увуче полако и Голуб.
- Баш добро! Ево и газда Милуна! - повика Видак.
- А шта то? - упита Милун градећи се невешт.
- Та ево погађам ти Среју, ако ћеш га узети под најам ово од Ђурђевадне. Ионако си ми се жалио да те не слуша онај твој момак и ’оћеш да га отпустиш - рече Видак и намигну на Милуна.
- Та оно јест, оног морам отпустити кад не ваља - одговори Милун и седе међу њих. - Само ако ми Среја не прескупи, а ја већ знам да је добар и вредан.
- Неће ти прескупити, а најпосле госа си, богме, па плати му и више.
- Па би ли ти служио код мене, Срејо? - упита Милун окренув се онамо Сретену.
- Ама како сад да ти рекнем, газда Милуне - одговори Среја чешући се иза врата... Ето, нисам још ни са Станојем раскрстио.
- Не мари то. Ето ти Ђурђевдне прекосутра, ласно ћемо раскрстити. Са мном мо’ш и сад угодити.
- И боље раније да пребринеш бригу - примети Видак.
- Јес’, јес’ - повикаше остали. - Боље раније.
- Најпосле како рекнете - рече Среја.
- А шта би ти тражио од мене до Митровадне?
- Петнаест дуката - газда Милуне.
- Е много је петнаест. Станоје ти плаћа десет.
- Оно јес’; али не могу ни ја све под један ајлук.
- Да дам ја теби дванаест дуката.
- Мало је, газда, богами. Ако ’оћеш за петнаест, ето...
- Много је, Срејо - уплете се Видак. - Видиш и сам, данас су оскудна времена; тешко се долази до паре.
- Све је тако. Ама газда Милунова кућа је велика; ту ћу ја имати двапут више посла него у другога.
- Да ти дам тринаест - повиси мало Милун.
- Не могу, газда Милуне, вере ми! Најпосле, ето за четрнаест; ниже ни паре.
- Дела, Срејо, дела! - навалише сад на њ. - Што се ти опет толико затежеш?
- Ама, људи, заиме бога, мало је!
- Е знаш шта, Миле? - рећи ће Видак - дај му четрнаест дуката, па нек је сретно!
- Четрнаест, четрнаест, повикаше остали! То је добро плаћено. Де, Срејо, нек је сретно!... Де, де, де!.
И Среја слеже раменима па пристаде.
- Па добро би било да начинимо мало уговора - рећи ће Видак.
- Може, може. - одговори Милун.
- Та шта ће уговор - прихвати Среја - доста је код поштених људи и реч.
- Оно тако је - додаде Видак - али опет боље је да има и написмено. Није да рекнеш из каке сумње - нити ће ту доћи до суда или парнице, него тек ворме ради. Данас се ето за најмању потркушицу гради написмено. А боме ваља да и ја нешто заслужим - заврши као, шалећи се.
- Напослетку, не браним - рече Среја - како год рекнете да ваља,
- Тако лепо да начинимо мало писмена - настави опет Видак. - Сад си, Срејо, ето без бриге. Стао си у добру кућу; бићеш као бубрег у лоју. Газда Милун је добар домаћин, а ти - вредан момак. А кад заслужиш коју пару, а дао ти је бог те можеш - ти остави код газде Милуна, он ће ти лепо чувати... Е па дајде дивит амо и мало 'артије! - окрете се механџији.
Механџија донесе дивит, један чокањ с мало мастила, перо и један табак прилично изгужване хартије. Видак узе и оде за други сто украју да пише.
Док је он писао, дотле је овамо већ Милун и част дао. Голуб, Веса и остали једнако хвале Милуна и говоре Среји како се намерио на газду што никад није нити ће; како ће му бити добро као у својој кући, и тако даље - већ забраздише далеко у хвалисању.
Утом приђе Видак од оног стола, држећи важно у руци онај табак хартије.
- Ево, Милуне и Среја, да вам прочитам.
- Дела читај! - рекоше сви и стадоше око њега да слушају.
