Свезнање В3
| СВЕЗНАЊЕ |
ВЕРЗИФИКАЦИЈА, наука о састављању стихова, Versus fescenini, раскалашне песме ст. Римљана; поскочице певане о свадбама.
ВЕРИГЕ, теснац у Воки Которској; води из Тиватског Зал. у Рисански и Которски; најужи му с. део (око 300 м).
ВЕРИГЕ ЧАСНЕ, празник (29./1. по н.) у спомен избављења из тамнице ап. Петра и Јована на тај начин што им сами ланци (в.) спали с руку.
ВЕРИДБА, уговор измећу 2 лица различитог пола о међусобном будућем ступању у брак (→ вереник).
ВЕРИЖНИ РАЗЛОМАК → разломак. В. рачун, у аритметици поступак којим се, вишеструком применом правила тројног, израчунава однос 2 величине. В. трговина, у којој роба пролази кроз руке посредника док доспе од произвођача до потрошача; по потрошача штетна, јер сваки препродавац извлачи корист, па је роба скупља.
ВЕРИЗАМ (ит.) 1) уобичајени назив за новији реализам у ит. књиж. и ум. 2) правац у оперској муз.; узимање мотива из реалног, свакодневног нар. живота; почео Вердијевим и Бизеовим операма; његови прави претставници: Маскањи (Кавалерија Рустикана) и Леонкавало (Бајацо).
ВЕРИЈА, Караферија, варош у грч. Македонији (16 000 ст.), на р. Бистрици (Халиакмону); у срп. споменицима ср. в. позната под именом Бер; била у границама Душанова царства; инд. ткст. и уља; трг. вина, воћа, памука; жел. ст. на прузи Битољ-Солун.
ВЕРИСХОФЕН, село (4 000 ст.) и бања у Баварској (Нем.).
ВЕРИФИКАЦИЈА (лат.), проверавање; у флз. метод којим се утврђује како се дошло до извесног сазнања; потврђивање хипотезе чињеницама. В. исправе, посао суда у парничном поступку ради утврђивања од кога потиче поднета исправа. В. посланичких мандата, преглед пуномоћстава нар. посл., решавање о поднетим жалбама на избор и оснажење или поништење избора; по свим нашим уставима в. п. м. остављена Нар. скупштини (сем Устава од 1901. који чл. 46 поверио в. п. м. општој седници Касац. суда); по Уставу и Зак. о изборима нар. посл. од 1931., резултат избора утврђује Гл. бирачки одбор и издаје изабраним посланицима пуномоћства; свој записник о том Гл. бир. одбор упућује са свим актима Нар. Скупштини, којој се шаљу и све жалбе против избора, а она одређује у самом почетку верификациони одбор који проверава пуномоћства, жалбе и изборна акта и коначно оснажује избор и дата пуномоћства, или их поништава због повреда закона.
ВЕРКУТА → вирак.
ВЕРЛЕН Пол (Verlaine, 1844.-1896.), најпознатији фрц. песник символизма; непоправими боем; као песник дао интимну исповест свога живота и својих сањарења, пуну лиризма, маште и нежне сете; мајстор звучног стиха; гл. дела: Галантне свечаности, Романсе без речи, Мудрост, Љубав, Срећа.
ВЕРЛХОФЉЕВА БОЛЕСТ, настаје услед промена састава крви (смањен број тромбоцита); знаци: склоност ка крварењу под кожом у виду црвено-модрих пега или већих крвних подлива; у слузокожама (крв у мокраћи, столици, испљувку); из носа, крварења трају дуже.
ВЕРМАН Карл (1844.-1933.), нем. историчар ум.; гл. дело: Ист. уметности.
ВЕРМЕР Јан, ван Делфт (1633.-1675.), хол. сликар; радио ентеријере, пејзаже и портрете; 1 од највећих ум. светлости и простора, колорист вел. стила; гл. дела: Девојка с турбаном, Поглед на Делфту, Жена с писмом, Млекарка, Уличица у Делфту, Сликар у атељеу.
ВЕРМОНТ, једна од САД (24 770 км²). Стан. (360 000) се баве земљр., сточарством и инд. (дрвета, хартије, животних намирница, ткст.); гл. град Монпеље.
ВЕРМУТ → бермет.
ВЕРН Жил (Verne, 1828.-1905.), фрц. писац; почео с поз. комадима; нашао прави пут и стекао популарност авантуристичким романима с научном подлогом, у којима су предвиђени многи модерни проналасци и подвизи; гл. дела: Пут око земље за 80 дана, Путовање са Земље на Месец, Царев гласник и др.
ВЕРНЕР Алфред (1866.-1919.), нем. хемичар; заслужан са својих радова из стереохем. и науке о валенцама; поставио тзв. координатну теорију и увео појам парцијалних валенца, којима изазвао читав преокрет у теориским схватањима, нарочито с обзиром на неорг. хем. једињења.
ВЕРНИГЕРОДЕ, варош (20 000 ст.) и ваздушна бања у Магдебургу (Нем.); инд. (метала, дрвета, дувана).
ВЕРНИЈЕ Пјер (Vernier, 1580.-1637.), фрц. математичар, пронашао нонијус који се назива и његовим именом.
ВЕРНИКЕОВА ОБЛАСТ, место на горњој вијузи слепоочног дела мозга чије обољење повлачи за собом тзв. сензорну афазију, тј. губитак способности за разумевање речи које други изговара.
ВЕРНИСАЖ (фрц.), отварање ум. изложбе, на које имају приступ само позвани.
ВЕРНОСТ → брачна верност.
ВЕРЊО Пјер-Виктирјен (Vergniaud, 1753.-1793.), фрц. револуционар, присталица федерализма; ухапшен са жирондинцима и гијотиниран.
ВЕРОВАЊЕ, субјективно признање истинитости неког начела или нечијег тврђења, без објективних доказа те истинитости. В. народна, празноверје, сујеверје, скуп појмова и схватања, изражених у обичајима и погледима на свет, која постоје и одржавају се у народима са вишом рел. (хришћ., јудаизам, ислам и сл.), мада их те рел. не признају; обично остаци ранијих верских или научних схватања (в. у натприр. моћ човека и владање природом, објашњења појава у свету, в. у духове, тумачење снова, гатање, врачање, бајање); могу бити и позајмице од страних народа и култура. Хришћ. црк. бориле се против в. н., али их нису искорениле. У нашим в. н. има елемената из ст.-сл. и ариске рел. и елем. примљених из рел. балк. и источњачких народа (нпр. русалије, ђаво); и хришћ. дало доста материјала за в. н. (нпр. претставе о богу, анђелима, светитељима итд.).
ВЕРОВАТНОЋА 1) мат., априорна (w = a/n ), разломак чији бројитељ (а) претставља збир свих повољних, а именитељ (n) свих могућних случајева 1 догађаја, под претпоставком да су сви догађаји подједнако могућни; вредност тога разломка креће се од нуле до 1; вредност w = 1 за а = n претставља сигурност, а w = 0 за а = 0 претставља немогућност. 2) искуствена, однос повољних случајева према броју случајева који су стварно покушавани. 3) научна, објективно засновани степен очекивања разних резултата који по могућству могу произићи из извесних услова. 4) статистичка, број поредака у којима се може замислити остварена извесна расподела. 5) флз., начин важења 1 суда добивеног аналогним закључивањем или непотпуном индукцијом. Рачун в., грана мат. која се бави израчунавањем в.; прве основе јој дали Паскал и Ферма, затим Јакоб Берчули, Бошковић, Лаплас и Гаус; потекао је од игара на срећу (хазардне игре); примењује се у теорији грешака (теорији најмањих квадрата), у физ. (теорија гасова и кванта), у биол. (наслеђивање), у статистици и осигурању.
ВЕРОВНИК → поверилац.
ВЕРОДИГЕН, фабр. лек; гл. састојак → дигиталис; употребљава се код обољења срца.
ВЕРОЗАКОНСКА ЗАКЛАДА, осн. за Хрв. и Слав. 1781., наредбом аустр. цара Јозефа II одузимањем већег дела имовине црк. и ман.; намењена искључиво потребама ркат. црк., првенствено за плату свешт.
ВЕРОКИО Андреа дел (Verrocchio, 1436.-1488.), ит. вајар и сликар, највећи реалист међу фирентинским ум. из 2. половине 16. в.; уч. Леонарда да Винчи; израдио више попрсја, међу којима и браће Медичи, неколико кипова (Давид) и много рељефа (богородице са дететом); гл, вајарско дело: споменик Колеонија у Вен.; од слика му је најважнија Крштење.
ВЕРОНА, гл. град (154 000 ст.) истоимене пров. у с. Ит., на р. Адиђи; лепо уређен град; обновљен ст. амфитеатар, тврђава; више тргова, палата и споменика; у ср. в. седиште и. готског краља Теодорика Вел.: инд. оружја и свиле.
ВЕРОНА Анте (1867.-1930.), судија и правни писац, нарочито у обл. поморског права. 1920.-1925. члан Стола седморице; у Загребу осн. друштво за помор. право.
ВЕРОНАЛ, фабр. назив за дијетил-барбитурну киселину: бео прашак, горка укуса, тешко растворљив у води; употребљава се против несанице, а у сасвим малим количинама додаје се другим средствима за ублажавање болова; изазива сањивост и умор, а код осетљивијих особа главобољу, муку и повраћање; у вел. количинама јако отрован.
ВЕРОНЕЗЕ Паоло (1528.-1588.), псеудоним ит. сликара П. Калиариа; изразито декоративан ум.; највише радио вел. митол. и рел. композиције за зидове и таванице вен. палата и црк,; раскошан колорист, мајстор у расподели вел. људских маса и у давању свечаног тона сценама у којима се прославља вен. и њено богатство. (На сл.: св. Себастијан од П. В.).
ВЕРОНИКА св. 1) Јеврејка која је по предању пружила Христу, који је носио крст, мараму да обрише зној, па је на њој остао Христов лик. 2) ит. калуђерица; истакла се строгим испосништвом.
ВЕРОНИКА ( Veronica, фам. Scrophulariaceae), биљни род чији претставници расту на свим континентима и у свим регионима; 1- или вишегод. биљке, наспрамна листа, цвета појединачна или груписана у гроздасте цвасти; има око 240 врста, од којих преко 30 у Југосл.; све су зељасте; у шумама и на ливадама честе: змијина трава (V. chamaedrys), вишегод., плава цвета у гроздастој цвасти, распрострањена по целој Евр. и з. Аз.; разгон (V. beccabunga), вишегод., азурно-плава цвета; расте на изворима, у потоцима; распрострањена у готово целој Евр., Аз. и с, Афр.
