Свезнање А8

СВЕЗНАЊЕ

Ас-Ашчије

АС 1) As, хем. знак за елемент арсен. 2) ст. рим. бакарни новац, са сликом бога Јануса, 10 а. = 1 денар. 3) у муз. а спуштено за пола тона. 4) у ром. земљама првак у бициклистичком спорту; данас уобичајен назив за победника у спорту. 5) кец.

АСА, јудеј. краљ (994.-904. пре Хр.), победио Мадијанићане и Израиљевог краља Васу.

ASSAI (ит.), веома; у муз. ознака темпа или интерпретације.

АСАКИ Георге (1788.-1869.), рум. књиж. и нац. радник; писао песме, осн. 1. рум. штампарију и први часопис Румунска пчела (1829.); радио на унапређењу школства и поз. ум.

АСАМ, провинција (137 203 км², 8 мил. ст.) у сливу Брамапутре на СИ Индије. Има највећу количину ваздушних падавина на свету (Черапунџи, 12 м). Ориз, вариво, шећ. трска, чај, јута; на више места има угља, а и нафте. Гл. место Силонг (17 200 ст.).

АСАНАЦИЈА (нлат.), поправљање уређаја, постројења и земљишта неповољних за здравље.

АСАНДЕ → Нијам-Нијам.

АСАСИНИ (од ар. хашашин, тј. који узимају хашиш), мусл. секта; осн. је у Перс. Хасан Ибн Сабах крајем 11. в.

АСАФ, јевр. певач за цара Давида који му посвећује псалме 50., 73.-83.

АСБЈЕРНСОН Петер (1812.-1883.), норвешки писац, скупљач нар. бајки; својим радом на скупљању материјала из норвешке прошлости вршио јак утицај на своје савременике. Издао са Јергеном Му 2 збирке нар. бајки.

ASBÓTH → Ажбот.

АСЕБИЈА (грч.), непризнавање богова, безбожност.

АСЕЛИНО Шарл (Asselineau, 1821.-1874.), фрц. научник и књиж.; гл. дела: Ист. сонета, Библ. пакао.

АСЕМАНОВО ЕВАНЂЕЉЕ, стсл. глагољски споменик 10. в. из Буг.; пронашао га Асемани у 18. в.; чува се у ватиканској библт. у Риму.

АСЕН 1) А. I, буг. цар (1186.-1195.), са братом Петром дигао 1186. устанак у с. Буг. против Виз. у савезу са Србима, Куманима и крсташима, узео 1194. Софију, 1195. убио га бољарин Иванко. 2) А. II, буг. цар (1218.-1241.), син Калојанов, збацио самозванца Борила, проширио Буг. и заузео Једрене; склопио уговор са Дубровником. 3) А. III, буг. цар (1279.-1280.), виз. противкандидат Ивајлу, после кратке владавине побегао у Виз., одатле код татарског хана Ногаја. Асени, буг. династија, коју основао А. I, владала 1186.-1257.; њене споредне гране живеле после 1257. у Виз. као племићи. Име А. додавали свом имену доцнији владари из других родова.

АСЕНШЕН (Ascension), острво (88 км², 300 ст.) у Атланском Ок., измећу Ј. Амер. и ј. Афр.; припада В. Брит.

АСЕПСА (грч.), метод у мед. којим се спречава појава инфекције претходном спремом материјала, инструмената и прањем руку, тако да ниједан микроб не дође у додир с оперативном раном или којим другим радним пољем; а. се постиже стерилизацијом. Популаризовао је око 1890.-1895. фрц. хирург Терије.

АСЕР Тобија (1838.-1913.), адв. и проф.; најугледнији хол. правни писац 19. в.; бавио се нарочито међунар. приватним правом.

АСЕРИЈА, место код Бенковца (Книн) у рим. доба.

АСЕРТОРИЧАН (нлат.), у флз. исказ или суд, којим се просто тврди да нешто јесте или није, али се не укључује апсолутна нужност тога; супр. аподиктичан.

АСЕСОР (лат.), У неким државама судски чиновник који помаже судији, а по потреби учествује у пресуђењу (фрц. крив. пост. чл. 252. и др.).

АСИАГО, тврђава у с. Ит.; заузели је Аустријанци за време светског рата.

АСИГНАЦИЈА (фрц.-лат.), мандат, писмено којим се једном лицу (асигнату) налаже да одређену суму исплати трећем лицу (асигнатару) за рачун издавача (асигнанта). Нпр. код чека као писменог налога издавалац је асигнант, лице у чију се корист издаје асигнатар. Асигнати (новчанице) → асињати.

АСИЗ (лат.) 1) у 12. и 13. в. у Енгл. поротни суд; из Енгл. се распростро у Фрц. и неке др. државе. 2) суд еки прописи и зборници закона. Јерусалимски а. законик крсташа у Палестини.

АСИЗИ, варош (21 000 ст.) у Умбрији (Ит.); многе цркве и ман. (највећа и најлепша црк. св. Марије).

АСИМЕТРИЈА (грч.) несклад; отсуство симетрије. Асиметричан, без склада. А. организам или анаксон о., животиња биљака, или њихов орган без средишње тачке од које би тело могло бити подељено на симетричне делове. А. речне долине, планине, чије су стране различите по висини и нагибу.

АСИМИЛАЦИЈА (лат.), процес сједињавања 2 различна елемента, приликом чега се 1 преиначује према другом. Биолошка а., 1 од гл. фаза размене материја живих бића; сачињава скуп хем. синтетичких процеса чији крајњи резултат изградња живе супстанце; у ужем смислу процеси синтезе орг. материја из анорганских. Производи који постају а. зову се асимилати. Од примарног значаја а. угљеника (→ фотосинтеза, хемосинтеза), која се код зелених биљака састоји у образовању шећера и скроба из угљендиоксида и воде; за асимилате се везују знатне количине сунчане енергије; асимилати даље служе за образовање др. орг. материја (целулозе, масти, беланчевине и др.). За синтезу беланчевина биљке врше још а. азота (поглавито у облику соли нитрата), фосфора, сумпора, и др. Насупрот а. стоји процес дисимилације, разлагања рг. супстанце у простије до неорганских: угљендиоксида и воде, при чему се ослобађа енергија везана за а. Дисимилација се врши у свакој живој ћелији; тиме ћелије добивају потребну енергију за своје животне радње. Однос а. према дисимилацији (биотонус) различит: А:Д = 1, А:Д>1, А:Д<1; у првом случају постоји равнотежа, у другом а. претежнија и тада организам расте, у трећем д. претежнија и тада организам гладује. Гласовна а., изједначавање два суседна гласа, нпр. по звучности (изписати -- исписати), по начину образовања (разчистити -- рашчистити и др.). Гносеолошка а., нарочита теорија о научном сазнању, по којој наш разум у сазнавању предмета постаје сличан са њима. Психолошка а., процес сличавања нових претстава са старим које чине систем нашег сазнања, при чему нове претставе улазе у његов састав. Асимилационо ткиво, чија је једина или гл. функција а. угљеника. Асимиловати, изједначити, учинити сличним.

АСИМПТОТА (грч.), права којој се једна грана криве стално приближује, тако да међусобно отстојање тежи ка нули. Асимптотски увор, ушће речних и леденичних потока које је у истом нивоу са дном гл. долине (уворни ступањ).

АСИНДЕТ (грч.), невезаност, несавезаност; изостављање свеза између делова реченице; или између појединих реченица.

АСИНХРОНИ МОТОРИ (грч.-лат.), најважнији и највише распрострањени од свих ел. мотора. Раде само са наизменичном струјом и према врсти струје којом се напајају разликују се монофазни и трофазни м. Трофазни м. имају предности над монофазним, и они се несравњено више употребљавају. А. м. састоји се од непомичног статора и ротора који се може обртати у цилиндричној шупљини статора. Струје из мреже доводе се само у намотаје статора. Оне производе обртно магнетно поље које индукује струје у намотају ротора и услед дејства између роторских струја и обртног поља настаје моторни спрег који покреће мотор у смислу обртног поља. Како је брзина ових увек нешто мало мања од брзине обртног поља, названи су а.; називају се још и индукциони м., јер се у њихов ротор не доводи струја из мреже, него се она у њему њему ствара индукцијом. А. м. су јаког састава, сигурни у раду и сразмерно јевтини; пронашао их Србин Никола Тесла, 1887.

АСИЊАТИ, асигнати (фрц.), папирни новац који револуц. влада издала у Фрц. 1790.-1796., на основу народних добара, у укупном износу од 45,5 милијарди франака. Имали спочетка принудни курс, али услед прекомерног издавања (инфлације) изгубили најзад сваку вредност. Данас се а. назива иронично папирни новац уопште који се много издаје без реалне подлоге и нема више прометне вредности или му се таква будућност прориче.

АСИР, Јаковљев син, по коме названо једно јеврејско племе.