Видак се искашља мало, па поче:
"Уговор између нас потписаних, и то с једне стране мене Сретена Стојића, тежака из Н., а друге мене Милуна Вучевића, трговца из истог места, на следеће закључисмо:
1. Ја Сретен угодих се данас с Милуном да га од 23. априла па до 26. октобра ове 187... године, као слуга кућевни служим, и то с ценом за 14 дуката и словима за четрнаест дуката цесарских. Но, пошто ја умем да свирам у ћеманету (виолину), то сам дужан иста кући Милуновој с бубњем донети и кад он захтева да сам дужан свирати и ићи у сватове и где ме он прати да сам дужан ићи и свирати, што ће он наплаћивати, као и бакшиш што будем кад приликом свирања добио, дужан сам њему новце давати - укратко, што ми год он буде заповедио да радим, дужан сам му радити; а пошто још умем да градим каце итд., као и астале, столице и у опште столарски посао, и то сам дужан му радити, како њему, тако исто и онде где ме он коме прати да што год и од тога заната урадим, које ће он наплаћивати."
- Ама, нисмо тако рекли, ћато! - прекиде му Среја читање. - Тако ја не могу.
- Па нећеш ти то њему давати, него само да чува; ово је само ворме ради, тек онако.
- Неће, неће - гракнуше они. - Ко? Зар газда Милун спао на његову пару! Боже сачувај! То је само онако написмено.
- Не дао бог да бих му ја, брате, и пару узео. Ако ми да на оставу, његово је, очуваћу му; ако не да, толико и чини.
- Е ја, богами, не знам... - поче Среја двоумити.
- Ама слушај ти ово до краја! - рече Видак. - Ја сам овде обвезао и газду Милуна. Оно мора бити по ворми кад се ’оће писмено.
- Јес’, јес’, ту му има нека ворма! - потврдише остали и опет се нагоше да чују.
Видак се опет искашља па настави даље:
"Што се тиче наплате ајлука, Милун ће ми паре до два дуката свакога месеца давати, и то пошто цео месец ослужим, а не у напредак. У случају ако бих ја одуставио Милуна и не бих га по овом уговору ослужити хтео, дужан сам му једну месечну плату накнадити, то јест да му не бих могао ајлук за онај месец наплатити, у ком сам га оставио, или ако будем наплатио да сам му дужан вратити натраг."
- Е, е... баш то некако... - заусти опет Среја двоумити, али они навалише на њ:
- Та стани, брате Срејо, док видимо све. Неће теби Милун криво учинити. А и грехота би било. Среја слеже раменима и ућута. Видак настави даље:
2. "Ја Милун заиста угодих се са Сретеном да ме као слуга, од 23. априла па до 26. октобра 187... служи с ценом за четрнаест дуката цесарских. Обвезујем се Сретену уредно сваког месеца заслужени ајлук у два дуката плаћати, а тако дужан сам му и алат нужни за качарлук и столарлук ако устребадне набавити му, који ће по року овом мој остати. Обећавам му се да ћу му коња за јахање давати кад га год будем у сватове слао, као и жицу за ћемане куповати. Но пошто уз ћемане има и бубањ који ће донети, то ћу ја набавити човека који ће бубањ у сватове и где га пратим да свира носити. У случају ако бих ја Сретена без узрока од себе отерао, дужан сам му на основу постојећег закона једномесечну плату унапред напразно дати. Уосталом, на уговор Сретенов пристајем.
3. "Уговора овог обе стране држаће се." И ту Видак прочита датум и потписе уговорача и сведока, међ којима се он овако потписао: "Написао и сведоке као и уговораче потписао Видак Пецкаловић, општински писар из Н."
- Е видиш, Срејо, овде је и газда Милун обвезан. Пристајеш ли на ово, Милуне?
- Та пристајем, оно само нека му се испуни вормално, а ми већ као људи, нећемо ту један другом... Знам ја шта је служба и мука најамникова.
- Ама јес’, газда, тако је! - прихвати Среја - само ја бих најволео да није то ни писано. Доста је погодба пред људима.
- Оно истина... али сад већ не можемо кварити - рече Милун.
И опет навалише сви на Среју да се не боји и да не сумња ништа. Милун узе уговор у џеп. Још мало се продиванише, па се разиђоше.
Уочи петровских поклада беше големо весеље код Срдана Мишића у Р. Срдан, доста имућан домаћин, жени свога јединца, дечака од својих 18-19 година. А и време је већ да га ожени. Срданова кућа није богзна како задружна; он у годинама и отежао, а његова Стана није више онако окретна као у млађе доба, кад је могла упоредо копати с најбољим копачем и кад се у сваком пољском раду није бојала многог мушкарца. Време је већ да се у кући Срдановој принови које чељаде, да Стана добије снаху, која ће је одменити у кући, а богме и у пољу што привредити.
