Све хоџи љубинскоме

Све хоџи љубинскоме  (1894)  Писац: Стеван Р. Делић

Ниже Жегуље у џемату Глеђевини живи породица мухамеданаца именом — „Саџаци”. Умре им, како приповиједају — а истина је била, најстарији у кући. Договоре се Саџаци, да га лијепо укопају, као што им је на самрти и Омер — тако се зваше — рекао, те пошаљу по хоџу у Љубиње, коме је Омер и краву оставио, да га лијепо опреми.
    Хоџа дође, па како је била вечер, не могне укопати Омера, но остави за сјутра; а рече сељацима: „Свакако треба, да дадете курбан, па је најбоље, да испечете халву, јер ће ноћас облијетати душе око овога мртвога, те би добро било, да их нахранимо; а и гријех би се мртвом опростио!” — Саџаци пристану; а хоџа се докопа: масла, брашна и шећера, те пун пунцат казан испече халве. Онда ће опет рећи сељацима: „Сада ћемо ову халву покрити и оставити на сред собе; врата ћемо затворити и — сјутра ћемо видјети колико су душе изјеле; а оно, што претече, подијелићемо свијету”... Тако и учине. Но хоџа се дигне обноћ: узме бисаге, те у собу и пуне их збије халве, а око казана поспе мрва̂, бива, да се рекне, како су душе јеле...
    Ујутру се диг’о хоџа, као и да није његов пос’о, те са осталима сељацима у собу. Открију казан, кад халве ни мало, но нешто мало мрва по поду. Зачуде се сељаци, па и хоџа. У то ће им он: „Видите, пуно је душа дошло. Оне су јеле и око халве отимале и по поду мрве просуле. Оне су остале гладне — није им ни мало претекло. Овај је мртви веома сагријешио — пун је ђунаха; то је ишарет. Но знате, шта је? Ваља га откупити — дати фидије!”... Саџаци донесу новца и даду хоџи, да подијели. Хоџа раздијели новце на хрпице, завеже у крпице, те ће први завежљај дићи и искати „девар” од народа: „Који ће од вас примити толико и толико гријеха рахметли Омера за ово пара?”... Сељаци се узмухају, погледа један на другога, па ће започети: „Ја нећу, вахлало, ни по што!” — „Не би, бихлахи, за вас дуњах!” други ће. Тако један по један — не прими се нико. Онда ће хоџа: „Хоће хоџа љубински!” и стрпа новце у џеп. Тако учини и са другим, трећим и са свим завежљајима, те све себи у џеп...
    Однесу мртвога на мезар. Клањају џе’назу; предаду му рахмет, те се сељаци дигну и оду, а остане хоџа, да му преда „талкин”. Пошто му преда талкин и пође с мезара, сјети се, да је на самрти Омер наредио, да му се даде крава зекуља, па се опет поврати на мезар. То сељаци опазе, па им буде чудновато, те кад их стигне хоџа, упитају га: „Ама, хоџа, дина ти, што се оно ти опет на мезар поврати?” — „Ништа, но ме зовну мртви и рече: „Ено сам ти оставио краву зекуљу, као што су ти и казали; а кад си ме тако лијепо опремио и укопао, ено нек ти дају и ону другу гаруљу!” — С тога сам се врнуо; а ето вас, па како вам драго”...
    Саџаци даду хоџи и гаруљу, те он краве преда се, чоху с мехита на се, пуне бисаге халве пода се, а паре у џепове, па у Љубиње.
    Тако ти би: све хоџи љубинскоме!

У Гацку. Забиљежио од кадије М.У.

Ст. Р. Делић

Извор

1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, број 14–15, стр. 233.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стеван Р. Делић, умро 1927, пре 97 година.