Свезнање Д4

СВЕЗНАЊЕ

Дизни—Дицентра

ДИЗНИ Волт (Disney), савр. амер. карикатурист, творац »Мики Мауса», цртаног филма.

ДИЗРЕЛИ Бењамин (Disraeli, лорд Beaconsfield, 1804.-1881), енгл. државник, прво романописац, затим члан Доњег дома (од 1837.), вођ торијеваца и претседник владе (1868., 1879.-1881.); изменио изборни зак. у Енгл. (1876.); 1 од зачетника енгл. империјализма; купио већину акција Суецког Канала, припремио окупацију Ег., прогласио Индију за царевину (1876.); на берлин. конгресу се истакао као вел. противник Рус. и Сл.; добио Кипар за Енгл.; гл. дела: Вивијан Греј, Контарини Флеминг, Хенријета Темпл. Конингзби итд.

DII* (лат.), богови. D. majorum gentium, виши богови, D. minorum gentium, нижи богови.

ДИЈА- (грч.), предметак у грч. сложеницама: кроз, раз-, про-.

ДИЈАБАЗ (грч.), површинска магматска стена офитске структуре, састављена од плагиокласа и пироксена, поред којих се јављају покашто и хорнбленда, магнетит, апатит и др,; распадањем добива зеленкасту боју; стога се убраја у групу тзв. зелених стена: код нас доста распрострањен у друштву серпентина и др. зелених стена, нарочито у Ј. Србији и Босни.

ДИЈАБЕЛИ АНТОНИО (Diabelli, 1781.-1858.), композитор, проф. клавира и члан издавачке радње у Бечу; компоновао: клавирску и црк. муз., песме, оперету,

ДИЈАБЕТЕС 1) diabetes insipidus, обољење проузроковано поремећајем унутарње секреције; знаци: вел. лучење мокраће, некад по неколико л. дневно; мокраћа не мора, али може имати шећера, беланчевине, или фосфата, оксалата и урее у већој количини; лечи се екстрактима жлезда с унутарњом секрецијом. 2) d. melitus, шећерна болест, обољење нарочито карактеристично повећаном количином шећера у крви и излученим шећером (кроз бубреге) у мокраћи; изазвано поремећајем и недостатком лучења инсулина (хормон панкреаса) услед обољења панкреаса (специјално Лангерхосовог острва); инсулин регулише промет шећера у организму и спречава његово лучење у мокраћу; д. м. је конституционално обољење, најчешће наследно; знаци: осећај велике жеђи и глади, излучивање вел. количине мокраће, која садржи шећер (гликозурија), повећање шећера у крви (хипергликемија), свраб коже, мршављење и општа малаксалост; компликација → кома дијабетична.

ДИЈАБОЛУС (грч.-лат.), → ђаво. Advocatus diaboli → адвокат ђаволов; члан комисије за проглашење светитеља; има дужност да износи противне разлоге. Дијаболо (ит.: ђаво), дечја игра: 2 штапића спојена канапом на којем се врти д., тј. калем (мосур), у средини утанчан, који се баца увис па се вешто хвата на канап.

ДИЈАГНОЗА (грч.), тачно утврђивање болести на основу прегледа и добивених податка о току болести. Дијагностика, подаци о току болести и знаци запажени приликом прегледа, дају лекару правац да те симптоме веже за 1, а одбаци могућност др. претпостављене болести.

ДИЈАГОНАЛА (грч.), права која спаја 2 темена полигона, која не леже једно поред другог; n-угао

- - има n (n-3) 2 д.

(на сл. АC, АD д.).

[Illustration]

ДИЈАГОРА, грч. филозоф с надимком безбожник (5. в. пре Хр.).

ДИЈАГРАМ (грч.) 1) цртеж којим се сликовито претставља зависност неке количине од др. количина; обична садржи и бројне податке (→ графичка претстава); дели се на линиске (→ курве), површинске (квадратне, кружне итд.) и → радиограме. Д. индикаторски, цртеж добивен помоћу → индикатора; показује промену притиска у запремини коју за собом оставља клип у цилиндру клипних машина (→ клипни мотори). Д. цвета, хоризонтална пројекција цветних делова, показује њихов број, положај и однос. 2) нарочита хартија с поделама, на којој бележећи инструменти уцртавају одговарајуће вредности: притисак, тмпт., влагу итд. (→ барограм).

ДИЈАДА (грч.), мат. величина одређена производом (нарочите врсте) 2 вектора. Дијадски бројни систем → бројни систем.

ДИЈАДЕМА (грч.) 1) повезача, почелица, уски комад свилене тканине који је везиван победнику у утакмици или рату око чела. 2) накит. 3) златна д., знак краљ., одн. царског достојанства на ст. И и у Риму. 4) венац сплетен од храстова или ловорова лишћа. 5) corona muralis, у виду градских бедема с грудобранима, награда оном који се први попне на »незаузимљиве зидове«.

ДИЈАДОРА → Задар.

ДИЈАДОХ, титула војсковођа Александра Вел. који се после његове смрти отимали о престо; после битке код Ипса поделили Александрову државу на Ег., Сирију и Македонију.

ДИЈАДУМЕН Марко Опелије, рим. цар (217.-218.), погубљен по наредби Хелиогабаловој.

ДИЈАЗ (Diaz) 1) Бартоломео, порт. морепловац из 15. в. који први допро до рта Добре Наде (1487.). 2) Дел Кастилио, шп. конквистадор 16. в.; учестовао у заузимању Мексика. 3) Порфирио (1828.-1916.), мексикански ген. и државник; као претседник рпб. допринео екон. и култ. напретку своје земље.

ДИЈАК (од грч. диаконос). у средњев. Србији обично писар ст. рукописа, аката и писама; реч у народу добила облик ђак, употребљаван нарочито за ученике по ман., а после за све ученике уопште. Дијаконус → ђакон.

ДИЈАКЛАЗА (грч.), пукотина управна или попречна на правац слојева у стенама, постаје под утицајем притиска. Дијаклиналне долине, пробојнице, које пресецају → бору или серију узастопних бора.

ДИЈАКРИТИЧКИ ЗНАЦИ (грч.), мењају прир. олова изнад којих се међу: нпр. у латиници изнад c, s, z, : ć, č, š, ž.

ДИЈАЛЕКТ (грч.), наречје; покрајински варијетет 1 језика. Д. сх. језика: по доласку на Б. П. заједнички ј. Срба, Хрвата и Словенаца поделио се на 3 д.: кајкавски, чакавски и штокавски; доцније се они поделили на поддијалекте и наречја; долазак Турака изазвао миграције стан. и друкчији размештај д. и наречја; данас наши д.: кајкавски: а) кајкавски слов., б) кајкавски хрв.; чакавски: а) југоист. (ластовски, јекавски), б) источни (икавски), в) зап. (икавски); штокавски: а) ст.-штокавски (македонски), б) ср.-штокавски (призренско-тимочки), в) н.-штокавски (екавски, јекавски и икавски). Дијалектика 1) у софист. смислу: вештина наговарања помоћу софизма, тј. помоћу привидних доказа навести неког да верује у истинитост неког учења, мада оно по себи погрешно. 2) у логичком смислу или спекулативна д.: метод дедуктивног извођења посебних истина из општијих. 3) у метафиз. смислу: учење по којем се све бивање у прир. и ист. обавља по зак. противстављања: из 1 стања у прир. или ист. пониче њему директно супр. стање итд. (Хегел, Карл Маркс и др.). Дијалектички материјализам, → материјализам. Дијалектологија, наука о дијалектима.

ДИЈАЛЕЛА (грч.), кретање у кругу, нарочита грешка у доказивању или у дефинисању: оно што тек има да буде доказано или дефинисано, унапред се претпоставља и уједно служи основом доказа одн. дефиниције.

ДИЈАЛИЗА (грч.), одвајање чистих колоида (колоидних раствора) из раствора, од др. растворених неколоидних материја (кристалоида), помоћу полупорозних дијафрагми; кроз њих прелазе у чисту воду само кристалоиди, а на мембрани остаје скоро потпуно чист колоид. Дијализатор, апарат за извођење дијализе.

ДИЈАЛОГ (грч.) 1) разговор 2 лица, разговор удвоје у књиж. делима, драмама и уопште. 2) чест назив за дела у којим се расправља нека флз. теза у виду разговора (Платонови Дијалози, Лукијанови Дијалози мртвих).

ДИЈАМАГНЕТИЗАМ, стање извесних тела у магнетном пољу; на сва тела делују јаки магнети; парамагнетична су која се понашају као гвожђе, никал и кобалт (феромагнетична тела) између полова магнета, тј. која се постављају у аксијалан положај; дијамагнетична тела се постављају управно на поље-линије које спајају полове.

ДИЈАМАНТ (грч.), драги камен, најчистија врста угљеника, кристалише тесерално у октаедрима, најтврђа материја; да би се боље искористило његово преламање светлости, глача се (→ борт) у облику брилијанта или розете; обично безбојан, али може бити жут, плавичаст и црн (→ карбонадо); д. је добре »ватре« кад лепо прелама светлост, добре »воде», ако је бистар без унутр. мрља; имитује се штрасом или горским кристалом; имитација добивена слепљива-*

File: 0331.png---\Stefan\Rasic\---------------------------------------

њем 2 мања комада у 1 већи назива се дублет; у

правом дублету су оба комада прави д., а у полудублету 1 комад је прави, а 2. имитација; д. се налази у Индији, Браз., ј. Афр. и Аустрал., а продаје се на карат; чувени д. Орлов (припадао рус. круни), Пит или Режан (налази се у Лувру), Кохинор (брег светлости) и Калинхам (данас највећи) припадају енгл. круни, Флорентинац припадао бечком двору; веома ситне вештачке д. градио фрц. хемичар Моасан.

ДИЈАМАНТИНА, град (70 000 ст.) у браз. државици Минас Жераес; инд. кожа.

ДИЈАМЕТАР (грч.) → пречник.

ДИЈАМИДОФЕНОЛ → амидон.

ДИЈАНА, рим. богиња лова → Артемида.

ДИЈАПАЗОН (грч.), муз. направа у облику виљушке, која даје нормални камертон тј. тон а1*.

ДИЈАПЕДЕЗА (грч.), прелажење белих крвних зрнаца из крвних судова (капилара) у околну средину услед привлачења (тактизам) од стране микроба или продуката распалих ткива; циљ д. омогућавање борбе белих зрнаца против микроба тј. омогућавање → фагоцитозе.

ДИЈАПОЗИТИВ (грч.-лат.), фотогр. позит. слика на прозирној подлози (стакло, целулоид, а у последње време и нарочита прозирна хартија); примењује се за пројекције приликом предавања, ређе за украс прозора, врата, абажура итд.; поред прозирних израђују се и такви који се гледају на рефлексу као обични позитиви; дају веома лепе слике, ако се покрију прахом неке боје или метала, нпр. алуминијума, бронзе итд.

ДИЈАРЕЈА (грч.) → пролив.

ДИЈАРИЈУМ (лат.), дневник.

ДИЈАСПОРА (грч.), расипање; израз који означава да међу верним 1 вероисповести живе разасуто присталице др. вера, нпр. Јевреји по М. Аз., Грч., Ег.

ДИЈАСТАЗА (грч.), енцим који се појављује у семену при клијању; претвара скроб у малтозу (поред нешто декстрина), што налази примену при фабрикацији алкохола и пива.

ДИЈАСТЕМА (грч.), простор широк око 2 мм између 2 горња ср. секутића; по свој прилици урођена, наследна особина.

ДИЈАСТОЛА (грч.), ширење срца, настаје после систоле (скупљања срца), заједно с њом сачињава време 1 → срчане револуције; прво се скупљају преткоморе па коморе; за време д. срце се пуни крвљу.

ДИЈАСТРОМЕ (грч.), пукотине које одвајају слојеве у стенама.