АСИР, емират (39 000 км², 750 000 ст.) у сз. делу Арабиског Пол., између Хеџаса и Јемена, дуж Црвеног М.; под протекторатом Неџда. Стан. Арапи. По оазама сточарство (овце, козе) и земљр. (жито, дура, воће, винова лоза). Извози: стоку, коже, жита, урме. Гл. место Абу Ариш, а пристаниште Мити. Асирија, у ст. в. снажна држава на Тигру, осн. у 19. в. пре Хр.; њени владари потчинили најпре Халдеју, па затим, из својих престоница (Асур, Калак, Нинива), одлазили на завојевања и пљачкашке походе по целој Предњој Аз., у којој рушили села и градове, убијали становништво и расељавали народе; у једно време њихову власт признавале цела Месопотамија, Сирија, Палестина и Ег., најзнатнији асирски владари били: Саргон II, који уништио Израиљско царство (722.) и Асархадон, који заузео Ег. (671.); крајем 7. в. пре Хр. на А. напали њени вазали: медски краљ Кијаксар и вавилонски намесник Набополасар, па Ниниву порушили, а државу поделили (606. пре Хр.). Асироидна раса → предњеазиска раса. Асирски језик, припада и.-семитској групи језика; сачуван у вавилонско-а. клинастим натписима. А.-вавилонска религија → вавилонска рел. А. уметност, чија се прва дела појављују на 3000 год. пре Хр., на врхунцу стварања била у 8. и 9. в. пре Хр., а гл. споменике оставила на пољу архт. и вајарства. Црк. архт. била у зависности од суседне вавилонске ум. Најоригиналније и најзначајније архт. споменике дали Асирци у својим утврђеним градовима (Хорсабад), који су имали занимљиве куле, градска платна и палате. У вајарству, статуе из области рел. и званичне ум. биле стилизоване и тежиле за монументалним ефектом; напротив, рељефи са претставама сцена из рата и лова, којима су украшавали палате, рађени реалистички и са вел. осећањем живота и покрета, тако да по њима Асирци долазе међу највеће анималисте и најдоследније реалисте у свету; од тих рељефа најчувенији: Рањена лавица и Лов на дивље коње. Асирци, ст. семићански народ који се око 2500 г. пре Хр. населио око г. тока р. Тигра.

АСИСТЕНЦИЈА (лат.), присуствовање, помагање. Асистент, помоћник унив. професора, најнижи чин унив. наставника; звање у држ. служби за лекаре у болницама, приправнике у музејима итд.; лекар који помаже хирургу при операцији.

АСИСТОЛИЈА (грч.), најтежи облик слабости срчаног мишића при миокардитису и манама срчаних залисака; срце није у стању да шаље артеријелну крв у довољној количини нити да прима венозну натраг. Последице: застој крви по целом телу, појава отока по телу, гомилање течности у телесним дупљама (хидроторакс, асцитес). Знаци: отоци, тешко дисање, сухи или влажан кашаљ, убрзани, мек, често неправилан пулс; срце проширено, крвни притисак опада, вратне жиле набрекну, усне, нос, прсти хладни и помодрели (цијаноза).

АСИУТ, варош (57 000 ст.) у Ег. на Нилу.

АСИШКИ Фрања (1182.-1226.), оснивач фрањевачког реда и кат. светац. Још у својој 26 год. одрекао се свих земаљских добара и постао пустињак. Год. 1210. папа потврдио његов ред Мале браће, а ускоро и ред Сиромашних девица св. Кларе (Кларисе). Гл особине св. Ф. благост, милосрђе и неограничена љубав према сваком живом бићу огледају се и у његовим књиж. делима (похвале, параболе, побожне песме и др.).

АСКАЛОН, пристаниште у ст. Палестини, једно од најглавнијих филистејских утврђења.

АСКАНИЈЕ, по грч.-рим. митол. син Енејин и Креузин; осн. Албу Лонгу.

АСКАРИДЕ (Ascaridae), група ваљкастих глиста чији претставници живе паразитски у цреву кичмењака, особито сисара, па и човека (дечје глисте); могу понекад изазвати и мале ранице на слузокожи црева и на тај начин отворити пут озбиљнијим инфекцијама кроз органе за варење; одрасле носе јаја која доспевају са изметом напоље, те их поједу друге животиње и тако се заразе; код одраслих животиња не изазивају вел. поремећења у здрављу, али понекад, нарочито код младих, могу изазвати јака обољења. Аскаридиоза, аскаријазис, болест коју изазивају а. Знаци: мршавост, колика, мишићни грчеви, епилептиформни наступи, анемија. Микроскопским прегледом балеге поставља се тачна дијагноза болести. Лечење доста лако: давање лекова против унутарњих паразита: сантонина, итд. Увек код лечења треба и простирку уништити да би се избегло поновно заражавање јајима, која се у њој налазе.

АСКВИТ Херберт X. (Asquit, 1852.-1928.), енгл. државник, вођ либералне странке.

АСКЕЗА, аскетизам (грч.), намерно ускраћивање задовољења својих нагонских потреба, да би се душа ослободила и могла посветити вишим, духовним, обично рел. позивима. По Шопенхауеру а. етички идеал живота. Аскетика, учење о а.

АСКЕР, тур. војник сталног кадра, обучаван спец. за потерна одељ. У нашим нар. песмама значи и стражар.

АСКЛЕПИЈАД (134.-96. пре Хр.), грч. лекар; живео у Риму где осн. лекарску школу.

АСКЛЕПИЈЕ, грч. бог → Ескулап.

АСКОМИЦЕТЕ, група виших гљива; одликују се нарочитом врстом спорангија, у којима постаје обично по 8 спора (аскоспора). Сем аскоспорама извесне а. размножавају се и конидијама. Многе а. опасни паразити на биљкама и животињама, али има и а. добрих за јело (нпр. смрчак, трифле) и од вел. значаја за инд. алкохола (пиварски, вински квасци), за мешање теста (квасци), фабрикацију сирева (ту поред неких врста а. учествују и неке бактерије).

АСМАРА, град у унутрашњости ит. колоније Еритреје у Афр., од 1910. њен гл. град (13 500 ст.); на жел. прузи Масауа-Агордат.

АСМОДАЈ, зли дух раскоши и блуда у јевр. предању.

АСНИК Адам (1838.-1897.), пољ. песник љубавних, описних и рефлексивних песама; од нарочите вредности циклус рефлексивних сонета Над дубинама.

АСОМАТИЧАН (грч.), бестелесан, нематеријалан.

АСОЦИЈАЛАН (нлат.), недруштвен; ко се не интересује за опште ствари; ко је равнодушан према друштвеним потребама, супр. → социјалан.

АСОЦИЈАЦИЈА (лат.), удруживање. 1) у псих. зак. по којима се претставе узајамно изазивају у свести; још Платон и Аристотел поставили за њу 4 зак.: по сличности, по додиру (континуитету), у простору и времену, по узрочности и супротности; њеним зак. придавали вел. значај енгл. филозофи и психолози, због чега се енгл. флз. 18. в. назива асоцијанистичком; данашња псих. утврдила да њен зак. није довољан за објашњење душевног живота. 2) у бот. основна јединица биљних заједница: скуп одређених биљних врста који насељава одређени део животног простора с униформним животним условима и који има одређену физиогномију (нпр. борова, храстова, букова шума, план. пашњак, ливада, тресава); биљни покривач једне обл. састоји се од мозаика више или мање јасно ограничених биљних а.; изглед једне а. зависи од биљних врста које је чине, од њихова распореда, густине, честоће и сталности распореда јединки сваке врсте понаособ, затим од облика и начина живота појединих врста. Једна биљна а. постаје и развија се, и у току развића пролази кроз одређене ступњеве (сукцесија). У суштини биљне а. чине заједно са животињским насељем одговарајућег дела животног простора животне заједнице (→ биоценозе). 3) у зоол. се а. каткад означава скуп животиња истих или различитих врста састављен од 2 или више јединки везаних међу собом различитим односима зависности (→ биљне социол. јединице). Асоцијативан, што се додаје, здружује с нечим, надовезује за нешто. А. закон код сабирања и множења: (а + b) + с = а + (b + с) = а + b + с; (аb) с = а (bс) = аbс, по којем се код ових рачунских радњи бројеви могу произвољно груписати тј. асоцирати. Асоцијациони индивидуум → биљне социол. јединице. А. (условљени) рефлекс, изазивање једне рефлексне радње дражењем дотичног органа помоћу 1 инадекватне дражи. Та се способност развија путем навике, која се учвршћује на тај начин што се дотични орган надражује једновремено с адекватном и инадекватном дражи, тако да се доцније рефлексна радња изазива само под утицајем инадекватне дражи. А. р. игра велику улогу у дресирању животиња.

АСОШИТЕД ПРЕС (Associated Press), амер. обавештајна агенција, осн. у Њујорку 1900.; организована као друштво на задружној бази.

АСПАЗИЈА, грч. хетера из 5. в. пре Хр., пријатељица Периклова; веома лепа и умна; око ње се скупљао цвет атинског друштва. Имала вел. утицај на Перикла, због чега навукла непријатељство многих.

