Свет (комад у четири чина)/57
XXIII
СТОЈАНОВИЋ, пређашњи
СТОЈАНОВИЋ (са средине): Добар дан желим. (Љуби руку Стани, а рукује се с Надом и Јелкицом). Ја сам баш нарочито дошао, оче, да разговоримо.... Послала ме тетка... Она каже...
ТОМА: Немамо шта да разговарамо, него те питам: може ли кроз недељу дана бити свадба или не може?
СТОЈАНОВИЋ: То је немогуће; али вам морам објаснити и зашто.
ТОМА: Без објашњења... Ако може може, ако не може не може.
СТОЈАНОВИЋ: Немогуће, за Бога!
ТОМА: Ако је немогуће, онда је четврто то, да свадбе никако неће ни бити. Били сте ми зет, а сад као и да нисте.
СТАНА: Томо, за Бога, је си ли ти при себи?
НАДА: Оче, за Бога...
ТОМА: Тако је.
НАДА (удари у плач).
СТОЈАНОВИЋ: Ја вас не разумем.
ТОМА: Ја разумем, ако ви не разумете. Што је било било је, и свршена ствар.
СТОЈАНОВИЋ (увређено): Па лепо, господине; кад другаче не може бити, онда се праштам.
СТАНА: Томо!
НАДА: Оче!
ТОМА: Збогом, господине.
СТОЈАНОВИЋ: Клањам се. (Удаљава се увређен).