Свезнање Г5

СВЕЗНАЊЕ

Гребенарица—Гфефер

ГРЕБЕНАРИЦА, машина за гребенање вуне; покреће се ручно или машински; на њој се вунена влакна постављају у паралелан положај и дају траку погодну за упредање. Гребеница → положница.

ГРЕБНЕР Фриц (Graebner, 1877.-1934.), нем. историчар; одао се сасвим етн.; истакао се као музејски радник и испитивач Океаније и Аустрал.; 1 од гл. претставника култ.-ист. шк. у етн.; својим методом и радом много утицао на развој модерне етн.; гл. дела: Нови Мекленбург, К историји аустрал. религија, Меланежанска лучна култура, Метод етнологије, Етнологија, Примитивци о свету.

ГРЕВИ Жил (Grévy, 1807.-1891.), фрц. политичар и 3. претседник Фрц. Рпб.

ГРЕВИЛ Анри, псеудоним фрц. књижевнице Алисе Диран (1842.-1904.); сликала живот рус. друштва у романима: Дозиа и Испаштање Савелиа.

ГРЕГАРИНЕ (Gregarinaria), паразитске животиње из групе спорозоа, које живе поглавито у цреву многих бескичмењака; размножавају се спорама које доспевају из домаћина у спољашну средину (→ спорозое).

ГРЕГОРАС Нићифор (1295.-1359.), виз. историчар, писац чувене Римске историје.

ГРЕГОРАЦ (Gasterosteus), мала рибица из групе кошљориба, снажних бодља у

лећном перају и коштаних

плоча на телу; више врста; неке живе у мору, где граде гнездо у којем мужјак чува јаја; слатководни г. живи код нас у водама дунавског слива и у неким далм. водама.

[Illustration]

ГРЕГОРИЈЕ → Гргур, Григорије. Грегоријански календар → календар. Г. певање, cantus gregorianus или c. choralis , хорско певање у којем се мелодија пева унисоно или праћена осталим гласовима у кварти, квинти и октави; названо по папи Г. I, који утврдио начин певања црк. мелодија у зап. црк. Г. црква → јерменска црква.

ГРЕГОРИЋ Илија († 1573.), командант вој. у устанку хрв. сељака против мађ. и хрв. племства; по угушењу устанка ухваћен и погубљен.

ГРЕГОРОВА Хана (• 1882.), словачка књижевница и феминисткиња; дела: Жене, Мој свет.

ГРЕГОРОВИЈУС Фердинанд (1821.-1891.), нем. писац полит. сатира, романа и ист. научних дела; одликује се богатством докумената и ум. излагањем; гл. дела: Веродомар и Владислав (романи), Историја рим. цара Хадријана, Путовања кроз Ит., Ист. града Рима, Надгробни споменици папа, Лукреција Борџија, Ист. града Атине у ср. в.

ГРЕГОРЧИЋ Симон (1844.-1906.), свешт. и песник неоспорног талента; писао патриотске и побожне песме, с нешто збирка Поезија обухвата углавном цео његов песнички рад (→ сл.).

[Illustration]

ГРЕДА, клада, кладина; гимнастичка справа, водоравна, дуга око 4 м, на 2 кратка ступца; може се подизати и спуштати; изводе ое вежбе окретности; згодна за децу и женске.

ГРЕЗ Жан Батист (Greuze, 1725.-- 1805.), фрц. сликар, радио сцене из свакидањег живота, анегдотичног и патетичног садржаја; најчувеније му слике младих девојака, љубазног и наивног изгледа (Сеоска невеста, Разбијени крчаг, Млекарица и др.).

ГРЕЈ 1) Едуард (Grеу. 1862.--1933.), енгл. политичар и мин. спољних послова (1905.--1916.), учврстио пријатељство с Рус. и Фрц.; у анексионој кризи (1908.--1909.) устао против самовољног акта А.-У., а у балк. ратовима (1912.--1913.) се ставио на страну балк. народа; увео Енгл. у свет. рат; написао Двадесет пет год. службе (1892.--1916.). 2) Томас (Grау, 1716.--1717.), енгл. песник ода и елегија; значајна његова Писма из Ит. и дело О књижевности. 3) Чарлс (Grеу, 1764.--1845.), енгл. државник, вођ виговаца; протурио у парламенту (1832.) чувени зак. о измени изборног система. 4) Џен (1537.--1554.), унука Марије, сестре енгл. краља Хенриа VIII; завладала енгл. престолом после смрти Едуарда VI, али убрзо збачен и погубљена од Хенријеве ћерке Марије Крваве.

ГРЕЈАЊЕ СТАНОВА врши се сагоревањем материја које садрже много угљеника (дрво, угљен, неки гасови, масти итд.); постројења за г. треба да испуне следеће услове: а) да загревају до потребне топлоте и да је равномерно одржавају; б) да дају тмпт. подједнаку у свим деловима загрејаног простора; в) да ваздух не кваре гасовима сагоревања; г) да буду лака за руковање, безопасна, сигурна и јевтина; д) да довољно некоришћују огрев; собе за становање загревају се на 17-19°, док релативна влажност у њима треба да износи око 30--50%. Постоје 2 врсте г.: локално и централно. Локално г. је кад свака просторија има засебан топлотни извор (отворено огњиште, пећ, камин, гасну или ел. пећ), Централно г. је кад постоји само 1 извор топлоте који загрева више просторија; врши се загревањем воде у котлу на око 80° (водено г.) или паром (парно г.); врела вода, одн. пара кружи кроз цеви, хлади се на путу и тим загрева просторије у којима се цеви налазе; охлађена вода или кондензована пара враћа се у котао, ту се поново загрева на првобитну меру, поново започиње кружење итд.; код парног постоје 2 врсте цеви: парне, кроз које пролази пара, и водене, за кондензовану пару (прве су већег, друге мањег пречника); за водено довољан је 1 систем цеви (једноцевни систем); врела вода и пара лакше су од охлађене воде која се враћа у котао и зато се пењу, обично прво на таван (горњи развод), а одатле се разводе у просторије које треба загревати; при загревању вода се шири и зато се на гл. разводну цев поставља отворен суд (експанзиони суд) у којем се ово ширење уравнотежава; уместо прир. кружења топле и хладне воде може се кружење одржати помоћу пумпа; ваздушно центр. г. састоји се у загревању ваздуха који се натерује (вентилатором) да прелази преко загрејаног снопа цеви у којим нпр. кружи водена пара; ваздух одаје примљену топлоту у пролазу кроз просторије у које се уводи. Етажно г., врста центр. г. за 1 спрат или стан; његове добре стране су што је лакше руковање, јер није потребно сваку пећ засебно ложити; што се лакше надгледа и боље искоришћује топлота; и што не загађује простор и ваздух. Незгодна страна централног г. што цела зграда остаје при квару без г. и што исушује ваздух. Грејач за воду, направа за претходно загревање воде која служи за напајање парних котлова; махом се састоји од снопа цеви кроз које тече вода, а које се споља загревају врелим гасовима из котла.

ГРЕЈЕМОВА ЗЕМЉА, план. део Антарктика (ј. од Огњене Земље), састоји се од 2 острва.

ГРЕЈХАУНД, енгл. хрт за трке и лов; кратке и сјајне длаке, преломљених ушију, разне боје: бео, риђ, затвореномрк, црн, бео и црн, бео и жут; најбржи пас.

ГРЕКО → Ел Греко.

ГРЕКОВ Димитрије (1847.-1901.), буг. политичар; био мин. правде, иностр. послова и претседник владе.

ГРЕКОМАНИЈА (грч.), претеран занос за све грчко.

ГРЕМЕР СКУЛС (енгл. Grammar schools), ср. шк. у Енгл. и САД.

ГРЕМПИЈЕНСКЕ ПЛАНИНЕ (Grampians), у Шкотској (Бен Невис 1343 м), под јез., шумом, и пашњацима; има гвожђа, олова и сребра.

ГРЕН, гран, грејнс → енглеске мере.

ГРЕНАДИРИ, врста пеш. у 18. и почетку 19. в., првенствено у Фрц. и Пруској; снажни људи висока раста, употребљавају се за бацање ручних граната.

ГРЕНВИЛ Џорџ (Grenville, 1712.--1770.), енгл. државник; својом непромишљеном политиком изазвао устанак у амер. колонијама.

ГРЕНД РЕПИДС (Grand Rapids), варош (164 000 ст.) у држави Мичигену (САД); инд. дрвета и метала.

ГРЕНЛАНД, највеће сетрво (2180 000 км²) на Земљи, између Атланског Ок. и Бафиновог М.; вел. делом покривено инландајсом; обала изрецкана фјордовима; на зап. обали, слободној од леда, живе око 15 000 → Ескима; по свет. привр. нема значаја; важнија места Готхоб, Кристијансхоб, Годхавн и Упернивик; припада Данској.

ГРЕНОБЛ, град (91000 ст.) у Фрц., на р. Изеру и на з. подножју Алпа; утврђење, палата правде (15. в.), звездарница; ст. инд. (рукавице, гвоздена и метална роба, ел. материјал, цемент).

ГРЕТ ЈАРМАТ (Great Yarmouth), варош (58 000 ст.)

и пристаниште на обали Сев. М. (Енгл.); риболов,

ткст. фабрике.

ГРЕТРИ Андре Ернест Модест (Grétry, 1742.--1813.), фрц. оперски композитор, компоновао 50 озбиљних и комичних опера, мотете, реквијем, симфоније, квартете, клавирске сонате и др.

ГРЕФ (фрц.), судска архива. Грефије, јавни службеник у Фрц., једновремено судски записничар и судски архивар; не мора имати никакве шк. квалификације.

File: 0291.png---\Jan\Rasic\------------------------------------------

ГРЕФЕ Алфред (Gräfe, 1828.-1870.), берлински очни лекар и проф. окулистике, творац многих теорија о лечењу очних болести (оперативно лечење глаукома).

ГРЕХ, прекршај неког моралног прописа или забране или просто невршење дужности. Лаки г., у хришћ. цркви г. опростиви, нехотице учињени. Г. прародитељски, по учењу хришћ цркве г. првих људи Адама и Еве (преступање божје заповести): сваки човек рођењем наслеђује тај г., којег се ослобађа крштењем.

ГРЕЦ Хајнрих (Grätz, 1817.-1891.), нем. историчар; гл. дело. Историја Јевреја.

ГРЕЦИЗАМ (илат.), грч. језичка особина. Грецист, познавалац ст.- грч. језика и културе.

ГРЕЧАНИНОВ Александар Т. (• 1864.), рус. композитор; компоновао оперу Добриња Никитич, песме, камерну и црк. муз., хорове, комаде за клавир и виолину и др.

ГРЕШ, јагурида, грожђе које се доцније заметнуло, те не може да сазри, већ остане кисело.

ГРЕШЕМ Тома (Gresham, 1519.-1579.), енгл. финансијер: саградио берзу у Лондону.

ГРЕШКА 1) у мат.: отступање 1 величине а¹ од, њене тачне вредности а, тј. разлика а-а¹; уколико г. проузрокована посматрањем, предмет je теорије г.; при рачунању избегавају се подесним пробама. 2) у праву се разликују: г. у писању, г. суда у излагању чињеница, али не и правних резоновања; може jе закључком исправити суд који је учинио као и виши суд у свако доба кад је примети, па и онда кад судска одлука која садржи г. постане правомоћна; и г. рачунска, која се сматра за заблуду; извршан рачун може се обарати због р. г. тужбом из заблуде.

ГРЖЕТИЋ Јосип (1837.-1894.), приповедач без веће вредности, писао приповетке и роман Уротници.

ГРЗА, л. притока Црнице (Моравска Бан.); извире у Кучају, а улива се и. од Параћина.

ГРИБОЈЕДОВ Александар С. (1795.-1829.), класични рус. комедиограф; писао песме и лаке комедије, од којих најзнатнија: Јад од памети, 1 од најбољих дела рус. драмске књиж., сатирична слика московског друштва у почетку 19. в.

ГРИВЕЦ Франц (• 1878.), теолог, проф. унив. у Љубљани; бави се нарочито изучавањем ист. црк. и богословља; дела: Источно црк. питање, Православље, Правоверност св. Цирила ин Метода и др.

ГРИВНА 1) накит за руку. 2) ст.-рус. мера за тежину и новчана рачунска јединица; било их 3 врсте: куновинске, сребрне и златне (у листинама 11. в. тежи 409,5 г). Гривњаш → голуб.

ГРИГ Едвард Хагеруп* (Grieg 1843-1007.), норв. композитор и диригент; инспирисао се норв. нар. муз.; најјачи у клавирској и камерној муз.; компоновао лирске комаде за клавир, муз. из Пер Гинта, виолинске сонате, норв. игре, клав. и виолински концерте. сцене из Олафа Тритвасона и др. (→ сл.)

[Illustration]

ГРИГОРЕСКО Никола (1838.- 1937.). рум. сликар, реалист, веома разноврстан по темама, највећи рум. ум.