АСПАРАГИН, амид аспарагинске киселине, C₄ H₅ N₂ O₃; у биљкама нарочито у клицама (шпаргли, кромпиру и др.); у мед. се употребљава као диуретично средство.

АСПАРАГУС (фам. Liliaceae), дуговечне зељасте биљке или полушибље, често са пузајућим гранама; подземно стабло у облику кртола, лишће промењено у љуспе, у пазуху љуспа игличасте гране (филокладије) и ситно бело цвеће; плод крупна бобица. Више украсних врста: A. plumosus, A. scandens из Афр.

АСПАРУХ, Исперих, буг. хан (640.-700.), превео Бугаре на д. обалу Дунава (679.) и учврстио буг. власт између Дунава и Балкана, где покорио неколика сл. племена.

АСПЕКТ (лат.). изглед, становиште, вид.

АСПЕРГИЛОЗА (лат.), болест слична тбк., најчешће у плућима; изазивају нарочите гљивице (Aspergillus fumigatus); лечи се: калијум-јодатима, рибљим зејтином и бављењем на чистом ваздуху.

АСПЕРМИЈА (грч.), недостатак м. семена; ако га и има, немогућност да се ејакулацијом избаци.

АСПЕРН и ЕСЛИНГ, места у Аустр., си. од Беча, на л. обали Дунава, код којих вођена (21. и 22./5. 1809.) 1 од најкрвавијих битака измећу Аустр. и Фрц. у доба Наполеонових ратова; у њој Аустријанци спречили Наполеона да пређе Дунав.

АСПЕРСИЈА (лат.), шкропљење благословљеном водом код ркат. Асперсоријум, суд са благословљеном водом за шкропљење.

АСПИДА (грч.), змија отровница, љутица; зла жена, нарочито која је отровна, погана језика.

АСПИДИЈУМ (Aspidium, фам. Polypodiaceae), дуговечна папрат, пузећа стабла и проста или сложена пераста листа; има око 600 врста, већином козмополитских, навала (A. filix mas.) сложено пераста листа, висока преко 1 м; расте у шумама, шибљацима; козмополит (A. lonchitis), козмополитска оштра папрат, висока до 1 м, зимзелена, кожаста, тројно пераста листа; расте у план. шумама, клисурама; садржи деривате флороглуцина: филицин и филимарон, затим много уља; још у ст. в. људи знали да то средство истерује пантљичару; раније се у ту сврху обично узимао истуцани корен, а данас се преписује или етерски екстракт или само филимарон; при употреби тачно се држати лекарских прописа, јер ово средство јак отров који може изазвати слепило и смрт; ако се после 1. узимања не успе истеривање пантљичаре, по 2. пут се не сме узимати док не протекну 2-3 недеље.

АСПИДИСТРА (Plectogyne elatior, фам. Liliaceae), украсна биљка, широког, тамнозеленог око 70 см дугог лишћа, гаји се по собама; пореклом из Индокине и Јапана.

АСПИК (фрц.), хладетина, пиктије, киселасте, с пилетином, рибом и разним зачинима.

АСПИРАТОР (лат.), апарат, на начелу вентилатора; усисава ваздух код термометара, при прецизном мерењу тмпт. ваздуха. Аспирациони психометар, инструмент за прецизно мерење влаге у ваздуху: → психометар спојен с аспиратором.

АСПИРАЦИЈА (лат.), тежња, стремљење; у лингв. изговарање гласова праћено приметним дахом, хаком. Аспирант, који жели или чека да добије неку службу.

АСПИРИН, фабр. име за ацетило-салицилну киселину: бео, кристаласт прашак, у води се тешко раствара; смањује повишену тмпт. код разних болести и знатно ублажава болове. Нарочито се употребљава код реуматизма, често и код главобоље и болова разне врсте, као и код назеба. Не треба да га узимају болесници са запаљењем бубрега.

АСПРА (грч.), име разног сребрног евр. и источњачког новца у ср. в.; у срп. држ. вероватно полудинари.

АСПРО, Аспропотамос, р. у Грч.; извире са Пинда, тече на Ј и улива се у Јонско М. с. од улаза у Патраски Зал.

АСТАРТА, Астарот, Иштар, у ст. в. једна од најпоштованијих богиња семитских народа целог Пр. И (Сирије, Палестине, Месопотамије, М. Аз.); богиња љубави, плодности, рађања, весеља, рата и лова. Њен култ са ритуалном проституцијом (због тајне рађања) био веома омиљен.

АСТАТИЧКИ МАГНЕТИ: да би се избегао утицај земног магнетизма на м. код ел. инструмената (галванометра), уместо једне узимају се 2 магн. игле намештене паралелно па једној осовини, тако да им се супротноимени полови налазе 1 изнад другог.

АСТЕНИЈА (грч.) 1) опадање опште снаге, последица смањења многих функција, нарочито у току или после тешких болести. 2) смањење рада једног органа (срчана а.). Астеничан, слаб, без снаге. Астеничар, конституциони тип уских груди, танких и дугих екстремитета, висока раста, а карактера критична, суха, наклоњена апстракцијама и фанатизму.

АСТЕРАБАД, гл. место (20 000 ст.) пров. А. у Перс; трг. вуне и житарица.

АСТЕРОИД→ планетоид.

АСТИ, варош (40 000 ст.) у Ит., позната са добрих винограда и вина која носе њено име.

АСТИВОС, ант. име Штипа, а можда и Брегалнице.

АСТИГМАТИЗАМ (грч.) 1) врста сферне аберације код свих објеката сем анастигмата: ликови се оштро оцртавају у средини, а на крајевима су деформисани, круг се оцртава као елипса, квадрат као ромб итд., паралелне, усправне и водоравне линије оштре у средини слике, на крајевима већ развучене. 2) немогућност оштрог вида код човека услед неправилног преламања зракова кроз рожњачу и сочиво; последица у неправилности кривине рожњаче и сочива. Поправља се астигматичним стаклима (наочаре).

АСТИЈАГ, последњи медиски краљ (584.-558. пре Хр.); његова кћи Мандана била удата за перс. краља Камбиза I и са њим имала сина Кира, који збацио А. са престола.

АСТИЈАНАКС, син Хектора и Андромахе; Тројанци га бацили са тројанских зидова.

АСТМА (грч.), сипња, напади јаког заптива, гушења; долазе изненада, обично ноћу, услед стезања (грча) малих мишића бронхија. Узроци веома различити, најчешће постоји преосетљивост (→ алергија) на извесне материје: храну, мирисе, прашине; некипут узрок у поремећају јетре, нервног система, неких носних промена, глиста и др. Болесник се гуши, нема ваздуха, уплашен је; у грудима му свира; напад обично пред зору сам попушта да се понови после неког времена. А. цигарете, фабр. лек, садржи folia stramonii са шалитром. Пуше се код напада а.

АСТРАГАЛ (грч.) 1) у бот. биљка (Astragalus, фам. Papilionaceae); око 1600 врста; разнобојна; цвета у С. Амер., Аз. и Евр., нарочито по аз. и рус. степама; семенка тзв. шпанског а. служи као сурогат каве, познат под именом шведске каве; неке врсте дају гуму (трагонт). 2) у архт. ант. орнамент, бојен или пластичан, у виду низа зрна разног облика, употребљаван као символ спајања појединих архт. делова. (На сл.: A-A а.).

АСТРАЛНИ (лат.), звездани. А. духови, бића која, по веровању астролога, као духови звезда имају утицаја на наш свет који је испод Месеца. А. култ, рел. обожавање звезда. А. митологија, учење и веровање по којем се божја воља и судбина може сазнати из констелације (узајамног положаја) звезда. А. тело, по астролозима и антропозофима, т. састављено од фине материје, које, у обичним приликама невидљиво, као двојник стално прати наше тело за време овоземаљског живота и као духовна снага њим управља, после смрти се одваја од њега и наставља свој самостални живот.

АСТРАХАН 1) гл. град истоимене обл. на Ј Рус. (209 000 ст.), на једном о. Волгине делте (на с. обали Касписког Ј.), чеона жел. станица, пристаниште, трг. место. 2) јагњеће крзно, коврчаве и таласасте длаке; може да се боји; највише се цени прир. црни а., од кожа неојагњене јагњади бухарских оваца које се кољу пре јагњења. 3) све тканине сличне плишу, које по изгледу личе на јагњеће крзно. Астрахански ханат, татарска држава у Рус., постала распадом Златне хорде 1840.; заузели је Руси 1557.

АСТРЕЈА, по грч. митол. кћи Зевса и Темиде, богиња правде; живела међу људима у златно доба.

АСТРИНГЕНЦИЈА (лат.), лекови који утичу на локално скупљање ткива, крвних судова, понекад и на смањење секреције.

АСТРОГРАФ (грч.), дурбин за фотогр. снимање небеских тела.

АСТРОЛАБ (грч.) 1) астр. инструмент, састављен из више градуисаних кругова; употребљаван за одређивање положаја звезда (→ сл.). 2) зал. на С Н. Гвинеје.