ДИЈАТЕЗА (грч.), скуп болесних манифестација различите локализације и симптома, али истог узрока, које се јављају истовремено или наизменично код исте особе; назив у многом изгубио од свог значаја откако многим болестима утврђени узроци (тбк., сифилис); данас означава артритизам и скрофулозу (→ лимфатично дете).

ДИЈАТЕРМИЈА, термопенетрација (грч.), начин лечења ел. струјом високе учестаности (1 000-2 000 промена у 1"). поред вел. јачине струје (до 3 000 милиампера) и нижих вредности високог напона (неколико стотина волти); у мед. се употребљава или у циљу термотераписком или као електрокоагулација (локално уништење ткива); за разлику од врелог ваздуха којим се загрева само телесна површина, д. се загрева тело свугде подједнако, па и у дубини; дејство се указује у смањењу болова, ублажењу грчевитог стања мишића и побољшању локалне циркулације крви путем хиперемије (код болова мишићног ткива, невралгије, запаљења зглобова с изливом, излива плућне марамице, гонороичних обољења зглобова, јајника, јајовода, обољења ж. полних органа, грчевитог стања пилоруса и улаза желуца и код грчевитог затвора). Електрокоагулацијом се топлота концентрише на месту где се постави активна електрода, до тог степена да се изазове згрушавање беланчевине; е. се искоришћује код многих хир. болести, нарочито код носне шупљине и гркљана, мокраћне бешике итд. Дерматолози њом отстрањују ситне израштаје, брадавице, ангиоме итд. у циљу лечења или козметике.

ДИЈАТОМЕЈЕ → силикатне алге.

ДИЈАТОНИКА (грч.) 1) растојање целих и полустепена у осн. прир. муз. лествици, која се састоји од 5 целих и 2 полустепена. 2) растојање између 2 суседна ступња, било по прир. распореду тонова или помоћу хроматских знакова.

ДИЈАФАН (грч.), прозиран, прозрачан. Дијафаноскопија, просветљавање; дијагностички метод којим се утврђује једнострано обољење (гној, тумори) параназалних шупљина (синуса), помоћу мајушних ел. сијалица, које се у потпуно замраченој соби уносе у уста пацијента или под орбитални зид фронталног синуса.

ДИЈАФИЗА → кост.

ДИЈАФРАГМА (грч.) 1) мишић у виду куполе, дели грудну од трбушне дупље; у ср. делу има тетивну површину, од чијих ивица полазе у виду зракова мишићна влакна; бочне стране д. крећу се за време дисања, средишни део стално мирује; на том делу лежи срце; на д. постоје 3 отвора за пролаз аорте, доње шупље вене и једњака. 2) преграда, већином чврста, за делимично или потпуно преграде простора с гасовима или течностима; полупорозне д. пропуштају само раствараче, а већи молекули растворених материја не могу да прођу кроз поре. 3) д. или бленда (нем.), нарочита направа у објективу, која служи код простих објектива за ублажавање појединих врста сферних недостатака; код савр. и сложених се примењује ради повећања обима оштрине, што се постиже смањивањем отвора д.

ДИЈЕГО СУАРЕЗ, варош (12 000 ст.) и пристаниште на Мадагаскару.

ДИЈЕДАР (грч.). 2 полуравне ограничене својом правом пресека. (На сл. α, угао д.)

[Illustration]

ДИЈЕЗИС (грч.), ознака у муз. за хроматско повишење при → солмизацији; супр. → бемол.

ДИЈЕЛАФОА Жорж (Dieulafoy, 1840.-1910.), проф. интерне мед. у Паризу; проучавао аспирације патол. течности у организму; конструисао нарочити аспиратор, који је и данас познат под његовим именом; издао класичан уџбеник интерне мед.

ДИЈЕЛЕКТРИК, тело које не спроводи ел. струју, изолатор.

ДИЈЕМЕН Антоан (1593.-1645.), хол. колонизатор и истраживач; потстакао на путовање Абела Тасмана, који новооткривеном о. дао Д. име (данас Тасманија).

ДИЈЕП (Dieppe), варош (25 000 ст.) и пристаниште у Фрц. на Ламаншу; инд. сапуна и риболов.

ДИЈЕРЕЗА (грч.), дељење, растављање; у грам. растављање 2 напоредна самогласника у засебне слогове стављањем двеју тачака над другим самогл., нпр. лат. аër, роëtа; у метрици: одмор, где уједно свршетак речи и свршетак стопе у стиху.

ДИЈЕТА (грч.) 1) начин живота, начин исхране; по количини и каквоћи утврђена храна према нарочитим принципима о исхрани, потребна некој особи за здравље (→ исхрана) и за болеснике; апсолутна д., уздржавање од макаквог јела, ретко се примењује (код крварења желуца, запаљења слепог црева, трбушне марамице и др.); водена д., давање болеснику у току 24 ч. и дуже само куване воде (нарочито код желудачно-цревних поремећаја деце и одраслих, код болести исхране, при режимима у циљу мршављења и др.); млечна д., искључива исхрана млеком (нормално при дојењу, иначе код болести јетре, бубрега, црева, срца и др.); њене добре стране: сиромаштво у кухињској соли и пуринима, дијуретично дејство, присуство витамина и др.; њени недостаци: недовољно хранљива за одрасле, за дојенчад недовољно гвожђа (→ млеко). 2) скупштина герм. конфедерације (1815.-1866.), под претседништвом Аустр.; састајала се у Франкфурту на М. Дијететика, наука о исхрани, важна грана мед. која се бави одређивањем научних принципа о начину исхране; у практичном смислу, упутства за прописивање разних врста дијета код здравог и код болесног човека; гл. појмови д. обрађени су као просте хранљиве материје (→ беланчевине, масти, угљени хидрати, витамини, соли, вода, кисеоник) или сложене хранљиве материје (→ млеко, зачини, воће, поврће); и општи појмови (→ вегетаријанство, нутриција, алиментација, хранљиве материје, храна, пресна храна, конзерве).

ДИЈЕЦЕЗА → епархија. Дијецезални синод → Синод.

ДИЈЕЦИЈА (грч.), дводомост → диклинија.

ДИЈУРЕЗА (грч.), лучење мокраће; може бити нормално, повећано или смањено; према њему се оцењује стање бубрега, с обзиром на количину попијене и избачене течности, тј. д., знојење, природу столице и колико се воде избацује дисањем. Дијуретика, дијуретична средства, која се у мед. употребљавају да се појача дијуреза.

ДИЈУРНА (лат.), дневница. Дијурнист, дневничар, који прима награду по броју радних дана.

ДИК Виктор (Dyk, 1877.-1932.), чешки књиж.; савладао у себи декадентске наклоности и усвојио нац. програм; али како се стварност није подударала с његовим сновима о нар. савршенству, у песмама испољавао незадовољство ситном средином; отуд и његова сатира; у романима Хакеншмидов крај и

File: 0332.png---\Stefan\Rasic\---------------------------------------

Децембар сликао интелектуалну и моралну кризу на крају 19. в.

ДИКА, афр. јело слично чоколади; прави се од пржених семенки биљке Irvingia gabonensis и неких др.; од њихове масти се прави сапун, помада и др.

ДИКА Пол (Dukas, • 1865.), фрц. композитор, проф. конзерваторија у ср. муз. шк. у Паризу; прва му дела под Вагнеровим утицајем; компоновао: балет, оперу Аријадну, симфонију и др.; нарочито му значајна соната за клавир.

ДИКАНЖ Шарл (Ducange, 1610.-1688.), фрц. научник, филолог и историк; први почео научно да проучава виз. ист. и издаје њене изворе.

ДИКАРЛА, фрц. инж.-географ; 1771. пронашао начин за претстављање земљиног рељефа изохипсама.

ДИКЕАРХ, грч. филозоф, историчар и географ из 4. в. пре Хр.; Аристотелов ученик; приписивао материји моћ мишљења; први нацртао карту тада познате Земље.

ДИКЕНС Чарлс (Dickens, 1812.-1870.), енгл. приповедач и романописац; као син сиромашног чиновника морао рано сам да се бори за свој опстанак, због чега се нередовно школовао; неко време био адвокатски писар и репортер; почео да пише приповетке у 22. год. и убрзо се истакао као ненадмашан хуморист; рељефно сликао карактере, призоре из живота, беду фабр. радника, безобзирност бирократа, саможивост трговаца и друге друштвене недаће, на које указивао као на легло порока и злочина; сва дела му одишу љубављу према пониженим и увређеним и мржњом на све што је нечовечно; од приповедака се потичу: Бозове скице (1. збирка) и Божићне приче, а од романа најпознатији: Пиквиков клуб, Оливер Твист, Мала Дорит, Никола Никлби, Суморни дом, Прича о двема варошима, Наш заједнички пријатељ, и нарочито, као врхунац његова стваралаштва, Давид Коперфилд, у којем има много аутобиографских елемената и који претставља 1 од ремек-дела енгл. књиж.

[Illustration]

ДИКИРИЈЕ (грч.), свећњак са 2 укрштене свеће, којим еп. благосиља народ; претставља 2 природе у Христу; трикирије, са 3 свеће, претставља св. тројицу; примикирије, са 1 свећом, символише једног бога, а носи га први свећеносац пред епископом.

ДИКЛЕР ПЛОВКА, раса пловака распрострањена у Нормандији; црне с плавим отсјајем на крилима и глави и белим на врату.

ДИКЛИНИЈА (грч.), разлученост полова код биљака (м. од ж. цветова); јавља се у 2 случаја: 1) монеција (једнодомост), на истој индивидуи одвојени м. и ж. цветови (нпр. код леске, ораха, кукуруза); 2) дијеција (дводомост), на 1 индивидуи само м., а на 2. само ж. цветови (нпр. код конопље); д. је најсигурнији начин против самоопрашивања (→ гонохоризам, опрашивање).

ДИКО Роже (Ducos, 1754.-1816.), фрц. конвентовац, члан директорије и конзул после 18. бримера.

ДИКОВА РЕАКЦИЈА, врши се у циљу одређивања осетљивости према обољењу од шарлаха; разблажени токсин хемолитичних стрептокока убризга се у саму кожу (не поткожно!); код лица наклоњених шарлаху појави се црвенило у пречнику од 2-4 см; код неосетљивих, имуних, нема промена.

ДИКОДИД, фабр. лек, садржи битартрат хидрокодеинона; даје се уместо кодеина.

ДИКОМЕН Ели (Ducommun, 1833.-1906.), швајц. писац; вел. мајстор швајц. масонске ложе; добио Нобелову награду за мир 1902.

ДИКОТИЛЕДОНЕ (грч.), двосупнице (Dicotyledones) класа ангиосперама с клицом од 2 котиледона; из клициног корена (коренка) се у већине развија гл. корен; и корен и табло показују секундарно дебљање; нерватура листа мрежаста (изузетно паралелна); цветни делови по правилу поређани у круговима (циклични распоред), обично се налазе по 4 или 5 чланова у сваком кругу, ређе по 1, 2 или више; према томе да ли су крунични листићи слободни или срасли, деле се на 2 поткласе: Choripetalae (слободни крунични листићи) и Sympetalae (срасли); први трагови налазе се у најстаријој креди (неокому); у млађем терцијару настало у вел. мери диференцирање, те налазимо биљке које потсећају на рецентне.

ДИКРОТИЗАМ (грч.), стање пулса код извесних патол. стања, где се под прстом поред гл. пулсације осећа још 1 слабија, срчаног порекла; д. изузетно постоји и код здравих, али се може само апаратима регистровати.

ДИКСМИД (Dixmude), место у белг. Фландрији (4000 ст.), на р. Изери; у свет. рату вођене огорчене борбе око њега између Немаца и Белгијанаца.

ДИКТАТ (лат.), оно што је диктовано; наметнута обавеза. Диктовати, гласно говорити речи које други записује; фиг.: наредити, прописати, приморати.