ГРИГОРИЈЕ 1) св., ктитор ман. св. Николе на Св. Гори, који jе по њему прозван Григоријат; живео крајем 14. в. и почетком 15. в., по предању срп. порекла. 2) Г. II, рашки еп. у доба краља Милутина: преписао законик св. Саве или Крмчију (1305.) и даровао jе ман Хиландару.

ГРИГОРЈЕВ Аполон (1822.-1864.), рус. критичар и песник, немиран романтичан дух, противник ларпурларизма, поборник словенства; писао о Пушкину, Грибоједову, Љермонтову, Л. Толстоју и др.; аутобиографију и полемике.

ГРИГОРОВИЋ 1) Василије И. (1815.-1876.), рус. славист, проф. унив. у Казану и Одеси; ради научних испитивања путовао по Б. П., где скупио много ст. рукописа, који се сада налазе у Румјанцевском музеју; гл. дела: Кратак преглед сл. књижевности, Историја Монгола, чланци о ст.-сл. језику, спис О Србима 14. и 15. в. 2) Димитрије (1822.-1899.), рус. књиж. реалистичког правца; међу првима обратио пажњу на патње сељака (Антон Горемика); описао распадање феудалног система у рус. селу. 3) Константин Данил (око 1798.-1873.), сликар; учио код А. Тодоровића, потом у Бечу; путовао по Ит.; одликује се богатим, префињеним и хармоничним колоритом (цртеж му није увек најбољи), и нежном људском и сликарском осећајношћу, која каткад прелази у сладуњавост; можда најбољи јел. сликар у 1. половини 19. в.; као сликар икона, сав у знаку барока и под јаким утицајем евр. сликара 17. в.; као портретист радио у духу малограђанске класике свог времена; први обилнији рад иконостас Успенске црк. у Панчеву; потом израдио иконостас у Уздину, Темишвару, Добрици и Јарковцу; сликао и портрете, од којих досад идентификовано око 50. (На сл.: Т. Константин Данил.)

[Illustration]

ГРИЖА → срдобоља.

ГРИЗАЈ (фрц.: grisaille), једнобојна слика у сивом, која даје илузију рељефа; тако рађене у ср. в., на крилима олтарских слика, фигуре које требало да личе на статуе (код браће Ван Ајк); тај начин поново оживелиу 17. в, хол., а прихватили у 18. в. фрц. сликари; истим именом се називају и емаљи сликани у Лиможу у доба ренесансе.

ГРИЗАР Хартман (1845.-1932.), нем. историчар; гл. дела: Лутер, Живот Мартина Лутера и његово дело.

ГРИЗЕЛДА, необично лепа пастирка која постала кнегиња; тип идеалне супруге обрађиван од Бокача, Петрарке и др.

ГРИЗЛИ МЕДВЕД (Ursus horribilis), с.-амер. медвед вел. пораста (преко 400 кг) и сиве длаке; 1 од најопаснијих звери с.-амер. шума.

ГРИЗЛИЦА→ улкус.

ГРИЛ, Одисејев друг; вештица Кирка га претворила у свињче, а он после одбио да узме људски облик.

ГРИЛПАРЦЕР Франц (Grillparzer, 1791.-1872.), нем. драматичар из Беча; почео као романтичар »судбинском драмом«, затим тежио Гетеовој класици, заостајући иза њега и даром и нижим, скоро сервилним схватањем чојства; искористио класичне и романтичарске теме за постављање псих. проблема; драме: Бланка Кастилијанка, Праматер, Сафо, и трилогија Златно руно, Краљ Отокар, Јеврејка из Толеда, Верни слуга свог господара; новела: Сандомирски манастир.

[Illustration]

ГРИМ 1) Вилхелм (Grimm, 1786.-1859.), нем. књиж.; с братом Јакобом издао чувену збирку Дечје и кућне бајке; гл. дело: Немачке јуначке приче. 2) Јакоб (1778.-1863.), филолог, оснивач нем. ист. граматике, историчар нем. старине; са братом Вилхелмом почео Немачки речник; нас задужио зналачким слављењем наших нар. песама, помагањем Вуку и једном Cрп. граматиком; чланци о нама у Ситним списима. 3) Ханс (• 1875.), нем. приповедач, нац.-социјалист; покушао да ум. илуструје нац. социјализам; гл. дела: роман Народ без простора, новела Пут кроз песак. 4) Херман (1828.-1901.), духовит нем. есејист (Огледи).

[Illustration]

ГРИМАЛДИНСКА РАСА, црначкој слична раса, која живела у палеолитско доба у ј. Евр.; остаци нађени код Мантона (Фрц.); обележја: дуга лубања, широко и ниско лице, низак, широк нос и јака прогнатија; раст изнад осредњег, подлактице и голени сразмерно веома дуге.

ГРИМАСА (фрц.), искривљивање лица; подругљив израз лица; неоубичајени и претерани покрети лица; код деце често из лоше навике; некад последица живчаних обољења.

ГРИМЕЛСХАУЗЕН Кристоф (Grimmelshausen, 1625.- 1676.), нем. романописац, највећи у 17. в., потуцао се свуда у 30-год. рату и своја запажања унео у роман Симплцисимус, важан документ ондашњег друштва.

ГРИМЗБИ, град (89 000 ст.) и највеће рибље пристаниште на Хамберу (Енгл.); извози и угаљ.

ГРИМИЗ (ар.), пурпур, прир. орг. љубичасто црвена боја; добива се у облику безбојног сока (који стајањем на ваздуху прелази у боју) из разних пурпурних шкољака (Murex purpurea) Сред. М.; по саставу je дибром-индиго; данас се израђује синтетички; мало се употребљава, јер боја није постојана.

ГРИН 1) Анастасијус (Grün, псеудоним Александра Ауерсперга, 1806.-1876.), родом из Љубљане; нем. песник, либерал, посланик; гл. дела: Шетње једног бечког песника, Нар. песме из Крањске (превод са слов.). 2) Џон (Green, 1837.-1883.), енгл. историчар.

File: 0292.png---\milica\Rasic\---------------------------------------

писац одличне Историје енгл. народа. 3) Џорџ (1793.-- 1841.), енгл. математичар и физичар; теориски проучавао магнетизам и електрицитет, за чију мат. обраду увео појам потенцијалне функције и извео тзв. Г. обрасце.

ГРИНЕВАЛД Матијас (Grünewald, • између 1470.-- 1483., † 1530.), нем. сликар, пун средњев. мистицизма у свом рел. осећању и сликарским темама, али ренесансни човек по ум. извођењу и тхн.; најзначајније дело олтар у Колмару (1511.), 1 од најузбудљивијих и најизразитијих слика модерног сликарства.

ГРИНЕЛОВА ЗЕМЉА, део архипелага сз. од Гренланда (ј. од Грантове Земље).

ГРИНИЧ (Greenwich), део Лондона, у којем је звездарница (1675.), чији се подневак узима за почетни: морнарска шк.

ГРИН МАУНТЕНС (Green Mountains), пл. ланац у

држави Вермонту (САД); највиши врх 1337 м.

ГРИНОК (Greenock), град (81 000 ст.) у Шкотској (Енгл.), на р. Клајду; бродоградња.

ГРИНТОВЕЦ, највиши врх (2558 м) на Савињским Алпима (Дравска Ван.); близу аустр. границе.

ГРИЊА 1) (Tinea granella, фам. Tineidae), мали лептирић, чије беле ларве пустоше по амбарима, изједајући зрневље. 2) → прегљеви.

ГРИП 1) (grippus epidemicus), заразно обољење, повремено се јавља у већим епидемијама, пандемијама; инкубација око 1 дана, чешће краћа, ређе дужа; почиње обично нагло; малаксалост, дрхтавица, тмпт., болови мишића, зглобова, лак бол ждрела, кијавица, кашаљ, главобоља, закрвављене очи, често крвављење из носа, сукрвичав испљувак; могу се јавити цревни симптоми (цревни облик), плућни (плућни облик) итд.; после 3--8 дана тмпт. обично пада; ако не наступи компликација, добро се завршава; компликације: најчешће запаљење плућа, плућне марамице и др., нарочито често у епидемијама, узрок смртног завршетка; проузроковач непознат; налази се у крви, слузи носа, ждрела оболелих и здравих; преноси се веома лако, чак и дахом; лечење симптоматично; предохрана: чувати се болесника, прездравелих, дезинфекција носа, ждрела, за време епидемије избегавати скупове. 2) г. обални, рибарска мрежа потегача коју рибари потежу с мора на обалу или на лаћу; има крила и бокове, врећу нема; оканца вел. 10 мм; употребљава се за лов разне обалске рибе. 3) г. повлачни, мрежа коју вуку бродови на једра или с мех. погоном; дуга 50, висока 12 м; употребљава се за лов рибе која живи на дну мора.

ГРИС → брашно. Г. кожни → кесасте промене.

ГРИФИЈУС Андреас (Gryphius, заправо Greif, 1616*.--1664.), највећи нем. трагичар и комедиограф 17. в., типичан за барок (→ сл.).

[Illustration]

ГРИФОН (лат.-грч.) 1) код ст. Египћана, Грка и Римљана митол. животиња: лав с орловском главом, вратом и крилима; символ верног чувара; у ант. архт. омиљена декорација у виду плитког рељефа. 2) пас сразмерних линија, дугачких клемпавих ушију, подједнако дуге или оштре длаке, чија боја различита према расама; постоје вел. г., ловачки пси, и мали г., кепеци, собни пси. Расе вел. г.: фрц. г., звани шервиљ, шарено-црвен; корзикански г., снажан и јак за лов у шуми; корталс г., пореклом из Нем., гвозденосив с мрким и сивим пегама, одличан за све врсте лова; пинч или пенчер, шиаљате њушке, нешто дужих ушију, затворено*сиве и оштре длаке; руски г., крупан, развијених обрва, бео са црним пегама; ит. г., сн*инон, одличан за све врсте лова, боје кулашасте или беле, између прстију има смеђу опну. Мали г.: бриселски, око 4 кг тежак, риђ, длаке чекињаве; хол., нема обрва, жут, бео или мрк. Г. мајмун, плавкастосив, жут или мрк, вел. и округле главе.

ГРИЧ, осамљени крш.

ГРК 1) → Грци. 2) врста винове лозе, црна грожђа, даје одлично црно вино; успева у Далм., нарочито на о. Корчули.

ГРКЉАН (larynx), део апарата за дисање, орган говора; лежи испред ждрела; горњим крајем везан за језичну кост, доњим се наставља у душник; предња страна испупчена на врату, нарочито код човека; саграђен од 3 непарне хрскавице (штитасте, прстенасте и епиглотичне) и 3 парне (троугласте, Вризбергове и Санторинијеве), које чине шупаљ костур везан и појачан мембранама и мишићима, који омогућују кретање појединих хрскавица и гласних жица; унутрашњост г. обложена слузокожом; на бочним зидовима по 2 набора: горњи су лажне, доњи праве гласне жице; епиглотис (у чији састав улази епиглотична хрскавица) има улогу поклопца и заштитника г.; спречава да храна и течности улазе у органе за дисање (→ глас, говор, ларингизам, ларингитис, ларингоспазмус).

ГРКОКАТОЛИЦИ → унијати.

ГРЛЕНСКИ ВИСОВИ, положаји код Кочана и Царева Врха на буг. граници, чувени због борби у срп.-буг. рату 1913.

ГРЛИЦА → голуб.

ГРЛО, предња страна врата. Грлени сугласници → сугласници.

ГРЛОВИЋ Милан (1852.-1015.), књиж. и публ.; писао песме, новеле и фељтоне; гл. дела: Албум заслужних Хрвата и Мој живот.

ГРМЕЧ, план. висораван између вароши Бихаћа и Кључа (Врбаска Бан.); поједини висови 1 100--1 600 м, највиши Црни Врх (1 604 м).

ГРМЉАВИНА, праскав звук који се јавља при ел. пражњењу у ваздуху (→ гром).

ГРМУШЕ (Sylviidae), певачице наших крајева, мека перја, шиљата јака кљуна; обично праве гнезда по грмовима и честару; већином селице; гл. родови: → славуј, црвендаћ, црвенперка, царић.

ГРНЧАРИ → лончари. Грнчарство → керамика.

ГРО Антоан Жан (Gros, 1771.-1835.), фрц. сликар. класичар, радио вел. композиције које славе живот и победе Наполеонове; гл. дела Кужни у Јафи и Бојиште код Ејлауа.

ГРОБ НЕЗНАНОГ ЈУНАКА, нађен 1921. на врху Авале и ту привремено подигнут скроман камени крст; сад се, трошком Краља Александра, подиже монументалан споменик, који се ради по замисли и плану И. Мештровића на самом врху Авале.

ГРОБАРИ (Silphidae), лешинари, бубе тврдокрилци које се хране угинулим животињским остацима; већи број врста: гробар (Xecrophorus), снажна црна буба са двема попречним пругама на предњим крилима; полаже јаја на лешине малих сисара и птица, које затрпава у земљу; смрдуша (Silpha atrata), црне боје; храни се и биљном храном; сланинар (Dermestes lardarius), одрасли и ларве се хране сланином, сухим месом, крзном и др.