АСТРОЛОГИЈА (грч.), веровање, настало у вези са развитком астр., да небеска тела одређују људску судбину и догађаје на Земљи и да се, посматрањем њихова положаја у часу рођења или иначе, може унапред знати нечија судбина и предвиђати догађаји (→ хороскоп). Отаџбина а. Вавилон и ст. Ег., одакле се још у ст. в. далеко раширила, нарочито по рим. царству. У Евр. било астролога у ср. и новом в. И данас на цени код народа на И; оживела и у Евр. после свет. рата. Астрол. веровања веома раширена и у нашем народу (нпр. да помрачења претсказују крупне ист. догађаје).

АСТРОНОМИЈА (грч.), наука о појавама на привидном небеском своду, природи, положају и кретању небеских тела. Данас се дели на: сферну а., која се бави методима за одређивање положаја неб. тела на привидном неб. своду и њихових промена услед привидног дневног и годишњег кретања свода, у циљу одређивања тачног времена и положаја на земљиној површини; практичну а., која се бави методима посматрања, теоријом и усавршавањем астр. инструмената; теориску а., која изучава зак. кретања планета, комета и сателита и усавршава методе за одређивање њихових што тачнијих положаја у простору; небеску механику, која изучава међусобно дејство тела Сунчева система, разрађује и усавршава методе за одређивање промена у кретању тих тела услед њихова узајамна дејства; астрофизику, која, испитујући зраке светлости небеских тела, изучава њихово физ. стање и развитак; стеларну а., која се бави изучавањем особина звезда као јединака звезданих система. Астрономске даљине → паралакса и парсек. А. инструменти, справе којима се посматрају кретања небеских тела и испитује њихова природа.

АСТУРИЈА, Овиједо, пров. на с. атланском прим. Шп.; план. предео; има гвожђа и угља; стан. се баве земљр. и сточарством. Гл. град Овиједо.

АСУАН, варош у Г. Ег., на Нилу, на 1. катаракту (16 000 ст.); због прир. лепота (стеновита о. у катаракту) и због огромне -- 2 км дугачке а 47 м високе -- бране на Нилу, А. посећују многи туристи.

ASSUMPTIO (лат.) → Успење богородице. Асумпционисти, конгрегација ркат. црк., осн. 1840. у Ниму; врше пропаганду на И, путем штампе (лист Echo d'Orient); име по а. Иселили се из Фр. 1900.

АСУНСИОН, гл. и унив. место (124 000 ст.), важно тржиште и речно пристаниште држ. Парагваја (Ј. Амер.).

АСУР 1) Нојев унук, Симов син, праотац Асираца и осн. Ниниве. 2) Ашур. гл. асирски бог, творац и господар света, год. доба (с 4 ока и 4 уха).

АСУРА (тур.), рогожина, стура. Асурџија --> рогожар.

АСУРБАНИПАЛ, асирски краљ (667.-626. пре Хр.), ратовао с Ег., Еламом и Халдејом.

АСФАЛТ (грч.: земна смола), мркоцрна маса, састављена од виших угљоводоника, крта кад је хладна, мека и пластична кад се загреје; у води и алкохолу се не раствара, у бензолу и терпентинском уљу потпуно; запаљена гори веома чађавим пламеном. Постаје оксидацијом нафте. У Евр. се добива из асф. камена (смеша а. и кречњака). Употребљава се за асфалтовање улица и путева разливањем отопљена а. и помешана са песком, цементом и нетуцаним каменом. Најважнија налазишта а. у Сирији и на о. Тринидаду. Има га у Фрц. (Алзас), Швајц., Нем., Ит. итд. У Југосл. на више места у Приморској. Зетској и Вардарсвој Бан. Асф. лежаји у Паклини код Вргорца најпознатији и експлоатишу се већ преко 150 г. Паклински а. веома добар: има у себи 31, местимице и 33% битумена и не треба га млети, јер је микроскопичан и од чистог вапненца, али рудокоп лежи незгодно, те се експлоатација није могла да развије у већем степену. Јел. продукција а. веома скромна. Асфалтни лакови, раствори а. у бензолу или бензину, служе за премазивање гвоздених предмета.

АСФИКСИЈА (грч.), скуп поремећаја који проистичу престанком или недовољном разменом гасова у плућима услед мех. сметње (топљење, дављење, стезање грудног коша и др.); сва стања у којима оксидисање крви спречено (нпр. код тровања гасовима). А. новорођенчета, обамрлост детета у току порађања, услед прераног прекида крвотока између детета и мајке и немогућности самосталног дисања: модра а., лакша, модрило коже, пулс јак, дисање се лако изазива; бледа а., тежак облик, бледило коже, пулс веома слаб, тело хладно; покушати избавити дете вештачким дисањем.

АСХАБАД, Ашабад (раније Полторацк). гл. место (52 000 ст.) у Туркменистану (Аз.); жива трг. с Ираном (Перс).

АСЦЕНДЕНТАН (лат.), узлазни. А. линија, узлазна, усходећа линија. А. токови, водени т., који се под утицајем хидростатичког притиска пењу, теку супротно утицају земљине теже. Чести у подземљу карста, нарочито у пећинама. Асценденти, преци.

АСЦИДИЈЕ, група → плашташа већег пораста и кесастог изгледа; живе утврђени за подлогу.

АСЦИТЕС (грч.), скулљање течности у трбушној дупљи; течност бистра, жућкаста, садржи ендотолијалне ћелије и леукоците, може бити и хеморагична. Узроци различити: обољење јетре, срца, бубрега, трбушне марамице и др. Трбух отечен, трбушни зид затегнут, напет; то изазива болове у трбуху и тешкоће при дисању и кретању.

АТАБАСКА, р. зап. Канаде, 900 км дуга, пловна; улива се у А. Језеро (7 500 км²).

АТАВИЗАМ (лат.), наслеђе, понављање телесних и душевних особина или мана које су имали ранији, даљи преци (а код познијих биле се изгубиле).

АТАК (ит.), ст. назив за напад који врши у рату надмоћнија страна. Значи и јуриш: напад са мањег отстојања (50-300 м) као последња фаза напада. Може бити дневни и ноћни; ноћни опаснији али, ако успе, кориснији.

АТАКАМА 1) бескишна пустиња на С Чиле (Ј. Амер.), на надм. висини 3 000-4 000 м, богата сланим језерима, шалитром и рудницима бакра, сребра и цинка. 2) провинција (79 531 км², 64 000 ст.) у с. делу Чиле; гл. место Копиано.

АТАКСИЈА (грч.), поремећај координација покрета који онемогућује болеснику нпр. да дохвати један предмет најкраћим путем, већ га присиљава да при том употреби сувишну снагу и мишиће који му не служе за намеравани покрет.

АТАЛ 1) А. I, пергамски краљ (241.-197. пре Хр.), осн. чувену пергамску библт. и ратовао са макед. краљем Филипом V. 2) А. III, пергамски краљ (138.-132. пре Хр.), завештао своју државу Римљанима.

АТАЛАНТА, кћи скироског краља; објавила да ће се удати за онога ко је победи у трчању, али претицала све просиоце и убијала их; Хипомен је победио, захваљујући јабукама које је добио од Афродите, јер их успут намерно испуштао, а девојка застајала и дизала их.

АТАЛИЈА 1) јудејска краљица из 9. в. пре Хр., чувена са своје свирепости; на престо се попела после смрти свога сина Охозија, чије је све потомке погубила, изузев Јоаса; нашла смрт у побуни народа који је вратио престо законитом наследнику. 2) Расинова трагедија у 5 чинова, у стиховима; написана за ученике Сен-Сира (1702.).

АТАМАН (нем. од Hauptmann), заповедник код донских и запорошких козака; → хетман.

АТАМАС, митол. краљ Орхомене; гоњен гневом своје жене, бог. Нефеле, коју је преварио с Ином, полудео, убио сина Леарка и видео погибију Ине и другог сина Меликерта; прогнан из краљевине.

АТАНАСИЈА (грч.) бесмртност.

АТАНАСИЈЕ св. (296.-373.), александриски патријарх и црк. отац; одлучно устао противу аријевства; духовни вођ 1. васељен. сабора (325.) и творац Символа вере; гл. заступник учења о једнакости бога сина са богом оцем.

АТАНАСОВ 1) Георги (1881.-1931.), буг. композитор, диригент софиске опере: многоструке муз. делатпости; дао опере: Борислав, Гергана, Златното момиче, Напуштена воденица, Цвета, Косара. Алцек. 2) Никола (• 1886.), проф. Муз. акад. у Софији; компоновао прве буг. симфоније, увертире, сонате, хорске песме.

АТАНАЦКОВИЋ 1) Богобој (1826.-1858.), књиж.. песник и приповедач; присталица Вукових реформи; активан учесник у нар. покрету 1848., због чега морао да иде из А.-У.; гл. дела: Дарак Српкињи. Буњевка, Два идола. 2) Платон (1788.-1867.), еп. бачки, истакнут полит. радник, добротвор нар. просвете; противник Вукова правописа; писац уџбеника из веронауке, срп. и нем. језика, мат. и нед.; написао и превео вел. број књиж. радова махом ст. правописом. (На сл.: А. Богобој.)