ДИКТАТОР (лат.) 1) лице којем су Римљани предавали сву власт у случају каквих вел. опасности; диктаторска власт престајала чим би опасност прошла, а није могла да траје дуже од 6 месеци. 2) државник који неограничено управља земљом. Диктатура, ничим неограничена* и апсолутистичка владавина која се наслања на силу; по својим циљевима може бити револуционарна или реакционарна; по носиоцима лична, партиска или класна; у сваком случају претставља негацију принципа слободе и демократије; гл. претставници д. у ист.: Кромвел, Робеспјер, Кавењак, Лењин, Кемал, Мусолини и Хитлер. Д. пролетаријата, облик полит. владавине п. у периоду прелаза из капитализма у комунизам.

ДИКЦИЈА (лат.), изговор, начин изговора гласова и целих речи и реченица.

ДИЛ Шарл (Diehl, • 1859.), фрц. научник, византолог, написао много студија из виз. ист.

ДИЛАТАЦИЈА (лат.) 1) ширење тела; сва се тела приликом загревања шире; код чврстих тела постоји линеарна или запреминска д., тј. повећање 1 или све 3 димензије (нпр. повећавање само дужине или повећавање запремине), код течности и гасова само запреминска. Коефицијент д. није исти за сва тела, изузев гасова; код воде негативан, тј. она се при загревању од 0-4° не шири него скупља, тако да је на тој тмпт. најгушћа; слично се понаша и кварц на -60°. 2) мед. израз за проширења разних органа (нпр. срца, желуца). Дилататор, инструмент за проширење неких канала, нпр. грлића материце, ради интервенције у њеној дупљи, или за проширење патол. сужених канала. Дилатометар, апарат за одређивање коефицијента д., тј. промене јединице дужине односно запремине при загревању за 1°. Дилаторна ексцепција, у праву: истицање околности која за неко време спречава вршење туђег субјективног права, нпр. приговор због недоспелости.

ДИЛЕМА (грч.), недоумица, двоумље, двојба при избору између 2 ствари.

ДИЛЕТАНТ (ит.), лице које се бави науком, ум. или спортом из љубави, а не као сталним занимањем.

ДИЛИГЕНЦИЈА (лат.), марљивост: у праву дужност сваког лица да туђе поверене интересе чува бар онако како чува своје и како му то његове прилике дозвољавају; повреда те дужности чини основ за накнаду штете.

ДИЛИЖАНС (фрц.), вел. поштанска кола; најбрже саобр. средство пре жел.; у Фрц. уведена око 1730., а у Србији 1870.; служила за превоз поште, путника и пртљага.

ДИЛТХАЈ Вилхелм (Dilthey, 1833.-1911.), нем. филозоф, историчар и есејист; творац синтетичне историографије у књиж. и теорије сазнања по којој се научно-експериментална псих. издваја од псих. духовних наука; гл. дела: Суштина филозофије, Духовни свет, Култура садашњице, Творачка уобразиља песника, Доживљај и песништво.

ДИЛУВИЈУМ (лат.: потоп), старији одељак квартарне формације са сличним творевинама као у → алувијуму; гл. карактеристика: јако захлађивање и олеђавање (→ ледено доба); карактеришу је животиње; мамут, носорог и др.; појава човека.

ДИЉ ГОРА, узвишења (471 м) на ји. страни Слав. пожешке Котлине; између река Саве, Орљаве, Лонџе и Бича.

ДИМА (Dumas) 1) Александар, отац (1803.-1870.), веома плодан фрц. писац романа и драма; његова дела, која имају спољне црте романтизма (живописност и слободу уобразиље), динамички су занимљива и пуна заплета и драматичних обрта; с његовим комадом Анри III и његов двор, романтична драма доживела 1. тријумф (1929.); од романа су најпопуларнији: Три мускетара, Гроф од Монте-Криста, Краљица Марго итд. 2) Александар, син (1824.-1895.), фрц. писац драма и романа, творац сценског реализма и комада е тезом, мада се у говору његових личности још осећа дах романтизма; извео на позорницу и полусвет, који дотле био ван уметности; најчешће расправљао проблем жене, њен положај у друштву, браку, проституцији; од романа најпознатији: Роман једне жене и Кутија за новац, а од поз. комада: Госпођа с камелијама, Полусвет, Незаконити син, Пријатељ жена,

File: 0333.png---\kuzmanm\Rasic\--------------------------------------

Погледи Госпође Обре, Господин Алфонс. 3) Матје (1753.-1837.), фрц. ген. и војсковођ: написао Ист. преглед ратова 1799.-1814. (На сл.: Д. А. отац.).

[Illustration] *сл је на претх. стр. проверити да ли је и тамо обел. (да не буде дуплирано)

ДИМЕНЗИЈА (лат.), просторност, пространство, величина; у мат. сваки од 3 правца у којем се тело простире: дужина, ширина и висина. Четврта д., у флз. по теорији релативитета сваки физ. догађај-време одређен је потпуно помоћу 1 временске и 3 просторне вредности неког координатног система; неки емпиристи безразложно покушали да спиритистичке узроке сместе у ч. д. и да окултне појаве објасне као њихово дејствовање из те д.

ДИМИЈЕ, део ж. одеће у Босни, с дугим и веома широким убраним ногавицама; праве се од атласа или свиле; слична хаљина део ст. варошке ношње у Ј. Србији (шалваре или ћинтијани), а у обичају и код др. варошана, особито мусл., на Б. П.

DIMINUENDO (ит., скр. dim.), муз. ознака за поступно слабећу јачину тона. Диминутив → деминутив.

ДИМИСКИЈА, демешкиња, сабља од дамаштанског челика.

ДИМИТОР, план. (1 483 м) з. од Мркоњић-Града (Врбаска Бан.).

ДИМИТРИЈЕ 1) → Деметер. 2) Д. IV Донски, московски вел. кнез (1363.-1389.), потукао Татаре на Куликовом Пољу (1380.); увео сребрн новац и ватрено оружје. 3) Јурјевић, галициски кнез из 15. в.; стално ратовао са Василијем Васиљевићем ког ослепио. 4) Ивановић (1583.-1591.), син Ивана IV, убијен у Угличу заједно с мајком. 5) Самозванац, рус. цар (1605.-1606.), издавао се за убијеног Д.; погинуо од завере бољара.

ДИМИТРИЈЕ (ДМИТАР) ЗВОНИМИР, хрв. краљ (1076.-1089.), био бан на подручју данашње Хрв. и 1 од најмоћнијих хрв. великаша; помагали га Мађари јер за њ била удата сестра мађ. краља Гезе I. За време метежа у Хрв., кад се бориле лат. и нар. странка, Д. З. 1076. изабран за краља углавном као кандидат ове друге. За њ се залагао папа Гргур VII, коме он постао нека врста вазала: то створило јаку опозицију у народу; није извесно да је пао као жртва нар. освете, како се бележи у неким каснијим изворима; с његовом владавином, а још више после његове смрти, почиње непосредан утицај Мађара на хрв. држ. политику, који довео до губитка хрв. самосталности.

ДИМИТРИЈЕ 1) Павловић (1846.-1930.), срп. патријарх (1920.-1930.); свршио богословију у Београду и био најпре уч., а затим (1870.) свешт.; после студирао на Вел. шк. и постао проф. богословије; од 1884. еп. у Нишу и Шапцу (1898.), а од 1905. београдски митрополит; после ослобођења, кад се ујединила и срп. црк. и обновљена патријаршија, изабран 12./11. 1920. за 1. патријарха целог Српства; бавио се и књиж. и научним радом; цело своје, доста вел. имање, оставио на добротворне цељи. 2) св. Мироточиви († 306.), хришћ. мученик, рођен у Солуну, где наследио оца у звању градског управника; погубљен по наредби цара Максимилијана; црква га слави на дан његове смрти (26./10.). 3) Ростовски (1651.-1709.), рус. митрополит. прославио се борбом против јеретика; помагао Петра Вел.

ДИМИТРИЈЕВ Ратко (1859.-1919.), прво буг., па рус. ген.; истакао се у свет. рату заузимањем Пшемисла; убијен од бољшевика.

ДИМИТРИЈЕВИЋ 1) Драгутин »Апис« (1877.-1917.), гштб. пуковник; био 1 од гл. оснивача официрске завере против краља Александра Обреновића и краљице Драге; с извесним бројем другова осн. 1911. удружење Уједињење или смрт, у јавности познато под именом Црне руке; дец. 1916. као члан те организације ухапшен на солунском фронту, под оптужбом да је скривао Рада Малобабића и Мухамеда Мехмедбашића, атентаторе на престолонаследника Александра, осуђен на смрт и стрељан на Солунском Пољу заједно с арт. мајором Љ. Вуловићем и Р. Малобабићем (14./6. 1917.). 2) Душан, војвода Дуле (• 1882.), адвокат и четник у Ј. Србији (1905.); истакао се у борбама балк. и свет. рата. 3) Јелена (• 1862.), књижевница, писала песме, путописе, приповетке и романе; путовала по Евр., Амер. и око света; у младости залазила у још заостале тур. куће у Нишу и описала харемски живот у низу писама и роману Нове. 4) Живојин (1871.-1925.), машински инжењер и писац; гл. дело: Грађа за срп. тхн. речник. 5) Мита (• 1879.), дипломат, политичар и књиж.; писао песме, драме и екон- полит. расправе; од драма приказиване: Рачуни, Пировање, Љубавник своје жене, Сестра Леке Капетана, Вечни Вавилон; за време свет. рата објавио екон.-полит. расправе: Привреда и трг. Ј. Србије, Новопазарски санџак и његов етнички значај, Данашња Бугарска и њене претензије, Савез Буг. с Нем. и Аустр. 6) Миша (1846.-1889.), политичар, 1 од првака срп. либералне странке у Мађ. и гл. уредник странкиног листа Браника: у књиж. дао већи број књиж. критика и расправа о Змајевој поезији; убио га уредник Заставе Јаша Томић због новинарске полемике. 7) Миша (1854.-1909.), глумац и драмски писац; гл. дела: Љубав их измирила. Кобан спомен, Јадац, Домаћи пријатељ, У добри час (с А. Фијаном) и Домаћи производ.

ДИМИТРИЈЕВИЋИ, многобројни сликари, сви из исте породице, који радили иконе и фреске по Боки Которској и Ц. Гори од краја 17. до почетка 19. в.

ДИМИТРОВ 1) Асен (• 1894.), буг. композитор, диригент софиске опере и хора Гусла; компоновао: симфониску поему Хаџи Димитр и Дигулар к'шта не храни, гудачки квартет, минијатуре за клавир, песме и хорове. 2) Емануил (• 1887.), буг. песник и романописац; збирке стихова: Сан љубави, Песме, Идиле; роман: Пред буром.

ДИМИТРОВИЋ Никола (око 1510.-1553.), дубров. песник; његов превод покајничких псалама је 1. дело штампано на нар. језику; није се сачувао ниједан примерак; већу вредност имају његове Причице, узете из Св. писма и разних филозофа, збирка моралних сентенција у дванаестерачким дистисима, а још значајније његове Посланице пријатељу Николи Наљешковићу.

ДИМИЦ Август (1827.-1886.), историчар; гл. дело; Историја Крањске од најстаријих времена до 1813. (на нем.).

ДИМЛЕР Ернст (Dümmler, 1830.-1902.), нем. историчар нека дела имају значај за наш народ; Југоисточна марка у Каролиншком царству, Најстарија ист. Сл. у Далм.

ДИМОВИЋ 1) Данило (• 1875.), адвокат у Загребу и Сарајеву, 1 од гл. покретача омладинске акције за сх. споразум; истакао се 1915.-1917. као бранилац Срба у велеиздајничким парницама и као утицајан члан сх. коалиције. 2) Ђуро (• 1873.), зубни лекар и драматичар; написао неколико драма, али није имао ни поз. ни књиж. успеха; уносио у њих много тежње за сложенијим питањима и решењима и много личних студија.