Еле, големо је весеље код куће Срданове. Вођевину довели, па Срдан навалио част и свадбује се. Сватови се развеселили, па граде триста лакрдија; игра се, пева се, учинила се само једна граја.
Ту је и Среја с ћеманетом. Срдан га већ давно звао, а Милун га послао, и најмио му по уговору некако сулудасто момче да бубња у бубањ. То несрећно момче беше се тако опило да већ не зна шта ради. Окупило бубњати као помамно, већ се не чује оно јадно ћемане Срејино. Као за пакост ни Среји не иде нешто свирање од руке; Милун му купио, по уговору, жице па се сваки час кидају: нит их може љуцки затегнути ни удесити како ваља. Ћемане му се једва чује, пре би рекао да струже, него да свира. Среја већ позеленио од муке. Сватови се почели подсмевати његовој свирци; сваки час тек подвикне ко:
- 'Ајд, Срејо, стругниде мало у ту твоју дромбуљу!
На то се, наравно, оспе грохотом смех. Среју већ пробио зној као грашке.
- Их! баш гребе као тестера! - подвикне други ко од сватова и стане звиждукати игру, коју токорсе Среја свира.
- Удри, бре! - дере се трећи на оно пијано момче; - кад му не ваља ћемане, опали барем ти! А оно лудо једва дочека, па удри као помамно.
- Их! та полако, море!... - цичи Среја кроза зубе - проби бубањ, бог те убио!
Аја, неће момче ни да чује.
Утом излеће један пијан сват из куће и изнесе чаканац, што га нашао негде на полици, па тек ћушну оном момчету у шаке и викну:
- Овим, овим, бре! Баци ту маљицу!... Опали сад!
Докопа ти оно чаканац, па онако лудо и пијано - све поскочи и удри што може више у бубањ.
- Не, несрећо! - цичи Среја и туче га гудалом по леђима.
Оно још горе.
Сватови се деру: "Тако, море, тако! Удри, удриде!" и скачу око њега као бесни.
Најпосле ти оно момче спусти бубањ на земљу па, токорсе да се и оно нашали, потеже и скочи на њ. Пуче кожа и обе ноге пропадоше му унутра. Оно само укокоти очима. Сватови дигоше грају око њега. Док ти ђаво нанесе једног с лонцем вина - па пљус њему на главу! Оста и оно и бубањ као у воду уваљано.
Утом Среји пукоше обе жице. Он потеже оно ћемане те у коров! Неки отрчаше и нађоше га, па почеше стругати, звиждукати и играти онако сами.
Среја само што не плаче од муке.
Око неко доба ноћи разиђоше се сватови од куће Срданове. Среја и оно момче отишли раније, јер им ваља читав сат ода препешачити до села Н. Момче оно граби напред с пробијеним бубњем, а све се поводи ђа тамо ђа амо... Среја узео ћемане под пазухо, па се покуњио и замислио, јер му се досад никад није десило да тако прође са својом свирком... А од бакшиша нема већ ни помена. Иде он и мисли шта га чека код куће; како ли ће изићи накрај с Милуном кад му заиште паре и рачун.
Док га достиже неки Милосав, комшија Милунов, човек добричина и разговоран. Познаде га у мраку, па рече:
- O, Срејо! Ти ли си? Чекај, заједно ћемо!
- Можемо.
- O, брате, баш ово данас би џумбус!
- Тек мени ће тај џумбус сутра на нос искакати.
- А што, море?
- Зар не знаш што? Онај ће ми очи извадити. Мислиће да сам богзна каке паре накупио.
- Е стало те! Кажи нема, па збогом!
- Кад би он то веровао,
- Ама, богати, зар ти њему све даш што ти год падне?
- Ја шта ћу?
- Па ти си болан, луд. Не дај!
- Како не дај кад смо начинили онај проклети уговор, па морам. Ком сам се год пожалио, свак ми вели: "Е, богами, кад је уговор - то ти је!"
- А шта теби би да му се тако подвежеш?
- Куд ћу, брате, кад ме салетели сви: то је, вели, само ворме ради, теби неће Милун криво; боље нек ти он чува пару. А кад оно - он 'оће очи да ми ископа ако му све до крајцаре не дам.
- Па ти, чујем, и мајсторишеш за његов рачун?
- А ја како! И то је записано у оном несретном уговору...
- Е, баш боље би било да га ниси ни градио ни подвезивао се тако - рече Милисав и махну главом.