[Illustration]

ГРОБЉЕ, као нарочито место за сахрањивање мртвих, постоји и код већине примит. народа; у Евр. био некада обичај да се мртви сахрањују у кући (много успомена на тај обичај и у нас, нпр. у поштовању прага); од краја неолитског доба г. у близини насеља, на видним местима: раскршћима, бреговима итд.; рано настао обичај да се гробови обележавају надгробним споменицима: гомила, камена плоча или стуб и сл., код Јж. Сл. налазе се обично у близини насеља и у њима сваки род има свој посебан део; некрштена деца и самоубице не сахрањују се у г.; у далм. прим. и варошима Ј. Србије, због оскудице у земљишту, а под страним утицајима, постоје и костурнице, у које се преносе кости из обичних гробова (→ култ мртвих).

ГРОБНИК, село и ст. град код Сушака на ит. граници; припадао породици Зрињских-Франкопана (1225.--1671.). Гробничко Поље, карсно поље с. од С*ушака (Савска Бан.); зап. део нижи и веома плодан, а и. виши, каменит и неродан.

ГРОГ (енгл.), пиће од рума, коњака или арака, вруће воде и шећера.

ГРОГИ (енгл.), ошамућено стање код боксера које* произвео оштар и прецизан ударац.

ГРОДНО, град (35 000 ст.) на р. Њемену у Пољ., важно тржиште за жито и за дрво.

ГРОЖЂАНИ ШЕЋЕР, врста шећера у слатком воћу; у живот. организму настаје из → гликозе.

ГРОЖЂЕ, плод → винове лозе; дугуљасте или округле бобице разне боје, скупљене у купаст, ваљкаст или крилат грозд, чија величина и тежина зависи од сорте; обично их 2 на ластару и то на супр. страни од листа; бере се кад потпуно дозри, а за вино тек пошто надлежна власт дозволи (§ 8 Зак. о вину); време бербе утврђује се најпоузданије мерењем шећера (широмером) и киселине (титрацијом са четвртонормалним раствором натријева луга, n/4 NaOH) шири; мерење се врши сваки 3. или 4. дан; кад се утврди да се проценат шећера не повећава, а киселина не смањује, значи да је г. дозрело; ако се такво г. не обере, бобице се смежурају и настају сушци (суварак), који могу на неким сортама у повољним год. да се добију и дејством → плесни; бербу треба вршити по сухом и топлом времену; треба пазити на чистоту г. и посуђа, одвајати натруло г. од здравог и пазити да шира не

File: 0293.png---\Jan\Rasic\------------------------------------------

дође у додир с гвожђем, бакром и цинком. Рехуљавост г., настаје услед лошег састава цвета, сухог ветра, дуготрајних киша или ниске тмпт. у време цветања, или услед превелике бујности чокота; сузбија се запрашивањем сумпорним прахом у цвету, вештачким оплођавањем и заламањем бујне лозе пред цветање и у цветању. Гроздовача → комовица.

ГРОЗД (racemus), врста гроздасте цвасти, дугачка гл. вретена, на којем распоређени цветови с дугачким цветним петељкама. Гроздаст кељ → кељ.

ГРОЗДБОЈА (Phytolacca, фам. Phytolaccaсеае), вишегод. зељаста биљка, висока до 3 м, жбунаста, крупна листа и бела до зеленкаста цвета у гроздастој цвасти; плод црна бобица; унесена из Ј. Амер. и задивљава свуда у ј. Евр.; њене бобице служе за, бојење вина, шећерних производа и др.

ГРОЗНИ, град (97 000 от.) на с. Кавказу, налазиште нафте.

ГРОЗНИЦА, патол. стање организма карактеристично искључиво по повишењу телесне тмпт. с убрзањем пулса и дисања; није изненадно произведена, вел. количина топлоте коју организам не може да регулише и одржи сталност своје унутарње тмпт., већ је терморегулаторни апарат изненада регулисан за ненормалну (вишу) тмпт.; стога се хомотермни организам упорно бори за одржање ове ненормалне (повишене) тмпт., као што се пре тога упорно борио за одржање нормалне тмпт.; кад узроци овог регулисања терморегулаторног апарата за вишу тмпт. ишчезну, ишчезава и г., а организам се враћа на своју нормалну телесну тмпт.; за мерење г. служи топломер, који се меће у уста испод језика, у чмар, под пазухо или у препоне; под пазухом нормална тмпт. износи до 37°, у чмару и устима до 37,5°; тмпт. 38° сматра се малом, до 39,5° средњом, а преко тога високом; и под нормалним условима, нарочито после јела, телесна тмпт. може порасти на 37,2°-37,5°.

ГРОЛ Милан (• 1876.), преводилац, критичар и политичар; управник Нар. поз.; мин. просвете (1928.).

ГРОМ, нагло ел. пражњење између облака и земље оличено → муњом и → грмљавином; јавља се када је олујни облак ниско, најчешће испод 1500 м; обично удара у високе предмете (грађевине, дрвеће); храст и тополу најчешће погађа, јер садрже највише воде. Удар г,. чест у план.; знаци: јасно ограничене опекотине, од којих су 1 улазне а др. излазне, те показују правац проласка струје кроз организам; изазива потрес мозга, мишићну узетост и застој, односно потпуно престајање дисања; 1. помоћ: дуготрајно вештачко дисање, по потреби и неколико сати, док после не почне сам дисати; давати кардијаке, кофеин, ефедрин и др.; последице код преживелих могу бити веома тешке, нпр. поремећај вида и слуха, несаница, несећање на прошлост и др. тешке неурозе. Громобран, постројења за заштиту зграда од грома; прир. грома објаснио, после свог значајног експеримента са змајем (1753.), Американац Бенџамин Франклин; он уједно поставио и 1. г. 1760.; данас постоје 2 типа г.: Франклинов с дугачким металним (и позлаћеним) шиљком, и Мелзенсов, дат 1865., без икаквих шиљкова; метални шиљак Франклиновог г, поставља се на најузвишенијем месту зграде и везује за земљу металним спроводником који се спушта дуж зидова зграде уколико је могуће стрмије и без окука; Мелзенсов г. састоји се од сплета металних спроводника постављених по крову и по зидовима, и привезаних на више места за земљу; у обе врсте г. атмосферска пражњења (ударе грома) примају шиљкови или сплет жица по крову и одводе их у земљу без икакве штете по зграду; поврх тога, Мелзенсов г., који својим сплетом жица и земљом образује мање или више добар Фарадејев кавез, онемогућује мање или више да се спољне манифестације електрицитета уопште пренесу у зграду; данас се много више употребљавају Мелзенсови г., за које и искуство показало да су ефикаснији од Франклинових; осим г. за заштиту зграде, постоје такође и разне врсте г. за заштиту ел. ваздушних линија и др. ел. објеката у централама.

[Illustration]

ГРОМАДА, вел. маса какве магматске стене, обично неправилна облика, која пробила седиментне или које др. стене; понекад и веће масе каквих др. масивних стена (кам. соли, спрудних кречњака и др.). Громадне планине, масе, масиви, постале или изливом вулканских стена, или раседањем и померањем пласа Земљине коре.

ГРОНИНГЕН →Хронинген.

ГРОНИЦА, нар. име за обољења свиња код којих отекне врат (гроник); тим именом се називају антракс, бедреница, хеморагична септикемија, а у неким крајевима уопште заразно обољење свиња.

ГРОПИЈУС Валтер (• 1883.), нем. архитект, гл. претставник модерне архт. која се служи армираним бетоном и стаклом.

ГРОС (нем.), вел. туце, јединица за мерење писаљки, пера, дугмета; 12 туцета = 144 комада. Вел. г. = 12 г. или 144 туцета = 1 728 ком. Grosse aventure (contrat à la, фрц.), зајам који поморци закључују и у којем зајмодавац сноси ризик бродолома, пропасти брода или робе услед више силе (фрц. трг. законик, гл. 311. и д.). Гросист (нем.), трговац који не продаје робу директно потрошачу, већ трговцу или прерађивачу, и то обично у већим количинама.

ГРОС Џорџ (Gross, • 1893.), нем. сликар, тенденциозан и ироничан критичар модерног друштва; одличан цртач; близак карикатури.

ГРОСГЛОКНЕР, вис у Високом Тауернима, у групи Глокнера, на граници Тирола и Корушке; највиши (3 798 м) у аустр. Алпима.

ГРОСУПЉЕ, село код Љубљане; фабр. ужарских производа.

ГРОТ 1) Клаус (Groth, 1819.-1899.), нем. лиричар, опевао на доњонем. дијалекту сев. равницу. 2) Николај (1852.-1899.), рус. филозоф; приписивао узроке бола и задовољства различитости људске активности; гл. дело: Психологија осећања. 3) Џорџ (Grote, 1794.-1871.), енгл. историчар и државник; гл. дело: Историја Грчке.

ГРОТГЕР Артур (1837.-1867.), пољ сликар, највише обрађивао патетичне патриотске теме.

ГРОТЕ Џорџ (Grote 1794.-1871.), енгл. историчар; гл. дело: Грчка историја.

ГРОТЕСКА (ит.) 1) орнамент који за време ренесансе откривен у рушевинама рим. грађевина, у дубоко затрпаним собама, названим пећинама (grotte); изведен у духу помпејанских фресака, одликује се љупкошћу мајушних фигура, чистотом линија и складом целине; може бити и сликан и изведен пластично у стуку; поново га увели у ум. Пинтурикио и Рафаел, радећи за папе у Ватикану; много се радио по целој Евр. од 16. до краја 18. в. 2) смешна фигура, блиска карикатури. Гротескан, претеран, неприр., веома смешан.

ГРОТЕФЕНД Георг (1775.-1855.), нем. филолог; открио метод за читање клинасте азбуке (Нови прилози за разумевање персеполитанске клинасте азбуке).

ГРОТЛО 1) отвор на вулканском кратеру. 2) отвор на палуби брода за укрцавање терета и спремишта; за сигурност брода важно да г. буду чврсто затворена, да их валови не би открили и спремишта напунили водом.

ГРОХАР Иван (1867.-1911.), сликар; до 1900. био реалист и радио жанр (Девојка са цветом, Тиха срећа, итд.); после, унеколико и под утицајем свога земљака Ажбета, у чијем атељеу у Минхену радио, прихватио импресионистичку тхн.; кад се вратио кући, ушао у љубљанску групу сликара који делили његова схватања (Јакопич, Весел, Отернен, Јама), и учествовао с њима на многим изложбама у земљи и иностранству; ту највише радио пејзаже; није био много плодан, али располагао изузетним визуелним даром и дубоком сликарском осећајношћу.

ГРОХОТ 1) гласан, звучан смех. 2) парчад и блокови стена на површини земље. Грохотљива земља, у којој има парчади и блокова од стена, које плуг изорава.

ГРОЦИЈУС Хуго (Grotius, 1583.-1645.), хол. правник, државник и хуманист, осн. општег држ. и међунар. права; у свом делу: De iure belli ac pacis трудио се да оправда устанак Холанђана против Филипа II и

File: 0294.png---\Jan\Rasic\------------------------------------------

доказивао да су људи створили државу уговором умних и слободних грађана, али да ни после тога нису изгубили право на међусобну једнакост и једнакост пред зак.

ГРОЦКА, варошица (2 800 ст.), среско место и пристаниште на Дунаву, у Србији (Дунавска Бан.); постала у 18. в.; код ње Турци потукли Аустријанце (1737.).

ГРОШ (преко нем. од срлат. grossus), сребрн новац, у ср. в. ковали га Италијани, Немци, Французи У Туру, Чеси под краљем Већеславом II, а за Уроша I и Срби; у Србији се делио на полугрошеве и четвртаке; у 19. в. и почетком 20. в. у Србији 20 пара; данас у Аустр. стоти део шилинга.

ГРУБЕР Дане д-р (1856.-1927.), историк; написао низ расправа из хрв. ист. од којих најзнатније: Борба Хрвата с Турцима од пада Сигета до житвадорошког мира, Војевање Људевита I у Далм., Борба Људевита I с Млечанима за Далм.

ГРУБИШНО ПОЉЕ, варошица (2 000 ст.) и среско место између горњих токова Чазме и Илове (Савска Бан.); циглана, стругара и парни млин.

ГРУДА, 1 од најстаријих божанстава у Индији; претстављано као јастреб или орао с људским телом.

ГРУДЕН 1) Иго (• 1883.), слов. песник; као ђак ушао у књиж. и стекао известан глас као песник; издао досад неколико збирки. 2) Јосип (1869.-1922.), слов. историчар; написао најопширнију популарну ист. Словенаца и многе расправе на слов. и нем. језику; гл. дело: Згодовина слов. народа.

