Свет
| Свет (1865) Писац: Милан Андрић |
Чекај, вило,
Чедо мило,
Да повучем два три дима,
П’ онда долом и брдима,
Тврдим кланцем, кршним грмом,
Провалијом, стеном стрмом;
Ил’ облаком и вијором,
Морском буром и понором;
Ил’ китнастим перивојем,
Славуљчади слатким појем,
Белим грлом, врелим грудма,
Анђелима или људма,
Ил’ куда ти жеља шане —
Ево т’ руке поуздане!
Ох, да лепа, мила света,
Ужвања сијасета, —
Под гором те цвеће нуди,
Да мирисом наспеш груди;
Грлица те опомиње
На грљења све милине,
На мекане груди бајне,
На ватрене очи сјајне,
На сладости ноћи тајне;
А потока танке струје
Под бокором брује... брује,
Да те снађу рајски сани,
Да се душа обезнани.
Са горе се песма слева, —
Да ли вила то попева?
Ил’ весела која сека,
Што драгана свога чека,
Попевује, узкликује,
Те драгана довикује? —
Да је срце с које среће
Још хиљаду пута веће,
Па ни онда све красоте,
Све милине, све дивоте,
Не би стале у њег лако; —
А овако,
Куд би стало,
Кад је мало, врло мало.
Куд год крочиш, рај те срета, —
Ох, да лепа, мила света!...
Па кад нојца тија, блага,
Разлике се са облака
Са трептећих звезда јатом,
Месечевим сувим златом;
Са бујности мирисевом,
И песмицом славујевом.
Под багреном двоје млади
Саставили слатки јади,
Једно другом да с’ потужи,
Да одлакша боној души.
Колико се припремаху,
Говорити кол’ко шћаху,
Кад под багрем дођу амо, —
А сад само
Једно другом на груд пали,
Сви се боли притајали,
А тумач им славуј мали.
Да ли има штогод слађе,
Нег кад срце одзив нађе?
А од врелих од недара,
Где но душа небо ствара,
Мириснијег има л’ цвета? —
Ох, да лепа, мила света!...
Ал’ кад опет даље гленеш,
Из заноса кад се пренеш,
Па опазиш људе гадне,
За туђијем добром гладне,
Душа ти се гнусно згрози,
Јурнеш даље, ал’ по нози
Отровна ти змија гмиже,
Срцу ти се вуче ближе.
Окрећеш се на све стране,
Свуда очи исплакане,
Ломне груди иштећене,
Чемериком обложене;
Бесомучне душе лете,
Да очајна срца свете;
Свуда јади, свуда страва,
Цветна поља сва крвава; —
А кад гленеш ка раскршћу,
Живци ти се сви задршћу:
На врх хумке ту се дала
Четир стуба од вешала,
А над њима јато врана,
Јато госта разгакана,
И гаврани халакасти,
Радују се зверској части.
Тамо даље под горицом,
Под бокором, под ружицом,
Смртно бледа цура седи,
Из пелена мелем цеди,
Њим да вида ране клете,
Од невере нанијете;
А са брега воде хладне,
Једно момче душе јадне,
Очајно се доле баца,
Чрез крадених пољубаца. —
Свуд невоња, свуда јади,
Свуда туга тугу гради,
Свуда пуно љутих рана,
Свуда срца раскидана;
Свуда завист злобу слуша,
А свака је — свака душа
Отрована и проклета, —
Ох, да црна, мрска света!...
У Будиму. —
Извор уреди
1865. Вила. Година прва,број 26, стр. 319-320.
|