◄   XVII XVIII I   ►

XVIII

ТОМА, СИМА.

СИМА (тек Тома пружио корак, да уђе лево и сам, а Сима се појављује на задња врата). Е, е, брат-Томо...
ТОМА (застане, окрене се и намргоди се). Шта је?
СИМА. Ама, је л' истина. У твоју кућу канда просиоци улегоше? Је л' истина, Бога ти?
ТОМА (једнако на вратима). Истина је.
СИМА. Е, па нека је са срећом... Нека је са срећом!
ТОМА (прилази му). Било са срећом или не било, али бих те ја једно молио: да се не љутиш, али да ми, брате, не долазиш више у кућу.
СИМА. Томо?!
ТОМА. Ето, то ти је.
СИМА. Ама шта је теби, човече?
ТОМА. То што ти кажем. Ми смо, брате, били браћа, а не пријатељи. Ја то знам, и не знаш како ми је тешко. Али те молим, више ми немој долазити у кућу. (Полази).
СИМА (изненађен, увређен). Па реци ми бар зашто?
ТОМА (на вратима леве собе). Тако, због света! (Оде).
СИМА (дубоко увређен, гледа за њим и маше главом, прекрсти се, окрене се и пође на поље, а завеса пада).

Бранислав Нушић - Свет