ГРУДИ, торакс, телесна обл., лежи испред (код човека изнад) трбушне; налази се код многих чланковитих животиња, нарочито кичмењака; садржи грудну дупљу, део телесне дупље; код зглавкара се састоји из већег или мањег броја чланака (код инсеката 3, код виших ракова 8); често могу срасти с главом у једноставну главено-грудну обл. (нпр. код паукова); код инсеката само грудни чланци носе ноге, уз то још и крила. Грудна дупља, код сисара и човека, шупљина ограничена са спољне стране → грудним кошем, према трбуху дијафрагмом; према врату широко отворена (тај отвор испуњен: многим органима који су у вези с вратом); подељена с 2 плућне марамице на 2 дела; у сваком, л. и д., смештено по 1 плућно крило, одвојена међусобом средогруђем (mediastinum), које садржи важне органе: срце са гл. артеријама и венама, душник и душнице, једњак, многобројне лимфне жлезде и г. жлезду код деце (→ тимус). Г. инфлуенца коња, заразна болест (проузроковач непознат); преноси се углавном дисањем; знаци: вел. тмпт., млитавост, убрзано дисање и пулс, носни излив (који постаје жућкастосмеђ); компликације: најчешће крупозно запаљење плућа, а затим едеми, некрозе коже, артритиси итд.); опасна и веома заразна болест, лечи се симптоматично. Г. канал (ductus thoracicus) → лимфни судови. Г. кош (thorax), коштано-хрскавични омотач г. дупље; образован (код човека) од г. пршљенова, 12 ребара и кости; ребра везана за г. кост ребреним хрскавицама; првих 6 пари везују се директно, идућа 4 везују се заједничком хрскавицом,последња 2 слободна, тј. не везују се за г, кост; све кости г. к. покривене меким ткивима, а унутарња страна обложена плућном марамицом. Грудњак, део м. и ж. ношње у сев. Србији и Војводини; без рукава, од памучне тканине или од коже; у др. крајевима му одговарају гуњић, јелек, ђечерма и сл. Грудобран, земљани насип мале висине испред или са стране рова да заштити стрелца или оруђе.

[Illustration]

ГРУЖ. предграђе и гл. лука града Дубровника (Зетска Бан.); паробродске везе са свим нашим и већим зап.-евр. лукама; жел. у вези с унутрашњошћу Југосл.; вој. поморска акад., доминикански ман., агенције наших и већих страних паробр. друштава.

ГРУЖА 1) л. притока 3. Мораве, извире на Вел. Брду си. од Г. Милановца. 2) обл. у сливу р. Груже, с 58 насеља и варошицом Г. (Дунавска Бан.).

ГРУЗИЈА → Ђурђијанска.

ГРУЈЕВ 1) Дамјан (1871.-1908.), четник, родом из Смиљева код Преспе, прешао у Софију, где био међу покретачима македонске унутрашње организације и активан борац. 2) Јоаким (1822.-1912.), буг. нац. радник и песник, познавалац и. језика; писао пригодне песме, саставио Буг. граматику и Тур. граматику.

ГРУЈИЋ 1) Јеврем (1826.-1895.), државник; с младом срп. интелигенцијом створио 1. основе либералне странке у Србији; истакао се на светоандрејској скупштини 1858., у којој био секретар; 1860. постао мин. правде, али брзо дошао у сукоб с кн. Михаилом због неслагања у унутр. политици; осуђен на 3 год. затвора (1864.), али помилован (1865.); у активну политику ушао поново после убиства кн. Михаила; затим био држ. саветник и мин. унутр. дела и правде (1875.-1878.), посланик у Цариграду, Лондону и Паризу; занимљиви његови мемоари Записи Ј. Грујића. 2) Никанор (1810.-1887.), песник, црк. беседник и писац; бавио се и превођењем с фрц.; у књиж. назван Срб-Милутин; истакао се као говорник на мајском сабору у Карловцима (1848.) и свесл. конгресу у Прагу; од 1871. администратор карловачке патријаршије; у поезији претходник Бранка Радичевића и полит. сатиричар; оштро критиковао Вуков превод Н. завета (Приметбе); гл. дела: Св. Сава Немањић (спев), Увод у тумачење Св. писма, Из живота св. угодника божјих; од знатне књиж. и култ. вредности и његова Аутобиографија. 3) Радослав д-р (• 1878.), проф. унив. у Скопљу; писао много, а највише се бавио ист. срп. цркве и шк.; најбољи му рад Срп. школе у београдско-карловачкој митрополији 1718.-1739,; у Скопљу уредио музеј; уређује Гласник Скопског научног друштва, 4) Сава (1840.-1913.), политичар; војник по шк. и васпитању, вел. део свог живота провео у дипломатској служби и политици; био 5 пута претседник мин. савета, 4 пута мин. војни, посланик у Атини, Петрограду и Цариграду и претседник Држ. савета; под његовом владом уведен у живот устав од 1888. и донесени осн. и најпотребнији зак. у вези с њим.

ГРУЈОВИЋ Божидар (Филиповић Тодор, 1778.-1807.), проф. унив. у Харкову, прешао у Србију (1804.) и био 1. секретар Правитељствујушчег совјета.

ГРУМ 1) груј (ит.) → угор. 2) (енгл.), слуга, пратилац, лакеј.

ГРУНД Алфред (1875.-1914.), проф. нем. унив. у Прагу, геоморфолог; поред осталог бавио се карсном хидрографијом и морфологијом Динарских план.

ГРУНДГАРН, грунткорн (нем.), пређа дугачка 40-89 м, састављена из троструке мреже у коју се риба сама уплете; вуче се по прудовима са 2 чамца, или с 1 чамцем, али јој тада други крај везан за барку.

ГРУНДИРАТИ (нем.), поставити доњу, осн. боју, по којој се после слика бојама.

ГРУНДТВИГ Николај (1783.-1872.), дански рел. песник и мислилац, припада нац. романтици; студијама из данске и скандинавске прошлости и митол. (Нордичка митологија) хтео да оживи и уздигне дух данског народа; творац првог нар. унив

[Illustration]

ГРУНТОВНЕ КЊИГЕ, грунтовнице → баштинске, земљишне књиге.

ГРУПА (ит.) скупина. 1) друштвена заједница, чија се организација заснива на неком пролазном заједничком циљу (нпр. у игри се играчи поделе у разне г. које имају разне циљеве). 2) мањи одред у вој. (пеш., вплов. г.). 3) у мат.: скуп елемената (бројева, пермутација итд.) код којих се комбиновањем двају његових елемената по одређеном зак. добива поново елемент тога скупа; у новије време теорија г. има важне примене у алгебри, геом. и физ. Г. петорице, претставници нац. муз. правца у Рус., из петроградске шк.: Мили Балакирез, Цезар Кјуј, Модест Мусоргски, Александар Бородин и Николај Римски-Корсаков, чији идеал био: да створе нац. стил као средство за израз у муз. нац. карактеристике, да сачувају у својој муз. њену унутарњу вредност као апсолутне муз. и да направе вокалну муз. извором из којег ће да тече јасно псих. разјашњење; сматрали да оперска муз. мора да илуструје текст верно и да не сме да буде празна, као што то био случај у ит. опери. Групето (ит.), мелодиски. украс око гл. тона, било одозго наниже или обрнуто; у 1. случају знак се пише \sim*, а у 2. обрнуто

ГРУПНИ БРАК → брак.

ГРУС (нем.), кварцевити песак који постаје распадањем стена у којима има доста кварца (гранит, гнајс и др.).

ГРУШАЛИЦА (колострум), прво млеко по порођају код жене. Грушевина, код сирења део потси-*

File: 0295.png---\Rasic\Jan\------------------------------------------

реног млека, који се одвоји од сурутке и очврсне,

те служи за израду сира; код згрушаног млека (поквареног) тако се називају чврсти састојци који су садржани у таквом млеку.

ГРУШИ Емануел (Grouchy, 1766.-1874.), фрц. маршал; истакао се у револуциским и Наполеоновим ратовима, али својом неактивношћу много допринео Наполеоновом поразу код Ватерлоа.

ГРЦИ, народ ариског порекла у ј. делу Б. П. и на о. у Јонском и Егејском М.; у свему око 10 мил.: 6 мил. у Грч., остали у Рус, Цариграду, на Кипру, у Александрији, ј. Ит. и САД; из М. Аз. пресељени готово сви у Грч. 1922.-1924.; данашњи Г. мешавина од ариских Јелина, неариских староседелаца, Сл. и Арбанаса, а било и др. (нпр. ром.) примеса; ипак очували своја гл. обележја (већином припадају медитеранској раси), језик и културу, мада у многом подлегли страним утицајима; у Тракији и Македонији баве се више земљр., иначе сточарство претежније, код примораца риболов, трг. и поморство; веома развијено гајење винове лозе и маслине; карактеристичан део грч. нар. м. ношње → фустанела; по вери прав., али у обичајима и веровањима много остатака из ст. јелинске рел.; има и веровања сл. порекла (нпр. веровање у вукодлаке). »Грци«: у зап. делу Црне Горе, у Б. и Х., па и у Белој Крањској има много прича о Г. или Каурима као старијем стан.; њима се приписују и старине из ср. в.; можда тај назив успомена на раније хришћ., примљено од Грка, кад је »Грк« значио исто што и хришћ. (у др. крајевима се такве старине приписују Латинима, тј. кат.).

ГРЧ (spasmus), свако изненадно, без наше воље, болно скупљање (грчење) мишића изазвано живчаним надражајем; захвата мишићне групе, поједине мишиће или само поједина влакна. Клонични г. у облику трзаја; тонични г. у облику кочења; обе врсте изражене нарочито код падавице.

ГРЧИЋ 1) Јован (• 1855.), проф.; студирао права, а 1877. постао наставник гмн. у Н. Саду; уређивао 2 књиж. листа: Стражилово (1885.-1888., 1892.-1894.) и Јавор (1889.-1892.); на основи преписке за време тог уредниковања обрадио 4 књ. Портрети с писама; познат по својој Историји срп. књижевности (недовољно критична и самостална); дао више уџбеника, нем.-срп. и мађ.-срп. речник; много писао о поз. и дао за његову ист. код нас доста прилога; много преводио с нем. 2) Јован Миленко (1856.-1876.), песник и приповедач; песме му неједнаке вредности, с доста општих романтичарских тема, али мало истинског талента; дао неколико ствари пуне топлине и непосредности које дубоко потресају; у нашој поезији међу првима имао посебно осећање за прир. и испевао у том роду неколико добрих песама; мада романтичар, уносио у приповетке пријатан тон хумора (→ сл.).

[Illustration]

ГРЧИЦА 1) ларва тврдокрилца гундеља. 2) (Menyathes trifoliata фам. Gentianaceae), зељаста биљка с ризомом, трочлана лишћа, белих до црвених цветова скупљених у цваст грозд; крунице левкасте и изнутра длакаве; садржи гликозид мениантин, нешто смоле и скроба; у мед. се употребљава обично у облику чаја, који својим горким укусом поправља апетит (folia Trifolii fibrini); раније се употребљавала и против грознице, глиста и др.: а народ је примењује и споља код дуготрајних кожних болести.

[Illustration]

ГРЧКА, краљевина на Ј Б. П. (130 199 км², 6.5 мил. ст.); прим. земља веома разуђене обале, с пуно зал., пол. и о.; вел. број о. у Егејском М. врши улогу спајања Г. са М. Аз.; унутрашњост већином план. (сточарство), махом гола (пасивни крајеви) с високим план. (Пинд, Тајгет, Парнас; највиши Олимп 2918 м); веће равнице у долинама већих р., нарочито у Тесалији и макед.-трачком прим. (земљр.); на целом прим. и низијама у унутрашњости сред. клима с топлим и сухим летом, која није довољно погодна за земљр.; 4 вел. реке, чији цели токови у Г.: Арта и Аспропотамос (слив Јоноког М.), Саламврија и Бистрица (слив Егејског М.); у макед. прим. доњи токови р. Вардара, Струме и Месте; доњи ток Марице чини границу према Тур.; стан. прав. → Грци; на Криту има и мусл. Грка; Срба има у Македонији, Арбанаса у Епиру, на Атици и Пелопонезу и нешто Аромуна на Пинду; земљр. се занима 54%, сточарством 20%, инд. 18%, и трг. 8% стан.; земљр. јача у Тесалији, Македонији и Тракији: цереалије задовољавају ⅗ потрошње; поред жита, дуван и памук; у ст. Г. много винограда и маслињака; због оскудице у угљу инд. слаба; стога се и руде (гвожђе, олово, цинк, манган, боксит), којих и нема много, извозе непрерађене; ⅓ фабр. радника запослено у фабрикама дувана; после Рус. друга земља по извозу дувана; извози још: вино, сухо грожђе, смокве, маслине, уље; увоз много већи од извоза; трг. морнарица по рангу 10. у свету; престоница Атина, градови: Пиреј, Волос, Лариса; на Пелопонезу: Патрас, Арос и Каламата; на Криту: Хераклион, у Епиру: Јањина, у макед. прим.: Солун, Серез, Драма и Кавала; многи градови знатно увећани насељавањем Грка из М. Аз. по размени стан. 1923., између Г. и Тур.: Атина нарасла за 282%, Пиреј за 402%, Солун за 478%. У преист. доба: насељена народима непозната порекла (Прејелини), које Грци називали Пелазгима; у то време имала веома развијену културу (→ егејска култура). Јелинско доба (12.-4. в. пре Хр.); од 1500. почели да се насељавају Грци (Јелини), који временом населили копнену Г., о. и наспрамне обале М. Аз., али у току целог ст. в. живели подељени по племенима; у 6. в. пре Хр. о првенство у Г. отимале се → Спарта и Атина; у току → грч.-перс. ратова превагу стекла Атина, која у 5. в. пре Хр. окупила под својим вођством и највећи број о. (атинска хегемонија); у страху за своје поседе на копну, против ње отпочела борбу Спарта (→ пелопонески ратови) и успела привремено да избије на чело свих Грка (хегемонија Спарте); али ни њена власт није трајала дуго; у 1. половини 4. в. пре Хр. њу потисла Теба, која у ср. Г. образовала своју хегемонију; оштре борбе између Спарте, Атине и Тебе изнуриле све грч. државице и нагнале их, после битке код → Мантинеје (362. пре Хр.), да закључе општи мир, по којем се Г. распала на много малих државица. Јелинистичко доба (4.-2. в. пре Хр.); слабост грч. државица искористио крајем 4. в. пре Хр. макед. краљ Филип II и наметнуо им своју врховну власт (после битке код → Херонрје 338.); његов син → Александар Вел. заузео целу Предњу Аз. и Ег. и осн. вел. царство; али по његовој смрти оно се убрзо распало на → Ег., Сирију и Македонију са Г.; неслогу и међусобице ових држава искористили Римљани и заузели прво Македонију (168. пре Хр.), па затим Сирију (64. пре Хр.) и Ег. (30. пре Хр.); поред све неслоге ст. Грци учинили огромне услуге целом