ДИМОИН (Des Moines), гл. место (150 000 ст.) државе Ајове (САД), на истоименој р., притоци Мисисипе;

ДИМОН ДИРВИЛ Жил Себастијен (Dumont d' Urville, 1790.-1842.), фрц. контраадмирал; испитивао антарктичне поларне обл.

ДИМОРФАН (грч.), са 2 облика, двообличан. Диморфизам, јављање јединке исте врсте или само истих органа или делова тела у 2 облика (нпр. 2 различите форме цветова код исте биљке); може бити: сезонски, кад се међу собом различите јединке 2 генерација јављају у 2 различита год. доба (нпр. многи лептири); полни, кад се полне јединке разликују међу собом (човек и жена, петао и кокош, трут и матица, црнојка и белојка конопића); генерациони, кад се међу собом разликују јединке 2 генерација које се смењују и од којих свака има различит вид размножавања (полип и медуза, многе алге); функционални, ако се јединке истог пола 1 врсте организама јављају у 2 облика; у том случају такве јединке се могу разликовати и по функцији (нпр. матица и неплодна радилица код пчела).

ДИМОТИКА, град (8 200 ст.) у долини Марице, у грч. делу Тракије.

ДИМУРЈЕ Шарл (Dumouirez, 1739.-1824.), фрц. војсковођ и државник; у доба револуције однео прве победе над непријатељем (код Валмија и Жемапе) и освојио Белг.; кад му одузета команда напустио Фрц. и прешао у службу Енгл.

ДИН, јединица за силу у систему мера C. G. S.; сила која маси од 1 г саопштава убрзање од 1 см.

ДИНА, р., извире на Валдајској Висији, улива се у Ришки Зал. (Балтичко М.); дуга 1024 км.

ДИНАМИЗАМ (од грч.: динамис = сила), учење које све појаве природе и духа објашњава на основи претпоставке извесних центара сила које се међу собом привлаче или одбијају, услед чега постоје атрактивне и ретрозивне силе. Динамика → механика. Динамички знаци, у муз.: f, ff, mf. р. рр (за степен јачине при извођену), cresc, decresc., dim. и др. (за прелаз из једног ст. у други). Д. метар, јединица за вертикална мерења и израчунавања висине неке тачке изнад морске површине; променљива јединица и зависи од геогр. ширине: на 45º геогр. ширине 1 д. м. одговара 1.02 м. Д. метеорологија, проучава атмосферска кретања и временске појаве у вези с тим кретањима. Д. одржавање: за разлику од тела лакших од ваздуха (→ балони), која се одржавају у ваздуху благодарећи потиску ваздуха, тела тежа од ваздуха (→ аероплани) морају да се крећу кроз ваздух да би се у њему одр-*

File: 0334.png---\kuzmanm\Rasic\--------------------------------------

жала. Д. олује, нагло погоршање времена дуж циклонских

фронтова, услед упада хладног ваздуха у предео с топлим ваздухом.

ДИНАМИТ, експлозив, смеша глицерина и дијатомске земље, мање осетљив на потрес од самог нитро-глицерина; пали се капислом; пронашао га Нобел 1866.

ДИНАМИЦИ (грч.), јеретици који су учили да су бог син и св. дух само силе бога оца (антитринитарци).

ДИНАМОМАШИНЕ, ел. генератори једносмислене струје, садрже 3 гл. органа: непомичан индуктор индукт и колектор, који су покретни и учвршћени 1 поред др., за исту осовину; индуктор има облик шупљег цилиндра и на његовој унутрашњој површини налазе се електромагнети који окружују индукт машине и од њега су растављени малим ваздушним простором (међугвожђем); електромагнети производе магнетно поље чији се флукс затвара преко међугвожђа и гвозденог језгра индукта; када се индукт обрће магнетни флукс варира кроз завојке његовог намотаја и у њима се тада индукују наизменичне ел. струје; завојци индукта привезани сви за бакарне ламеле, изоловане међу собом, које образују колектор цилиндричног облика, о чију спољну површину тару дирке и одводе из машине једносмислену струју у коло искоришћења; електромагнети д. могу добивати струју било из каквог страног извора, било из индукта исте машине; у 1. случају машине са страном побудом, а у 2. са сопственом побудом; међу последњим разликују се машине с оточном, редном и сложеном побудом: код првих машина индукторски намотај везан оточно на индукт, код других на ред, а код последњих се састоји из 2 дела од којих 1 (гл.) везан оточно, а други на ред с индуктом машине; д. с колектором пронашао и конструисао белг. електричар Зеноб Грам 1870.

ДИНАМОМЕТАР, справа за мерење јачине и истезања метала, коже, тканине, хартије и др. под дејством терета; покрећу се руком или, равномерније, моторном снагом.

ДИНАН Жан-Анри (Dunant, 1828.-1910.), швајц. књиж. и филантроп; 1 од оснивача Црвеног крста; носилац Нобелове награде за 1901.

ДИНАР 1) наша јединица новца, по рим. → денару; по зак. о новцу Краљ. Југосл. од 1931. вредност д. одговара вредности тежине 26,5 мг чиста злата; из 1 кг злата може се исковати 37 735,85 д или у 100 д. у злату мора бити 2,65 г чиста злата; овај новчани систем увела Краљ. Србија зак. од 12./12. 1873. (→ новац). 2) ар. златник (тежак 4,25 г); у првим подражаван облик виз. солидуса: на лицу новца 3 лика, а на наличју стуб на степеништу, око којег пише: Један је бог, а Мухамед му је пророк; после 696. г. ар. златници били исписани с обе стране.

ДИНАРА, план. између Ливањског Поља и р. Петине (Врбаска и Приморска Бан.), дугачка и тешко проходна; највиши врх Троглав (1913 м); глацијални тракави. Динариди, план. група у Југосл.; дели се на праве → Динарске пл. и → Шарско-Пиндски пл. систем. Динарски план. систем захвата вел. пространство у Југосл.; почиње на СЗ Јулиским Алпима и простире се готово преко целе зап. половине наше државе; на Ј допире до Скадарског Јез., Медовског Зал. и Дрима; до проклетиске групе има правац СЗ-ЈИ, а у њој СИ-ЈЗ; план. највећим делом кречњачке, услед чега су у њима заступљене све крашке појаве: шкрапе, вртаче, увале, крашка поља; деле се на 3 групе: приморске (Промина, Свилаја, Козјак Мосор, Биоково, Орјен, Ловћен, Румија), средишне (Караванке, Камнишки, Јулиски Алпи. с највишим врхом у држави Триглавом, 2 863 м, Јаворник, Вел. и Мала Капела, Пљешивица, Велебит, Динара, Виторог, Радуша, Љубуша, Вран, Чвреница, Прењ, Битовња, Бјелашница, Трескавица, Лелија, Волујак, Маглић, Дурмитор, Сињајевина, Комови, Проклетије, Романија, Тара, Златибор, Јавор, Голија, Рогозна); и рудне и флишне (Грмеч, Влашић, Звијезда, Петрова Гора, Зрињска Гора, Мајданска Пл., Козара, Мајевица, Гучево, Борања, Јагодња, Медведник, Јабланнк, Повлен, Маљен, Сувобор и Рајац); у прим. и средишним д. п. земљр. развијена једино по крашким пољима (житарице, винова лоза, маслина); сточарство у прим. у зап. делу средишних пл. слабо развијено, јер нема довољно паше; од животиња се највише гаји овца, коза, магарац и мазга; највеће рудно благо претстављају боксит и лапорац; у и. делу средишних пл. богати пашњаци и сточарство гл. занимање (овце, козе, коњи); у обл. рудних и флишних план., које су знатно ниже од осталих, развијена земљр. (житарице, инд. биљке, нарочито дуван), воћарство (шљива) и ваногр.; у њима има и шума, пашњака, рудног блага и минер. извора. Гл. привр. средишта у Приморју: Сплит, Сушак, Шибеник, Дубровник, Котор, Омиш; у крашким пољима: Оточац, Госпић, Гламоч, Ливно, Томислав Град, Невесиње, Гацко, Никшић и Требиње; у котлинама: Сарајево, Љубљана и Цеље: у долинама р.: Бања Лука, Карловац, Краљево, Ужице, Чачак, Крањ, Шкофја Лока, Ново Место и Дуга Реса. Д. или јадранска раса одликује се високим растом (код мушкараца просечно 173 см), кратком лубањом (брахикефалија, индекс 85-87), уским лицем; високим и широким челом, сразмерно дугачким и високим, обично повијеним носем, бледомрком кожом, смеђом до црном косом, вел. косматошћу, тамном бојом очију; гл. област распрострањења зап. половина Б. П. са суседним алписким крајевима; припада јој највећи део Срба, Хрвата и Словенаца, Арбанаса и Грка; има је и код Швајцараца и Француза, па и у ј. Нем. и Украјини.

ДИНАРХ (око 360.-292. пре Хр.), грч. беседник, присталица Филипа Македонског.

ДИНАС-КАМЕН, керамичка роба у облику цигаља добивена лечењем смеше кварца с мало креча или глине; постојан на високој тмпт. (преко 1600°); прир. д. добива се сечењем прир. кварцног шкриљца; употребљава се као облога за металуршке и др. пећи у којима влада висока тмпт.

ДИНАСТ (грч.), владалац; у ср. в. властелин који добио на уживање држ. феуд. Династија, владарска породица.

ДИНГО (Canis dingo), подивљали пас, живи у Аустрал., где га донели досељеници.

ДИНИТРОГЛИЦЕРИН → нитроглицерин.

ДИНИЋ 1) Драгољуб (• 1881.), бриг. ген., проф. Вој. акад.; написао: Пешадиски потсетник и Савр. ратну тхн. 2) Михаило д-р (• 1899.), историчар, бави се нашом средњев. ист.; гл. дела: Средњев. Срем, О Николи Алтомановићу.

ДИНКА, врста винове лозе, распрострањена по сев. крајевима Југосл.; даје црвено грожђе.

ДИНКЕ, веће племе из тзв. нилотске групе народа на Г. Нилу, у Афр.; поглавито сточари и земљр.

ДИНОА Жан (Dunois, 1403.-1468.) фрц. војсковођ; тукао се уз Јованку Орлеанку против Енглеза и много допринео њиховом поразу и прогонству из Фрц.; после ратова истакао се као противник Луја XI.

ДИНОАЈЕ ДЕ СЕГОНЗАК Андре (• 1884.), фрц. сликар предела и фигура у прир.; чувен и као акварелист и илустратор.

ДИНОКРАТ 1) вођ Месењана из 4. в. пре Хр.; одвојио Месељане од ахајске лиге и погубио Филопемена. 2) македонски архитект из 4. в. пре Хр.; израдио план за Александрију.

ДИНОСАУРИ (грч.), изумрле, огромне, копнене четвороножне животиње, дуга репа, из класе рептила; неки достизали и 30 м дужине и 10-12 м висине; највећи у доњој креди; нађени у С. Амер.

ДИЊА (Cucumis melo, фам. бундева, Cucurbitaceae) једногод. биљка врежаста стабла; по привр. подели спада у → бостан; меснати и сочни плод пријатна и слатка укуса и ароме; множи се из семена, које се пре сетве устоји 3-4 год.; у Југосл. се гаје као засебан усев или као узродица уз кукуруз; најбоља врста звана »ананас«.

ДИОГЕН 1) из Аполоније (5. в. пре Хр.), грч. филозоф јонске школе, савременик Анаксагоре; усавршио учење Анаксименово, по којем ваздух праматерија, а све ствари преображаји ваздуха. 2) Киник (413.-323. пре Хр.). родом из Синопе на Црном. М.; оснивач киничке (циничке) флз. шк. (која добила име од грч. речи кион, пас, јер живео веома оскудно); веровао да је највећа мудрост живети без икаквих жеља и потреба; за њега везане многе приче (да је живео у бурету, по атинским улицама усред дана тражио човека с фењером у руци итд.). 3) Леарције, грч. филозоф из 3. в. пре Хр.; написао биографије грч. филозофа, веома важан извор за ист. таре флз. (На сл. Д. киник ).