ВЕРСАЈ (Versailles), град (67 000 ст.) у Фрц., 18 км си. од Париза; седиште фрц. краљева (1672.-1798.) и рпб. владе (1871.-1879.). Версајски двор, огромна грађевина подигнута за владе Луја XIV, дуга око 580 м, са широким крилима, огромним парком и раскошним водоскоцима; на њеном зидању били запослени скоро сви фрц. архитекти из 2. половине 17. и 18. в. (Лево, Мансар, Габриел, Кот); декоративним, сликарским и вајарским радовима највише руководио Лебрен, а од вајара највише радили Жирарден и Коазево; планове за парк дао Ленотр. У салама двора и салонима Тријанона јасно се разликују стилови Луја XIV, Луја XV и Луја XVI. В. мир 1) закључен 8. 19. 1783. између Енгл. и Фрц после рата за независност САД. 2) закључен после свет. рата између Нем. и њених противника, на конференцији која је трајала скоро 6 месеци 18./1.-28./6. 1919.); на њој је узело учешћа 24 држава али је уствари све одлучивао Комитет четворице (Вилсон и мин. иностр. послова Енгл., Фрц. и Ит.) чије су седнице биле тајне. В. уговором Нем. изгубила Алзас, Лорену, Шлезвиг, Познањ, део Шлезије и све колоније, које су поделиле Енгл., Фрц. Велг. и Јап.; уговор подељен на 15 делова и 440 чланова; 1. део садржи Пакт Друштва народа, 13. део одредбе о међунар. организацији рада. В, примирје, склопљено 1871. између Нем. и Фрц.
VER SACRUM (лат.: св. пролеће), ст. рим. обичај, жртвовања Марсу или Јупитеру од пролећне жетве
ВЕРСТОВСКИ Алексеј Н. (1799.-1862.), рус. композитор; искоришћавао и нар. мотиве; компоновао 6 опера, водвиље, кантате и др.
VERTE! (лат.), окрени!
ВЕРТЕБРА (лат.) → пршљен. Вертебралан, припада пршљену или кичми, или лежи према њима. Вертебрате (vertebrata) → кичмењаци.
ВЕРТЕКС (лат.), највиша тачка главе; → теме.
ВЕРТЕР, јунак познатог Гетеовог романа Патње младог В., у којем достиже врхунац покрет сентименталности 18. в.
ВЕРТИКАЛ (лат.), круг у којем раван повучена кроз вертикалу сече привидни небески свод. Вертикала, правац који заузима конац умиреног виска. Вертикалан, управан.
ВЕРТХАЈМ Е. (1864.-1920.), проф. гинекологије и акушерства на бечком унив.; чувен са свог оперативног метода (проширена тотална хистеректомија) за лечење рака материце.
ВЕРЋЕЛИ, варош (36 000 ст.) у сз. Ит. на р. Сезији код ње Марије потукао Цимбре (101. пре Хр.).
ВЕРУКЕ (лат.) → брадавице.
VERUM PRETIUM (лат.), права прометна вредност.
ВЕРФЕЛ Франц (Werfel, • 1890.), нем. књиж. из Прага, експресионист, најјачи у лирици; писао драме, новеле и романе; проповеда н. чојство којем није идеал натчовек и сила, већ братска солидарност; гл. дело: Ми смо (песме).
ВЕРХАРЕН Емил (Verhaeren, 1855.-1916.), белг. песник; богат маштом, осећањем стварности и племенитим соц. тежњама; у својој дубокој и фиг. лирици спајао реализам са символизмом; опевао пределе, вароши, људе и масе из свог завичаја; гл. дела: Фламанци, Вечери, Сва Фландрија.
ВЕРХЊЕ УДИНСК, гл. место (30 000 ст.) аутономне аз. државе Бурјатије у ОССР.
ВЕРХОЈАНСК, варош (500 ст.) на р. Јани у и. Сибиру; позната у геогр. због веома ниске тмпт. (ср. јан. -49; ср. јул. 16: ср. год. -17; најнижа забележена -69,8°).
ВЕРЦЕЛА → Верћели.
ВЕРЦИНГЕТОРИКС, галски племић који је 52. пре. Хр. подигао у Галији буну против Цезара; предао се Цезару код Алезије: одведен у Рим и бачен у тамницу, а доцније погубљен (46. пре Хр.).
ВЕСЕКС (Wessex), краљевина Англо-Саса у Енгл., осн. у 5. в.; трајала до 1013. г.
ВЕСЕЛ 1) Јохан (1748.-1785.), норв.-дански песник, познат као писац пародија, од којих најзначајнија: Љубав без чарапа. 2) Косески Иван (1798.-1884.), слов. песник, незаслужено ужива вел. глас, поглавито због родољубиве тенденције својих иначе слабих песама; код Словенаца једно време сматран за Прешерновог такмаца. 3) Фердо (• 1861.), сликар, као присталица реализма радио скоро искључиво жанр и портрете; затим пришао импресионизму; његових слика има у Нар. галерији у Љубљани.
ВЕСЕЛИ Адолф (Vesely, • 1886.), чсл. песник и преводилац; гл. дела: Говор земље, Деца и море, Лирска душа Југосл. (антологија).
ВЕСЕЛИНОВИЋ Јанко (• 1862. у црнобарском Салашу, † 1905. у Глоговцу, у Мачви), приповедач; свршио уч. шк. и служио као уч. у Мачви и Шапцу, где и почео свој књиж. рад; писао топле, лирски инспирисане приповетке из прилично идеалисаног сеоског живота. Његов таленат имао свежину, али и краткотрајност пољског цвета; писао много и лако, али без јачег удубљавања и ум. уобличавања. 1886.-1905. објавио више збирки приповедака: Слике из сеоског живота, Пољско цвеће, Од срца срцу, Рајске душе, Зелени вајати, Стари познаници и др. и повећу приповетку Сељанка (1893.). По прелазу у Београд почео да пише приповетке из беогр. живота и соц. романе, али у том није имао успеха; 1898.-1901. издавао књиж. лист Звезду, а 1904.-1905. уређивао часопис Дело. Његов популарни роман Хајдук Станко, комбинација предања, ист. и маште, имао леп успех код публике, као и комад Ђидо, који је израдио са Д. Брзаком.
ВЕСЕЛ КОСЕСКИ Јован (1798.-1884.), популаран слов. песник; има заслуга за ширење нар. свести.
ВЕСЕЛОВСКИЈ Александар (1838.-1906.), рус. филолог, књиж. историк, проф. унив. и академик; веома плодан писац; упоредно проучавао књиж. струје, мотиве, појаве. Гл. дела: Ист. развоја хришћ. легенде, Из ист. романа и новеле, Поетика и др.
ВЕСЛАЊЕ, веома омиљен и користан спорт, познат још ст. Грцима, који сваке год. приређивали утакмице; данас највише развијен код Енглеза, а код нас на Прим.; в. јача и очвршћава обнажено тело, јер изазива дубоко и убрзано дисање, убрзан крвоток, јаче пуњење крвних судова, складно и равномерно вежбање и јачање мишића; смеју му се одавати само они који имају здраво срце.
ВЕСЛАР (Hydrous piceus), 4 см вел. црна буба. биљојед; живи у стајаћим слатким водама, размножава се из јаја смештених у нарочиту чауру, која плива на води. Ларва грабљива (→ сл.). Весларица (Notonecta glauca, ред Rhynchota), водена стеница са задњим ногама у облику весала, плива окренута трбухом нагоре; грабљивица; убод болан.
ВЕСЛИ Џон (Wesley, 1703.-1791.), енгл. пастор, осн. методистичке секте у Оксфорду (1729.): извршио морални препород енгл. народа са групом студената оксфорд. унив. познатом под именом дерана.
ВЕСНА, богиња пролећа и младости код ст. Сл.
ВЕСНИК 1) лице које носи вести. 2) нунцијус, у праву: лице које преноси вољу свога властодавца при закључивању правних послова. 3) у вој. лице које носи поруке 1 команданта другом, ради одржавања везе.
ВЕСНИЋ Миленко (1862.-1921.), проф., политичар и дипломат; покренуо и уређивао часопис Правник (1892.-1893.); као радикални првак био мин. просвете (1893.) и мин. правде (1906.), а у коалиционој влади претседник (1920.); истакао се нарочито својим дипломатским радом, као посланик у Паризу (1905.-1921., с малим прекидима), делегат на лондонској конференцији 1913. и на париској конференцији мира 1919.
ВЕСПАЗИЈАН Тит Флавије, рим. цар (69.-79.); извикали га за цара војници док је ратовао са Јеврејима; у походу на Рим победио Вителија, који је погинуо; бринуо се за народ и благостање у земљи; подигао у Риму много величанствених зграда (колосеум и др.).
ВЕСПЕР Вил (• 1882.), нем. књиж.; писао песме под утицајем Ајхендорфа (Венац живота) и Мерика, и ист. приповетке: Лутерова младост, Путовања Улриха Хутена и др.
ВЕСПЕРА (лат), у кат. црк. вечерња служба.
ВЕСПУЧИ Америго (1451.-1512.), фирентински трг. и путник; учествовао у открићу Венецуеле; први описао копно које је открио Колумбо; по њему оно названо Америком.
ВЕСТА, рим. богиња ватре и домаћег огњишта; оличење невиности → Хестија. Весталке, свештенице узимане из најугледнијих рим. породица да у храму богиње В. чувају ватру коју је по предању муњом упалио Јупитер; уживале вел. углед; заветовале се да ће остати вечито девојке и пазити да се ватра не угаси; ако би која пренебрегла који од 2 завета, сахрањивана је жива.
ВЕСТЕНД, з. аристократски део Лондона.
ВЕСТЕРВАЛД, план. у Нем. на д. обали Рајне (657 м).
ВЕСТЕРГЕТЛАНД, Вестерјетланд, з. део Јетланда (Швед.); између Категата и јез. Ветера и Венера.
ВЕСТЕРМАРК Едуард Ал. (Westermack, • 1862.), проф. социологије на лондонском унив. (од 1907.); гл. дела: Порекло брака, Ист. брака, Порекло и развој моралних идеја.
ВЕСТЕРОС, варош (30 000 ет.) на јез. Мелару у и. Швед., електрохем. и метална инд.
ВЕСТИБИЛ (лат.), у ст. хришћ. храмовима предворје; данас простор кроз који се улази у веће станове и палате; служи и за пролаз у остала одељења; често у непосредној вези са степеништем за горње спратове. Вестибуларни апарат, саставни део унутрашњег уха (→ чуло слуха); чине га: вестибулум и 3 полукружна канала; инервира га в. живац; служи као орган равнотеже. В. симптоми, несвестица, вртоглавица, nystagmus, главобоља и повраћање.
ВЕСТИТУРА (нлат.), у ркат. црк. облачење новака у калуђерско одело.
ВЕСТМИНСТЕР, део Лондона, јз. од Ситија, у којем је краљев двор, мст., палата правде, унив., музеји. библиот. и др. култ. установе.
ВЕСТОНОВ НОРМАЛНИ ЕЛЕМЕНТ → елемент нормални.