АТАНИЗАМ (грч.), веровање у бесмртност.

АТАПАСКИ, Дене, већа група индијанских племена у сз. делу С. Амер. (Аљаска и Канада), веома се ширили: нека племена продрла до у Мексико: гл. занимање лов.

АТАР Феридудин (1119.-1230.), перс. мистички песник.

АТАРАКСИЈА (грч.), непоколебљивост, душевни мир.

АТАТУРК → Кемал.

АТАШЕ (фрц.), чиновник посланства или конзулата постављен да обавља одређену врсту посла или да прати развој одређеног питања; може бити: трг., фин., вој., за штампу итд.

АТБАРА (ар.: Бахр ел Асвад), д. притока Нила;. извире у Етиопији и тече кроз Етиопију и Англоег. Судан; највеће водостање у јулу и авг.; на ушћу у Нил варош А., важна жел. раскрсница у Англоег. Судану.

АТЕБРИН, хлороводична со алкил-амино-акридина; жут прашак; делује слично кинину; употребљава ое код маларије.

АТЕИЗАМ (грч.), безбожност, одрицање постојања бога и вере у њега. Атеист, безбожник, човек који не верује у бога. Код нас га изједначују са лицем које не припада ни једној признатој вероисповести. За та лица постоји код нас у праву незгода, јер сем у Војводини (обавезни грађански брак), Слов. и Далм. (грађ. брак по нужди) таква лица не могу склопити брак, који је свуда верски.

АТЕЛАНА 1) старорим. шаљиви поз. комад. 2) примат. позориште шп. комедијаната у 16. в.

АТЕЛЕКТАЗА ПЛУЋА (грч.), стање у којем су алвеоле стиснуте и без ваздуха; долази као последица запушења плућних душница (са накнадном резорпцијом ваздуха), или услед присуства течности (ексудата или трансудата) или ваздуха у грудној дупљи који притискује и потискује плућно ткиво; режањ или крило ателектатичног плућа је смањено; оно не дише, а крвоток и лимфоток ослабљени.

АТЕЉЕ (фрц.), радионица, нарочито ум., нпр. сликарски, фотографски а.

А ТЕМРО (ит.), у исто време, одмах; у муз. озн.: враћање на ранији. почетни темпо; скр. А. т.

АТЕНЕЈ, грч. писац из 3. в.; оставио драгоцено дело Банкет софиста.

АТЕНЕУМ, завод у ст. Риму за неговање песништва и беседништва; данас често име часописа, књиж., научних и ум. клубова (у Лондону, Прагу и др.), акад., гмн., библт. итд.

АТЕНТАТ (лат.), убиство или покушај убиства владара или неке истакнуте личности.

АТЕРБОМ Пер (1790.-1855.), швед. песник романт. школе и књиж. историчар; осн. друштва Аурора и вођ фосфориста; објавио књ. песама Цвеће и драмске бајке: Плава птица и Острво блаженства. којима је стекао име вел. лиричара; књиж. студијама: Шведски визионари и песници истакао се као претеча књиж. критике у Швед.

ATHERINA (грч.), морска риба, → гавун.

АТЕРИРАЊЕ (фрц.), спуштање летилица. Атерисаж → слет.

АТЕРОМ (грч.), ретенциона → циста лојних жлезда коже; садржи белу, кашасту масу. Атероматоза крвних судова, обољење крвних судова, нарочито аорте и њених већих огранака, изражено уздигнутим плочицама, бледожућкасте боје. веће и мање површине на унутарњој страни суда, испуњене масном и кашастом масом; кад се плочице отворе, њихова садржина се излива у крвоток, а остаје гризлица, на чијим се ивицама накнадно исталожи креч; под утицајем наглог повећања крвног притиска, атероматозни суд може да прсне, услед чега настаје крварење, понекад смртно.

АТЕСТ, атестација (лат.), сведочанство, сведочење,

АТИК 1) Тит Помпоније (100.-32. пре Хр.), Цицеронов пријатељ, утицајан политичар у Риму. 2) учитељ Марка Аурелија.

АТИКА 1) обл. у и. Грч., на Атичком Пол., ј. од обл. Беотије; простране равнице добро насељене и обрађене: маслињаци и виногради. Гл. места: Атина (гл. град државе) и њено пристаниште Пиреј. 2) у архт. последњи низак спрат под кровом; зид изнад венца грађевине који служи да издигне зграду или да заклони кров.

АТИЛА, Бич божји, вођ Хуна; средином 5. в. нападао и пљачкао земље и. и з. римског царства; у походу на Галију потучен на Каталаунским Пољима; умро 453., после чега се хунска држава распала.

АТИНА 1) престоница и полит., култ. и просв. средиште нове Грч.; осн. око 1500. пре Хр., истакла се у 5.-6. в. као највеће култ. средиште у ст. Грч. и колевка драмске ум.; састојала се из 2 дела: доњег и горњег града, Акропоља, који је био украшен најлепшим грађевинама: Пропилеји, Партенон, Ерехтеј итд.; имала 3 пристаништа: Пиреј, Муникију и Фалерон, са којима била спојена дугим зидовима; развила трг. и инд., нарочито керамику; после пелопонеских ратова изгубила војничку моћ, али сачувала свој култ. значај чак и после потпадања под рим. власт; опала много у ср. в. и за тур. владавине; а напредовала после 1833., кад је изабрана за престоницу ослобођене Грч.; данас 453 000 ст. 2) → Палада Атина. Атинска синтагма, опште призната и у прав. црк. примљена најбоља збирка црк. правних извора и канона; саставили Грци Ралис и Потлис 1859.

АТИПИЧАН (грч.), који не изражава јасно специфичне одлике свога типа или отступа од свога типа.

АТИС, малоазиско божанство, фригиски пастир, љубавник вел. мајке богова Кибеле (Рее); кад јој постао неверан и хтео да се ожени краљевом ћерком из Песина, она ступила о свадби међу госте и испунила их таким страхом и душевном пометњом да се сви разбегли, а А. се убио; у његову славу заведен празник оплакивања у време пролећне равнодневице; култ пренесен у Грч., → Адонис.

АТИЦИЗАМ, покрет у ант. беседништву у 2. в. пре Хр. против азијанизма; атицисти се угледали на чист и класичан стил атичких писаца из 5. и 4. в. пре Хр. Атичка со, духовит начин изражавања, својствен ст. Атињанима.

АТИЧКО ПОЛУОСТРВО, у и. Грч., између о. Евбеје и Пелопонеза. На њему 3 обл.: Фокида, Беотија и Атика.

АТЛАНСКИ ОКЕАН, Атлантик, део свет. мора између Евр. и Афр. на И и С. и Ј. Амер. на 3. На С се везује за С. Ледено (поларно) М.; на Ј за Ј. Поларно М., Индиски и Тихи Ок.; издужен у правцу С-Ј; захвата површину од 106 мил. км² (1/5 земљ. површ.); ср. дубина око 3 300 м, највећа 8 341 м. У подневачком правцу пружа се средином подморски бедем, на којем су вулканска острва (Азорска, Асунсион, Тристан де Куња); сличан попречан бедем на С одваја А.О. од С. Леденог М. Од вел. значаја је Голфска струја. Између ње и сев. полутарске повратне струје налази се веома мирно Саргасово Море. А. О. има вел. значај за климу з. Евр. и за везу између Евр., одн. Афр., и Амер. На њему веома развијен риболов.

АТЛАНТ (грч.), човечја фигура која подупире или носи поједине архт. делове на грађевини

АТЛАНТА, гл. град (350 000 ст.) Џорџије (САД) и важно извозно место за памук и дуван са лепо развијеном инд., нарочито металуршком; висока тхн. шк. и вел. библт.

АТЛАНТИДА, о. за које су ант. народи причали да је постојало на З од Гибралтара и да је пропало приликом земљотреса. Атлантиде, кћери Атласове, претворене у звезде; познате и под именом Плејаде.

АТЛАНТИК СИТИ, варош (55 000 ст.) и јез. купалиште у с.-амер. држави Њу Џерсеју.

АТЛАНТОМЕДИТЕРАНСКА РАСА, расни тип у Евр., настао вероватно мешањем; висока раста, субдолихокефалан, смеђе комплексије.

АТЛАНТОСАУРУС (фам. Dinosauria), род џиновских фосилних рептилија (гуштера), 15 м и више дуг, познат по остацима из наслага с.-амер. јуре.