- Ја, богами, не знам шта ћу. Нити ми се мили служити га више, нити га могу оставити сад у невреме.
- Готово би боље за те било да га оставиш.
- Ама како ћу?...
- Нађи каку му драго закачку, па изиђи, ето како! - Па поћутавши мало, упита га: - А влада ли се он како се подвезао?
- Аја! Ето уговорили смо да ми набавља жице за ћемане, набави ми најгоре - ничему не ваљају. Рекли смо да ми даје коња ако ме пошаље куд подаље, па ни коња не да - већ шипчим овако пешке. У уговору стоји да ми набави момка да носи бубањ и бубња - он ми набави каког лудака, као овог гулавера данас те ми проби ето и бубањ. Казали смо да ми набави алат шта ми треба - па дојако још ништа. А овамо сваки час ме тера ђа овде, ђа онде да радим.
- Е па ви'ш! Ту га можеш и на суду добити, ја ти кажем! Слободно га остави. Боље пре него после!
И ту Милисав настави учити Среју шта ће да ради и како да се брани ако баш и до суда дође.
Еле, тако у разговору стигоше већ до куће. Милисав окрете својој кући, а Среја са оним момчетом на Милунове вратнице. Оно момче једва се докотрља да једног амбара, па спусти бубањ и прући се поред њега на траву. Среја се попе горе на доксат, скиде гуњац и метну под главу, па леже и он да спава. Дуго није могао заспати, једнако му се врзло по глави шта ће сутра чинити и како ће се разрачунати с газдом. Једва је пред зору свео очи.
Таман свану, а већ стаде газда Милун, по обичају, викати по кући и око куће: тера чељад да устају, заповеда нешта, искашљује се, виче. Често се попне горе на доксат, види Среја још спава; њега не дира, само се тек искашља и често погледи у гуњац Среји под главом, онде где је џеп. У џепу нешто нагуђено - стрпао Среја пешкир, како се убрисивао јуче од зноја. Газда Милуну смеши се брк. "Добро је, добро!" мисли у себи, па тумара даље по кући. Оде обилазити и остале зграде. Кад би код амбара, смотри оно момче и покрај њега пробијен бубањ. "О, о!" учини Милун полугласно, "та ови су покор починили! Боме је ту падала пара као киша!"
Већ се прилично одјутри. Газда Милун попио кафу доле у кући и попушио лулу, па тек зовну неко од чељади: "Идиде, дете, пробуди Сретена, нек дође амо!" и стаде задовољно усукивати бркове и искашљивати се.
Мало постоја, ето ти Среја сиђе озго с доксата. Милун одмах поче:
- Дајде, Срејо, да видимо рачун, и стаде се намештати да прими паре.
- Који рачун? - рећи ће Среја још бунован и зловољан.
- Па јуче, колико си пазарио?
- Ништа! - одговори Среја кратко.
- Шта велиш?! - узвикну Милун и набра обрве.
- Ништа; то велим! - одговори Среја срдито.
- Ама, одиста, богати?
- Одиста.
- Не може бити.
- Не може ја! Још ти мени опреми онаквог лудака да ми смета и квари, па опет реци "не може бити."
- Ја ти опет велим: не може бити! Онако весеље, онаки газда, онаки људи. Него батали ћорава посла, дај да видимо рачун.
Среји већ прекипе, па не знајући шта да му, одговори, узвикну:
- Не дам!
- Шта, шта! Не даш?
- Не дам!
- Бре, даћеш, синко, голи, бели!
- Видећемо... - одговори Среја, па се окрете да пође.
- Море, љуцки ти кажем дај паре; богами ће бити од нас чуда.
- А ја теби љуцки кажем да немам - одговори Среја осечно и пође.
- Их! та станиде, само да те питам! - цикну Милун па полети напоље за Срејом. Среја се окрете и дочека га. Сподбише један другог и сташе се вући по авлији. Чељад истрча и удари у дреку. Њих два носе се као бесни - не да се Милун, не да се Среја. У том рвању догураше се до амбара. Оно момче скочи буновно, па нададе дреку и утече некуд у коров. Утом Среја некако одгурну Милуна, зграби бубањ, па њему на главу и беж на вратнице. Докле Милун скиде бубањ, који му се беше набио чак до рамена и закачио га некако ружно испод врата оним парчетом још запете коже, дотле Среја већ далеко одмаче и нестаде га некуд низ поток.