File: 0296.png---\Jan\Rasic\------------------------------------------

човечанству, јер пресадили културу и. народа у своју отаџбину, развили све њене гране и предали осталим евр. народима. У ср. в. Г. улазили у састав →Виз. и потпала заједно с њом под Турке; под њиховом влашћу остала све до почетка 19. в.: за разлику од осталих хришћ., Турци давали Грцима у току 17. и 18. в. знатне повластице: поверавали им све више положаје у прав. црк., допуштали да тргују и давали им (за новац) звања господара у кнеж. Влашкој и Молдавској; при свем том код Грка се, почетком 19. в., јавила тежња за потпуним ослобођењем; у земљи су на том радили хајдуци, а у иностранству друштво → Хетерија; знак за устанак дали су (1821.): Ипсиланти, ађутант рус. цара Александра I, и Али-паша Јањински; устанак трајао 8 год. (1821.-1829.); страховита зверства, која тад извршили Турци, изазвала огорчење целе Евр. и нагнала вел. силе (Рус, Фрц. и Енгл.) да интервенишу у корист Грка (битка код → Наварина); кад Турци остали упорни и после тога, рус. цар Никола I објавио Typ. рат и нагнао je да пристане на осн. независне грч. краљевине (1830.), која обухватила крајеве ј. од Артског и Волоског Зал. и део Киклада; новооснованом грч. државом владали 1830.-1932. прво устанички вођ Каподистрија, затим Отон I, Константин I и Александар I; за владе Ђорђа I (1863.-1913.) Г. добила од Енгл. Јонска O. (1863.), водила 3 рата е Турцима (1878., 1897. и 1912.) и 1 о Бугарима (1913.); у њима добила: Тесалију, ј. Македонију,ј. Тракију и о. Крит; његов син Константин (1913.-1917. и 1920.-1922.). као зет Вилхелма II, нагињао у току свет. рата Нем.; стога Венизелос дигао револуцију (1916.) на Криту и увукао Г. у рат с Нем. и Буг.; присиљен од савезника на абдикацију, Константин уступио престо сину Александру (1917.-1020.), за чије jе владе Г. проширена у Тракији и М. Аз.; кад jе A. умро, на престо опет дошао Константин, али после неуспелог рата с Турцима, за време којег пресељено 1,5 мил. Грка из М. Аз. у Г., поново принуђен на абдикацију (1922.); 1922.-1935. Г. била рпб., па онда претворена у монархију, с краљем Ђорђем II на челу. Грчка азбука, развила се из феничанске; до 5. в. писало се с десна на лево, као и феничански; има 26 слова. Г. језик, припада кентум-ј. индоевр. језичке породице, али не припада никаквој групи сроднијих ј.; разликује се: → старогрч. и → новогрч. Г. ватра, смеша креча и нафте; употребљавала се у ст. доба у биткама на мору; паљена на сплавовима и онда терана међу непријатељске бродове. Г. књижевност сачувала у свом развоју савршен континуитет у току скоро 3000 год. и показује битне особине јелинске расе: утанчаност духа и живахност маште; дели се на 3 вел. периода: класични, виз. и модерни или ново-г. 1) Класични период: дела вел. писаца г. антике спадају у ред најсавршенијих и најоригиналнијих творевина човечјег духа; јуначки еп извире из дубина јелинске нар. душе (Илијада, Одисеја, дуго приписиване Омиру, и козмогоне песме Хезиода); у 6. в. пре Хр. њега замењује лирско песништво рел., полит. или елигичвог карактера (Калин, Терпандар, Тиртеј, Мимнерм, Солон, Теоген, Архилох, Алкеја, Сафо, Анакреон, Алкмеон, Стезихор, Симонид, Бахилид, Пиндар и Арион); у Периклово доба (5. в. пре Хр.) сви књиж. родови достижу најчистији облик: трагедија (Есхил, Софокле, Еурипид), комедија (Аристофан и Менандар), проза и ист. (Херодот, Тукидид и Ксенофон), флз. (Платон и Аристотел), беседништво (Антифон, Лизије, Изократ, Демостен, Есхин, Хиперид и Ликург); гл. претставници александриског и г.-лат. раздобља су: Аполоније са Рода и Квинт из Смирне (епиграм), Теокрит из Сиракузе (идила), Зенон (стојицизам), Епикур (епикурејизам), Пирон (скептицизам), Плотин, Порфир и Јамблик (неоплатонизам); ист. обрађивали Арат, Полиб, Дионизије из Халикарнаса, Диодор са Сицилије, Плутарх, Паузаније и геогр. Страбон; од романописаца истакао се Луцијан, а од критичара и граматичара Зенодот, Зоил и Аристарх; у додиру с хришћ. (2.-4. в.) г. дух јe нашао нове књиж. облике: апологију, рел. полемику (Јустин, Иринеј, Клемент из Александрије и Ориген), и проповед (св. Василије, св. Гргур Назијанац, св. Јован Златоуст); то јe уствари прелаз у следећи период. 2) Виз. период: г. средњев. књиж., мада се држала ант. традиција и класичних облика, имала обележје победе хришћ., које јe дубоко изменило јелински дух; историографија бележи плејаду истакнутих писаца, чије су претече Прокоп, Агатије, Петрос Патрикиос, Менандар Протектор и Теофилакт; охрабљена од Конотантина VII и подржавана делима патријарха Фотија, историографија добива полета у 9. в.; Михаило Псел, најчуднији и најсјајнији дух свог времена, трудио се (2 в. касније) да подигне у 1. ред овај књиж. род, који ће блеснути пуним сјајем у 12. в. (Нићифор Бријенски, Ана Комнина, Јован Кинам, Никита Акоминат и Евстатије из Солуна); под династијом Палеолога јављају се значајни историци: Ђорђе Акрополит и Пахимерији (13. в.), Нићифор Грегор и цар Јован VI Кантакузен (14. в.), Лаоник Халкокондил и Ђорђе Францис (15. в.); световно песништво, елегично и дидактичио. мањег значаја, претставља у 1. реду Ђорђе Писид; епиграм обрађују: монахиња Касијана, Јован Геометрис, Христофор с Митилене и Јован Мауропос; а стиховани роман Теодор Продром (Птохопродром), веома разнолик песник, који неке песме пише на нар. језику; док сентиментални роман углавном иде трагом александриске шк., драмску ум. претстављају само »мистерије«; у обл. рел. песништва, гл. претставници виз. књиж. (Роман, Јован Дамаскин и Кузман Јерусалимски) стварају дела трајне вредности; рел. проза узима нар. карактер (Ћирило из Скитопола, Леонтије, св. Теодосије, Јован Малалас и Теофан); међутим, под утицајем класичне антике, јавља се упоредо реакција противу овог нар. правца у књиж., која долази до израза у делима патријарха Арете (9. в.), Цеца, Евстахија, Гргура ич Коринта (12. в.), Панудиса (14. в.), Теодора са Таса, Ласкариса, Крисолорада, Мусуриса и Аргирополоса; ови последњи својом делатношћу у Ит. увели хуманизам на 3. 3) Модерна г. к. могла се развити тек после ослобођења; пред рат за независност (1821.) појавиле су се песме клефта, које спадају у ред најлепших нар. поезија; изражавају љубав према прир., отаџбини и породици, а дивљу мржњу према угњетачу; доцније превлађује полит. тенденција; песме Риге од Фере (1751.-1798.) потстичу балк. народе на побуну; међу интелектуалцима овог доба посебно место заузима Адамант Корајис (1748.-1833.), који се сматра оцем очишћеног језика (катаревуса), затим Јован Виларас (1771.-1823.), лирски песник. и Атанас Христопулос (1772.-1849.), анакреонски песник; одмах се јављају 2 шк.: јонска, која дала најлепше н.-г. лирске песме до краја 19. в.; осн. jе → Солом Дионис, поред кога су се истакли песници: Андрија Калвос (1792.-1867.), писао оде чудног језика и ритма; Антоније Матесис (1794.-1874.), писац 1 ист. драме; Јулије Типалдос (1814.-1883.), нежан лиреки песник; Јаков Полилас (1824.-1896.), Ђорђе Терцетис (1800.-1874.), Герасим Маркорас (1826.-1911.) и Андрија Леокаратос (1811.-1901.), сатиричар; и атинску шк., коју карактерише језички пуризам; у њој се истичу: → Рангавис, Александар и Панајот Суцос, Теодор Орфандис (1817.-1886.), Димитриј Вернардакис (1834.-1907.), драмски писац и коментатор Еурипида), Ахил Парасхос (1838.-1895., лирски песник), Димитрос Папаригопулос (1843.-1873.) и Спиридон Василијадис (1845.1874, Галатеја); у обл. прозе дали значајна дела: Павлос Калигас (1814.-1896., ромам Тано Влека), Ангелос Влакос, Иринајос Асопиос и Емануел Роидис (1835.-1904., роман Папа Јованка); атинској шк. прнпадају сви романтичари савр. Г.; извесни књиж. образовали посебну групу, њихова дела их стављају час у једну, час у др. шк., час у обе истовремено: Ђорђе Залокостас (1805.-1858.), чије најлепше песме писане нар, језиком; Спиридон → Замбелиоо, Аристотелис Валаоритис (1824.-1879.). нац. песник (песме Атанасије Дијакос, Кира Форсини и Фотинос); Димитриос Викелав (1835.-1909., Лукис Ларас); Ђорђе Визинос (1852.-1892., баладе у духу г. традиције) и Димитрос Коромилас (1850.-1898., водвиљ Пастиркин љубавник и Марулина cpeћa). H. раздобље н. г. к. отворио Јован → Психарис, који jе својим делима учврстио употребу нар. језика; његови су сарадници и ученици: Александар Палис, Д. Тангопулос, М. Филинтас, Ал. Фотиадис итд.; поред њих у духу Психариса писали још и романописци Аргирио Ефталиотис (1849.-1923.),. Јован Влахојанис (• 1868.), Андрија Каркавицас (1886.-1922.), Константин Хаџопулос (1871.-1920.); лирски песници Ламброс Порфирас (1879.-1932.), Јован Грипарис (• 1871.), приповедач и драматург Јован Камбисис (1872.-1932.) и песник и приповедач Ђорђе Дросинис (• 1859.); најистакнутији песник овог доба je Костис → Паламас; посебну групу образују књиж., који остали по страни психаристичког покрета: Алекеандар Пападиамандис, Ал. Морантидис, Коста Кристалис, Јован Кондилакис, Конст. Христоманос, Павлос Нирванас, Захарије Папандониу, Конст. Кавафис, Ст. Марзокис, Л. Мавилис, Конст. Теотокис и М. Аргиропулос; у савр. н. г. к. претставници песништва: Сотирис Скипис, Ангелос Сикелианос, Коста Варналис, Маркос Авгерис, Ригас Голфис, Костас Уранис и Т. Дракопулос (псеуд.; Миртиотиса); новеле и романа: Демостен Вутирас, Емануел Лукидис, Ан. Травландонис, Дем. Камбуроглу, Д, Кокиноо, Трасос Кастанакис, Старатис Миривилис; поз. књиж.: Гргур Ксенопулос, Спирос Мелас (драма Живот једне ноћи играна у Београду), Пантелис