ВЕСТФАЛИЈА, пров. (20 211 км²) у з. Нем., чије се стан. (4 800 000) бави на И земљр. и сточарством, а на 3 инд. (хем. и ткст.); има руде (угља, цинка, гвожђа, соли); гл. место: Минстер. Вестфалски мир, потписан 1648. у Минстеру и Оснабрику; њиме окончан 30-год. рат и објављена равноправност између прот. и кат.
ВЕСТ ХАМ, варош (294 000 ст.) у Енгл.; предграђе Лондона.
ВЕТАР, ваздушно струјање хориз. смисла; настаје услед разлике ваздушног притиска на земљиној површини или у атмосфери. Постоји стални (→ пасати и антипасати), периодични (→ монсуни), дневни (→ даник и ноћник) и месни (локални) в. Удар в., в. па махове, таласи в.; никад не струји уједначеном брзином, већ чини мање или веће у. на махове. В. црвени → црвени ветар. Ветроказ 1) справа која показује правац в. (→ ружа ветра). 2) у вплов. рукав од белог и црвеног платна, подигнут на мотку, на ивици летилишта или на хангару; показује пилотима правац, а донекле и јачину в. Ветроловка, гвоздена цев за проветравање унутрашњости брода. Ветроломи, места у којима је в. својом снагом извалио из корена поједина стабла или читаве групе; јављају се обично на местима где се спроводи прир. подмлађивање или где је посечена суседна шума, која је другу штитила од в.; ако се правовремено не уклони изваљано дрвеће, може постати расадником инсеката (→ поткорњаци); најефикаснија одбрана је припремање дрвећа, нарочито проредом, на самосталност; Зак. о шумама прописује остављање шумског плашта, који у случају сече штити суседну шуму. Ветромер, справа за мерење брзине или јачине ветра. Обртни в. има издубљене полулопте у виду крста или пераја у виду точка, који се обрћу сразмерно брзини ветра; обртаји се преносе на сат који показује у м дужину ваздушне струје која је прешла преко в.; јединицом времена дели се ова дужина и добива се брзина ветра у м/сек. или км на сат. В. са плочом показује брзину ветра на основи притиска који ветар врши на плочу. Ветрометина, место изложено ветру; супр. заветрина.
ВЕТЕРАН (лат.), рим. ислужени војник; човек оседео на неком послу.
ВЕТЕРИНА, ветеринарство (лат.), наука која обухвата одгајивање стоке, чување, лечење и искоришћавање животиња. Ветеринар, стручњак за в.; лице које је свршило вет. фак. или вет. високу шк. В. војни, лице са свршеним вет. фак. и положеним испитом за рез. официра, после службе у кадру, или питомац мст. вој. који по свршеном школовању отслужује свој рок; у вој. се прима са чином вет. пор. Ветеринарски архив, стручни в. часопис, осн. 1931.; издаје га в. фак. у Загребу. В. конвенција, међунар. уговори, којима државе регулишу међусобни сточни промет у циљу сузбијања сточних заразних болести; склапају се обично приликом закључења трг. уговора. Југосл. их закључила с Аустр., Ит., Буг., Мађ., Рум., Грч. и Нем. В. настава, почела оснивањем в. шк. у Лиону (1762.) у Фрц.; данас се врши на в. фак. или в. високим шк. које имају скоро све евр. земље; у Јсл. постоји в. фак. у Београду и Загребу; за пријем потребан испит зрелости. В. полиција, зак. предвиђене мере, у циљу сузбијања и угушивања сточних заразних болести; прописују обавезно пријављивање болести властима, контролу промета са стоком и сточним сировинама и производима, уклањање лешева угинулих од заразних болести животиња, надзор над сајмовима и кланицама, дезинфекцију итд.; у Југосл. је спроводе в. стручњаци уз сарадњу полициских органа. В. установе, служе за подмирење потреба в. природе; у разним земљама различито организовано. У Југосл. врховну управу и надзор над њима врши Вет. одељење у Мст. пољопр.; по бан. управама постоје в. отсеци у саставу пољопр. одељења и код срезова срески ветеринари; поред овога има ветеринара са спец. службом: делегати на страни (у Бечу и Јсл. слободној зони у Солуну), гранични ветеринари, ветеринари код држ. ергела и на експортним кланицама; за в. бактериол. службу постоје; Централни в. бактериол. завод у Београду, бактериол. заводи у Крижевцима и Љубљани, и Експериментална в. станица у Загребу. Поред овога постоје в. епидемиолошка одељења код Хиг. завода у Скопљу, Бања-Луци и Сплиту. Бактериол. завод у Крижевцима и Експериментална станица у Загребу врше и производњу цепива за в. употребу. Гл. задатак држ. в. службе је сузбијање сточних зараза.
ВЕТЕРН, Ветерско Јез., вел. ј. у ј. Швед. (1898 км²), спојено с Балтичким М. реком Моталом и с Категатом, каналом Гета, Венерским Ј. и р. Гетом.
ВЕТЕРНИК, план. у Слов.. између р. Саве и варошице Козја (Дравска Бан.); висока 712 м.
ВЕТЕРХОРН, врх (3703 м) на Бренерским Алпима.
ВЕТЕРШТАЈНГЕБИРГЕ, највиша група у тириншким Кречњачким Алпима.
ВЕТМА (тур.), муфтијино писмо; пресуда.
ВЕТО (лат.) 1) у ст. Риму право нар. трибуна да обуставе извршење зак. који се противе нар. интересима. 2) право фрц. краља да обустави извршење зак. са којима се не слаже; дала му га фрц. уставотворна скупштина (1791.). 3) У данашњим рпб. право претседника да задржи од проглашавања зак. предлог који је парламент усвојио; у томе случају предлог се поново враћа парламенту на решавање, па ако буде поново примљен, претседник рпб. дужан је да га прогласи. 4) Liberum v., у Пољ. право по којем је од 2. половине 16. в. и незнатан број чланова пољ. сената и сабора могао својим противљењем да онемогући доношење сваког зак. и сваке одлуке.
ВЕТРАНОВИЋ Мавро Никола († 1576.), бенедиктински монах и дубровачки песник; без већег књиж. талента; писао много; неговао нарочито побожну и поучну лирику, а и полит. сатиричне песме: популарна му била наивна и развучена побожна драма Посветилиште Аврамово; осим ње написао побожне драме: Сузана чиста. Ускрснуће Исукрстово; имао извесног смисла за Иронију, која се налази у доста доброј поеми Ремета; алегорија Пелегрин није му довољно јасна.
ВЕТРЕН, вел. (преко 5000 ст.) село у Буг. (срез Татар-Пазарџик); производња добрих вина.
ВЕТРЕЊАЧА 1) млин који место водене покреће снага ветра. Раније их код Јсл. било више; данас се местимично одржале у Војводини, Срему и у неким крајевима Слов. (Слов. Горице, Дравско Поље). 2) ручна справа за вејање жита. 3) моторна машина за искоришћавање снаге ветра, подесна за ветровите пределе: даје јевтину снагу, али ради зависно од временских прилика; употребљава се у мањим млиновима и за наводњавање. 4) у вплов. даска повољног облика која се поставља на радилицу мотора у циљу мерења моторске снаге на пробном столу. Ветровница → ружа ветрова.
ВЕТУРИЈА, Кориоланова мати, која је својим молбама одвратила сина од напада на Рим.
ВЕЋЕ 1) у ср. в. јавноправни зборови по аутономним, нарочито прим. градовима; делила се на: мала, вел., умољених и тајна; имала различиту надлежност. 2) судски колегијум: у окр. и трг. суду сачињавају га 3 судије, а у апелационом и касационом 5 судија.
ВЕЋЕСЛАВ→ Вацлав.
ВЕЋИНА, већи део неког скупа; приликом гласања разликује се апсолутна и релативна в. Апсолутна в., половина гласова више 1. Релативна в. се јавља кад се гласа за више разних предлога, па се гласови поделе; усваја се онај предлог за који је гласао највећи број гласова, макар он био мањи од половине.
ВЕЋНИЦА. оп. зграда са салом за већање.
ВЕФИК ПАША → Ахмед Вефик паша.
ВЕХЕМЕНТНОСТ (лат.), жестина, наглост.
ВЕЧЕРА СВЕТА, код прот. св. тајна у част стварног, символичног или духовног присуства Христовог у хлебу и вину.
ВЕЧЕРЊА, служба у хришћ. црк. уочи празника. Вечерњача → Венера. Вечерњи пауновац → пауновац.
ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР → календар. Вечни жид → Ахасвер. В. град, Рим. В. светло, светиљка која стално гора пред кат. олтарима или иконама.
ВЕШАЊЕ. насилна смрт изазвана в. тела конопцем око врата, у самоубилачкој или злочиначкој намери, или у циљу извршења смртне казне; обешени губи свест после неколико тренутака услед застоја циркулације у мозгу; смрт наступа веома брзо, из истог разлога и спреченог дисања. Посмртни знаци као код → странгулације. Прва помоћ → вештачко дисање.
ВЕШТАК, у судском поступку лице које судији износи своје мишљење или опажање о извесним чињеницама на основу свог стручног знања; разликује се од сведока што сведок износи чињенице које је чуо и видео, док в. само објашњава сакупљене или извршене чињенице. Вештачење, предузима се у крив. поступку кад се жели да расветли извесно питање, од којега зависи постојање или непостојање извесне чињенице; суд га предузима увек кад је у питању душевна болест, леш, повреда тела, лажан новац, исправа и тровање; њиме руководи суд, а врше га стручна лица.