АТЛАС 1) веначке план. у сз. Афр., по грађи и облицима веома сличне Алпима; у Ср. и Високом А. план. венци прелазе висине од 4000 м; на Високом А. трагови од ледника. Цела обл. А. припада зони медитеранске климе. У прим. крајевима, особито у Алжиру, развијена земљр. са наводњавањем; у унутрашњости гл. занимање сточарство; вел, привр. значај имају трава халфа и плута. Већину стан. у а. обл. чине Бербери. 2) Зевсов син, краљ Мавританије; Персеј га скаменио и претворио у планину помоћу отсечене Медузине главе; услед тога што је та план. висока, стари веровали да она држи небо тј. да је А. осуђен да га држи на својим плећима. 3) збирка геогр. карата. 4) у мед. → пршљен. 5) сјајна и глатка тканина добивена сатенско атласним везивањем жица потке и основе; разликује се од везивања код → кепера тим што линија укрштавања жица није дијагонална већ расута. А. анатомски, састав човечјег тела у сликама. А. статистички, збирке статистичких графикона, које најчешће издају статистичке установе да би сликовито приказале све појаве од јавног значаја на својој територији.

АТЛЕТ (грч.) 1) здрав, веома снажан човек; човек који показује своју снагу за новац. 2) код ст. народа борац у гимнаст. играма и вежбама, од 5. в. пре Хр. атлетика претворена у занат због приређивања јавних игара; победник добивао награду и нарочите повластице. Атлетика, скуп телесних вежбања, које изводе а. Лака а., све врсте трчања, бацање (кугла, камен, копље, дискос, кладиво и утези) и скокови (увис, у даљину, с мотком и троскок): тешка а.: рвање, боксовање, дизање терета и џиуџицу. Атлетски тип, конституциони тип који се одликује јако развијеним костима и мишићима.

АТЛОНА, варош (7540 ст.) у унутрашњости Ирске; вел. радио-станица.

АТМАН → Браман.

АТМОСФЕРА (грч.) 1) ваздушни омотач око земљине лопте; његова висина није тачно позната; цени се да достиже до 750 км; дели се на тропосферу, стратосферу и зону лаких гасова. 2) јединица притиска: притисак живиног стуба висине 76 см или 1033 г на см². Стандард а., пошто се тмпт., притисак и влажност ваздуха приземљи мењају и зависе од многих елемената, ради могућности упоређења разних резултата у тхн. узима се с. а., чије карактеристике: средња тмпт. + 15°, ср. притисак 766 мм и ср. специф. тежина ваздуха 1,2255. Атмосферски електрицитет, невезани ел., ког у ваздуху има увек у облику јона, услед радиоактивности земље, дејства козмичких зракова и др.; у сухом ваздуху мање, у влажном више, а у облачним масама највише; земља према високим вазд. слојевима наелектрисана негативно, а облаци могу бити наелектрисани и позитивно и негативно. Ел. потенцијал расте са висином, око 100 волти на 1 м, али тај пораст неправилан и променљив; кад потенцијална разлика постане довољно велика, јавља се пражњење између земље и облака, или између самих облака, у виду севања (муња) грмљавине и грома. (Б. Франклин доказао 1851. својим чувеним експериментом са змајем да је гром пражњење електрицитета кроз ваздух). А. лом зрака → рефракција. А. паразити, прир. електромагнетски поремећаји, тј. слаба или даљна ел. пражњења у а., која открива радио-апарат; њихова активност слабија при мирном, а јача при узбурканом стању а.; вертикална струјања нарочито помажу њихову појаву; у најјачој су активности лети, кад су најјача и струјања услед јаког загревања; зими је обрнут случај. А. поремећај, погоршање времена, више локалног и изненадног карактера. Циклон и олуја су а. п., али у самом циклону бива мањих п. дуж појединих фронтова. А. притисак → ваздушни притисак.

АТОЛА, коралска о. у топлим морима; имају облик мање-више кружно затвореног коралског бедема, чија спољашња страна стрмо пада у море, а унутарња се благо спушта у плитку лагуну; честа у Тихом Ок.

АТОМ (грч.), најмањи хем. недељив делић материје; најмања количина неког елемента, која може да постоји сама за себе или сједињена са сличним делићима истог или другог елемента; састоји се из позитивног језгра око којег круже негативни електрони, тако да је цео а. у ел. погледу неутралан. А. електрицитета → електрон, негативан елементарни ел. квант. Атомизам, учење да је материја, од које се састоје реалне ствари у природи, састављена од а.; осн. грч. филозофи Леукип и Демокрит, а усавршио Епикур; одржало се до данас, само у измењеном облику. Атомистар, филозоф који заступа атомизам. Атомистика, наука о а. Атомско језгро, средишни део а., састављен од → протона и → електрона; садржи увек слободни позит. електрицитет који у електронеутралном а. стоји у равнотежи са спољним, периферним електронима; најпростије је ј. водониковог а. и састоји се само од 1 протона; од до сада познатих атомских врста најсложеније ј. уранових а. (садрже 92 слободна позитивна ел. набоја који стоје у равнотежи с 92 електрона); позит. и негат. елементарни ел. кванти у ј. а. нису неуређени. већ сложени у стабилне уже групе: протоне, неутроне; а. ј. су веома стабилна и не могу се никаквим хем. средствима разложити; само физ. средствима, као нпр. зрачењем α зрацима, могу се постићи разбијања а. ј. при њиховом погађању α делићем; на том почива вештачка трансмутација хем. елемената; а. ј. радиоактивних елемената се спонтано без икаквог спољнег утицаја распадају и претварају рекомбинацијом у ј. и а. др. врста елемената, при чему се поједини саставни делови разложених ј. појављују као α и β зраци. А. тежина, релативна тежина а. неког елемента, упоређена са тежином а. елемента који је узет за јединицу (кисеоник = 16.00). А. топлота. ср. вредност 6,38, претставља важну физичку константу чврстог стања; по Дилон-Петитовом зак. дата је производом специфичне топлоте и а. тежине дотичне хем. материје. А. физика, део физ. који спец. проучава структуру атома.

АТОН, ег. бог Сунца, претстављан у облику сунчане кугле, чији се зраци завршују људским рукама.

АТОНАЛНА МУЗИКА рачуна са дисонанцама којима није потребно разрешење, а елементи за контраст су: ритам, тон и темпо; не рачуна с конзонантним акордима и логичним хармонским везама, већ руши основе тоналитета и ствара нарочите муз. интервале, делимично пореклом из егзотичне муз.; карактеристични акорди: кварта.

АТОНИЈА (грч.), смањење нормалног тонуса код органа који се скупљају (срце, крвни судови, утерус). А. желуца, смањење мишићног тонуса услед чега је рад желуца успорен и смањен, па се храна у њему дуже задржава; желудац проширен и спуштен, знаци: мука и тежина у желуцу после јела. А. материце, млитавост, недовољно стезање м. после порођаја: испољава се крварењем, које у извесним случајевима може проузроковати смрт.

АТОС (Атон), план. у Грч. на ј. крају пол. Св. Горе; највећа висина 1935 м; → Света Гора.

АТОФАН, фабр. лек, садржи фенил-хиполин-карбонску киселину; жут прашак или таблете; употребљава се код реуматичних болова; не ваља га дуго узимати, јер може оштетити јетру.

АТРАКЦИЈА (лат.), привлачност, привлачна снага; супр.: репулзија; у физ. привлачење материјалних тела разноимених ел. оптерећења и разноимених магнет. полова.

АТРАНС 1) рим. место између Љубљане и Цеља; данашњи Тројанац. 2) бог места А.

АТРЕЗИЈА (грч.), отсутност или непотпуна отвореност неких прир. отвора (чмара, усмине) приликом рођења, или зарашћења услед болести.

АТРЕЈ, свирепи краљ Микене, син Пелопсов, који убио своје синовце Тантала и Плистена и дао њиховом оцу да их једе; убио га из освете синовац Егист; од његових потомака, Атрида, најчувенији: Агамемнон и Менелај.

АТРИБУТ (лат.), битна, трајна, основна особина нечега у грам.: додатак именици ради ближег одређења (нпр. сиви соко). А. својине → својина.

АТРИО, А. del cavallo (ит.), лучно удубљење између ивице ст. кратера и купе око млађег кратера на Везуву.

АТРИУМ (лат.) 1) гл. одељење рим. грађевина, врста унутрашњег дворишта, опкољеног стубовима, данас главни део зграде. 2) дупља у телу → сунђера 3) у мед. срчане преткоморе.

АТРОПА, једна од трију Парки, која је пресецала конац човечјег живота.

АТРОПИН, биљни алкалоид, бео, кристалан прашак, горка укуса, лако растворљив у води; јак отров; добива се из лишћа и корена велебиља (Atropa belladona), а има га и у буници и татули. Употреба: против знојења код тбк.; код чира у желуцу ради смањења сувишног лучења желудачне киселине; код катара у душнику, ако болесник пљује сувише много слузи; код напада астме; код очних болести ради проширавања зенице и код још неких обољења која прате грчеви глатких мишића.

АТРОФИЈА (грч.), смањење запремине органа или ткива услед успореног и смањеног процеса исхране ћелија; инактивни органи такође се атрофирају. Атрофична ћелија губи извесне сеобине (упрошћенија грађа), а добива нове елементе (пигмент), те постаје патол. јединка. Постоји а. епителијума, срчаног мишића, јетре, полних жлезда, коже и др.