[Illustration]

ДИОДОН → бодљокожа риба.

ДИОДОР Сицилиски, грч. историчар (око Хр. рођења); писац Ист. библиотеке, 1 врсте опште ист., у којој има података и о нашој земљи у ант. доба.

ДИОКЛЕЦИЈАН, рим. цар (284.-305.); родио се у нашој земљи, можда у Солину; на престо га довели и. легиони после победе над царем Карином; укинуо поледње трагове рпб., завео апсолутну монархију,

File: 0335.png---\Stefan\Rasic\---------------------------------------

узео за савладара Максимијана, па обојица (августи) узели по 1 помоћника (цезари) и тако завели → тетрархију; реорганизовао вој., извршио нову адм. поделу рим. државе на префектуре, дијецезе и пров.; повукао се с престола (305.) и провео остатак живота († 313.) у палати крај града Солина (у Сплиту). Диоклецијанов маузолеј у Сплиту, изнутра кружна грађевина пречника 14,60 м, а споља осмоугаона са стубовима около; изнутра 4 полукружне и 4 правоугаоне нише са по 1 стубом између сваке 2 нише; унеколико прерађен, сада кат. црква. Д. палата, читав комплекс грађевина, затворен одбрамбеним зидом, ј. страном иа обали мора; имао 2 гл. укрштене улице, на чијим крајевима биле у зиду капије; сев. 2 угла између улица била одређена за гарду, свиту и послугу; у ј. деловима били, л. и д. око 1 перистила, капела и маузолеј, а још даље на мору, иза 1 покривеног вестибила, одељења императорова; грађена у време ширења старо-хришћ. архт. на И; за њу усвојен модел оријенталне владалачке палате, а обрађена и украшена на сириски начин; доцније цео комплекс обухваћен вароши → Сплитом, која се ту развила.

[Illustration]

ДИОМЕД 1) краљ Тракије, чувен са своје свирепости; хранио коње људским месом; Херкул га победио и дао и њега коњима. 2) краљ Арга, син Тидејев; 1 од највећих грч. јунака под Тројом; у борби с Енејом ранио Венеру која хтела да заклони облаком свог сина; основао више градова по ј. Ит.

ДИОН 1) Сиракуски, тиранин (357.-334. пре Хр.), Платонов ученик; прогнао свог нећака Дионисија Млађег, али навукао мржњу својих поданика, који га убили. 2) Касије, грч. историчар из 2. в. пре Хр.; написао на грч. веома значајну Рим. историју. 3) Хризостом, чувени грч. говорник и филозоф (око 40.-120.); много путовао и стекао вел. образовање; одушевљавао се грч. прошлошћу; оставио око 80 беседа у којима проповеда стојичко-кинички морал.

ДИОНЕЈА 1) нимфа, кћи Урана и Земље, или Океана и Тетиде; волео је Зевс, с којим родила Афродиту. 2) (Dionea muscipula, фам. Droseraceae), бубоједна зељаста с.-амер. биљка, спљоштених и крилатих лисних дршки, округлих лиски ободом обраслих боцама; има их 3 на 2 лискине поле; чим их инсект додирне, скупљају се и сварују га.

ДИОНИН, фабр. име за хлороводоничну со етил-морфина, бео прашак; употребљава се против кашља, јаких болова и код очних болести.

ДИОНИС (Dionysos), грч. бог вина, сваког јесењег благослова и културе (у Риму Бах), син Зевса и Семеле; Тезеј повео са Крита његову жену Аријадну, али је после оставио; у част Д. приређиване бучне светковине, а из његова култа постала грч. трагедија; гл. празник биле вел. дионизије у месецу марту и трајале 6 дана; у току 4 дана приказиване н. трагедије, сатирске игре и комедије; временом се та празновања изродила у развратне игре баханалије. Дионизиски → аполински.

[Illustration]

ДИОНИСИЈЕ 1) Млађи, сиракуски тиранин (368.-356. пре Хр.), син и наследник Д. Старог; прогнан из Сиракузе, примио се за уч. у Коринту. 2) Стари, сиракуски тиранин (405.-368. пре Хр.), протерао Картагинце са Сицилије.

ДИОНИСИЈЕ 1) Ареопагит св., црк. писац у 1. в.г ученик ап. Павла, осн. и еп.. атинске црк.; умро мученичком смрћу. 2) Мали (6. в.), творац хришћ. ере и зап. црк. права; увео рачунање Ускрса и саставио збирку од 50 ап. канона. 3) Периегет, грч. географ и песник из 4. в.; оставио опис Земље у хексаметру. 4) Халикарнаски, грч. историчар из 1. в. пре Хр.; написао дело: Римске старине.

ДИОПТЕР (грч.), саставни део најпростијих инструмената за непосредно визирање (→ графометар), има 2 металне плочице, са по 1 танким концем и прорезом, или само са прорезом, који су верт., те одређују верт. визурну раван; могу имати и по 1 хориз.конац с рупицом са стране, за одређивање хориз. визурне равни. Диоптрија, јединица за јачину преломне моћи наочара: сочиво чија је јачина 1 д. има жаришну (фокалну) ширину 1 м; сочиво од 2 д. има двоструку јачину ломљења; према томе ½ жаришне ширине, тј. 0,5 м: д. (јачина ломљења) и жаришна ширина су реципрочне вредности.

[Illustration]

ДИОРАМА (грч.), слика постављена у удубљење и вештачки осветљена тако да се добије илузија простора и пластике.

ДИОРИТ (грч.), базична, рубинска, зрнаста стена састављена од плагиокласа и амфибола или пироксена или биотита; понекад садржи кварца (кварц-д.); важан грађевински и украсни камен (»црни гранит«); код нас га има у Јошаници, на Копаонику, Каменици код Краљева итд.

ДИОСКОРЕЈА (Dioscorea, фам. Dioscoraceae), дуговечна пузавица или лијан подземна кртоласта стабла, срцаста или стреласта листа; зеленкаста и једва приметна цвета у гроздастим цвастима; плод крилата чаура, семенке мркоцрне с крилатим кожастим израштајем; има их преко 150 врста у тропима, суптропима и сред. области; у Арб. и Ц. Гори расте D. balcanica, а на Кавказу њој сродна D. caucasica; у Кини и Јап. D. batatas, која даје слатке кртоле, богате скробом, услед чега се гаји у тим земљама и Амер.

ДИОСКОРИД Педаније (1. в.), грч. лекар; писац 1 вел. мед. дела.

ДИОСКУРИ, по грч. митол. Кастор и Полукс, синови Тиндарија и лепе Леде, у коју се био заљубио Зевс; из односа са Зевсом родио се П. који стога био бесмртан, а Тиндаријев син био К.; браћа се толико волела да се нису хтела никада растајати; кад К. погинуо, П. замолио Зевса да остану вечито заједно, под условом да 1 дан буду у доњем свету, а 2. на Олимпу међу боговима.

ДИОСКУРИЈА, место у ст. Колхиди где се искрцали Аргонаути.

ДИОТИМА, свештеница из Мантинеје, од које Сократ дознао у чему је суштина љубави.

ДИОФАНТ (око 250. по Хр.), александриски математичар; први од грч. математичара систематски обрадио решавање алгебарских једначина. Диофантове једначине, ј. с више непознатих, чија се решења траже у целим бројевима.

ДИПАНЛУ Феликс (Dupanloup, 1802.-1878.), фрц. политичар и биск.; вођ либералне кат. странке за време 2. царства у Фрц.; противник одлуке ватиканског сабора о папској непогрешивости.

ДИПИЈ ДЕ ЛОМ Станисла (Dupuy de Lôme, 1816.-1885.), фрц. поморски инж.; саградио први оклопљени ратни брод у Фрц.

ДИПИЛОН (грч.: двострука врата), врата у Атини, у чијој близини нађене ст. грч. вазе геом. стила (дипилонске вазе).

ДИПЛ., скр. за дипломиран.

ДИПЛЕ (грч.), муз. инструмент од јаворова дрвета, састављен од 2 цеви, пробушене у 1 комаду угласто израђеног дрвета и снабдевене с 2 реда упоредних рупа, 2 писка и кутлом, тј. засебним делом над писковима, у који се дува да би се производили тонови; кутао се често скида и дува се директно у оба писка; имају 5 пари рупа, затим још 1 изнад њих и 2 на л. и д. страни цеви.

ДИПЛЕ Жозеф (Dupleix, 1697.-1763.), фрц. морнар и колонизатор; као управник фрц. колонија у Индији заузео Декан, али смењен на захтев Енгл.

ДИПЛЕСИ Жан (Duplessis, † 1635.), фрц. морнар, испитивач и колонизатор Гијане и о. у Тихом Ок.

ДИПЛОЕ (грч.) → кост.

ДИПЛОКОКЕ → бактерије.

ДИПЛОМА (грч.) 1) сведоџба о свршеној вишој шк. 2) свечана потврда чланства неког друштва или додељивање награде, одликовања.

ДИПЛОМАТ (грч.) 1) чиновник дипломатске струке. 2) далековид, опрезан човек. Дипломатија 1) наука

File: 0336.png---\kuzmanm\Rasic\--------------------------------------

и вештина претстављања држава и вођења преговора и међунар. послова уопште. 2) спољна политика, одржавање међунар. односа. 3) чиновништво које врши дипл. службу. Дипломатски агент, претставник стране државе који, имајући извесне прерогативе, делује у обл. међунар. права и политике по упутствима мин. иностр. послова своје земље; за њихово наименовање потребан пристанак (агреман) државе у којој се постављају; уживају → д. повластице; деле се на 4 реда (→ д. ранг). Д. збирка → д. преписка. Д. језик, у употреби на скуповима претставника разних држава и у међунар. уговорима; у ср. в.: лат., од 17. в. превладао фрц.; на париској конференцији мира 1919. и у Друштву народа фрц. и енгл. усвојени напоредо као д. ј.; поједине државе у узајамним односима служе се и др. ј.; обавезан д. ј. не постоји; све се више уводи обичај да се страна заступништва обраћају земаљским властима на ј. земље где обављају своје функције. Д. листа садржи имена, ранг и адресе чланова д. тела у ширем смислу; издаје је мст. иностр. послова државе у којој чланови д. тела обављају своје службене функције. Д. пасош, нарочита путна исправа коју мин. иностр. послова издаје првенствено својим д.-конзуларним чиновницима, а потом дворском особљу, активним и б. мин., претседницима нар. представништава, изванред. изасланицима, б. посланицима на страни; међунар. уобичајена учтивост налаже да све власти с таквим лицем поступају с нарочитим обзиром. Д. повластице обезбеђују д. претставницима слободно вршење своје мисије; састоје се из имунитета личности, стана и преписке, ненадлежности локалних судова која апсолутна у кривичном, а релативна у грађ. погледу (суд надлежан, ако је спор око непокретног имања или ако дипломат пристао на надлежност), ослобођења од царине и личних дажбина; д. п. имају особље посланства и њихове породице, а признају се и члановима међунар. судова и комисија, и делегатима иа међунар. скуповима. Д. преписка, преписка између држава или између мст. иностр. посл. и д. претставника; у циљу обавештења чланова парламента и јавног мњења, мин. иностр. посл. објављује, уколико је потребно, д. п. о 1 актуелном мећунар. питању у нарочитим књ. које се називају по боји корица: плава (у Југосл.), жута (у Фрц.), бела (у Енгл.), зелена (у Ит., Рум.) итд. Д. претставник → д. агент. Д. ранг, утврђен на бечком (1815.), а измењен на ахенском конгресу (1818.); бечки акт груписао дипломате у 3, а ахенски у 4 класе: амбасадори (папски легати и нунцији), изванредни посланици и пуномоћни министри; мин. резиденти; отправници послова; та подела се одржала до данас; међу претставницима* исте класе старији р. има који је раније предао → акредитивна писма. Д. реципроцитет, узајамност у уживању права загарантованог међунар. уговором; има 3 вида: а) клаузула непосредне узајамности, тј. у уговору се одређује која ће права странци уживати; б) клаузула изједначења, по којој се не прави разлика у уживању права између домаћих и странаца припадника уговорне државе; в) клаузула највећих повлашћења, према којој се држављани уговорне државе третирају као и држављани неке др. повлашћене државе. Д. служба → дипломатија. Д. тело, д. кор, скуп особља страних д. изасланстава у 1 престоници; амбасадор одн. посланик који по времену вршења своје мисије у тој престоници најстарији (доајен) предводи д. т. при званичним церемонијама и улаже протест кад је учињена каква повреда међунар. права. Д. униформа, спец. у. прописана одредбама земље којој припада д. чиновник и коју облачи при нарочитим свечаностима; неке државе немају д. у.