ВЕШТАЧКИ, произведен, добивен неприр. путем. В. антена. специјални в. вод који има сва својства стварне антене, изузев моћ зрачења; састоји се из кондензатора и омских отпора; употребљава се за испитивања у лабораторијама и за регулисање, мерење снаге и др. карактеристика емисионих станица. В. бисер →бисер В. бутер → маргарин. В. вод. ел. коло састављено од отпорника, кондензатора и самоиндуктивних калемова; може заменити стваран ел. вод; најчешће се употребљава у телегр. и телеф. постројењима ради изједначења, уравнотежења и прилагођавања, а и у лабораторијама да би се апарати и уређаји могли испитати под стварним погонским условима. В. вуна, добива се рашчешљавањем отпадака вуне и ст. и н. тканина; помешана. са н. вуном, памуком или свилом служи за израду јевтинијих тканина; разликује се: шоди в. в., са дугим влакнима; мунго в. в., са кратким влакнима; и алпака в. в., која се добива рашчешљавањем претходно карбонизиране полувунене тканине. В. дисање, примењује се у случајевима привидне смрти и обамрлости, која наступа услед вешања, топљења у води, смржњавања, гушења, дављења, сунчанице, пијанства, удара ел. струјом и др. Пре в. д. обамрли се ослободи одела и свега што смета слободном дисању, а утопљенику се очисте и уста од муља; затим се положи на леђа, го до појаса, под леђа му се подметне јастук или пресавијено одело да му глава падне уназад, а марамицом се извуче језик из уста да му не би пао на гркљан и запушио га. Лице које изводи в. д. клекне, обухватајући кукове болесника, притиска му грудни кош с обе стране целим шакама, полако али довољно снажно, спреда према леђима, тако да се чује како ваздух излази из плућа; притискивање траје 2-3 сек., затим се с њим нагло престаје и дозвољава се да се грудни кош прошири да би ваздух, као и код прир. дисања, ушао у плућа; после 2' почиње се н. притисак; то се продужава све док болесник не отпочне дисати. Др. начин в. д. изводи се кад се стане више главе онесвеслог, па му се обе руке ухвате више лакта и прво чврсто притисну уз грудни кош, а затим нагло дигну више главе да би се изазвало проширење грудног коша; изводи се истом брзином као и претходни. В. ђубре, в. гнојиво → ђубрење. В. зуби → зуби. В. извођење и одгајивање пилића → кокош. В. кожа → кожа. В. магла, врста в. дима од фосфора или др. хем. материја која при сагоревању дају густ дим; служи за прикривање кретања трупа или за умањивање дејства непријатељске ватре; тхн. дејство исто као код → бојних отрова, само се бомбе и гранате пуне димним, неотровним материјама. В. оплођавање → оплођавање. В. пнеумоторакс → пнеумоторакс В. свила → свила. В. удови → протеза. В. храњење, врши се код болесника који не могу или особа које одбијају да уносе храну прир. путем: 1) гуменим цревом кроз једњак (код парализа и тумора органа усне дупље, код душевних и др. болести); 2) гуменом сондом кроз ноздрву, изузетно (нпр. код деце с парализама меког непца и ждрела после дифтерије): 3) путем клизме, код случајева где исхрана одозго немогућа (даје се фзл. раствор соли или гликозе, радије него права храна, пошто је код слузокоже дебелог црева ограничена моћ усисавања и асимилација ресорбоване хране); 4) кроз отвор на желуцу или дванаестопалачном цреву, изузетно (код рака једњака, односно желуца после извршене операције); 5) поткожним путем (фзл. раствори соли и гликозе); 6) убризгавањем у вене (фзл. раствори соли и гликозе).
ВЕШТИНА, спретност у брзом и тачном извођењу каквог посла или рада стечена вежбањем. Лепа в. → уметност.
ВЕШТИЦА 1) по нар. веровању жена, особито ст., која може да се претвара у лептира или у птицу и да лети; скупљају се ноћу и договорно одређују какво ће зло која учинити; верује се да могу и месец скинути; гл. средство за одбрану од њих је бели лук; веровање било веома раширено у ср. и н. в. и имало злих последица. У ср. и зап. Евр., па и код кат. дела Јсл., вођени од 14.-18. в. процеси против њих са страшним мучењима и казнама за оптужене. Вештице (Sphingidae), породица вечерњих лептира добрих летача здепастог тела и дуге сисаљке којим сишу цветне сокове. Гусенице имају рог на завршном чланку; → мртвачка глава. Вештичине метле, нар. назив за жбунасте гране неприр. изгледа у круни трешања, шљива и шумског дрвећа; изазивају их извесне паразитне гљивице: Caphrina* ce asi на трешњи: T. insititiae на шљиви: Melampsorella caryophilacearum (Aecidium elatinum) на јели итд.; не цветају; изнуравају грану и изазивају опадање родности; сузбивају се једино сасецањем.
VIA (лат.), пут; у пошт. путн. саобр.: преко. V. Аррiа. пут из Рима за Бриндизи; започет 312. пре Хр.: био оивичен скупоценим надгробним споменицима. од којих се до данас сачувала гробница Цецилије Метеле. V. Egnatia. ст. рим. пут из Драча, долином Шкумбе, на Охрид, Ресан, Битољ, Водену, Пелу и Солун, а одатле за Цариград; најстарија попречна веза на Балк.; данас запуштен. V. facti, напросто, напречац. без околишавања. V. rustica, у праву: службеност пољског пута. V. urbica, кућна службеност пролаза у кућу. Viaticum 1) попутнина, пуши трошак. 2) код ркат.: причешће самртника.
ВИБОРГ, Вијпури, варош и пристаниште (54 000 ст.) у Финској, на обали Финског Зал.
ВИБРАЦИЈА лат.) → треперење. Вибрато (ит.), дрхтави квалитет тона у гласу или на гудачком инструменту. Вибрафон (лат.-грч.), џаз-инструмент, састоји се из металних плоча.
ВИБРИО КОЛЕРЕ, бацил у облику запете, проузроковач колере; веома покретан; открио га Кох (1885.).
ВИВАК (Vanellus vanellus), птица сродна шљуки, са високим ногама, шареним перјем и перјаницом на глави. Борави по влажним местима и храни се глистама, инсектима и пужевима. Гнезди на земљи; јаја укусна.
ВИВАЛДИ А.(1659.-174З.), ит. виолинист, оперски композитор; компоновао: преко 20 опера, концерте, триа за 2 виолине и чело
ВИВАРИЈУМ (лат.), постројење у којем се могу чувати и гајити животиње, сухоземне и водене; → акваријум, тераријум.
ВИВАТ (лат.), живео!
VIVACE (ит.)- брзо, живо.
ВИВЕС Јоханес Лудовикус (1492.-1540.), хуманистички филозоф и пед. из Валенције.
ВИВИЈАНИ Рене (• 1863.), фрц. политичар и државник; пријатељ нашег народа; претседник владе за време свет. рата.
ВИВИПАРАН (нлат.), животиње које не легу јаја већ рађају младунце (готово сви сисари, извесне врсте пужева, инсеката, риба, даждевњака, гуштера, змија и др.). Вивисекција, отварање организма код живих животиња у циљу проучавања функција њихових органа или проучавања метода нових или извесних експерименталних доказа. Вивификација, оживљење.
ВИГАН. варош (86 000 ст.) у сз. Енгл.
ВИГАНТОЛ, фабр. име за зрачени ергостерин, мрку, густу течност која садржи витамин D; употребљава се за јачање костију и ницање зуба код рахитичне деце; продаје се у виду капљица или у виду зрнаца; дуга употреба делује штетно на организам.
ВИГВАМ, конични шатор код индиј. племена Алгонкина (у С. Амер.); сад ознака за све врсте шатора код амер. Индијанаца.
ВИГЕЗИМАЛНИ СИСТЕМ (лат.-грч.) → бројни систем.
ВИГЕЛАНД Густав (•1869.), норв. вајар, 1 од најзначајнијих савр. ум. у сев. Евр.
ВИГИЛАНТАН (лат.), будан, пажљив, опрезан. Вигиланти, међу злочиницима плаћени полиц. достављачи. Вигилија, бдење, код ст. Римљана измена ноћних стража; у хришћ. црк. часови бдења на богослужењу: дан уочи празника.
ВИГЛЕД → бездан.
ВИГО, варош (53 000 ст.) и пристаниште у Шп., на обали Атланског Ок.
ВИГОВЦИ, визи, напредна странка у енгл. парламенту, образована у 2. половини 17. в; почетком 10. в. стопила се с радикалима у странку либерала.
ВИГУРОЗАН (фрц.), снажан, јак, постојан.
VID. (скр. за лат. videatur), нека се погледа; види! види!
ВИД, село код Метковића (Прим. Бан.), на месту рим. града Нароне.
ВИД 1) Вилхелм (Wied, • 1876.), нем. кнез, арб. владар (1913 -1914.). 2) архитект из 1. половине 14. в.; пројектовао црк. Високих Дечана; био фрањевац, »из Котора града краљева«.
ВИД → чуло вида. Видно поље, простор који види свако око у ставу фиксације. В. тромост, особина ока да задржи пред собом живу слику, мада је она нестала (паслика). В. угао, угао под којим видимо неки предмет; има врх на мрежњачи, а кракови му допиру до крајњих тачака гледаног предмета.
ВИДАКОВИЋ 1) Милован (• 1780. у Неменикућама под Космајем, † 1841. у Пешти), књиж. и песник, творац срп. романа; напустио Србију за време Кочине крајине; школовао се у Новом Саду, Тeмишвару, Сегедину и Kежмарку, а био једно време проф. новосадске гмн.: писао сентиментално-фантастичне, некритичне, књиж. слабе романе, који имали доста успеха код публике: Усамљени јуноша, Велимир и Босиљка, Љубомир у Елисијуму, Касија царица, Силоан и Милена, Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице. Његов књиж. рад у стиху имао много мање успеха; од интереса је његова аутобиографија, која обухвата само доба детињства. 2) Милош (1891.-1915.), песник, члан Младе Босне; провео извесно време на страни; пребегао у Србију (1914.) и био наставник у Велесу; после смрти објављена збирка: Царски сонети.
ВИДАЛ Фердинанд (1862.-1929.), проф. интерне мед. у Паризу; открио реакцију аглутинације за дијагнозу тифуса. Видалова реакција, серолошки метод за дијагнозу трбушног тифуса и паратифуса; крајем 1. недеље обољења болесников серум је способан да изврши аглутинацију клица које су изазвале болест; код болесника од трб. тифуса ради се В. р. кад се у одређеним количинама помеша болесников серум са тифусним клицама: после 2 сата стајања у термостату на 37° виде се непокретне клице у облику гомилица, што се назива позитивна В. р.: веома корисна за дијагнозу.
ВИДАЛ ДЕ ЛА БЛАШ Пол (1845.-1918.), творац модерног правца у геогр. код Француза.
ВИДАР, народни лекар, најчешће за лечење рана; потискују их култ. и хиг. напредак и појава све већег броја лекара.
ВИДАЦ (Euphrasia, фам. Scrophulariaceae), род једногод., већином нижих ливадских зељастих биљака, вретенаста корена, граната стабла. наспрамних листова; цвет шарена усната круница; полупаразит, јер хаусторијама корена извлачи храну из корена суседних биљака.
VIDEANT CONSULES, NE QUID RES PUBLICA DETRIMENTI CAPEAT (лат.: нека се постарају конзули да држава не претрпи какву штету), речи којима је рим. сенат предавао конзулима диктаторску власт.
ВИДЕЛО, полит. орган напредњачке странке (1880.-1896.); у своје доба 1 од најписменијих полит. листова Србије.
ВИДЕМ, слов. назив за град Удине.
ВИДЕС Амадео (• 1890.), шп. композитор сценских дела и писац.
VIDI (лат.), видео, тј. одобрио.
ВИДИК 1) у праву: кућна службеност, на основу које се може забранити сопственику суседног земљишта подизање зграде која би заклањала светлост, али не и леп изглед. 2) део земљине површине који се види са неког места. Прави в. ограничен је видиковом линијом и утолико је већи уколико је посматрач на већој висини; његова површина требало би да буде конвексна, али како око преноси раван в. у правац зракова, а зраци се преламају кроз атмосферу, добива се привидан в. (хоризонт). Дубина в., угао између привидног и правог в. Видикова линија, ограничава в. са свију страна.