АТСОРПЦИЈА (лат.) 1) згушњавање гасова, течности и растворених честица по површини неке чврсте материје; врши се само на површини; стога је атсорпциона моћ неке материје утолико већа уколико је већа њена површина, → активни угаљ; материје које су изгубиле своју а. моћ могу се ослободити атсорбованих гасова загревањем у безваздушном простору до 300º. 2) особина колоидалне земље да упије воду и тако је веже атхезијом да испуни све шупљине између честица по површини; на тај начин површина постаје вододржљива. Атсорбни комплекс, најважнији део фракције колоидне глине; од огромне вредности за земљиште; дели се на: минерални или зеолитни део и на органски, одн. органо-минерални или хуматни део; од његове величине и његових особина зависе најважније особине земљишта: хем., физ. и пољопр., одн. земљишни тип.

АТХАРВАВЕДА → веда.

АТХЕЗИЈА (лат.), пријањање, привлачна сила између два тела; услед ње вода кваси судове; њоме се објашњава: лемљење, лепљење итд. Атхезије, у мед. арастице између органа, последица запаљивих обољења. Атхезиони уговор (contrat d'adhésion), уговор чију садржину једна страна утврђује, а друга му може само приступити не дирајући његову садржину (нпр. жел. превоз: путник приступа купујући карту, али се не може погађати о садржини у.).

AU, хем. знак за елемент злато (aurum).

АУБРИЕЦИЈА (Aubrietia, фам. Cruciferae), вишегод. биљке љубичастих и белих цветова; расту на стенама; пореклом су из медитер. обл.; хибриди неких алписких и субалписких врста употребљавају се за алпинетуме у вртовима; неколико врста живе у Југосл. (нпр. А. deltoides, А. croatica, А. gracilis).

АУГЗБУРГ, град у ј. Нем. (160 000 ст.) на р. Лену; чувен са овоје инд. и трг. још у ср. в.; данас: накит и оружје, пиварство; ст. катедрала и оп. кућа. Аугзбуршка вероисповест, спис Лутеровог пријатеља Меланхтона, који је на захтев Карла V изложио учење прот. црк. за сабор у А. (1530.); важи као гл. спис. прот. цркве. А. верски мир, закључен 1555. између прот. и кат., после ратова из доба реформације; признао прот. слободу вероисповести, али владарима дао право да намећу поданицима своју веру (cuius regio, eius religio). А. лига, образована 1686., после укидања нантског едикта у Фрц.; склопиле је Аустр., Шп., Швед. и нем. кнезови противу Луја XIV, на потстрек Виљема Оранског, а касније јој пришла и Енгл.; водила са Фрц. рат (1688.-1697.), завршен миром у Рисвику.

АУГИЈЕ, краљ Елиде и 1 од Аргонаута; његове огромне стаје, са 3000 волова, које нису чишћене 30 год., почистио Херкул на тај начин што је кроз њих навро реку Алфеју.

АУГИТ, силикат Ca, Mg, Fe; моноклиничан минерал из групе пироксена; тамнозелен, скоро црн; влажан састојак базичних магматских стена (диорита, дијабаза, андезита, порфирита, базалта и др.).

АУГМЕНТАТИВ (лат.), именица са нарочитим завршетком који јој даје значење увећаности, обично у погрдном смислу (нпр.: кућерина, селендра итд.).

АУГУРИ (лат.), рим. свешт. који су откривали вољу богова помоћу ауспиција, тј. посматрањем лета, кљуцања, певања и целокупног држања птица и св. кокошака.

АУГУСТ → Август. Аугустин → Августин.

АУГУСТИНЧИЋ Антун (• 1900.), вајар портретист; дела: Раићево попрсје, споменик палим ратницима у Крагујевцу и спом. краљу Александру I Ујединитељу у Вараждину.

АУД Јакобус Јоханес (Oud, • 1892.), хол. архитект; један од гл. представника и твораца модерне евр. архт.; најзначајније грађевине подигао у Ротердаму.

AUDACES FORTUNA IUVAT, лат.: смеле срећа служи.

AUDIATUR ET ALTERA PARS (лат.: нека се чује и друга страна), правничка изрека чији смисао: нико се не може осудити док не буде саслушан.

AUDIENTES (лат.) 1. ступањ приправника за хришћ. крштење у 1. хришћ. доба.

АУДИЈЕНЦИЈА (лат.), пријем код владара и високих личности.

АУДИОН, електронска лампа у пријемном радио-aпарату; претвара модулисане струје нечујне учестаности у струје чујне учестаности; назива се још и детектором или демодулатором.

АУДИТИВНИ ТИП (лат.-грч.), лице које лакше памти чињенице које је чуло од оних које је видело или прочитало.

АУДИТОР (лат.), ст. израз за офиц. иследника; сада у сваком пуку са називом: иследник пука; у вишим командама ту дужност врши референт судства.

АУДИТORИЈУМ, дворана за веће скупове или за предавања на акад., унив., итд.; у преносном значењу: слушаоница. Аудиција, у муз.: проба.

АУДОЛЕОН, краљ Пеонаца око 300. пре Хр.; ковао свој новац.

АУЕР Роберт (• 1873.), сликар; ради портрете и композиције.

АУЕРБАХ Бертолд (1812.-1882.), нем. књиж., творац сеоске приповетке у Нем.; гл. дела: Сеоске приче из Шварцвалда, На висини (роман).

АУЕРБАХОВА ПИВНИЦА, у Лајпцигу, осн. је Хајнрих из Ауербаха (1530.); према легенди из ње Фауст изјахао на бурету (1525.).

АУЕРОВА СВЕТЛОСТ, добива се сагоревањем гаса у светиљци на вертикално намештеној А. чарапици; искоришћује се још и данас у многим градовима који имају гасне централе. А. чарапица у употреби од 1885.: прави се од рамије мрежасто исплетене ч. потапањем у раствору нитрата тора и цера и загревањем у калупу, у којем рамија сагорева, а нитрати се распадају у оксиде; ч. ипак задржаза свој облик; усијана у гасној светиљци она зрачи белу светлост и појачава светлосну моћ пламена 8-10 пута.

АУЕРСПЕРГ Антон (1806.-1876.), нем. књиж. и политичар: противник Словенаца у крањском зем. сабору; превео на нем. и издао збирку слов. нар. песама (1850.).

АУЕРШТЕТ, градић у Саксонској, код којег Наполеонова војска победила Прусе, 14./10. 1806. → Јена.

А USO (ит.), на обично време; употребљава се на мен. као начин означавања времена плаћања (доспећа).

АУЗОНИ, народ из ст. Ит.; заузимао цео ср. и ј. део пол.

АУЗОНИЈЕ (око 310.-392.), лат. песник; писао идиле и епиграме

АУЈЕСКИЈЕВА БОЛЕСТ, зараза паса, мачака, говеда, оваца и коза; названа тако по проналазачу, мађ. проф. Аујескију. Знаци: оболела животиња немирна, не може да гута, бали, има грчеве, каткад повраћање и ужасан свраб на појединим деловима тела (место инфекције); лако се замењује са беснилом, од којег се разликује тим што нема наступа беса; ток болести брз и најчешће се завршава смрћу.

АУКСОХРОМНА, хидроксилна, амино-група атома уведена на одређен начин и на погодна места у молекуле неке боје, дају јој способност да боји.

АUCTORITAS (лат.), уважење, углед; у праву одобрење старатеља старанику да може извршити посао који је закључио; потребно за све послове ограничено способних лица.

АУКЦИЈА (лат.), продаја робе јавним надметањем са циљем да се већа залиха прода што брже и да јој се одреди тачно цена, јер се ту, за кратко време, стичу понуда и тражња; на понеким тржиштима изводи се нарочито за робу подложну квару, која не може дуго да чека купце (нпр. јужно воће, морска риба итд.).

АУЛА (грч.) 1) сала за јавна предавања. 2) предворје у ст. хришћ. храмовима, данас вел. дворана у шк. А.-позорница, сцена у а. унив., у језуитском поз. (16. в.). А. regia, ср. део грч. или рим. поз., претставља дворану у којој се одиграва радња.

АУЛИДА, пристаниште у Беотији, у којем се скупила грч. флота пре поласка на Троју; у њој Агамемнон принео на жртву боговима своју кћер Ифигенију.

АУЛОС (грч.), двоцевна свирала с писком, попут дипала; свирач се звао аулетес, а вештина свирања аулетика.

АУЛУС Гелије, рим. граматичар и критичар из 2. в., писац Атичких ноћи.

АУРА (лат.) 1) ветрић, ваздух. 2) по теозофском и антропозофском веровању: зрачна атмосфера око тела, чија боја изражава душевна стања и покрете. 3) у мед.: непосредни знаци који претходе нападу какве болести, обично епилепсије. А. popularis, популарност, љубав нар. маса.

АУРАНГЗЕБ, монголски цар у Индији (1659.-1707.), потомак Тамерланов; одличан администратор, заштитник књиж.; за његове владе монгол. царство достигло врхунац.

