◄   III IV V   ►

IV

СТАНА, ТОМА


ТОМА (стане према Стани): Дакле, шта је?
СТАНА: Томо, црни Томо, шта се ово учини од нас и наше куће и од нашег лепог мира?
ТОМА: Ето, то... Учини се, што се учини.
СТАНА: Хајд све друго, што се начини лом, али да ја доживим, да ме се рођена ћерка одриче.
ТОМА: Јест, јест и то, и још горе, још много горе ћеш доживети.
СТАНА: У очи ми је рекла, да ме више не поштује, и горе, много горе ствари.... Срамота ме је и да ти кажем: да сам јој ја преотела младожењу, да сам ја кокетовала с њим, да је због мене покварена ствар.
ТОМА: Казала ти је истину.
СТАНА: Томо!
ТОМА: Сушту истину ти је казала.
СТАНА: Од тебе зар, из твојих уста то да чујем? Срам те било, Томо! Срам те било, под твоје седе власи! Зар ти мислиш, ако си ти такав, ако си ти кадар под старост, кад ти је већ ћерка доспела до удаје, да трчиш за слушкињама...
ТОМА: Ама ко трчи за слушкињама?!
СТАНА: Ти... ти...!
ТОМА: То нећу више да чујем.
СТАНА: Нећеш да чујеш, је ли? Нећеш да чујеш, а цео свет зна, зашто смо отерали Кају и зашто смо у кућу довели младу и лепу служавку.
ТОМА: Зна, дабоме; али свет зна и то, зашто смо отерали зета. Због тебе... због тебе... Ето, таква си ти.... Имала си и у фамилији једну рођаку.... свастику твога тече, и за њу је много говорио свет, па... једна сте крв. На њу си се ваљада угледала!
СТАНА: Е, ово је већ и сувише, ово се више не може да издржи. (Озбиљно, одлучно). Да знаш, Томо, да ја ово нећу да трпим. Ја сам свој образ чувала толике године и не дам да се тако олако окаља. Јесте, ја не дам да ми се образ окаља, као што си ти урадио, и то за љубав једне слушкиње.
ТОМА (нервира га, тресне ногом): Ама какве слушкиње! О Господе Боже, научи ме. Научи ме, Господе Боже, и кажи ми: шта је ово, каква је ово олуја по мојој кући?
СТАНА: Таква! Сам си је завитлао, сам, сам.
ТОМА: Ја, је ли?! Јесам ли ја покварио срећу детињу или си ти? Ти, ти... ти, што си под старост почела да се отимаш за младиће.
СТАНА (строго): Томо.
ТОМА (пркосно): Шта је?
СТАНА: Сад је већ доста. Доста је и сувише. Ја ово нити хоћу, нити могу да поднесем, и да знаш: идем из куће. Дај ми децу, па идем из куће.
ТОМА (показује лево): Ено ти деце! (Показује десно). Ено ти и врата!
СТАНА (очајно): Зар тако, Бога ти?!
ТОМА (као и горе): Ено ти деце... ено ти врата!
СТАНА: Томо?!
ТОМА (већ га гуши срџба, не може скоро да изговори шта хоће): А ено ти врата!
СТАНА (заплаче се тешко): Па добро, Томо! (Одјури лево).

Бранислав Нушић - Свет