ВИДИН, град и речно пристаниште у Буг., на Дунаву (19 000 ст.): жито, воће и керамична инд.: осн. од Римљана (Бононија). а обновљен у ср. в. (Бдин); у 14. в. престоница цара Страцимира Шишмана; од 1396. под Турцима, а 1794.-1807. у рукама Пазваногла.
ВИДИЦ Фран (• 1872.), слов. филолог и књиж. историчар; објавио прегледе слов. књиж.; гл. дело: Валентин Водник (на нем.).
ВИДЛИЧ, план. и. од Пирота. на граници према Буг., највиши Басарски Кам 1376 м.
ВИДЉИВОСТ, провидност или прозрачност ваздуха; изражава се даљином у метрима на којој се могу распознати поједини предмети. Видљива службеност → службеност.
ВИДМАР Јосип (• 1895.), критичар; бави се преводном књиж. и књиж. критиком.
ВИДО, мало ненасељено о. у Јонском М. код Крфа; припада Грч.; у доба свет. рата, после искрцавања срп. вој. на Крфу, на В. издвајани оболели и највише исцрпљени војници, од којих је много помрло; стога га Срби назвали О. Смрти, а морску пучину у коју су мртве бацали Плава Гробница.
ВИДОВДАН 1) национални празник; слави се (28./6.) у част изгинулих у косовском боју. 2) полит. лист; излазио у Београду (1861.-1876.); заступао нац. и конзервативну политику кн. Михаила; жестоко нападан од омладинских и либералних кругова; уређивао га Милош Поповић, брат Ђ. Даничића. Видовдански устав, изгласан 28./6. 1921. у Београду, а укинут 6./1. 1929.; усвојио начело да су Срби, Хрвати и Словенци 1 народ и озаконио централистички систем држ. управе, за који се веровало да ће убрзати нац. уједињење; у пракси није дао добре резултате, али више стога што је лоше примењиван него што сам по себи не би био добар; против њега водили борбу Хрвати који су хтели федерацију.
ВИДОВИТОСТ, способност предвиђања догађаја у даљој будућности, виђења духова и онога што се догађа на вел. даљини; убраја се у тзв. парапсих. појаве, којима се бави парапсихологија.
ВИДОВИЋ Емануел (• 1872.), сликар; ради скоро, искључиво пределе, мртве природе и ентеријере, на начин близак импресионистима, али без раскоши и сјаја њихове палете.
ВИДОВИЦА, Видовчица (Angallis arvensis. фам. Primulaceae), једногод. козмополитска, мала биљка, већином положена стабла, декусирана листа и дугачких цветних петељки на којима се налазе црвени или плави цветови; плод чаура која се отвара поклопцем; расте на њивама, поред путева, по баштама.
ВИДОЈЕВИЦА, план. (1154 м) ј. од Прокупља (Моравска Бан.).
ВИДОР Шарл-Мари (Widor, * 1845.), фрц. композитор и писац; компоновао комаде за клавир, песме, симфоније, опере, балете итд.; написао: Техника модерног оркестра.
ВИДРА 1) (Lutra lutra), водени сисар из пород. куна; живи по обалама слатких вода и храни се рибом; крзно скупоцено. 2) мера → ведро.
ВИДРИЋ Владимир д-р (1875.-1909.), песник снажног талента; као бунтован ђак у редовима напредне омладине често мењао место студија; живот завршио у лудници; у хрв. поезији вођ младих; чист артист с необично развијеном музикалношћу и склоношћу за сликарство и пластику у поезији; песме му добрим делом имају карактер романца.
ВИДУЛИНКА (Lullula arborea, фам. Alaudidae), мања шева; живи по ливадама и крчевинама; пева преко целог дана и у јасним ноћима.
ВИДУША, план. (1419 м) з. од Билеће (Зетска Ван.).
ВИЕТ Франсоа (Viète, 1540.-1630.), фрц. математичар; први увео опште бројеве у мат. и тиме омогућио вел. напредак алгебре.
ВИЕТАН Анри (Vieuxtemps, 1820.-1881.), фрц. виолинист, проф. бриселског конзерваторијума; компоновао: концерте, етиде, капричиа и др.
ВИЖЕ-ЛЕВРЕН Елизабета Лујза (Vigé-Lebrun, 1755.- 1842.), фрц. сликарка, радила портрете.
ВИЖЛА, врста пса препеличара.
ВИЖЛИН, талир кован у Дубровнику у 18. в. с попрсјем св. Влаха или дубр. кнеза; доцније назив за сећи сребрњак.
ВИЗА (лат.), потпис или печат надлежног лица на некој исправи, да би постала пуноважна. Путничка в., дозвола надлежних власти, дата на пасошу страном или свом држављанину за путовање у државе чије је в. добио; има их различитих: за пропутовање, за дужи или краћи боравак итд.
ВИЗАВИ (фрц.) 1) прекопута, према. 2) личност која игра испред друге.
ВИЗАГАПАТАН, варош (45 000 ст.) и пристаниште у Индији на обали Бенгалског Зал.; извози манганову руду.
ВИЗАНТИЈА, Романија, Ромејско царство, и.-рим. царство, названо тако по граду Византу, близу данашњег Цариграда; почиње да се образује у засебну држ. целину за владе Константина Вел., који пренео престоницу (330.) у град Константинопољ (.сл. Цариград); у прво време (до 6. в.) у В. службени језик био лат., а касније грч. После пада Рима (476.), Цариград се сматра за његовог наследника, а В. постаје једино царство и вел. вој. и поморска евр. сила; нарочити значај стекла у 6. в. за владе цара Јустинијана, који тежио да обнови моћ ст.-рим. царства и проширио своју делатност на цело подручје Сред. М. Од 7. в. постепено опадала; у Аз. и Афр. земље јој отимали Арабљани, а у Евр. на њеном подручју се настанили Сл. и Бугари, на које В. извршила свестран култ. утицај; Срби, Бугари и Руси примили од ње писменост, књиж. и веру; Ћирило, Методије и њихови ученици популаризовали су хришћ. међу Моравцима, Словенцима и Хрватима, али су се ти сл. народи касније окренули Риму. Осетан полет добила В. под јерменском или македонском династијом, коју осн. Василије I; његове наследнике угрожавали једно време Бугари, чија држава достигла врхунац моћи под царем Симеоном, и македонски Сл. под царем Самуилом. Лосле смрти Василија II (1025.) В. слабиле честе унутарње кризе и грађ. ратови; последњи снажнији напор да се царство дигне учинила династија Комнина, која дала 3 снажна и способна владара: Алексија, Јована и Манојла; кад је Манојло умро (1180.), В. почела, услед грађ. рата, нагло да опада и уместо ње на Балк. јавиле се 2 моћне државе: Србија Стевана Немање и Буг. браће Асена. Њено опадање под дин. Ангела искористили крсташи, заузели Цариград (1204.) и на потстрек Вен. створили у њему Лат. царство; виз. полит. и култ. средиште пренесено је онда у Никеју у М. Аз., а у Евр. у грч. рукама остао само Епир под дин. Ангела; виз. власт у Цариграду обновио тек Михаило VIII Палеолог (1261.); за његова времена Србија постала важан чинилац, а под краљем Милутином и царем Душаном и гл. сила на Б. П. Душан отео В. највећи део грч. обл. и помакао границу своје државе до Кавале; у опасности од њега, грч. цар Јован Кантакузен дозвао у помоћ Турке из М. Аз., који су увидели слабост својих пријатеља и отпочели освајања њиховог земљишта за свој рачун, па онда наставили систематско надирање према Србима и Бугарима. Ипак се В. одржала и после срп. пораза на Марици и Косову, и слома буг. државе; ње је нестало тек кад је султан Мехмед II заузео Цариград на јуриш (1453.); једина тековина која се одржала и после тога, била је цариградска патријаршија; она је вршила доста јак духовни утицај и будно чувала грч. нац. свест. Византиска књижевност → грчка књижевност. В. музика, односно муз. и. прав. црк., била је једногласна, тј. мелодиска; сложеног је порекла и садржи грч., јевр. и источњачке елементе; за обележавање мелодија употребљавани нарочити знаци, неуме, произишли из тзв. екфонетичких знакова за читање Св. писма; означавали су интервале, а не ступњеве у лествици; најранији нису још разјашњени. За в. м. има нарочит значај Јован Дамаскин († 776.), творац Октоиха, који је од свих напева (преко 15) изабрао свега 8 гласова, а у погледу ритма задржао ст. грч. начело по којем је он био у зависности од прозодије текста; поред њега развоју в. м. много допринели Андреја Критски († 720.) и Козма Мајумски († 781.). В. право, наслеђено ст. рим. право, чију кодификацију извршио Јустинијан I (6. в.); касније прилагођавано н. приликама, нарочито под утицајем хришћ. црк., али добрим делом сачувало конзервативни карактер; за његово проучавање осн. у Цариграду (1045.) посебна правна шк. Световно и црк. в. п. извршило вел. утицај на правна схватања Јж. Сл., нарочито Фотијев Номоканон и Синтагмат Матије Властара, који су рано у целини преведени на црк.-сл. језик. В. уметност, уствари само облик ст.-хришћ. ум. који се развио у границама в. царевине; постала крајем 4. в. под двоструким утицајем ум. блиског И (М. Аз., Сирије, Јерменске. Ег.) и јелинистичко-рим. традиције, и трајала је до пада Цариграда (1453); до краја 12. в. била најбогатија, најразноврснија и најзначајнија у хришћ. свету. Архт. дала црк., палате, тврђаве, хиподроме, водоводе и цистерне; црк. веома разноврсне по основама, конструкцији и материјалу од којег су зидане; срећу се у облику источњачких и јелинистичких базилика, централних грађевина, триконхоса, уписаног крста и ротунде, са сводовима, кубетима и полихромим фасадама. Највише архт. споменика има у Цариграду (градски зидови, палате: царска и Блахерн; цистерне: Бин-бир-дирек и Јеребатан-серај; црк.: св. Сергија и Вакха, св. Ирене, св. Софије, св. Теодосија, св. Теодора, Пантократор, Кора итд.), па у ит. граду Равени (Теодорикова палата и музеј, гробница Гале Плацидије, црк. св. Витала, св. Аполинара итд.). у Солуну (црк. св. Ђорђа, св. Софије, св. Димитрија. св. апостола), у Вен. (црк. св. Марка) и на Сицилији. Сликари су радили мозаике, фреске, иконе и минијатуре, већином рел. карактера; има и пет. композиција и портрета; мозаици и фреске су изразито монументалног карактера и илуструју целу енциклопедију хришћ. учења; нису рађени реалистички, већ стилски; у њима нема перспективе, ни природе; цртеж је широк, а колорит биран и префињен; најчувенији мозаици су у црк. св. Софије (данас Кахрије џамије) у Цариграду, св. Аполинарија и св. Витала у Равени, св. Марка у Вен., у Палерму и у Дафнима код Атине (на сл. мозаик из Аја-Софије); од фресака су најзначајније сачуване у Мистри. Пластика је изразито декоративног карактера; кипова и попрсја нема; капители на стубовима и плоче на иконостасима су готово једина места на којима су вајари могли да покажу раскош своје маште и вел. прецизност у раду. Мала и примењена ум., на којој су сарађивали вајари, веома је богата; очувано је много рељефа у слоновој кости, у сребру, злату и дрвету, ненадмашних по тхн. и замисли. Утицај в. у., која је израдила још и тканине и ванредан емаљ, био је вел. на цео ближи И и ј. Евр.; од в. ум. много су научили сл. народи прав. вере, Срби, Бугари и Руси, а уз њих и Румуни. Византиологија, грана ист., која се бави прошлошћу и културом Виз. и утицајем који је она извршила на др. евр. народе; у Југосл. њом се бавили Ћ. Даничић, В. Јагић, Ф. Миклошић, Ф. Рачки, Ст. Новаковић, Ч. Мијатовић и др. У циљу њеног унапређивања осн. на унив. у Београду (1906.) катедра за в., али она није дала очекиване резултате.