File: 0297.png---\milica\Rasic\---------------------------------------

Хорн, Тимос Мораитинис, Теодор Синадинос, Димитр. Богрис и Галатеја Казанцакис; књиж. критике: Фотос Политис, Аристос Камбанис и Илиас Вутиеридис, Клеон Параохос, Телос Аграс, П. Харис, К. Димарис итд. Г. љубав → педофилија. Г. музика, ст. м. се разликовала од данашње, јер мелодија била у зависности од текста; најкраће трајање тона звало се хронос протос, а од њих већ стваране ритмичке целине; Грци имали знаке за висину и трајање тонова; вокалну и инструм. муз., као и знаке за њихово обележавање; у г. м. није постојала хармонија у нашем смислу, већ само свирање или певање мелодије у разним октавама; основа тонског система тетрахорд (4 тона), од кога биле састављене потпуна (телеион) и променљива потпуна (метаболон) система; гл. октавне врсте (скале): дорска (е¹-е), фритиска (d¹-d), лидиска (с¹-с); споредне, које су постајале мењањем тетрахорда осн. октавних врста: горњи стављан испод доњег (хипо-лествица) или доњи стављан изнад горњег (хипер-лествица), а било их 4: хиполидиска (F-f), хипофригиска (хиперлидиска; g-g¹), хиподорска (хиперфригиска; А-а), хипердорска (h-h1*); имали и транспозиционе скале: осн. тон дорске скале узимао се као полазни, изнад њега изграђиване све активне врсте са својим распоредом тонова; имали 3 звучна рода; дијатонски, хроматски и енхармонски; код енхармонског примењивана и четвртина тона; од жичних инструмената имали лиру и китару, а од дувачких аулос и др. Средњев. г. м. → византиска музика. Г.-перс. ратови, вођени између Грка и Персијанаца (500.-448. пре Хр.); деле се на: → Даријеве, → Ксеркеове и ратове делског савеза. Г. пројект → Катарина II. Г. религија, упочетку прир. р. с обожавањем предака; боговима у животињском облику приношене жртве; најважнија богиња Мати Земља (Геа); победом појединих племена побеђивали и њихови богови, који временом очовечени; њихов круг смањен од сеобе Грка (2000. пре Хр.); песници Омир и Хезиод почињу митол. доба избором најбољих (12) богова на Олимпу: Зевс, Хера, Посејдон, Деметра, Хефаист, Атена, Аполон, Артемида, Арес, Афродита, Хермес и Хестиа; поред тога Грци веровали у подземни свет (хад), судбину (→ парке), виле (ериније и фурије), имали пророчишта и приређивали верске свечаности: мистерије (Деметри и Дионизу); касније се опет ширила нар. р., ст. митови тумачени етички и стварани нови (софисти, Платон, Еврипид); у јелинистичко доба оријентални култови (Изида, Кибела и култ Митре) потиснули домаће, а јавиле се и монотеистичке идеје; вера била државна; жртве приносили краљеви или највиши држ. чиновници. Г. уметност, ум. ст. Грка трајала, отприлике, 8.-3. в. пре Хр.; архт. првенствено рел. карактера; гл. споменик храм, у чијој се цели без прозора налазио кип божанства коме је посвећен; имао правоугаону основу, стубове, греде и двосливни кров, који образује забате (фронтоне, тимпане); сводова и кубета у г. архт. нема; материјал за зидање прво дрво и камен, а од 5. в. мрамор; поједини делови на храмовима били бојадисани; веома јасни и једноставни по основи и конструкцији, храмови нису били нарочито разноврсни нити се временом много мењали; има их 3 врсте: дорског стила с ониским и здепастим стубовима и једноставним капителима, триглифима и метопама; подизани у 6. и 5. в. пре Хр. на земљишту данашње ј. Ит. и Сицилије (у Пестуму, Агригенту, Селинунту) и балк. Г. (на о. Егини, у Олимпији, Атини); најзначајнији споменик дорског стила и 1 од најлепших на свету: Партенон, који саградио арх. Иктинос на атинском Акропољу у Периклово доба; јонског стила имају виткије стубове и капителе с волутама, а подизане највише у 4. в. пре Хр. у М. Аз. (у Ефезу, Халикарнасу); и коринтског стила, чији стубови имали капителе богато украшене акантовим лишћем; лепота г. храмова у логичној замисли, једноставним облицима и зналачки нађеним пропорцијама; осим храмова г. архт. оставила многе друге споменике: монументалне капије или пропилеје, гимназије, поз., стадионе, гробнице итд. Вајарство најрадије претстављало људске прилике и то у прир. сразмерама; ликови богова мало се разликују од људских; култ нагог тела био веома развијен и нашао највиши израз; до 5. в. само м. фигуре наге, а после често и женске; кипови највише рађени за храмове, али било и надгробних споменика и попрсја; први материјал дрво и камен, од половине 7. в. претежно мрамор, а од 5. в. још и бронза; најстарији кипови (од 8. до краја 6. в.) схваћени стилски и монументално: с мало покрета, у достојанственом ставу, пуној и мирној пластици, без душевног израза на лицу; од почетка 5. в. вајарство више реалистичко, давало фигурама компликоване ставове и живе покрете, савршено познавало анат. људског тела и тежило да оствари идеалну и апстрактну лепоту човечјег лика; Мирон, Фидија и Поликлет у 5. в. а Скопа, Праксител и Лисип у 4. в., претстављају;* врхунац г. класичне скулптуре, која је човечнија, од иједне пре ње у ист. човечанства; Миронов Дискобол, Фидијина Атина, фриз и фронтони на Партенону, Поликлетови Спортисти, Праксителов Хермес, Скопине главе и Лисипове Фигуре рс и бисте, уз још многе кипове и рељефе непознатих ум., претстављају вечито и драгоцено богатство свет. вај*арства. Сликарство, које било разноврсно и на вел.. висини, није се очувало; о њему се суди на. основи рим. имитација и слика на вазама; и оно се развијало од стилског ка реалистичком, и од линеарног ка колористичком; најславнији сликари били Полигнот и Зеуксис; радиле се и фреске и слике на дасци. Примењена, зан. ум. била веома развијена и разноврсна; Грци уносили свој вел. ум. смисао у обраду и најмањег предмета, био он од. иловаче, дрвета и бронзе или слонове кости, сребра и злата. Г. филозофија, почиње око 550. пре Хр. у М. Аз.; карактеристика: прир. флз., пантеизам, еволуција; гл. претставници Талес, Анаксимандар, Анаксименес, Хераклит, затим Питагора, Ксенофон, Парменид, Зено, Емпедокле, Анаксагора, Демокрит и др.; софисти: Протагора, Горгија, Продикос, Критија и др. иду више за практичном применом поменуте флз. на морал, веру и политику; појавом → Сократа (469.-399. пре Хр.) г. ф. мења из основе свој правац и приступа изучавању унутрашњег живота човекова, а тим улази у своју класичну фазу са → Платоном и → Аристотелом на челу. Г. црква постала у данашњој Г. од њене самосталности (1821.-1829.); њом управља атински митрополит.

ГРШКОВИЋЕВ ОДЛОМАК, глагољашки ст.-сл. споменик сх. рецензије из 12 в., нађен 1890.

ГУАМ, највеће о. (544 км2) у групи Маријанских О. (Вел. Ок.); кабловска станица; припада САД.

ГУАНАКО, животиња слична лами и алпаки; живи нарочито у високим пределима Анда (Ј. Амер.), нарочито у Чилеу.

ГУАНО 1) прир. ђубриво, нагомилани минер. остаци животињских екскремената и лешева, који се налазе у вел. наслагама и вел. пространству у сухим и бескишним пределима (Перу, Афр.; спорадично у пећинама и другде); састоји се углавном од лако растворних фосфата и једињења азота (15% N); испирањем кишом смањује се садржај у азотним једињењима; и сам г. (до врсти птица г.),. као и фосфати из којих киша испрала азотна једињења имају значај као средства за вештачко ђубрење земље; ранији њихов значај знатно смањен фабрикацијом минер. соли за вештачко ђубрење. 2) нарочита врста вешт. ђубрива за пољопр. сврхе; справља се млевењем делова морских животиња (шкољке, фосили итд.).

ГУАНЧИ, изумрли становници канарских О., по језику били сродни Верберима.

ГУАРАНИ → Тупи.

ГУАТО, индијанско племе око г. тока → Парагваја.

ГУБА 1) болест → лепра. 2) гљива → труд. Г. оваца (Stomatitis infectiosa crustosa), заразна болеет оваца и коза, најчешће код јагњади и јаради, али могу да оболе и старије овце и козе; знаци: оспе око устију и носа, које се претворе у красте; јак свраб, због чега се животиње чешу и погоршавају стање краста; одрасла грла болест лако подносе и оздраве у року од месец дана; младе животиње не могу да сисају од бола; услед отежаног узимања хране код њих може наступити јако мршављење, често и смрт; лечи се одржавањем чистоте и лечењем оболелих места мазањем мастима или течностима (јодни глицерин, разблажено сирће итд.). Губавица 1) крастава жаба. 2) → у мацаклици.

ГУБАР (Lymantria dispar), лептир чија гусеница штеточина листопадних шума и воћњака; крилати лептир виђа се у јулу и авг.; женка, прљаво-белих крила, трома, не лети, полаже на кору дрвета 400-800 јаја, умотава их у лепљиву масу на коју се налепе жуте маље са њеног трбуха; гусенице излазе тек идућег пролећа; имају на леђима 6 низова брадавичастих испупчења плаве и црвене боје, брсте лишће шумског дрвећа и воћки, и после 2 мес. се преобразе на лишћу у лутку; на-*

[Illustration]

File: 0298.png---\Jan\Rasic\------------------------------------------

вале гусеница трају обично 3-4 год.; сузбијање: састругати

и спалити гомилице јаја или их премазати смешом катрана и петролеума или јаким растворима воћних карболинеума; против гусеница, чим се појаве, прскати или запрашивати арсеновим средствима; стресати гусенице са воћака и стављати на дебла лепљиве појасеве или обвити стабла вуном и везати да се спречи пењање гусеница на воћке.

ГУБЕР, грубо ткан и тежак покривач од вуне или тежине; ткају саме жене.

ГУБЕРНАТИС Анђело (de Gubernatis, 1840.-1913.), ит. писац песама, новела, драма, научних студија из оријенталне књиж., митол. и фолклора; гл. дела: Биографски речник савр. писаца, Општа ист. књиж.

ГУБЕРНИЈА, вел. адм. обл. у Рус; у доба царства евр. Рус. се делила на 50, Пољ. на 10, Сибир на 5 г. итд.; биле веома простране: нпр. Архангелска г. обухватала 858 930 км², у Сибиру биле још веће; на челу једне налазио се губернатор, а на челу неколико г. (Кавказ): ген. губернатор, у СССР замењују се постепено другом поделом.

ГУБЕЦ Матија († 1573.), вођ сељачког устанка у Хрв Загорју против хрв. и мађ. племства; ухваћен и уморен у Загребу прикивањем на усијан гвозден престо и крунисањем усијаном гвозденом круном.

[Illustration]

ГУВЕРНАНТА (фрц.), васпитачица, одгојитељица.

ГУВЕРНЕР (фрц.), гл. управник неке покрајине. колоније или установе. Гувернман, управа над неком покрајином.

ГУВИЈОН-СЕН-СИР Лоран (Gouvion St. Cyr, 1764.-1830.), фрц. маршал; истакао се у борбама код Новог и у Пруској, Шп. и Рус; оставио Мемоаре.

ГУГУТКА → голуб.

ГУДАЧКИ КВАРТЕТ, камерни ансамбл који се састоји из 1. и 2. виолине, виоле и виолончела; јавља се још у половини 18. в., више у оркестарском стилу; уствари створио га Јозеф Хајдн, а усавршили га претставници бечке шк.: Моцарт и Бетховен.

ГУДЕА, владар града Лагаша (око 2 490. пре Хр.), отпочео борбу противу народа Гуту; саградио храм богу Нин-Гирси и украсио га својим бистама. којих до данас нађено 12.

ГУДЕЛ Владимир (• 1869.), књиж. историчар; гл. дело: Нем. утјецаји у хрв. препородној лирици.

ГУДИМЕЛ Клод (Goudimel, 1505.-1572.), фрц. композитор, припадник прот., хугенотског покрета, због чега и страдао у вартоломејској ноћи; насупрот принципима хол. шк., унео у црк. песме нар. мелодиски стил, у којем влада хармонски, а не контрапунктски принцип; компоновао Хорацијеве оде, шансоне, мотете, мисе, али најзначајнији псалми.

ГУДРОН (фрц.), вештачки асфалт, смоласти остатак добивен прерадом нафте после дестилације мазива; додаје се чврстом прир. асфалту, а употребљава се као везивни материјал при брикетирању угља, а и за изолирање темеља зграда од влаге.

ГУДРУН → Кудрун.

