◄   V VI VII   ►

VI

ТОМА, за тим ЈЕЛКИЦА

ТОМА (бесно шета. Час стане, мисли, врти главом, па опет шета. Још не попушену цигару баци, па пали другу. Седне у фотељу и одмах се нервозно диже. Пошто подуже размишља, а њему се лице озари благом светлошћу, последњом надом. Прилази левим вратима, нежно): Јелкице... (Опет прошета, па приђе вратима, те мало јаче). Јелкице!
ЈЕЛКИЦА (мало је преплашена): Изволте, Оче.
ТОМА (нежно): Ходи, ходи овамо. Ти си татино дете, је ли? (Загрли је и брише сузу, кријући). Је ли да си ти татино дете?
ЈЕЛКИЦА: Јесам.
ТОМА (глади јој косу и милује је): Ти ћеш слушати тату, тебе ми свет неће одвући из загрљаја?
ЈЕЛКИЦА (охрабрена): А, је л' те, тата, што се спремају мајка и Нада? Куда ће оне?
ТОМА (мало збуњен): Па... тако... Спремају се, хоће на пут.
ЈЕЛКИЦА: На пут?
ТОМА: Јесте, тако мало да путују.
ЈЕЛКИЦА: А ја?
ТОМА: Ти ћеш седети код тате. Је ли да ћеш седети код тате?
ЈЕЛКИЦА: А хоће ли они далеко?
ТОМА: Па... близу... Али ће се тамо задржати. Ја не знам колико ће се задржати, али ће се задржати.
ЈЕЛКИЦА: Па што и мене не пустиш?
ТОМА: А ко ће оца да разговара? Је ли, голупче моје?
ЈЕЛКИЦА (сасвим охрабрена): Ја, ја ћу да вас разговарам. Ето и сад имам нешто да вам кажем.
ТОМА (одводи је за руку до столице, па он седне, а њу привуче и загрли око паса): Е, имаш нешто да ми кажеш?
ЈЕЛКИЦА: Није да вам кажем, него... да вас нешто замолим.
ТОМА: Хајде, баш да чујем, шта је то.
ЈЕЛКИЦА: Да обучем опет дугачку хаљину.
ТОМА: А зар ти не волиш да си дете?
ЈЕЛКИЦА: Не волим, оче.
ТОМА: Па ова ти хаљиница лепше стоји.
ЈЕЛКИЦА: А не, дугачка ми много лепше стоји. (Љуби га). Допустите, оче.
ТОМА (насмеши се доброћудно): Па добро, добро. (Пољуби је).
ЈЕЛКИЦА (сва срећна, оптрчава око оца и тапше рукама): Дугачка хаљина, трајла ла.... Девојка, опет девојка... лалала... лалала... лалала. (Загрли оца и љуби га у оба образа).
ТОМА (отима се): Де, де, лудице једна.
ЈЕЛКИЦА: А има још нешто... Хоћете ли, слатки татице, још нешто да ми учините?
ТОМА: Е, а шта је то сад опет?
ЈЕЛКИЦА (милује га по образу): Да ми опет узмете учитеља музике.
ТОМА (изненађен): Учитеља музике?
ЈЕЛКИЦА (наивно): Па јесте... јер он, сиромах, просто не може да живи без мене.
ТОМА (згранут): Ама ко то?
ЈЕЛКИЦА (као и горе): Па учитељ музике. Ево само да видите шта ми пише. (Вади писамце из недара).
ТОМА (згранут, диже се из столице).
ЈЕЛКИЦА (и не гледајући га): А, ево. (Чита). „Мила моја душице. Ја не могу без тебе да живим, ја ћу полудети. Моли оца, да ме опет прими. Грли те и љуби твој Ге-дур“. (Говори). Знаш, тата, он се увек на писмима, која ми пише, потписује „Ге-дур“.
ТОМА (поражен, малаксао, глупо): Гедур?
ЈЕЛКИЦА: Јесте, а ја њему, кад одговарам, потписујем се „Це-дур“.
ТОМА (као и горе): Цедур?
ЈЕЛКИЦА: Јесте.
ТОМА (тешко уздахне и прекрсти се): Господе, господе, преврну ли ти и небо и земљу, шта ли?! (Јелкици). А гедур, је ли, и цедур?
ЈЕЛКИЦА (видећи да је погрешила, преплашено):... Јесте!
ТОМА: Зар и ти, зар и ти оде у Содому и Гомору, а?
ЈЕЛКИЦА (преплашена). Па... Овај.
ТОМА: И ти, је ли? Па добро... Хајде, хајде, напоље... Напоље и ти.
ЈЕЛКИЦА (молећи): Али, оче......
ТОМА (дочепа штап): Напоље, док се не развитлам овим гедуром, па ћеш очас научити музику.
ЈЕЛКИЦА: Опростите...
ТОМА: Напоље, кад ти кажем... Ено, ено, тамо се спрема мајка. Хајде, хајде, спреми се и ти с њом.
ЈЕЛКИЦА: И ја ћу на пут, је л' те?
ТОМА: Јесте, и ти ћеш на пут, и ти ћеш.
ЈЕЛКИЦА: Па добро. (Преплашена, повлачи се у собу).

Бранислав Нушић - Свет