ВИЗБАДЕН, варош у Нем. (153 000 ст.) и позната бања у подножју Таунуса недалеко од Рајне.
ВИЗБИ, варош (11 000 ст.) и пристаниште на з. обали Готланда, на Балтичком М.; припада Швед.
ВИЗЕР Фридрих (Wieser, 1851.-1926.), аустр. економист и социолог; 1 од твораца псих. шк. у нар. екон.; сматрао да је у привр. животу потребна заштитна интервенција државе.
ВИЗИГОТИ, Западни Готи, герм. племена, настањена у 4. в. з. од р. Дњестра у ј. Рус.; побегли испред Хуна на Б. П., опљачкали га и населили се прво у Мезији, па у Илирији; доцније, под вођством краља Аларика, опљачкали Ит., а под А. наследником Атаулфом населили се у ј. Фрц. и сев. Шп.; њихову краљевину у овим земљама уништили Арабљани 711. г. Визиготски рим. закони, збирка рим. права сређена (506.) по наредби в. краља Аларика II; садрже извод из Теодосијановог зборника.
ВИЗИЈАНИ Роберто (1800.-1877.), лекар и ботаничар; проучавао флору зап. дела Б. П., а са Панчићем и флору Србије; гл. дела: Флора Далмације, Флора Црне Горе.
ВИЗИЈЕ (лат.), претставе човекова духа које му дочаравају неку уображену стварност, као нпр. снови у спавању, халуцинације код хистеричних и умно оболелих особа (→ ејдетика). Визионар (фрц.), видовит човек.
ВИЗИР (фрц.), покретан део средњев. шлема који се навлачио на лице. Визирање, управљање погледа једним оком кроз неко средство за в. преко нишана или поред значака у правцу циља који се жели видети или погодити; почива на принципу да се светлост простире праволиниеки. Визура, замишљена, линија која полази из посматрачева ока и иде кроз дурбин, преко нишана или поред значака до циља; њена дужина код тријангулације 1. и 2. реда износи 10-60 км, 3. реда 3-10 км, 4. реда 1-3 км, 5. реда испод 1 км, код полигоне мреже од 50-250 м.
ВИЗИТА (фрц.), посета. Визитација, нар. израз за лекарски преглед или регрутовање.
ВИЗИТОР, план. (2210 м) с глацијалним траговима у Зетској Бан., сз. од Плавског Ј.
ВИЗНЕР 1) Ливадић Бранимир д-р (• 1871.), књиж.; претставник »ум. ради ум.«; писао приповетке и критике; више декоративан него јак; учен, али без праве мудрости; нема ниједног трајнијег дела; добро уређивао часопис Савременик (1907.-1918.). 2) Љубо (• 1885.), писац, био ур. Савременика; као песник артист (збирка Пјесме); писао књиж. критике и фељтоне; издаје збирку 1000 најлепших новела. 3) Моргенштерн Јурај (1783.-1855.), композитор опера, кантата, миса, увертире, хорова и др.
ВИЗУАЛАН (лат.-фрц.), који припада чулу вида или потиче од њега (нпр. в. осећаји, в. машта). В. тип, визуалист, лице које лакше памти виђене (прочитане) чињенице него оне које чује; супр. аудитивни тип.
ВИЈАДАНА Лудвико (1564.-1627.), ит. композитор; упростио начин обележавања испред баса; компоновао: мисе, мадригале, мотете, канцоне и др.
ВИЈАДУКТ (лат.), инж. конструкција преко какве јаруге и долине без воде са задатком да омогући саобр.; према саобр. који се преко њих обавља деле се на: пешачке, друмске и жел., а према употребљеном грађевинском материјалу: на дрвене, камене, бетонске, армирано-бетонске и гвоздене.
ВИЈАКА, река у Босни, л. притока Укрине, дуга 35,5 км.
ВИЈАЛА ДЕ СОМЈЕР (Vialla de Sommières), командант Кастел-Новог и гувернер Котора у доба Наполеона; написао: Ист. и полит. путовање у Црну Гору.
ВИЈАЛО → лирица.
ВИЈАР Жан Едуар (• 1868.), фрц. сликар, ради највише малограђанске ентеријере и декоративне паное; првокласан колорист.
ВИЈАРЕЂО (Viareggio), варош (28 000 ст.) и морско купалиште на Тиренском М. у Ит .
ВИЈЕНАЦ, план. и. од Грахова Поља у Босни (Врбаска Бан.): највиши врх Једовник (1 539 м).
ВИЈОГЛАВКА (Junx torquila, фам. Picidae), птица сродна детлићу, селица, перја сличног боји земље и стабла; храни се најрадије мравима; мање хитра од Осталих детлића (→ сл.).
ВИЈОКА → племка за калемљење лозе.
ВИЈУК (Festuca), дугогод. биљка из племена трава; расте по ливадама и пашњацима и претставља добру сточну храну; има га више врста. В. ливадски или пољски (F. elatior) расте у виду бусења, високог до 80 см. В. овчји (F. rubra), мањег раста; успева на свежијим пескушама и сиромашном земљишту. В. разнолисни (F. heterophylla), успева на слабим земљама, али је од мањег значаја. В. црвени расте на песковитом и сухом земљишту; улази у састав мешавина за сенокосне ливаде и пашњаке.
ВИКАР (лат.), начелник држ. обл. у рим. царству. В. апостолски, у ркат. црк.: примаси; заступници папа. В. Христов, назив који су од 4. в. узеле папе. Викарни епископ, помоћник митрополита или патријарха у богослужењу; има иста права као и др. еп., само нема епархије.
ВИКЕНД (енгл. weekend: крај недеље), време од суботе у подне до недеље увече (одн. понедољка ујутро), намењено проводу и одмарању у прир.
ВИКЕНТИЈЕ Лирински, догматичар из 5. в., заступао тезу да су Св. писмо и предање једини извор вере; написао: Споменица једног хаџије.
ВИКЕРХАУЗЕР Теодор д-р (• 1858.), б. проф. хирургије у Загребу; почасни члан Југ. акад. знаности и ум.; писац хир. научних расправа.
ВИКИНЗИ, вођи скандинавских пљачкаша који су у 11. и 12. в. пљачкали Евр.
ВИКЛИФ Џон (Wycliffe, 1325.-1384.), шкотски богослов; нападао папство, одбацивао св. тајне и прогласио Св. писмо, које је превео на енгл., за једини извор вере (→ сл ).
ВИКО Ђовани Батиста (1668.-1744.), ит. филозоф; осн. псих. народа и флз. историје.
ВИКОВА-КУНЕТИЦКА Божена (• 1863.), чсл. списатељка; гл. дела: Јустина Холдамова Прошлост, Побуна (романи); Сабирачица старина, Непознати континент (комедије).
ВИКОНТ (фрц.), племићка титула између грофа и барона. Виконтеса, жена или кћи в.
ВИКТОР-ЕМАНУЕЛ → Виторио Емануеле.
ВИКТОРИЈА 1) рим. богиња победе. 2) енгл. краљица (1837.-1901.), за чије је владе у Енгл. заведен демократски режим и знатно проширено колон. царство у Индији, Аустрал., Афр. а Канади; њена владавина 1 од најдужих и најславнијих у енгл. ист.
ВИКТОРИЈА 1) гл. место (38 000 ст.) канадске пров. Брит. Колумбије на о. Венкуверу; стан. се бави инд. (метала, бродоградња) и риболовом. 2) гл. место (480 000 ст.) и пристаниште енгл. о. Хонгконга у Ј. Кинеском М.: извоз ориза и шећера; унив.
ВИКТОРИЈА ЈЕЗЕРО, највеће ј. у Афр. (68 500 км²); надм, в. јез. нивоа 1132 м; највећа дубина само 70-75 м; гл. притока Кагера; а отока Викторија-Нил.
ВИКТОРИЈА РЕГИЈА (Victoria regia, фам. Nymphaeaceae), водена биљка огромног лишћа (до 2 м у пречнику), која плива на води; цвет (до 40 см у пречнику) сличан цвету локвања; расте по мирним притокама Амазона, где се урођеници хране његовим семеном (»водени кукуруз«), а гаји се као украсна биљка по стакларама у вештачким басенима.
ВИКТОРИЈИНА ЗЕМЉА 1) поларна обл. у С. Амер. иза 70° с. г. ш. 2) Ј. В. З., обл. на антарктичком континенту, и. од вулкана Еребуса и М. Терора.
ВИКТОРИН, птујски биск. и црк. писац из 4. в.; умро као мученик за веру за владе цара Диоклецијана (303.).
ВИКТУАЛИЈЕ (лат.), пољопр. производи; животне намирнице (млеко, сир, масло, јаја, поврће, воће итд.).
ВИКУЊА (Lama vicugna, фам. Camelidae), врста ламе; живи као дивља у Андима.
ВИГХЕМ СТИД Хенри → Стид.
ВИЛА 1) по нар. веровању лепо и младо ж. биће с крилима; живе по шумама, облацима и водама; обично се јављају у множини; у основи добра бића и заштитнице јунака, али веома осветољубиве. Под рим. утицајима, код герм. и ром. народа то су уједно и бића која одређују судбину људима; веровање у њих постоји код свих народа у Евр. и многих у Аз. (Инди, Иранци, Арапи). 2) (лат.). зграда за становање, слободна са свих страна, опкољена вртом. 3) недељни књиж.-поучни лист; излазио у Београду (1865.-1868.), под уредништвом Стојана Новаковића.
ВИЛАЈЕТ, ејалет (ар.), земља, свет, обл.; у Тур. највећа адм. обли, потчињена → валији.