ДИПНОЕ (Dipnoa), група тропских риба; имају поред шкрга и плућа и њима дишу за време суше; живе у слатким водама Браз., Афр., Аустрал., које пресушују за време лета.

[Illustration]

ДИПОН ДЕЛЕР Жак Шарл (Dupon de l'Eure, 1767.-1865.), фрц. политичар, претседник приврем. револуц. владе 1848.; 1 од вођа рпб. странке.

ДИПОН ДЕ НЕМУР Пјер Самуел (Dupont de Nemours, 1739.-1817.), фрц. нац. економ, осн. → физиократизма; гл. дело: Физиократија или најкорисније прир. уређење.

ДИПРА Антоније (Duprat, 1463.-1535.), фрц. канцелар за владе краља Франсоа I, кардинал и папски легат. у Фрц.; гл. творац болоњског црк. конкордата (1516.), који закључили папа Лав X и Франсоа I.

ДИПСОМАНИЈА (грч.), повремена појава неодољивог нагона за пићем алкохола којој обично претходи депресивно стање (код психопата, падавичара, манијако-депресивних болесника, и др.).

ДИПТЕРЕ → двокрилци.

ДИПТЕРОС (грч.), класични храм чија основа окружена с 2 реда стубова, у виду двоструког трема около храма.

ДИПТИХ (грч.) 1) 2 плоче од слонове кости на којима израђени рељефи и које везане шаркама. 2) 2 слике израђене на двема дашчицама везаним шаркама, које се могу склапати и расклапати. 3) плоче намазане воском, у које се уписују за црк. важна или заслужна лица, која се помињу при богослужењу; место плоча дошли после листови хартије или мале књижице; код приватних те књижице се данас обично зову читуље.

DYRRHACHION, трг. варош на обали Арб. у ант. доба; основали је Грци у 7. в. пре Хр.; данас → Драч.

ДИРАМ-ГОВЕЧЕ, раса говеда пореклом из Енгл.

ДИРАН Алис → Гревил Анри.

ДИРЕКТАН (лат.), непосредан. Д. акција, парола и борбени метод синдикалиста: тежи да непосредним и елементарним путем оствари социјализам. Д. нотовање → нотовање девиза. Д. трата → комисиона трата.

ДИРЕКТОАР (фрц.), стил у којем рађен намештај и унутрашња декорација за време Директорија у Фрц. (1795.-1799.), тачније за време целе револуц. епохе; преставља прелаз ка ампиру, одликује се елементима позајмљеним од грч.-рим. ум., у 1. реду од слика у Помпејима.

ДИРЕКТОР (лат.), 1) управник, управитељ, старешина ср. шк., аутономне управе. поз., листа, хотела, банке, трг. или инд. предузећа и др. 2) 1 од чланова извршне власти у Фрц. за време Директорије. Директори, врста винове лозе, добивена хибридацијом амер. сорти: не мора се прскати ни запрашивати сумпором; даје лоше вино, због чега је Мст. пољопр. забранило сађење и наредило да се повади. Директриса 1) непомична крива по којој клизи или на коју се ослања генератриса кад отписује неку површину. 2) управитељица трг., нарочито помодне радње или 1 њеног одељења. Д. коничних пресека → конични пресеци. Дирекција, управа.

ДИРЕКТОРИЈА, облик владавине у Фрц., у доба револуције (27./10. 1795.--9./11. 1799.); заведен после Конвента, уставом од 3. год., по којем законодавна власт подељена између Савета од 500 и Савета старијих, а извршна власт поверена петорици директора; д. у почетку имала доста успеха; послала Бонапарту у Пијемонт и Ег., умирила Вандеју и закључила с Аустр. кампоформиски мир; касније потучена у Нем., изгубила Ит. и објавила држ. банкротство; у Фрц. онда настало доба корупције и разврата, у којем предњачио 1. директор Барас; после узалудног покушаја јакобинаца, монархиста и комуниста да оборе д., Наполеон Бонапарта извршио држ. удар 18. бримера и укинуо је.

ДИРЕР Албрехт (Dürer, 1471.-1528.), нем. сликар и гравер; скоро цео век провео у Нирнбергу, а више пута посетио Ит.; био и остао типичан претставник герм. расе, најизразитији нем. сликар, пун средњев. традиција, обдарен бујном маштом, близак народу, више заинтересован пластичношћу и цртежом својих фигура него колоритом и апстрактном лепотом својих слика; гл. уљене слике: Четири еванђелиста, Св. тројица, Портрет X. Холцшуера, Аутопортрет (→ сл.); од многобројних гравира најчувеније: Меланхолија, Витез, ђаво и смрт, Св. Ђорђе и Апокалиптички коњаници.

[Illustration]

ДИРИ Виктор, (Duruy, 1811.-1894.), фрц; државник и историк; преуредио наставу у Фрц. као мин. просвете и одузео шк. од свештенства.

ДИРИГЕНТ, капелник, лице које руководи извођењем оркестарских, хорских и оперских дела, као и ансамблима, помоћу одређених покрета руку; има дужност да правилно интерпретира 1 дело, оживи га и сугерира извођачима како да га најбоље изведу; модерно дириговање почиње уствари од Ханса фон Билова, Вагнера и Берлиоза, а чувени д.: Никиш, Вајнгартнер, Тосканини, Бруно Валтер, Фуртвенглер, Малко.

ДИРИГОВАНА ПРИВРЕДА, систем у привреди, супротан либералној индивидуалистичкој нар. п.; у њему држава, у име друштвене целине, утиче на производњу и потрошњу, подвргавајући индивидуалну иницијативу и рад својим упутствима и

File: 0337.png---\Stefan\Rasic\---------------------------------------

наредбама; крајњи облик тако организоване п. били би социјализам и комунизам; између њих стоје фашизам, национал-социјализам, и уопште свака планска п., одн. сваки етатизам који даје производња и потрошњи далекосежне директиве и чини појединце у привр. животу скоро извршним органима 1 опште нар. екон. политике.

ДИРИЖАБЛ (фрц.) → ваздушна лађа.

ДИРИНГ Еуген (Dühring, 1833.-1902.), нем. филозоф, математичар и економист, познат са своје теорије флз. стварности која прожета јаким идеалистичким примесама; непомирљив противник марксизма и соц. демократије, покушао без успеха да створи своју посебну радничку странку.

ДИРКА 1) Диркеја, Ликова жена; прогонила Антиопине синове, који је везали за рогове дивљег бика, а овај је разнео; Бах је претворио у чесму. 2) → тангента. 3) четкица, метлица, орган ел. машина којим се успоставља стална ел. веза између обртних делова машине (колектора, прстенова) и њених непомичних делова; садржи обично комад угљена који опругом притиснут на обртну површину и који трењем о њу одржава сталну ел. везу.

ДИРКЕМ Емил (Durkheim, 1858,-1017.), фрц. социолог, присталица друштв. солидарности.

DIS (лат.) 1) предметак у сложеницама са значењем: раз-, не-, нпр. дисонанца, дистракција и др. 2) нота де (d) испред које стоји знак крст #* који повишава тон за полустепен.

ДИСАЖИЈА → ажија.

ДИСАЊЕ, респирација, примање кисеоника (спољашње д.) и његова потрошња (унутарње д.) у процесима фзл. сагоревања (оксидације) у живој материји, при чему из сложених орг. материја постају производи: угљен-диоксид, вода и ослобођава се енергија која приликом асимилације (ендотермног процеса) везана; ослобођену енергију организми искоришћују за извођење животних радња; д. које се врши у присуству молекуларног кисеоника назива се аеробно д. или д. у ужем смислу; у ширем смислу под д. се подразумевају сви процеси којима организми добивају потребну енергију за живот. Сви организми дишу; процеси д. врше се у свим живим ћелијама непрекидно, и дању и ноћу; енергија зависи од ступња развића организма; млади организми и органи који брзо расту дишу интензивније; као мерило интензитета д. узима се количина угљен-диоксида која се излучи на јединицу живе супстанце за јединицу времена; суха семена биљака дишу веома неприметно; са клијањем се д. постепено појачава за неколико првих дана, затим постепено опада; цветови дишу веома интензивно: полни органи дишу јаче од цветног омотача; после опрашивања нагло се појачава д. плодника (у вези с развијањем ембриона); на д. утичу и спољашњи фактори (тмпт. и др.); на ранама д. интензивније. Процеси оксидације у живој супстанци нису још добро познати; за разлику од обичних сагоревања, ово се у протоплазми врши хладно, без високе тмпт. (фзл. сагоревале); ту су свакако у питању енциматичне радње које се изводе помоћу извесних ендоенцима (оксидазе). Код човека при удисању (инспирацији) скупљају се ребарни, поребарни мишићи и пречага, зато повлачи за собом промену запремине грудног коша у сва 3 правца; издисање (експирација) је пасивно, при чему се грудни кош враћа у првобитну запремину; и при удисању и при издисању плућа прате кретање грудног коша: и она се шире и скупљају, јер су еластична. Код д. разликујемо: број (16 у мин., на 5 срчаних откуцаја 1 дисајни покрет), дубину, ритам, и тип (код жене више ребарни, код мушкарца трбушни); и у многим патол. случајевима дисајни покрети могу бити промењени; покретима управља живчани систем (центар у продуженој мождини). Први дисајни покрети наступају код новорођенчета одмах после рођења, чим престане постељични крвоток, преко којег је за све време материчног живота зачетак добивао из материне крви хранљиве материје и кисеоник. Ако се не јаве одмах, могу се изазвати трљањем хладним убрусом и → вештачким д. (→ асфиксија).

ДИСЕКЦИЈА (лат.), сечење. 1) у геогр.: рељеф Земљине површине с дубоким (јака д.) или плитким (слаба д.) долинама. 2) у мед.: парање леша ради анат. проучавања.

ДИСЕЛДОРФ (Düsseldorf), нем. град (495 000 ст.) на Рајни; лепо уређени паркови, мед. и ум. акад., звездара, музеји; веома развијена инд.: металургиска (машине, локомотиве и вагони), хем., стакларска, ткст., кожарска; трг. колон. робом и дрветом.

ДИСЕНТЕРС (енгл.), верски дисиденти у Енгл.

ДИСЕРТАЦИЈА (лат.), расправљање, научна расправа, теза, саставни део испита за докторат.

ДИСИДЕНТ (лат.), отпадник од вере, странке.

ДИСИМИЛАЦИЈА (лат.), разједначавање; супр. → асимилација.

ДИСИМУЛАЦИЈА (лат.), претварање, прикривање; у мед. прикривање сопствених болесних појава; јавља се углавном код душевно болесних (меланхоличара и паранојичара), који прикривају појаве за које знају да их околина сматра болесним: код душевно здравих д. честа из разних мотива.