ГУД ТЕМПЛАРС (енгл.) → Гут-темплерски ред.

ГУЖОН 1) Александр (Goujon, 1766.-1795.), 1 од последњих монтањара у фрц. конвенту; осуђен на смрт због учешћа у преријалској завери; убио се пре но што je послан на гијотину. 2) Жан (1515.-1568.), фрц. вајар и архитект из доба ренесансе; најчувеније дело: Чесма невиних.

ГУЗМАО, шп. физичар, назван »летећи човек«; подигао се у ваздух помоћу дима (1709.) паљењем извесних материја испод своје справе.

ГУЈАНА 1) → Гијена. 2) обл на СИ Ј. Амер., између Оринока и Амазона; испресецана речним долинама; тропска клима и вел. количина талога, нарочито на обали Атланског Ок.; з. део припада Венецуели. ј. Браз., а и. je колонијална обл. Вел. Врит., Хол. и Фрц. Британска Г. (231 774 км², 308 000 ст.), ½ обрађене земље под шећ. трском, остало под оризом. кавом, ј. воћем, какаом итд.; ваде се злато и дијаманти; извози: рум, шећер, ориз, батате, дрво, дијаманте; гл. место Џорџтаум. Француска Г., (88 240 км², 18 000 ст.) земљиште на Ј план.; терасасто нагнуто према обали Атланског Ок.; клима топла, веома влажна и нездрава; земљр. (какао, кава, шећ. трска) и експлоатација каучукових шума; гл. место Кајена. Холандска Г., хол. посед (129100 км², 150 000 ст.), између Енгл. и Фрц. Г.; клима тропска. нездрава, земљиште плодно: ориз, шећ. трска, кава какао, банане, каучук; од руда: злато и боксит; гл. место Парамарибо. Гујанске Планине, на СИ Ј. Амер.; највиши врх Рораима (2 600 м.).

ГУЈИН ЧЕШАЉ (Julus), сјајномрка ваљкаста шумска стонога, чврсте коже и нежних, многобројних ногу којима лагано мили; храни се биљном храном; борави на влажним местима.

[Illustration]

ГУКЕ → кесасте промене.

ГУЛАШ, у пари кувана, у парчад сечена говеђина са разним зачинима (поглавито луком и црвеном паприком).

ГУЛДЕН (нем.), форинта, хол. форинта, флорин, јединица новца Хол.; дели се на 100 цента; из 1 кг чистог злата кује се 1653,44 г.

ГУЛЕ, комади дрвета неправилна облика, добивени из дебловине неспособне за тхн. сврхе, а највише из паљевине и крупне грањевине; праве се од храстовине гуљењем бељике и коре, а од кестеновине гуљењем коре и лике (отуд и назив); од њих се праве екстракти за штављење коже.

ГУЛИВЕРОВА ПУТОВАЊА, сатира енгл. писца Свифта на људе и друштвене установе; имају 4 дела: Гуливерови доживљаји код Лилипута (патуљака), У Бробдињаку код дивова, На летећем острву Лапути и Међу разумним коњима.

ГУЛИЈАНСКА (СВРЉИШКА) ОВЦА, распрострањена у околини Сврљига и по огранцима Сврљишкех Пл., прилично ситна, бела, црна или шарена; даје вуну нешто бољу од кривовирске овце.

ГУЛО, звер → ждеравац.

ГУЛШЕХРИ, шејх Ахмед, тур. мистични песник 14. в.

ГУЉЕЛМИНЕТИ Амалија (• 1885.), ит. песникиња; огледала се па драми, прози и песмама које се одликују углађеном формом и осећајношћу; гл. дела: Гласови младости, Љубав и др. (збирке).

ГУМА 1) (грч.), смеша вулканизованог каучука и различитих додатака (до 75%): цинк-оксида, фактиса, оксида гвожђа, смоле, чађи и употребљене г. (регенерата); добива се из смеше каучука, поменутих додатака и одређене количине сумпора пресовањем и извлачењем у различите облике, који се потом вулканишу (→ вулканизација) да се добију гумени предмети; гумирано платно и слични гумени објекти с уметнутим тканинама израђују се превлачењем тканина пастом, добивеном из смеше каучука, додатака и бензина, који овде служи као растворно средство за каучук, па се после тога вулканишу на хладно сумпор-монохлоридом. 2) (грч.-лат. gumma), патол. производ створен утицајем разних узрока (тбк. сифилиса, споротрикозе, микозе); код сифил. г. постоје 3 зоне: централна садржи некротично ткиво постало распадањем ћелија; ср. има очуване ћелије и творевине карактеристичне за сифил. запаљења; гранична je y контакту с органом или ткивом у којем се шири патол. процес. Гумасти купус → келераба. Гумене чарапе од растегљиве тканине или проткане гуменим влакном, употребљавају се код проширених вена, или код отока, после повреда иди прелома; смањују тегобе; умор наступа теже. Гуми-арабика → арапска гума. Гуми-штампа → офсет-штампа. Гумигут, биљна смола добивена засецањем коре тропског гуми-дрвета у Индији и на Цејлону; чврста зеленкаста маса, употребљава се за израду боја, лакова и у мед. Гумијевац → фикус.

ГУМИЛЕВ Николај (1886.-1921.), рус. песник и теоретичар акмеизма, испочетка ученик символиста, затим самосталан; воли егзотику, подвиге, далеке стране; стрељан у Петрограду као непријатељ совјетске власти; збирке песама и књ.: Наслеђе символизма и акмеизам.

ГУМПЛОВИЋ Лудвиг (Gumplowicz, 1838.-1909.), аустр. правник и социолог сл. порекла; писао о држ. праву, соц. флз. и нарочито социол. (Борба раса).

ГУНАРСОН Гунар (• 1889.), исландски песник и романописац, описује исландске легенде и савр. живот; романи: Презрени, Седам дана у тами (из свет. рата).

File: 0299.png---\milica\Rasic\---------------------------------------

ГУНДЕЉИ. мајске кокице (Melolonthidae), крупне бубе тврдих предњих крила и невеште лету; обично се појављују почетком лета и брсте лишће храста, врбе, трешње, шљиве и др. дрвећа и воћа; ларва живи у земљи и храни се кореновим жилицама; цело развиће г, траје 3-4 год.; у вел. броју јављају се одређених год. и наносе вел. штете; могу се употребити за храну свиња и кокоши, и за ђубрење земље; сузбијање: скупљати ~ уништавати одрасле бубе, што чешће обрађивати земљу, уништавати црве (доводити живину за време обраде); воћке прскати или прашити арсеновим средствима.

[Illustration]

ГУНДОЛФ Рихард (псеуд. Гунделфингера, 1880.-1931.), највећи нем. критичар 20. в.; противник ист.-филолошке и формално-естетске шк., материјализма и реализма; тумачио песнике кроз динамичку анализу лнчности и дела; гл. дела: Хелдерлин, Георге, Хајнрих Клајст, Цезар. Цезар 19. в., Шекспир, Гете.

ГУНДУЛИЋ 1) Иван, Џиво (1598.-1638.), највећи јсл.

[Illustration]

књижевник ранијих покрајинских књиж.; драмски писац, песник, филозоф и историк; дао дела по јез. прилично застарела, али по мислима и осећањима трајна; из племићке породице која је Дубр. рпб. дала многе кнежеве, посланике на страним дворовима, судије, осниваче ман., научнике и хаџије: образовање стекао у Дубровнику; као чиновник рпб. идеално савестан; био кнез у Конављу, члан Апелационог суда, ои*. заступник, сенатор, судија и члан Малог вијећа; за кнеза није биран, јер умро пре 50 г.; младост, изгледа, провео у ренесансним забавама, затим издржао дубоку унутарњу борбу. покајао се и постао тумач идеја кат. реакције: био дубоко религиозан, вел. патриот и Ол.; сахрањен у дубров. фрањевачком самостану; написао 11 драма, од којих сачувано 5: Дубравка (приказана 1628.), Аријадна (штампана 1633.), Прозерпина уграбљена, Дијана, Армида (драматизована сцена из Тасовог Ослобођеног Јерусалима); из љубавне лирике сачуван само Љубовник срамежљив (превод с ит.); Фердинанду II, кнезу од Тоскане (пригодна песма), Пјесни покорне краља Давида (превод 7 псалама), Од величанства божијих (побожна песма); од свих дела најважнија: Дубравка (пасторала), апотеоза дубр. рпб., → Сузе сина разметнога (рел. спев) и → Осман (ист. романтични опев у 20 певања). 2) Тројан, трговац; примио штампарију кн. Радише Дмитровића и оштампао у Београду (1552.) Еванђеље; о тој штампарији немамо много података, али је по свој прилици пренесена у Мркшину прк. 3) Фрањо (1539.-1589.), дубровачки историчар; опремао архивску грађу за ист. Дубровника, али је није сам искористио, већ то учинили М. Гундулић и Ј. Ристић; био цењен као црк. правник и заступао Рпб. св. Влаха у Риму; 1570. учинио јој непроцењивих услуга за време рата хришћ. лиге против Турака; модерно кодификовао ст. дубр. Статут од 1272. 4) Џиво Шишков (1678.-1721.), унук → 1), дубровачки песник. нимало оригиналан; његова пастирска игра Радмио последња те врсте у дубр. књиж. 5) Шишко (1633.- песник, син → 1); очувана му драма Сунчаница: није имао ни приближно талента свог оца.

ГУНЕРА (Gunnera, фам. Gunneraceae), биљни род распрострањен на ј. хемисфери. нарочито у Аустрал. и Ј. Амер.; врста G. chilensis гаји се у Евр.

ГУНО Шарл Франсоа (Gounaud, 1818.-1893.), фрц. композичор и диригент; под утицајем нем. романтичара; компоновао опере: Сафо, Крвава монахиња. Фауст, Филемон, Краљица од Сабе, Ромео и Јулија и др , Те Деум, Оче наш, Седам речи Христових. Стабат Махер, кантате, ораторијуме и др. (→ сл.).

[Illustration]

ГУНТЕР, у Нибелуншкој песми краљ Бургунда, створен по ист. личности Гундикару; у песми брат Кримхилде, а муж Брунхилде и 1 од криваца за Сигфридову смрт; пао као жртва Кримхилдине освете на Атилином двору; под именом Гунар јунак норд. легенде.

ГУЊ, гуњац, гушче, гуњиче, део нар. балк. ношње од сукна тамносмеђе или црне боје, с рукавима, обично дуг до појаса, понегде (сев. Босна, Слав., Војводина) скоро до колена; носе га и жене, нарочито зими; у Црној Гори бео г. зову гуњина (→ бјелача). Гуњић, у Ј. Србији јелек, сукнени хаљетак, део м. ношње; кратак до појаса, без рукава; ако је од чохе, зове се фермен.

ГУЊА → дуња.

ГУРБЕТ, гурбетач, гурбетин (тур.) 1) Циганин. 2) → печалба.

ГУРГЛ, село у Ецталској Долини (Аустр.) на највећој надм. в. (1927 м).

ГУРГО Гаспар (Gourgaud, 1783.-1852.), фрц. ген.: отишао с Наполеоном на о. Св. Јелену и тамо писао Мемоаре, по Наполеоновом диктату.

ГУРИДИ, мусл. династија (1148.-1215.) у Афганистану л Индији која сменила → Газнавиде.

ГУРКО Јосиф (1828.-1901.), рус. ген.; истакао се у кримском рату и рус.-тур. рату (1877.-1878.), за време којег допро у близину Цариграда.

ГУРКХЕ, индиско ратничко и владајуће племе у Непалу (око 10 000). одлични вој.; нар. оружје кукхри. широк крив нож.

ГУРЛИТ 1) Корнелијус (• 1850.), нем. ум. историчар и архитект, писао о нем, и фрц. архт. из доба барока, по ум. у Далм. 2) Лудвиг (• 1885.), педагог, најватренији критичар интелектуалистичко-догматичке шк. у Нем.; поборник индивидуалног васпитања; сматрао да у васпитању треба поћи од прир. детета (Русоов принцип), да васпитање женских треба да буде приближно мушком и да се стварање човека јаке воље и карактера може постићи преко ум. васпитања и ручног рада; вел. противник рел. наставе; гл. дела: Немачка и њене школе, Васпитање за мушкост.

ГУРМАН (фрц.), који једе много а пробрано. Гурме, познавалац, љубитељ вина и доброг јела

ГУРМОН Реми (Gourmont, 1858.-1915.), фрц. писац; у романима описује еротична расположења и настраности; плодан критичар и књиж. историчар символизма и нове књиж.; гл. дела: Физика љубави, у којем дао флз. еротике, Естетика фрц. језика и Проблеми стила.

ГУРНЕ Венсан (Gournay, 1712.-1759.), фрц. економист; први физиократ.

ГУСАР (лат.) 1) кпт. или истовремено и власник трг. брода који у рату добивао овлашћење да може заробљавати непр трг. бродове.* треба га разликовати од пирата, који на своју руку пљачкао и убијао посаде трг. лађа, без разлике народности; из наше ист. (Неретљани, Омишани итд.) водили рат по начелима тог доба и нису били пирати; гусарење укинуто париском дек ларацијом (1856.). 2) веслачки клуб у Сплиту; 1932. првак Евр. у осмерцу.