- Та пушку ми дајте да убијем пса! - рикну Милун и улети у кућу, зграби с клина некакав зарђали крндељ без кремена, па стиште напоље као помаман. Кад би на вратницама, умало се не удари с Видаком писаром, који таман хоћаше да уђе.
- Ехе! шта је то! - викну Видак зачуђено и ухвати га за рукав. - Куд си наго?
- Пусти ме да убијем пса!
- Кога?
- Ама оног... срете ли га где?
- Није зар Среју?
- Баш њега... пусти ме!
- А што? Стани мало, смири се! - уздржава га Видак.
- Како што! Куд га год отпремим да ми што уради, све наопако, све као од беде. Послао сам га, ето, Срдану у сватове, набавио му жице, најмио момка да му носи бубањ, а он јутрос ни паре. Каже - нема, не да.
- Не може бити.
- Боме може, Видаче - рече Милун стишавши се мало. - Ето какав ти је тај твој красни Среја!
- Откуд мој?
- Па ти си ми га и натентао на врат.
- Зар? А ко ли оно први помену да би добро било најмити га... ја или ти?
- Оно јес'... али, опет, и ти си мало крив.
- А што ја?
- Да си барем онај уговор боље притврдио, него начинио онако као ни себи ни своме.
- Е, Миле, што се уговора тиче, ту ти не дам ни једне рећи. Уговор је на свом месту.
- Па што не ради пас по њему?
- А знам ли ја! Неће - ето што.
- Па шта ћу да чиним ја сад? - упита Милун и врати се полако, а за њим пође и Видак.
- Нека га још, претрпи се; гледај како на леп начин с њим.
- Ама ето не може се.
- Пробај још, па ако се баш никако не може, онда ћемо гледати!... - рече Видак кад се испеше већ горе на доксат. Мало-помало утиша он Милуна, те пристаде да Среју још држи за неко време, јер му Видак у четири ока каза да га може бити неће лако ни на суду добити, јер онај уговор није баш сасвим по пропису, барем он не зна да је коме градио сличан уговор.
Док је ту Видак утишао Милуна, дотле су Веса, Голуб и Бора дочекали у механи Среју, па кад су чули шта је било горе код Милунове куће, навалили су сетовати га: да се врати, да се претрпи, јер куд ће у невреме; сад би мучно где нашао да стане под најам; Милун је напрасит, али повратит човек, док се окрене, прође га љутина, па онда опет лепо с млађима... и шта му још нису наговорили, дакле га нису обрлатили да иде опет Милуну.
Кад би увече, ето ти Среје. Милун дува и чини се токорсе невешт, и Среја дува и чини се такође невешт. Кад вечераше, Милун промрмља:
Сутра зором, Сретене, отићи ћеш да начиниш Маринку латре. Гледај до мрака да буде готово.
Откако се Среја и Милун свадише и почупаше око рачуна, одонда је сваки дан било помало речи и ината између њих. Милун учестао слати Среју по селима да мајсторише. Среја почео свакоме радити као од беде, знајући да од свог рада неће видети никакве вајде. Милуну већ досадише људи жалећи се како им Среја није ово или оно начинио као што треба. Еле, тако је трајало све до госпођинских поста.
Једно јутро уз госпођинске посте, таман беше Милун опремио Среју чак у Рогачу да порогози неком каце и бурад, а он се, опет, спремио да иде послом некуд на другу страну, док ето ти му дође пет-шест људи; неки носи вучију, неки чабар, а неки не носи ништа. Још с вратница поче тек један:
- Ама, Милуне, шта ти ово учини од нас?
- Шта, море? - упита Милун зачуђено.
- Што ти нас закла?
- Како, море? - упита опет Милун у чуду.
- Шаљеш нам оног твог Сретена, те нам све суде исквари.
- Што сам вам ја крив? Ви сте га хвалили да је мајстор и да је вешт.
- Мајстор је био док се није код тебе најмио.
- Јес’ - прихвати спустивши чабар - а сад га ти ваљда учиш да људма квари судове.
- ’Оћеш само да ти што више заради - додаде други и спусти бременицу.
- Бог с вама! Окан’те се ви мене!
- Нема то окани се, него, де ти мени плати оне каце! - повика трећи.
- Каке каце?
- Онаке! Сав ми шљивовик истекао, онолики ми мал пропаде.
- Нећу ја да знам за то!
- Знаћеш, вала, Милуне, већ ако не буде суда! - припрети један између њих.