ДИСИПАЦИЈА (лат.), расипање, растурање.

ДИСЈУНКЦИЈА (лат.), растављање, разликовање; у логици деоба 1 појма према његову обиму. Дисјунктивни појмови, који се узајамно искључују, а припадају 1 вишем појму, нпр. гвожђе и бакар су д. п. у односу према појму метал.

ДИСК → дискос. Дискобол (грч.), бацач дискоса; чувена скулптура грч. вајара Мирона из 5. в. пре Хр. (→ сл.).

[Illustration]

ДИСКАНТ (лат.) 1) сопран, тј. највиши ж. глас. 2) у ор. в. дискантус, уствари, значио звучање 2 гласа, тј. дијафонију. како Гвидо од Ареца назвао метод вишегласног певања.

ДИСКВАЛИФИКАЦИЈА (нлат.), искључење из учествовања у јавним пословима; у спорту искључење из даљег такмичења због грубих спортских преступа и прекршаја правила,у коњарству поништење добивене награде. Дисквалификовати, искључити из утакмице; одрећи неком потребне стручне или моралне услове.

ДИСКОКАРПИЈА (грч.), плод који се састоји из 2 или више монокарпија повезаних уједно акцесоријама (пипак руже).

ДИСКОНТ, дисконтни посао, дисконтовање (ит.), куповање мен. пре рока; од мен. суме одбија се интерес или дисконт (есконт) за време од дана куповања па до рока мен.; тако добивена сума је управо куповна вредност мен., есконтована мен.; услови за д. нису једнаки на свим тржиштима: они чине дисконтне узансе (обичаје); у грађ. праву дужник нема права д., али у стечајном праву се врши при пријављивању тражбнна које нису доспеле. Дисконтант или дисконтент, даје мен. у дисконт. Дисконтер, дисконтар, есконтер, прима мен. у дисконт (дисконтује). Дисконтне или есконтне банке, оне које поглавито раде д. посао. Д. стопа, по којој се рачуна дисконт (интерес). Дисконтовати, купити мен. пре рока и исплатити по одбитку дисконта. Дисконто → каса сконто.

ДИСКОНТИНУЕЛНА СЛУЖБЕНОСТ, стварна службеност која се врши само по времену, нпр, службеност копања кречњака.

ДИСКОНТИНУИТЕТНА ЛИНИЈА, на → временској карти раздваја различита стања метеор. елемената: тмпт., влаге, ветра и др. Д. површина, додирна (раздвојна) површина у слободној атмосфери између ваздушних маса неједнаких физ. и динамичких својстава (→ поларни, топли и хладни фронт).

ДИСКОРДАНЦИЈА (лат.), неслагање; несложан положај 2 слоја или 2 серије слојева (→ конкорданција).

ДИСКОС, диск (грч.) 1) у прав. црк. метални котур на који се меће агнец за освећење на литургији. 2) глатки метални обруч, спојен са дрвеним трупом, у чијем средишту плочица са направом за регулисање тежине (не мања од 2 кг); баца се са длана руке, после двоструког окрета у кругу, из којег се не сме изићи док д. не додирне земљу. 3) → грамофонска плоча.

ДИСКРЕДИТОВАТИ (фрц.), убити некоме кредит.

ДИСКРЕПАНЦИЈА (лат.). несагласност, неслагање. Дискрепантан, одударан, супротан.

ДИСКРЕТАН (лат.), обазрив, поверљив, који чува тајну. Дискрециона власт, право доношења одлука против којих нема правног лека: д. в. министра; мин. одлуке донете у оквиру д. в. не могу се оборити код управних судова.

ДИСКРИМИНАНТА (лат.), мат. израз образован од коефицијената алгебарске једначине који служи за одређивање броја њених реалних корена.

ДИСКУРИРАТИ (лат.), прелазити; преговарати. разговарати се. Дискурсиван, научни израз за мисаони процес у којем се помоћу анализе појмова и судо-*

File: 0338.png---\kuzmanm\Rasic\--------------------------------------

ва изводе закључци, па се на тај начин долази до

сазнања истина; супр. интуитиван. Дискусија, расправљање у виду разговора; у расправи: изношење разлога за неку тезу и против ње; расправљање неког значајног питања преко јавности (нпр. о привр. кризи); претресање предлога, извештаја.

ДИСЛОКАЦИЈА (лат.), распадање; размештај, рашчлањавање у вој. смештај трупа и установа, за време мира, у извесна места или па извесној просторији; подешава се према обзирима сигурности територија и држ. граница и услова угодности смештаја.

ДИСМЕНОРЕЈА (грч.), менструација праћена боловима код младих девојака, последица недовољне развијености или неправилног положаја материце; често се стишава после порођаја; код старијих жена обично у вези о каквим обољењем унутарњих пол. органа (материце, јајовода и јајника). Dysmenorrhoea membranacea → децидуа.

ДИСОЛУЦИЈА (лат.), растварање, распуштеност, распојасаност.

ДИСОНАНЦА (лат.), неправилан акорд, непријатан за ухо; у њих се убрајају: вел. и мала секунда, септима и нона, умањена квинта, прекомерна секста, умањена септима, као и њихови обртаји, и задржајни, пролазни и др. тонови.

ДИСОЦИЈАЦИЈА (лат.), разједињавање, распадање друштва. Д. електролитичка, повратни процес спонтаног разлагања молекула хем. једињења у воденим и неводеним растворима, растопима и смешама и у хомогеним течностима, на позитивно или негативно наелектрисане делове, → јоне; код слабих електролита, код којих је релативно слаба, између супр. наелектрисаних јона нема јако изражених електростатичких сила привлачења; код јаких електролита. који подлежу скоро потпуно е. д. (анорганске соли, базе и киселине у воденим растворима и растопима), јони су у своме понашању јако подложни утицају електростатичких сила. Д. термиска, разлагање, распадање молекула гасовите материје, већином на вишим тмпт., на атоме и атомске групе.

ДИСПАНЗЕР (лат.-фрц.), соц.-мед. установа где лекари врше прегледе болесника и дају савете и упутства за лечење и предохрану; има д. за тбк., одојчад, трахоматозне, венеричне. и др. болести.

ДИСПАРАТАН (лат.), различит, који с нечим другим нема никакве заједничке везе, нпр. појам плаве боје и појам племенитости су у логици д. појмови.

ДИСПАШЕР (фрц.), судом наименован стручњак за процену штете нанете броду или товару приликом заједничких → аварија.

ДИСПЕНЗАЦИЈА (лат.), разрешење (→ архијерејски благослов); власт д. се састоји у праву 1 чиниоца (владаоца, чиновника, суда) да у извесним случајевима може поједине грађане ослободити редовног извршења услова предвиђених у зак. или редовних дужности; чувена средњев. трговина д. од стране папа; данас у прив. праву постоје многе д. у брачном (нпр. брак без оглашења, између сродника у даљим степенима) и трг. праву (нпр. право мин. трг. и инд. да се скупштина а. д. не држи о року).

ДИСПЕПСИЈА (грч.), отежано варење хране услед поремећаја стомачног и цревног сока; прати обољења желуца и црева, којипут услед нервозе, кварних зуба, претераног пушења дувана и др.; болесник нема апетита, осећа муку, болове и тежину после јела; којипут праћена проливом.

ДИСПЕРЗИЈА (лат.) 1) д. или разлагање, расипање сложене светлости: кад бела светлост падне на провидну → призму, она се при изласку из призме разлаже у просте боје и даје → спектар. 2) у статистици: раздаљина појединог броја из → стат. серије од средине серије (→ централни број), као и уопште размештај појединих бројева у серији с обзиром на централни број.

ДИСПНЕА (грч.) → заптив.

ДИСПОЗИТИВАН (лат.), који одређује, уређује, располаже. Д. право, зак. одредба која споразумом странака може да буде измењена (супр. → јус когене); али у оном што се односи на јавни поредак и морал, странке не могу ништа да измене својом вољом. Диспозиција 1) расподела, распоред, поредак. 2) располагање (стојати некоме на д.); у том смислу: диспозициони фондови, д. добра, која не дају никакав допринос, којих се можемо лишити. 3) урођена склоност (нпр. д. за неку болест). У мед. се разликују: а) лична д., која зависи од биол. особина организма, спољних услова, прир. појава и друштвених односа; појачавају је назеб, глад, дуг и тежак рад, лош стан итд.; б) узрастна д., одојчад осетљива према отровима сапрофитних бактерија из млека, добију поремећаје у органима за варење: многе болести долазе поглавито у дечје доба: дифтерија, шарлах, мрасе, заушњаци, вел. кашаљ, акутна дечја узетост; неке нападају већином одрасле: пегавац, цревни тифус; 3) полна д.: од зараз. болести оболевају више људи но жене (пегавац), од болести спавања међу Европљанима више болују жене, јер су због начина одевања више изложене уједима инсеката; 4) расна д.: Европљани више наклоњени жутој грозници од Црнаца, међутим Црнци више страдају од сифилиса и тбк.; у истој раси разне народности имају различиту д. Аглосаксонци наклоњени костобољи и мрасама, Јевреји нервним обољењима, Холанђани дебљини и костобољи, Јсл. мање наклоњени дифтерији, јаче шарлаху. Диспозициона роба, која се ставља испоручиоцу на даље располагање, јер је не прима онај ком је испоручена. Д. фонд, кредит којим мин. располаже дискреционо за одређене циљеве. Диспонент, лице од дужег времена запослено у трг. предузећу и ту заузима виши положај; лице овлашћено да извесне обавезе преузима на сопствену одговорност.

ДИСПОЗИЈУМ (Dy), хем. елемент из групе обојених земаља; атом. теж. 162,5; његов оксид (Dy2* O3*) безбојан, али гради већином зеленкасто-жуте соли.

ДИСПРОПОРЦИЈА (лат.), несразмера.

ДИСПУТА (лат.), научна препирка.

ДИСТАНЦИЈА (лат.), растојање, размак. Дистанс трговина (distance = отстојање), кад купац и продавац при закључивању послова нису у 1 месту.

ДИСТАРНА СОЧИВА, оптичка с. која имају својство да продужују жижне даљине објектива; стављају се на предњи, а ређе на задњи руб оквира објектива; замењују дугачкожижни објектив и дају објективу смањену светлосну јачину.

ДИСТЕЛЕОЛОГИЈА (грч.), учење које пориче целисходност и савршенство прир. и света; по њему све бивање једино каузално условљено и бива једино по строгим мех. зак. природе.

ДИСТИНКЦИЈА (лат.), разликовање, издвајање.

ДИСТИХ (грч.), ант. строфа од 2 стиха (хексаметар и пентаметар).

ДИСТОМА (грч.) → метиљ. Дистоматоза, метиљавост.

ДИСТОНИРАТИ (лат.), не бити у тачној тонској висини.

ДИСТОРЗИЈА (лат.) → угануће.

ДИСТРАКЦИЈА (лат.) 1) разонода, забава. 2) у мед.: одвајање поломљених или оштећених удова.

ДИСТРИБУЦИЈА (лат.), раздавање, дељење. Дистрибутиван закон везује сабирање с множењем; a (b + c) = ab + ac, по којем производ збира једнак збиру производа.

ДИСТРИКТ (лат.), делокруг надлежности 1 адм. или судске власти, округ.

ДИСТРОФИЈА (грч.), поремећај исхране.

ДИСФАГИЈА (грч.), болови при гутању, понекад тако жестоки да болесник умире од глади, али се не усуђује да гута; појава код запаљења, гнојавих и улцерозних процеса у ждрелу и гркљану, нарочито код тбк. раница на ивици епиглотиса и на граници гркљана и једњака, или одузетости мишића ждрела и једњака, услед притиска на једњак који стварају тумори у грудном кошу или анеуризма аорте.

ДИСХАРМОНИЈА (лат.-грч.), сазвучје у којем се јављају дисонантни тонови који траже разрешење.