ВИЛАМОВИЦ-МЕЛЕНДОРФ Улрих (Wilamovitz-Moellendorf, 1848.-1931.), нем. филолог класичних језика; студијом грч. текстова реконструисао дела грч. писаца и изнео много материјала за познавање класичне књиж.; епохалан значај имају његове студије о грч. метрици: гл. дела: Истраживања о Омиру, Илијада и Омир, Повратак Одисејев, Сафо и Симонид, Пиндар, Платон, Јелинистичко песништво, Аристотел и Атина, Држава и друштво Грка, Вера Јелина.
ВИЛАНД Христоф Мартин (Wieland, 1733.-1813.). нем. књиж.; проповедао ведру епикурејску мудрост; подигао ниво гем. романа: гл. дела: романтични еп Оберон и роман Абдерићани.
ВИЛАНИ, виши ред феудалних полуслободних сељака у ср. в.
ВИЛАНИ Ђовани (1276.-1348.), ит. историчар; писац чувене Фирентинске историје.
ВИЛАР Клод Луј (Villars, 1653.-1734.), фрц. маршал и 1 од најспособнијих војсков. Луја XIV; истакао се у рату за шп. наслеђе.
ВИЛАРДУЕН Жофроа (Villehardouin, 1150.-1212.), фрц. хроничар; учествовао у 4. крст. рату; написао Освајање Цариграда, најдрагоценије средњев. фрц. прозно дело.
ВИЛАРТ Адријан (Willaert, 1490.-1562.), хол. композитор и диригент црк. св. Марка у Вен.; осн. вен. шк. и творац двохорног стила; компоновао: четворогласне мисе, седмогласне мотете, мадригале, ричеркаре и др.
ВИЛАФРАНКА ДИ ВЕРОНА, место у Ит. где је 1859. закључено примирје између Наполеона III и Франца Јозефа I.
VILLACH → Бељак.
ВИЛДГАНС Антон (Wildgans, 1881.-1932.), аустр. песник, прво под утицајем Хофманстала и Рилкеа, затим створио свој израз и стил за богат унутарњи живот; гл. дела: Јесење пролеће, Сонети, Аустриске песме, Бечке песме, Песме о пану, Музика детињства (збирке песама); Беда, Љубав, Dies irae, Каин (драме) и 1 еп о рату.
ВИЛДЕНБРУХ Ернст (Wildenbruch, 1845.-1909.), нем. књиж.; славио нем. династије у патетичким драмама; гл. дело: Квицови.
ВИЛДЕНВЕЈ Херман (• 1886.), најбољи претставник норв. модерне лирике; првом збирком песама створио н. стил у норв. песништву новијег времена; гл. збирке: Призме и Годишња авантура.
ВИЛДЕР Већеслав (• 1878.), политичар и публицист; био држ. потсекретар у Мст. унутр. послова (1925.).
ВИЛЕ Бруно (Wille, 1860.-1928.), нем. писац, осн. Слободне бине у Берлину; збирка песама: Свети гај; романи: Абендбург, Глазберг, Девојка из Сенфтена, Човек машина и његово ослобођење.
ВИЛЕЛ Жозеф (Villèle, 1773.-1854.), фрц. политичар, вођ ултраројалиста и претседник владе (1821.-1828.); издао реакционарне зак. о штампи, о плаћању 1 милијарде емигрантима, итд.; написао: Мемоаре.
ВИЛЕМС Јан Франс (Willems, 1793.-1846.), фламан. научник, историчар и филолог, духовни отац фламан. покрета.
ВИЛЕЊАЦИ, духови, мала раста; патуљци.
ВИЛИЈАМ 1) В. I, енгл. краљ → Виљем Освајач. 2) В. II, енгл. краљ (1087.-1100.), његов син. 3) В. III Орански, енгл. краљ, заједно са женом Маријом (1689.-1702.); прво статудер у Хол.; изабран за енгл. краља по изгнанству свога таста Џемса II. 4) В. IV, енгл. краљ (1830.-1837.).
ВИЛИНА КОСА, преденица, самовила (Cuscuta, фам. Cuscutaceae), једногод. паразитска биљка, беличаста кончаста стабла, ситна цвета, обично у лоптастим цвастима; живи на разним зељастим и дрвенастим биљкама у Евр., Аз. и С. Амер.; припијена за хранитељку хаусторијама којима црпе храну; напада луцерну, детелину, грахорицу, конопљу, лан, хмељ и др. биљке, које се брзо изнуре, а често и изумиру; одбрана од ње двојака: употреба незараженог семена и директно уништавање шкропљењем заражених места подесним растворима (нпр. 10% сулфата гвожђа), ако још није цветала, или огоревањем заражених површина, ако је већ образовала плод.
ВИЛИНА МЕТЛА, прекомерно гранање слично метли на разном дрвећу; настаје обично услед надражаја које врше неки прегљеви и паразитне гљиве; на нападнутим местима стварају се многи н. пупољци који се развију у гране; на јеловим гранама их изазива гљива Pucciniastrum caryophyllacearum, јелов рак, који се на деблу појављује у облику округлих израслина вел. често као буре.
ВИЛИНДАР, име којим се у нар. песмама често назива ман. Хиландар.
ВИЛИНО СИТО → краљевац
ВИЛИНСКИ КОЊИЦИ (Odonata), крупни инсекти из групе пракрилаца, узана тела, снажних и прозрачних крила и одличног лета; вел. грабљивице, које свој плен (инсекти) хватају у лету; живе поред вода, где им се налазе и ларве, такође грабљивице које плен хватају покретљивом и јако издуженом доњом усном; разне врсте живе по свим крајевима света; давно изумрле врсте биле веома вел. пораста. Познатије врсте; вретенце (Libellula), коњска смрт (Calopteryx) и др.
ВИЛИНСКИ КРУГОВИ. размештај плодоносних тела неких врста печурака у више или мање правилном кругу, чији пречник из год. у год. расте и може достићи 10 м; изазива га центрифугално растење и простирање гљивиног мицелијума у земљи, који наилази на ободу на н. изворе хране; у унутрашњости круга старији делови изумиру услед исцрпљења земљишта; ако њихова плодоносна тела остају под земљом, на површини се јављају в. к. бујно развијене тамнозелене траве; јављају се и на плодовима (крушкама, јабукама).
ВИЛИЦЕ, доња половина лица; скелет горње в. чине 2 кости, доње 1; → кости главе. Вилични зглоб, спој д. вилице с лубањом; између главице д. вилице и чашице (на лубањи) налази се → менискус, који дели зглоб на горњи и доњи. В. з. омогућава покрете вилице: нагоре, надоле, напред, на л. и на д. В. ножице (pedes maxillares), предње грудне ножице многих ракова нарочите грађе; стоје у служби усненог прибора. В. пипци, в. сежњаци, пар чланковитих израштаја на доњој вилици инсеката и др. зглавкара. В. шупљина (antrum Stighmori, sinus maxillaris), простор у кости г. вилице, разне величине и облика, испуњен ваздухом и везан малим отвором са носном дупљом; њено дно додирују, а често) и вире у њој корени вел. и малих кутњака; запаљења у носу и корени кварних зуба могу да изазову катар или емпијему в. ш., које се лечи испирањем кроз нос или операцијом.
ВИЛИЧАР (Dicranura vinula). вел. сив ноћни лептир; зелена гусеница живи на врби и тополи; на крају тела има 2 црвена кончаста израштаја.
ВИЛКИНС Хуберт (• 1888.), енгл. испитивач поларних обл.
ВИЛМИНГТОН 1) варош и пристаниште (107 000 ст.) на р. Делевару (С. Амер: инд. метала, кожа, ткст. 2) варош (32 000 ст.) и пристаниште у С. Каролини (САД); инд. (животне намирнице ткст., бродоградња), извоз памука.
ВИЛНО, град (120 000 ст.) на р. Вилији и седиште истоименог војводства у и. Пољ.; унив. кат. биск. и прав. епархија.
ВИЛОВИТИ ПОТОЦИ, торенти, мањи водени токови на план. странама, вел. пада и променљиве количине потицајне воде (→ бујице).
ВИЛОВИЋ Ђуро (• 1889.). приповедач и новинар: пише приповетке и романе из далм. и међумурског живота, који описује с љубављу и разумевањем; гл. дела: Међумурје (роман). Три сата и др.
ВИЛОВСКИ Стефановић Тодор (1854.-1920.), историчар син мајора Јована Ст. Виловског, јунака из 1848./49. год.; живео у Бечу, где је дуго водио гл. реч у срп. омладини; издавао лист Србадију (1875.) и Српску Зору (1876.-1881.), око које окупио најбоље наше писце; од 1881. прешао у службу Србије, као чиновник у Оделењу за штампу; дуго радио на веома опсежној ист. Београда и дао више добрих монографија, али није доспео да изради целину; занимљиве су и његове Успомене из бечког живота.
ВИЛОН Франсоа (Villon, око 1430.-1461.), највећи фрц. лиричар пре ренесансе; целог живота остао скитница, био затваран, осуђиван и прогањан; непосредан лирски темперамент; писао лакрдиске и сатиричне песме у којима понекад избија дирљиви израз патништва и покајања; гл. дела: Мали тестамент и Вел. тестамент (збирке).
ВИЛСОН 1) Вудро (Wilson, 1856.-1924.), амер. државник, проф. унив., гувернер Њу-Џерзеја (1910.) и претседник САД (1912.-1020.); у свет. рату најпре неутралан, па онда пришао Антанти; после поновног избора за претседника (1916.). објавио рат Нем. и Аустр. и решио својом помоћу свет. рат у корист Антанте; на конференцији за мир несебично се заузимао за што праведније решавање међунар. спорова; ударио темељ Друштву народа и много задужио Јел. непризнавањем лондонског уговора. Вилсонова линија, предлог В. (1919.) да се граница између Југосл. и Ит. повуче вододелницом Јулиских Алпа, средином Истре и током Раше до њеног утока у Кварнерски Зал.; Ријека је имала да буде аутономна у царинским границама Југосл., а Вис и Валона ит. В. теорија → влада де факто. В. 14 тачака начела за стварање свет. мира, изнесена у В. посланици амер. Конгресу (8./1. 1918.); њима су били предвиђени: 1) јавни уговори о миру без тајних споразума, 2) неограничена слобода мора у миру и у рату, 3) уклањање екон. препрека у међунар. трг., 4) ограничење наоружања, 5) правилно решавање колонијалних питања, 6) повлачење вој. централних сила из Рус, 7) обнова Белг., 8) ослобођење фрц. поседнутих крајева и повратак Алзаса и Лорене, 9) исправке ит. границе;, 10) давање аутономије народима у А.-У.. II) обнова Србије, Црне Горе и Рум., н излаз Србије на море, 12) самосталан развој народа у Тур., али и обезбеђивање самосталности тур. народа и слободне пловидбе кроз Дарданеле и Босфор, 13) осн. самосталне Пољ., са слободним излазом на море. 14) осн. Лиге народа. -- 2) Чарлс (• 1869.), енгл. физичар; истакао се радовима о атомском језгру и атмосферском ел.; конструисао комору којом омогућио фотографисање а-зракова у засићеној воденој пари, одн. њиховог трага у воденој пари, што дозвољава да се одреди њихов правац, дужина путање и продорност кроз препреке; важна за објективно посматрање погодака а-зракова у атомска језгра у циљу њиховог разбијања и трансмутације елемената.