- Ја се нећу макнути одавде док ми не платиш овај чабар - рече онај што је донео чабар - ево можеш прст провући између дуга! Зар је ово оправа?
- Вала ни ја, док ми не платиш ову бременицу! - рече онај други.
Газда Милун се нађе сад у великој прпи; узврда се што никад није. Људи осули на њ псовку, пуца она авлија. Та је врева трајала готово читав сат. Кад људи видеше да не могу сами ништа учинити, одоше право среској кући да туже Милуна.
Милун подува мало, про’ука и промаха главом, па се онда диже и он; рече неком од чељади да каже Сретену чим дође да одмах одлази из његове куће, да га није затекао, па оде наниже, кући Видаковој...
Сутрадан се већ по свем селу чуло како је газда Милун истерао Сретена, како га је тужио среској власти и тражио накнаду штете, и како су они људи тужили Милуна и тражили да им врати паре или да плати судове.
Еле, заметну се позамашна парница. Готово месец дана вукла се та ствар по среској канцеларији. Испитани сведоци Милунови, испитан Милун, сведоци Сретенови и они људи што су се жалили да им судови нису оправљени како треба. Донесене вучије, донесени чаброви, доваљане каце, донесене и некакве лотре, па чак и онај пробијени бубањ. Све је то скрхано у авлију код среске куће. Сви су мислили као сигурно да ће Сретен изгубити, и већ га беху неки почели жалити: „Еј, сиромах Среја! Како је налепио! Куд ће, брате, шут с рогатима!”
И може бити да би тако и било. Али, на срећу Сретенову, мораде капетан Вучета, који је био пријатељ Милунов и свакад му држао страну, отићи неким важним послом у варош; а то се деси баш онда кад је требало суочити парничаре и ствар пресудити.
На поласку узе капетан читав дењак аката па пружи старијем писару, Страхињи, и рече му: „Дела, богати, ћато, суочи ове људе, па пресуди ствар да се више не потеже!”
Страхиња је био од млађих људи и врло поштен и правичан; страшно је мрзио каишаре и сеоске трговце, дућанџије и зеленаше. Милуна већ није могао да гледа очима. Капетан Вучета јако је волео Страхињу, мада се није у многоме с њим слагао. Страхиња му је био, штоно кажу, десна рука и кад се год деси кака заплетенија и потежа ствар, Страхиња је раскрсти. Истина, не свакад по вољи капетановој, тек капетан му неће покварити. Токорсе га мало прекори, па ћути.
И тако Страхиња узе у руке Милунов случај и Сретенову парницу, испита још неке сведоке, па нареди да дођу парничари и сведоци на суочење.
На суочењу хтело је доћи до кика. Милун се распомамио и претио да ће апелирати, да ће тужити чак и капетана самом министру. После дуге вике, која је трајала у среској канцеларији, заповеди Страхиња да и парничари и сведоци изиђу. И он узе перо и на акту написа овако решење:
„Да се Милун одбија од тражења; да Сретен није дужан давати никакве накнаде Милуну, а слободно му стати где хоће под најам или радити свој занат; да газда Милун мора оправити Сретену бубањ или му нов набавити; да је дужан платити Сретену да оним људима што су се жалили оправи судове или, ако то неће, да им мора у новцу дати накнаду. Да се Веса, Голуб и Бора, за које се доказало да су хтели сведочити у атар Милунов, казне с по два дана затвора; да газда Милун плати трошак и дангубу сведоцима, као и парничну таксу. И да уговор између Милуна и Сретена престаје важити.”
Кад је Милун саслушао ово решење, здимио је као опарен из среске куће. А за њим су одгегали његови калаузи покуњени. Сретен је богзна како заблагодарио Страхињи и обећао му да ће одјако добро отворити очи кад се с ким погађа под уговор.
Милун није накнадио штету по решењу ни Среји ни оним људима. Среја се није више погађао под најам, него је започео свој занат и којекако животарио. Људи се више нису жалили на његов рад. На саборима, славама и свадбама опет је свирао и зарађивао по неку пару. Милун му није оправио бубањ ни нов набавио. Продерани бубањ иструлио је за плотом у авлији код среске куће. Милунова и Срејина погодба и парница ушла је већ у причу по околним селима. И сад, кад људи хоће да кажу какав крајњи каишарлук - рећи ће: „Најмио Милун свирача!”
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милован Глишић, умро 1908, пре 116 година.
|