ДИСХИДРОЗИС (лат.-грч.), кожно обољење на прстима руку и ногу у облику ситних мехурића с бистром течношћу, праћених сврабом; кад се отворе, настаје лучење, а затим сасушивање и образовање краста.

ДИСЦИПЛИНА (лат.) 1) прописи за одржавање реда у неким организацијама, као у вој., црк., шк. 2) навика на покоравање извесном поретку. 3) обл. неке науке или спорта. Disciplina arcani (лат.), уредба о тајнама; у почетку хришћанства црк. држала у тајности вршење богослужења, особито св. тајни (отуд: мистерије), да се не би криво тумачили обреди; стога приправници за крштење морали изићи из црк., кад би почела литургија верних. Д. војна, војничка врлина; састоји се у добром познавању и усрдном вршењу свих правила, прописа и наређења у вој.; треба да се огледа у сваком војнику; претставља ред којим вој. живи и ради. Дисциплинска власт над држ. чиновником је: за неуредност непосредни старешина сваког вишег надлештва (чл. 161, Зак. о чин.); за д. преступе управни суд у 1. степену, а Држ. савет у 2. степену; за чиновнике првих 5 гр. 1. катег. Држ. савет је д. в. 1. ст. (чл. 169.); над службеницима Нар. скупштине д. в. врши претседништво скупштине, за службенике и слушаоце унив. постоје нарочите д. в. на унив. Д. казне држ. чиновника за неуредности: опомена и новчана казна до 10% мес. плате (чл. 160. Зак. о чин.); за преступе: укор, одузимање до 20% плате, највише за 1 год., пензионисање без или с умањењем пензије (највише до 20% и то најдуже за 10 год.); отпуштање из службе (чл. 165.). Д. поступак, извиђање и суђење чи-*

File: 0339.png---\kuzmanm\Rasic\--------------------------------------

новничких неуредности и д. преступа; основна правила:

службеник се не може казнити док се не саслуша; суђење двостепено, право жалбе на првостепену осуду; претрес усмен и јаван (чл. 189.); окривљени има браниоца насупрот д. тужиоцу који брани држ. интерес; суди се по слободном уверењу: већање суда тајно, а саопштење пресуде јавно.

DISCITE, MONITI! (лат.), учите, упозорени (сте)!

ДИТА (ит.), фирма.

ДИТЕРС ФОН ДИТЕРСДОРФ Карл (Ditters v. Ditersdorf, 1739.-1790.). нем. композитор, претходник Моцарта у обл. нем. комичне опере; компоновао: ораторијуме (Естира, Јов, Исак), симфоније, камер-муз. дела и опере, од којих најчувенија: Доктор и апотекар.

ДИТИРАМБ (грч.), код ст. Грка првобитно обредна песма у славу бога Диониса (Баха); данас лирска похвална песма у славу нечију, пуна одушевљења.

ДИТКО Алексић († 1916.), четнички вођ, учествовао у четничкој акцији од 1904., постао вођ 1911., погинуо на солунском фронту.

ДИТО (ит., скр. do) 1) → дето. 2) прст, палац (ит. мера: 1/12 стопе).

ДИТРИХ ОД БЕРНА, најпопуларнији јунак нем. нар. епике; мирољубив, одан, а опет искусан и јачи од свих; под тим именом се слави Теодорик, краљ И. Гота.

ДИУ, порт. посед на острву испред ј. обале пол. Катијавара; варош Д. (14 000 ст.), некад живо трг. пристаниште; стан. се бави риболовом.

ДИФАЈ Гијом (Dufay, 1400.-1474.), композитор хол. шк.; обазриво примењивао имитацију и употребљавао спретније хармониске везе; компоновао: мисе, псалме, мотете и трогласне шансоне; дела му се налазе у архивама и библт. Сикстинске капеле, Ватикана, Лицеја филхармонског у Болоњи и др.

ДИФАМАЦИЈА (лат.), увреда и клевета; по грађ. праву увређени и оклеветани има право на накнаду штете у новцу (поред казне по крив. праву); штета се одређује према тежини дела и његовим последицама у привр. односима увређених и оклеветаних.

ДИФЕНИЛАМИН, HN (C6 H5)2*, ароматичан секундарни амин; беле љуспице које се топе на 54°; кључа на 310°; осн. материја за добивање азо-боја; у аналитичкој хем. служи с концентрованом сумпорном киселином као реактив за квалитативно доказивање азотне и азотасте киселине.

ДИФЕРЕНЦИЈА (лат.), разлика (→ рачунске радње). Диференцијал, по Лајбницу бесконачно мали прираштај dx независне променљиве x или df (х) функције f (х); подесан за практично и формално рачунање (→ инфинитезимални рачун). Диференцијална геометрија → геометрија. Д. jедначина у којој се јављају непозната функција и њени изводи; решити је значи одредити функцију, интеграл д. ј., који је идентички задовољава; нпр. у=С * е ах* је интеграл д. ј. у 1* - ау=0, где С произвољна интеграциона константа. Д. метод се употребљава у статистици при истраживању узрочности појава; упоређују се 2 масе за које се верује да на њих има утицај исти каузални фактор, и одмеравају према том фактору. Д. намотаји, употребљавају се у тхн. слабих струја, разликују се од обичних електромагнетних н. што уместо 1 имају 2, електричносиметрична и уравнотежена н., тако да овакав калем има 4 уместо 2 излаза; у нарочитом облику овакви н. називају се бифиларним; употребљавају се у виду д. трансформатора и транслатора, д. релеа, отпорних калемова без самоиндукције и сл. Д. посао, посао разлике, берзанска спекулација, могућна код рочних послова, где продавац и купац привидно обављају купопродају, а уствари уговарају да исплате само разлику у цени између уговореног и стварног курса о року; од курса зависи ко ће при томе добити, а ко изгубити; ови послови »разлике« чине праву берзанску игру (ажиотажу); њима се баве ажиотери или кулисјери. Д. поступак, у привр. односима између разних земаља мање повољно или неповољније поступање с неким земљама него с другим; клаузула највећег повлашћења отстрањује д. п. на штету уговорних страна; у обл. царина д. п. се примењује, као изузетна мера, у виду реторзивних, компензаторних и царина на индиректан транспорт (→ д. тарифа). Д. рачун → инфинитезимални рачун. Д. тарифа, кад се роба исте врсте различно царини, из разлога трг. политике, а према томе да ли се преноси водом или сухим, да ли се увози непосредно или преко треће државе, на бродовима државе извозника или на бродовима треће државе итд. Диференцирање 1) процес који доводи до различности делова 1 живог система или целих организама, 1 од битних процеса индивидуалног развића; првобитно међу собом једнаке ембрионалне ћелије у почетку развића постају постепено различите, диферентне, мењајући облик и грађу и стварајући у себи специфичне продукте, живе или мртве; тако постају различите врсте ћелија по грађи и функцији; групе једнако диференцираних ћелија стварају различите врсте ткива; и делови организма у развићу диференцирају се, постају различити у грађи и функцији. Теориски значајан проблем дедиференцирања ткива и ћелија, тј. враћање на првобитни, недиференцирани ступањ. 2) у филогенији процес постајања различитих врста из заједничког праоблика (претка).

ДИФИЛ, грч. комедиограф из 3. в. пре Хр.; Менандров савр., од кога доста позајмљивао Плаут.

DIFFICILE EST SATYRAM NON SCRIBERE (лат.), тешко је не писати сатиру, тј. да се човек нечем не наруга (Јувенал).

ДИФОБ, син тројанског владара Пријама, најхрабрији после брата Хектора; добио за жену лепу Јелену, после смрти свог брата Париса; Јелена га није волела и после пада Троје предала га свом мужу Менелају.

ДИФРАКЦИЈА (лат.), савијање светлости при пролазу кроз уске отворе, отступање од праволиниског простирања, објашњава се таласном прир. светлости.

ДИФТЕР, мањи трг. брод удешен за хватање мина.

ДИФТЕРИЈА (грч.), заразно, опасно обољење слузокоже, најчешће крајника, ждрела деце, ређе коже; инкубација 2-3 дана; почетак постепен, тмпт. не мора бити вел., бол у гуши, оток подвиличних и вратних жлезда, беле, доцније прљаве скраме у гуши брзо прелазе на непце, ређе на језик, десни, образе, могу прећи на гласне жице и душник (→ круп); проузроковач, Лефлеров бацил, лучи отрове опасне по живот који штете све органе, поглавито срце, живце, јетру, бубреге, надбубрежне жлезде; компликације многобројне, најчешће изнемоглост срца, парализе меког непца, очних живаца; веома успешно се лечи антидифтеричним серумом, који треба дати што пре и што више; опасно чистити гушу, само испирати; што потпунији мир, подржавати срце; предохрана: изоловати оболеле, дезинфиковати све што је с њима било у додиру; постоји заштита (имунизација), брза али краткотрајна, убризгавањем мање количине антидифтер. серума; спорија, дуготрајнија (5-7 год.) убризгавањем анатоксина 2 или 3 пута у размаку од 3 недеље; д. се може понављати; прездравели дуго могу бити опасни за овоју околину. Д. пернате живине, заразна болест кокоши, ћурки, фазана, пауна и голубова; проузрокује је невидљиви вирус; знаци: на слузокожи уста и на кожи главе, која није покривена перјем, појављују се ерозије покривене жутим мембранама, често пута цела глава отечена, запаљење очне слузокоже (конјунктивитис), тако да је 1 или оба ока затворена; оболела живина невесела, не једе; ток болести различит; угинућа могу често да се попну преко 50%; лечење локално: чистом крпом обрисати жуте скрамице са рана и ране премазати јод-глицерином; за заштиту здравих цепљење. Дифтерично запаљење ока, самостално обољење на вежњачи ока, слично бленореји, карактеристично мембранама, које се могу скидати (при том крваре); капци отечени и тврди; лечење првенствено серумом.

ДИФТОНГ (грч.) → двогласник.

ДИФУЗИЈА (лат.), процес спонтаног мешања и хомогенизирања течности, растворених материја или гасова који се налазе у додиру у заједничком простору, на основи (кинетичне) енергије кретања најмањих честица материје и тежње да хомогено испуне сваки простор који им стоји на расположењу; опажена је и лагана д. честица и у чврстим материјама; д. се назива и продирање гасова кроз чврсте и течне препреке; убрзава се повећавањем тмпт. и разлике у концентрацији на разним местима у заједничком простору. Дифузер, котао за добивање раствора шећера из резанаца шећ. репе; 8-16 д. везују се цевима у дифузиону батерију. Дифузна светлост, која се после одбијања од неке површине или после пролаза кроз нека тела растура у свим правцима.

ДИХОГАМИЈА (грч.), честа појава код хермафродитних цветова: неједнако временско сазревање м. и ж. полних органа; могућна 2 случаја: 1) → протандрија (протерандрија) и 2) → протогинија (протерогинија); спречава аутогамију (→ опрашивање).

ДИХОТОМИЈА (грч.) 1) подела 1 појма на 2 потпојма (трихотомија, тетратомија итд.: подела на 3, одн. 4 потпојма) на основи 1 ознаке која чини основ поделе. 2) примит. начин гранања биљака простије организације (нпр. алга), при чему се вегетациона тачка дели на 2 нове (→ изданак), које даље израшћују у 2 гране; ст. осовина престаје даље расти; обе н. гране могу бити или подједнако снажно развијене или 1 од њих знатно слабије; снажнија грана заузима правац растења ст. осовине, а слабију потисне устрану, па се добива утисак → моноподијума: међутим овде је осовина састављена из низа чланова (симподијум) посталих путем д. 3) хришћ. учење по којем се човек дели на 2 дела: душу и тело.

ДИЦЕНТРА (Dicentra), биљни род из фам. димњача (Fumariaceae); врста D. spectabilis украсна.