◄   VII VIII   ►

VIII

СТАНА, НАДА, ЈЕЛКИЦА, пређашњи

СТАНА (улази с Надом и Јелкицом. Све су под шеширима, обучене за одлазак из куће. Чим изађе Стана, па опази Тому и Симу, застане код левих врата, а деца за њом).
СИМА (погледа их зачуђено, прилази Томи, тихо): Ама, зар је то истина? Па ја сам мислио ти претерујеш, а оно оне у истини одлазе.
ТОМА (срамота га је да дигне главу): Не претерујем... Ето, видиш својим рођеним очима, да не претерујем.
СИМА (опет тихо): Слушај; приђи, пружи руку жени.
ТОМА (и хтео би и не би због срамоте).
СИМА (као и горе): Хајде, хајде, пружи руку жени.
ТОМА (дигне главу): Стано!
СТАНА (пригрлила Јелкицу, гледа га, али не прилази).
ТОМА: Овај... ја нисам хтео... То си ти предложила, да се измешамо са светом, да отворимо кућу свету.
СТАНА: Јесам.
ТОМА: Па... кажи ми бар искрено, кад ти је било боље, кад си била далеко од света или....
СТАНА: Кад сам само своју кућу и децу гледала.... далеко од света.
ТОМА: Овај... па то... то сам само хтео да те питам.... а.... како да кажем... (Збуни се, повуче за капут Симу, тихо). Реци ти, најбоље је, реци ти.
СИМА: Па, то, госпођо Стано, да се оставите света и ви и он. Свет је зао пријатељ. У света, видите, има речи, ама нема срца. Милост светска тежа је но душманска рука; свет ником није назидао кућу, а разорио јесте. Него дëте ви, како сте и били.... дëте.... дëте....
ТОМА: Стано!
СТАНА. Томо! (Прилази му, заплаче се горко и пружи му руку).
НАДА, ЈЕЛКИЦА (такођер тронуте, прилазе и љубе му руку).
ТОМА (неко лупа с поља): Опет?
СИМА: Ко је то?
ТОМА: Ко? Свет, брате, опет свет. Не може се човек без света у својој кући ни посвађати ни измирити.
ЈЕЛКИЦА (отрчала до врата и отворила их): Дада! Дада! (весело пљеска рукама).

Бранислав Нушић - Свет