ВИЛСОН МОНТ, план. у Калифорнији (С. Амер.), висока 1 731 м.
ВИЛФАН Јосип (• 1878.), политичар, вођ слов. мањина у Ит.
ВИЛХАР 1) Мирослав (1818.-1871.), слов. песник; несвршени правник. од 1848. одао се политици; певао лирске песме, сличне нар. попевкама, које су постале веома популарне; његове поз. игре немају већег књиж. значаја, али су радо приказиване. 2) Фран Серафин (1852.-1928.), проф. муз. и композитор; компоновао опере, оперете, мушке (142), мешовите (79) и соло-песме (41).
ВИЛХЕЛМ. Нем.: 1) В. I, пруски краљ, (1861.-1871.) и нем. цар (1871.-1888.): помаган Бизмарком водио 3 рата: дански (1864.) и аустр. (1866.), после чега заузео војводине Шлезвиг, Холштајн и Лауенбург, и фрц.-пруски (1870.-1871.). у којем отео Алзас и Лорену, извео уједињење Нем. и подигао је на степен Царевине. 2) В. II. нем. цар (1888.-1918.), повео Нем. путем империјализма, помагао Аустр. да изврши анексију Б. и X. и повео у савезу са њом свет. рат; после пораза абдицирао (9./11. 1918.) и пребегао у Хол. Холандија: 1) В. I, хол. и белг. краљ (1815).-1840.): изгубио Белг., која се побунила. и осн. засебну државу 1830 2) В. II, краљ 1840.-1819)) син претходног. 3) В. III, краљ (1849.-1890.), син претходног.
ВИЛХЕЛМИНА, хол. краљица (од 1890.), кћи Вилхелма III.
ВИЛХЕЛМСХАФЕН, варош (25 000 ст.), пристаниште и морско купалиште у Нем. у зал. Јаде (Сев. М.); инд. метала.
ВИЛХЕЛМСХЕЕ, замак (285 м надм. в.) код вароши Касела (Нем.).
ВИЛШТЕТЕР Рихард (Willstätter, • 1872.), нем. хемичар; бавио се биохем. биљака; одредио хем. конституцију многих биљних боја цвета и плода; подробно испитивао хлорофил биљака.
ВИЉЕМ 1) В. I и II, нем. цар → Вилхелм. 2) Освајач, нормандијски војвода и енгл. краљ (1066.-1087.); отео Енгл. од краља Харолда, који погинуо у бици код Хастингса; завео феудалство у Енгл.; рањен у борби са својим сином и од тога умро. 3) Тел → Тел. 4) Тирски → Гијом.
ВИЉУЈ. л. притока р. Лене (Сибир), дуга 2 100 км; пловна 1 350 км.
ВИМБЛЕДОН (Wimbledon), варош (61 000 ст.), предграђе Лондона. Вимбледонски тениски турнир, после Девисова купа најзначајније такмичење; одиграва се сваке год. у В. између најбољих тениских играча на свету; победник се сматра за незваничног свет. првака.
ВИМБЛЕЈ (Wembley), предграђе (16 000 ст.) Лондона.
ВИМЕ. жлездани орган који лучи млеко код стоке. Запаљење в., обољење в. код музара, некад преношљива заразна болест, најчешће код крава, затим код оваца, коза и крмача; последица инфекције која долази за време лактације кроз млечне канале или крвотоком; проузроковачи: стрептококе или тбк.; знаци: запаљиви оток 1 или више сиса, појава кврга, стварање апсцеса, млеко покварено, прогрушано или гнојаво; последица често потпуно и стално пресушење млека; лечење: дезинфекција в. убризгавањем у сису, масти, облози; лечење узрока.
ВИМИНАЛ, брдо у ст. Риму на којем је Диоклецијан подигао купатило (Диоклецијанове терме).
VIMINACIUM (пуно име: municipium Aelium V.), ст. рим. град на д. обали Дунава, код данашњег Костоца; имао вел. вој. и полит. значај; седиште I рим. легије, станица рим. речне флоте, ковница бакарног, сребрног, а можда и златног новца, на чијем се лицу налазио царев лик и натпис: Provincia Moesia Colonia Viminacium, а на наличју геније града који држи руке изнад бика (символ 7. Клаудијеве легије) или лава (символ 4. Флавијеве легије); заузео га и порушио Атила (441.), а обновио Јустинијан I (у 6. в.); пропао почетком 7. в., приликом продирања сл. на Балк.
ВИН (Wien) → Беч.
ВИН Вилхелм (1864.-1928.), нем. физичар; бавио се испитивањем каналских и рентгенових зракова; у оптици поставио важне зак.
ВИНАР, новац из сз. делова наше државе; у оптицају до 15. в.
ВИНАРСТВО, наука која објашњава појаве при дозревању грожђа, превирању шире, изградњи и дозревању вина; даје и теориска и практична упутства за брање грожђа, справљање, неговање и чување вина; заснива своја упутства на научним истраживањима и на дугогод. радовима у в. и подрумарству; у Југосл. њом се користи само ограничени број напредних винара; наш произвођач је слабо упућен у в., па се за наша вина укоренило углавном тачно мишљење да трпе од лошег винарења; услови за виногр. у нашој земљи веома су повољни, а вина су ипак слаба, те морају да се потроше већином у земљи; према статистици Мeт. пољопр. извоз вина у иностранство нагло опада док се површина под виноградима повећава.
ВИНАЦ, Вијенац, село у Босни на Врбасу, ј. од Јајца, са рушевинама средњев. града Виначца.
ВИНВОРД АЈЛАНДС (Winward Islands), острва: Св. Луција, Св. Винсент, Гренада (1 355 км², 180 000 ст.): припадају Енгл.
ВИНДЕЛБАНД Вилхелм (1848.-1915.), нем. филозоф, осн. тзв. баденске шк. неокантоваца; сматрао флз. за критичку науку о објективним (теориским, етичким и естетичким) вредностима и делио је на логику, етику и естетику; све науке делио на номотетске, које испитују опште зак., и идиографске, које описују поједине догађаје; гл. дела: Историја новије флз., Прелудији.
ВИНДЕЛИЦИЈА, обл. у ст. Герм., око јез. Кон станце.
ВИНДЗОР, варош (20 000 ст.) на р. Темзи у Енгл. Виндзорска палата. енгл. краљ. дворац, подигнут за владе Едуарда III на обали Темзе.
VINDICATIO, rеi v. (лат.), својинска тужба сопственика (виндиканта) ради повраћаја одузете ствари; тужилац мора доказати да је тражена ствар доиста његова својина: како је то тешко, доказивање се назива ђавољим (probatio diabolica); в. се може подићи противу сваког код кога се сопственикова ствар нађе или се налазила, па је отуђио или уништио. Виндицирати, полагати власничко право на неку ствар.
ВИНДИШГРЕЦ Алфред (1787.-1862.), кн. и аустр. војсковођ; угушио 1848. побуну у Прагу и Бечу, а ратовао и против Мађара.
VINDOBONA, рим. насеље код данашњег Веча.
ВИНЂА, план. у сев. Индији, између Хиндустана и Декана; просечна висина 600-800 м.
ВИНЕКЕН Густав (Wyneken, * 1875.), нем. шк. реформатор и филозоф; осн. слободне шк. заједнице; искључује породицу и друштво из васпитања; признаје омладини идеалност и спец. живот, тражи коедукацију и објективно васпитање у реду и раду човека за човечанство; тврди да је дух соц. и да тежи да постане општи; стога треба васпитати генија (Ничеова натчовека) и открити му све функције живота; осуђиван због свог мишљења о сексуалном животу и слободи омладине; гл. дела: Шк. и култура младости. Круг мисли слободне шк. заједнице. Ерос и др.
ВИНЕР НАЈШТАТ, Бечко Ново Место (Wiener Neustadt), инд. варош (37 000 ст.) у Аустр. близу Беча.
ВИНЕТА, средњев. трг. град Полапских Сл. на о. Волину у Балтичком М.
ВИНЕТКА ПЛАН, један од најбољих у савр. васпитању; тражи индивидуално и соц. васпитање; израђен у Винетки (САД); из Амер. пренет у Евр. и добро примењен; испитује се тестовима; наставу дели на 2 дела: неопходни минимум за сваког ученика (писање, читање, рачунање, матерњи јез., ист., геогр. и прир. науке) и разна вежбања по групама која не утичу на прелазак из разреда у разред (излети, ручни рад, књиж. и муз. васпитање, драмска извођења и дискусије).
ВИНИПЕГ (Winnipeg), гл. место (220 000 ст.) канадске пров. Манитобе (С. Амер.) на Црвеној Р.; трг за жито; веома развијено млинарство; унив. В. Језеро, у обл. Манитоби (Канада); 24 500 км²; највећа дубина 22 м; добива воду од Ред-Ривера, а отиче Нелсоном у Хадзоново М.
ВИНИПЕГОСИС, ,јез. у обл. Манитоби (Канада); 5 300 км²; највећа дубина 12 м.
ВИНИЦА, варошица (2 300 ст.) у Кочанском Пољу (Вардарска Бан.); трг за ориз, стоку и сточне производе.
ВИНИЧЕНКО Владимир (• 1880), популарни малорус. писац, реалист, под утицајем М. Горког; критикује буржоаско друштво; гл. дела: Поштен за себе, Белешке Мефиста с прћастим носем и др.
ВИНКЕЛМАН Јохан Јоахим (Winckelmann, 1717.-1768.), нем. археолог; проучавао ст. грч. ум. и осн. археологију.
ВИНКЕЛРИД Арнолд (Winkelried), швајц. нар. јунак; својим пожртвовањем одлучио битку код → Семпаха у корист Швајцараца (1386.).
ВИНКОВИЋ Бенко (1581.-1642.), фрањевац, загребачки биск. (од 1637.); у доколици се бавио и ист.; дела му без веће научне вредности.
ВИНКОВЦИ, град (13 266 ст.), среско место и важна раскрсница у слав. равници (Савска Бан.); инд. место: парни млинови, стругаре, циглане; име по црк. св. Винка, оправљеној по ослобођењу од Турака 1698. год.: гмн.
ВИНКУЛИРАЊЕ (лат.). везивање; одредба по којој неком хартијом од вредности или ул. књижицом може располагати само одређена личност. Винкулиране акције. за које је уговором или правилима а. д. предвиђено да се за њихов пренос на другог мора тражити одобрење управног одбора. Vinculum juris → веза правна.
ВИНЛАНД. појас земље у C. Амер. на који се искрцали Нормани са Гренланда 1000. г.