ГУСЕНИЦА 1) ларва лептира црволиког изгледа; на грудима има 3 пара чланковитих ногу, а на трбуху по правилу још 5 пари тзв. лажних ножица:

[Illustration]

кожа често покривена израслима и длачицама каткад отровним; у току растења г. се пресвлаче; одрасле често граде чаурице од свиласте материје у којима се преображавају у лутку; хране се претежно биљном храном и многе од њих вел. шумске и пољске штеточине; уништавају их многе птице и грабљиви инсекти, а и паразити. 2) у машинству, бескрајна трака састављена од повезаних челичних плочица; употребљава се уместо точкова код трактора, тенкова итд. Гусеничар, миришљава брзонога (Colosoma sycophanta), 1 од наших најкориснијих и најлепших инсеката тврдокрилаца зеленозлатних покрилаца, главе и груди сјајно тамноплавих; храни се гусеницама и луткама штетних лептирова и у вел. мера учествује у слабљењу и престанку њихових навала; када се ухвати избацује житку течност јаког задаха.

ГУСИЊЕ, варошица (2600 ст.) у Плавском Пољу, з. од Плавског Ј. (Зетска Ван.); клима оштра, јер место опкољено високим план.

ГУСИЋИ, ст. хрв. племе око града Биограда на мору; доцније се повукли у Пику; од њихових саплеменика веома, важно братство Курјаковића у 14. в. и линија Крбавских кнезова.

ГУСКЕ (Anseridae), птице пловуше сличне пловкама, али крупније и са мрежастим писком без вел. штитића; више врста; дивље врсте легу се поглавито на С; као домаће животиње јако распрострањене у читавом свету; њихово гајење као привр. грана веома рентабилно; гаје се ради меса, јаја и перја; нарочито цењено месо од кљуканих г., гушчија маст, јетре од кљуканих г., од којих се справљају спец. пастете; гушчје перје прворазредно, најскупоценије; некада од гушчјих пера из крила прављена пера за писање; 1934. у Југосл. било 1 132 507 г. Гушчја кожа, најежена к. код човека услед спољних надражаја (хладноће), са појавом

File: 0300.png---\Jan\Rasic\------------------------------------------

ситних квржица и подигнутим маљама (услед скупљања кожних мишића усправљача маља); јако изражена код утопљеника. Г. трава → слез.

ГУСЛЕ, гудачки инструмент, направљен обично од 1 ком. јаворовине, ораховине, храстовине, боровине, дудовине и др. тврђег дрвета; спољашни облик варјача (corpus) има: дно или данце (круг), ивицу (венац), стране (лице) од којих се на 1 налази кљун (репачица, запињача, тетива), а на др. дивчик (држак, дуз-дрво) с 1 или 2 рупе за чивије (држаље или кључеве); на крају дивчика налази се глава (или слика); преко шупљег корпуса разапета уштављена кожа, на којој има неколико рупа (јасница); на доњем крају г. налазе се 1-2 кљуна (запињаче) за који се утврђују мала повесма црне коњске длаке дебљине g-жице код виолончела; њихов др. крај омота се око чивије да би се струне могле затезати или отпуштати; струне су од коже одвојене кобилицом и удаљене од дивчика, тако да га прсти при свирању уопште не додирују; свира се гудалом, прављеним од лесковине или шимшира, савијеним за четвртину круга; и на њему је црна коњска струна; гудало се маже смолом (једногодишњом); на г. је могућно извести октаву и по, али гуслари најчешће употребљавају обим до квинте; код двоструних г. 1 струна држи основни тон, а 2. иде хроматски за октаву; ретко су штимоване у терци или квинти; карактеристичније је када д. струпа даје кварту наниже (5. ст.); флажолет тонови изводе се јаким притискивањем прстију на струне и лаким превлачењем гудала ближе кобилици. Гуслар, певач нар. епских песама уз гусле; најобичније слепци. којима то у извесној мери и професија; најзначајнији Филип Вишњић, познат песник и певач песама о 1. устанку; данас најбољи у Црној Гори, Херц. и Санџаку, где се епска поезија још негује; у Србији се модернизују, а у Војводини их више нема; били не само певачи, већ и добри интерпретатори, а често и творци нар. песме; живели некад на дворовима властеле, а имали их и понеки бос. и херц. бегови; обично певају увече, приликом домаћих светковина. и јавно понајвише на црк. саборима.

[Illustration]

ГУСТАВ 1) Г. I Ваза, швед. краљ (1528.-1560.), као обичан племић ослободио своју отаџбину од Данске, секуларизовао црк. имања и развио инд. и трг. 2) Г. II Адолф (1611.-1632.), обновио швед. војску и узео учешћа у 30-год. рату у Нем.: убијен од Валенштајнових вој. код Луцерна. 3> Г. III (1771.-1792.), изнео многе либералне реформе, смањио повластице племства и ратовао с Данском и Рус. 4) Г. IV (1792.-1809.), збачен с престола. 5) Г. V, швед, краљ. ступио на престо 1907 (На сл.: Г. II Адолф.)

[Illustration]

ГУСТИЈЕРНА → цистерна.

ГУСТИНА, маса јединице запремине неког тела, изражена у грамовима. Г. жел. мреже, број км жел. пруга у некој обл., подељен бројем км њене површине. Г. насељености, просечан број стан. на 1 км² површине; добива се кад се број стан. неке обл. подели бројем км² њене површине; зависи од прир. услова обл., култ.-привр. ступња стан. и ист. прилика. Г. струје ел., претставља однос јачине с. у амперима (Amp.) и површине електроде у см² (дм², мм²); изражава јачину с. по јединици површине; г. с. у спроводницима одн. специф. јачина с. (с) је од- нос између јачине с. и пресека спроводника с = /q*

ГУТА (лат.) 1) кап, суза. 2) → гихт.

ГУТАЊЕ, преношење хране из уста у желудац; вољни акт док храна не додирне меко непце. тј. док не упадне у ждрело; отад почиње серија рефлексних покрета; при пићу, течност силази сопственом тежином до пред улаз у желудац; ако је у једњаку њена накупљена количина доста вел., улази у желудац, не чекајући покрет једњака, који сноси у желудац само остатак течности; при г. чврсте хране, залогај силази ка желуцу под дејством скупљања мишића ждрела и једњака; код извесних болести постоје поремећаји, нпр. после прележане дифтерије, услед парализе меког непца, епиглотиса и др. Г. ваздуха, мана коња; коњ гута ваздух, због чега настају поремећаји у раду органа за варење, те коњи с том маном обично мршаве; доста озбиљна; у неким земљама стављена у ред повратних мана, због које се купопродајни уговор може поништити.

ГУТАПЕРКА (малајски), добива се из млечног сока тропског дрвета (Isonandra gutta и др.) упаравањем или додавањем топле воде, која издваја сирову г.; чисти се фабр. и прерађује у различите предмете; по саставу слична каучуку, јер садржи терпене састава (С₁₀Н₁₆)n, само има више смоле (10-70%); физ. се разликује од каучука, јер није еластична. На топлом пластична и може се прерадити и пресовати у најразличитије облике; охлађена постаје чврста, није крта и задржава и најситније рељефе, које добила пластичном прерадом. Употребљава се као одличан ел. изолатор за морске и др. каблове, израду хир. инструмената и отисака у галванопластици.

ГУТАЦИЈА (лат.), одавање воде из биљке у виду капљица, у случајевима кад земља топла и влажна, а одавање воде → транспирацијом спречено; такви су услови: у влажним пределима лети после заласка сунца; земља загрејана, корени настављају и даље да интензивно примају воду из влажне подлоге, а ваздух хладнији и влажнији, те транспирација умањена; сувишна вода се тада избацује у капљицама (вечерња роса). Г. се врши и преко ноћи; водене капљице излазе кроз хидатоде, испод којих се завршавају судови лисних нерава.

ГУТЕНБЕРГ Јохан (1397.-1468.), нем. штампар; знатно усавршио штампарску вештину (→ сл.).

[Illustration]

ГУТИ, народ непознатог порекла, који око 2620. пре Хр. дошао са С, напао и уништио државу Акада и осн. нову династију која владала Халдејом између 2620.-2490. г. пре Хр., њихова престоница налазила се у граду Арафи; данас Керкук на л. обали Тигра, око 150 км з. од Мосула.

ГУТС-МУТС Јохан Фридрих (Guts-Muths, 1759.-1839.), нем. педагог, сарадник → Салцманов; делио гимнастику на: праву, ручни рад и игре увео н. справе; назван оцем гимнастике; гл. дело: Гимнастика за младеж.

ГУТ-ТЕМПЛЕРСКИ РЕД, удружење осн. у Њујорку 1852., чији се чланови одричу употребе, прављења и продаје алкохолних пића. Гут-темплер, лице које не пије алкохол.

ГУТУРАЛНИ СУГЛАСНИК → сугласник.

ГУТФРОЈНД Ото (1889.-1927.), чешки сликар, чувен нарочито са својих портрета.

ГУЦ (ит.), повећи чамац за рибарење и спорт на мору.

ГУЦКОВ Карл (Gutzkow, 1811.-1878.), књиж. младе Нем.; романописац и драматичар; гл. дело: Уријел Акоста (трагедија).

ГУЧА, варошица (1600 ст.) и среско место у Драгачеву, јз. од Чачка (Дринска Бан.).

ГУЧЕВО, план. на д. обали Дрине, ј. од Лознице (Дринска Бан.); највиши Црни Врх (769 м). Чувена по борбама које се септ. и окт. 1914. водиле између срп. и аустр. војске.

ГУЧЕТИЋ 1) Амброз (1563.-1632.), биск. и књиж.; написао више теол. и ист. дела (међу њима и родослов куће Г.); од интереса његове допуне славном Орбинијевом делу. 2) Арканђео (1533.-1610.). учен доминиканац и књиж.: и.здао 2 розарија: богородичин и исусовачки; заслужан и за уређење домин. ман. у Дубровнику. 3) Иван († 1667.), хуманист; неко време језуит; бавио се драмском књиж.; написао драму Ио по 1 Овидијевој песми, а превео и драму

File: 0301.png---\Jan\Rasic\------------------------------------------

о Лаву VI Филозофу. 4) Никола (1549.-1610.), филозоф; написао више флз. и држ.-полит. дела, која још нису довољно проучена и оцењена. 5) Павле, сликар 18. в., радио највише портрете (најчувенији п. Бенка Стаја). 6) Савко († 1603.), песник; написао у стиховима веома дугу трагедију Далида, која уствари спој из 3 ит. драме: Гротове Хадријане и Далиде, и Ђиралдијеве Орбеке; у њој обрађен мотив Ромеа и Јулије.

ГУЏАРАТ, обл. у Индији (си. од ушћа р. Инда); добро успева памук. Гуџаратски језик, н.-индиски језик који се говори у Г. Г. књижевност, настала под утицајем хиндуске, имала још у 15. в. своје песнике: од њих најбољи Премананд (из 17. в.), који био лиричар, епичар, драматичар и филозоф; садашња књиж. се састоји углавном од прерада и превода.

ГУШ → смук.

ГУШАВОСТ (struma), обољење штитне жлезде, њено повећање видно на врату спреда или са стране: више теорија објашњавају г.: а) недостатак јода, б) водно-земљана, в) инфективна, г) мешовита теорија (скуп од 2 или више претходних); највероватније инфективна; опада у многим земљама захваљујући хиг. мерама; у Југосл. јако развијена (Слов., Слав., Босна, и. Србија, око Копаоника и Шарпланине); није опасна по живот. као обољење ове жлезде где поремећена њена секреција (→ Базедовљева болест, микседем); притиском на околне органе који пут изазива отежано дисање и гушење, поремећај срчаног рада и промену гласа; лечење: јодним препаратима или операцијом (делимично вађење оболеле жлезде).

ГУШОБОЉА, нар. израз за разна обољења гуше. најчешће означава → дифтерију.

ГУШТАЊ, варошица (1300 ст.) у срезу дравоградском (Дравска Бан.); фабрика челичних производа.

ГУШТЕРИ (Sauria), група гмизаваца, обично с добро развијеним удовима, кожом покривеном рожним крљуштима, парним копулационим органом код мужјака, покретљивим очним капцима, непокретним горњовиличним костима; има их већи број породица; многе врсте шарене и могу брзо да мењају боју тела (→ камелеон); већина г. безопасне животиње и хране се особито инсектима и црвима; највећи број врста живи у топлим крајевима; али и код нас живи већи број, од којих извесне ограничене на нашу земљу. Гуштерњача → панкреас.

ГФЕРЕР Аугуст Фридрих (Gförer, 1803.-1861.), нем. историк; за наш народ најважније његово дело Византиска историја, у којој изложени односи Вен. према Виз. и Хрв. (до 12. в.).