AUREA MEDIOCRITAS (лат.: златна средина), Хорацијеве речи, које значе да свему треба претпоставити средње стање, којим се условљава човеково спокојство.

АУРЕЛИЈАН, рим. цар (270.-276.), способан, али свиреп владар; победио Готе, Вандале, Сармате, Маркомане и Зенобију, краљицу Палмире; убио га један ослобођени роб.

АУРЕЛИЈЕ МАРКО, рим. цар (161.-180.); посинио га цар Антоније Пије, кога је наследио на престолу; веома образован, бавио се стоичком флз.; његова влада протекла у ратовима; умро за време ратних операција против Герм., у Виндобони (Беч); написао флз. дело: Себи.

АУРЕОЛА (лат.) → глориола.

АУРИГА (лат.), кочијаш у циркуским колским тркама код ст. Римљана; имао тунику у боји странке коју је заступао.

АУРИКУЛАРИЈЕ (лат.), ларве мор. → холотурија.

АУРИПИГМЕНТ (лат.), сулфид арсена As_{2}S_{3}, наранџастожут, ромбичан минерал, арсенова руда, садржи 60,96% Аs; код нас се вади у Тријешњици под Борањом, Сребрнику код Тузле и Подстенама на Купи; → алшарит.

АУРОРА, рим. богиња јутра; имала дужност да отвара сунцу врата И.

АУСКУЛТАЦИЈА (лат.), метод мед. прегледа, у циљу дијагностике разних болести; увео је фрц. интерниста Лаенел (1818.); састоји се у слушању звукова који се стварају у унутрашњости организма; има 2 врсте: директна (слушање уветом) и индиректна (слушање инструментима → стетоскоп); открива промене у раду и утврђује локалитет болести у срцу, плућима и плућној марамици.

АУСПИЦИЈЕ (лат.) → аугури.

АУСТЕРЛИЦ, место у Моравској, на Литави, данас Славков. Битка код А., између Наполеона и Аустро-Руса (27./11.-2./12. 1805.), остала класична у ист. вој. стратегије; у време кад је почела Наполеон се с 70 000 вој. налазио између 2 непр. војске: на СИ рус. ген. Кутузов (90 000 вој.), а на ЈЗ надвојводе Јохан и Карл (50 000 вој.) и надвојвода Фердинанд (20 000); да не би Кутузов сачекао појачање од надвојвода, Наполеон га охрабрио на напад дефанзивним припремама на бојишту, ступањем у преговорс с рус. царем и повлачењем трупа на д. обалу р. Голдбаха. На дан 1./12. битка текла по Наполеоновом плану: фрц. центар се повукао са висоравни Працена и препустио га непр., д. крило (ген. Даву) отступало полако ка залеђеним мочварама на ставама Голдбаха и Литаве пред Бухсведеном, који веровао да ће с те стране заћи Французима за леђа. а л. крило (ген. Лан) заузело утврђени вис Сантон; после тога Наполеон поново отео висораван Працен, пресекао савезничку вој. на 2 дела, потиснуо Бухеведена на мочвару и проломио топовима лед под ногама његових вој.; савезници се повукли у нереду и оставили на бој. пољу 27 000 људи (мртвих, заробљених и рањених), 40 застава и скоро сву арт. (180 топова); 3 дана касније понудили примирје, па затим и мир, који закључен у Пожуну.

АУСТРАЗИЈА, краљевина са престоницом у Мецу (511.-843.); издвојила се из франачке краљ. за владе Кловисових наследника; данас обл. у и. Фрц,

АУСТРАЛАЗИЈА, геогр. појам, обухвата: Малајски Архипелаг, Аустрал., Меланезију и Н. Зеланд.

АУСТРАЛИЈА (Terra australis ј. земља), најмањи континент (7,7 мил. км²); налази се на ј. хемисфери (10° 43'-39° 9' ј. ш., 153° 40'-113° 6' и. д.); са СЗ, 3 и Ј ограничена Индиским Ок., са И и С ивичким морима Тихог Ок. (Ара Фура, Коралско и Тасманово); обала на 3 и И неразуђена, на Ј вел. Аустрал. и мањи Спенсеров Зал., на С већи Карпентариски Зал. који је с И одвојен пол. Јорк, а са 3 затупљеним пол. Арнхемовом Земљом; на Ј блиско о. Тасманија. Рељеф: ст. план. однета и уравњена, а преко њене трупине табличасто наталожене млађе стене; ова грађа у терцијару разломљена и делимице издигнута; тако постале план.: на И Аустрал. Кордиљери (Аустрал. Алпи, Плаве Пл. и др.; највиши врх Кошћушко, 2241 м); у унутрашњости била Макданелове Пл. (1460 м) и Мезгерев Пл. (1594 м); и на Ј Флиндерсова Пл. Клима на С тропска, на Ј суптропска (мали део на Ј и Тасманија имају и умерену); једино Аустрал. Алпи имају довољну количину вод. талога. Једина већа р. Мери (са притоком Дарлинг) отиче према Ј; остале р. мање и теку према ок. или у унутрашња слана ј. (Ири, Торенсово, Герднерово) или баре. У унутрашњости вел. пустиња (24% површ.), око ње широк појас степе и савана, само поред обале шуме (на С тропска, на Ј суптропска): многе посебне врсте биљака и животиња: акације, казуарије и др.: кенгур, мравоједи, динго (дивљи пас) и 95% птица: корисне домаће животиње и култ. биљке донели досељеници; има каменог угља, злата, бакра и калаја. Стан. (6,6 мил.) поглавито досељеници и то Англосаксонци (прво робијаши); урођеника свега око 100 000, досељених Малајаца и Монгола (првенствено Кинеза) око 81000 и мелеза око 18 000. Сточарство, земљр. (са наводњавањем и сухо ратарење), рударство; благодарећи угљу, доста развијена инд. (метална, ткст., жив. намирница); извозе сточне и земљр. производе. Полит. управа: Савез аутономних аустрал. покрајина (Н. Ј. Велс, Викторија, Квинсленд, Јужна А., Зап. А., С. Територија, Тасманија); има карактер вел.-брит. доминиона; генерални гувернер, савезна скупштина и сенат у издвојеном општем савезном срезу и граду Канбери, на југу Н. Ј. Велса; гл. градови појединих савезних држава: Бризбен, Сиднеј, Мелберн, Аделејд, Дарвин, Перт под протекторатом Савеза су бивше нем. колоније у Тихом Ок. -- Пронађена 1605., остала дуго слабо позната; први је опловили хол. морепловац Тасман (1642.) и енгл. морепловац Кук (1770.); одмах затим осн. по 1 колонију и Енгл. и Хол., али ова последња морала на бечком конгресу да уступи своје поседе Енгл. У 1. пол. 19. в. Енгл. поделила А. на 6 обл., које прво добиле аутономију (1855.), а затим образовале унију (1901.), Аустралијанци, погрешно: Аустрал. Црнци, аустрал. урођеници (око 100 000); претстављају посебну аустрал. расу; одликују се витким и мишићавим телом, ср. растом, дугим а танким удовима, долихокефалном лубањом, веома кошчатим обрвским луцима, веома широким и ниским носом, широким и прогнатским лицем, тамномрком бојом коже и црном таласастом косом; тело веома космато; брада расте као у Европљана. Многобројни језици деле се у ј. и с. групу; веома развијен говор знацима и гестовима; култура такође није једноставна; било је досељавања страних етничких елемената у 5 махова. Живе номадски; као станови служе им заклони од ветра; многа племена се уопште не одевају, а код осталих одећа веома оскудна; накит веома омиљен, и то више код м.; коса се бојадише, по телу се праве украсни ожиљци, нос се буши ради уметања украсних штапића или кости: хране се ловом, скупљеним семењем, корењем и сл. Особита оружја: бумеранг, вумера, дрвено копље, буздовани и штитови; где нема Европљана, живе на ступњу чистог каменог доба; деле се на племена, а племена на хорде, тотемистичке групе; породица полигамна и патријархална; уопште обичај егзогамије; у рел. тек почеци веровања у душе. А. струја, део ј. полутарске с. у Тихом Ок. Аустралоидне расе → Аустроидне расе.

АУСТРАЛИС → флорне области. Аустрална светлост → поларна с. у ј. поларним крајевима.

АУСТРИЈА, савезна рпб. (83 857 км², 6,733 мил. ст.) између нем. и панонског дела Ср. Евр. Поглавито план. земља; на И обухвата целе И. Алпе, а на З само њихов сев. део (Салцбург, Тирол); си. делом обухвата и ниже земљиште око Дунава (Горња и Доња А., Бечки басен), где заузима и мањи, ј. део Чешке Шуме; на ЈИ захвата и зап. обод Панонског басена (Бургенланд), а на Ј Корушку и штајерску Подравину. На високим Алпима има снежника, а на високом Тауерну под Грос-Глок-нером (3728 м) и мањи ледник Пастерце. За време леденог доба Алпи били јаче покривени ледницима, због чега многи глацијални трагови у рељефу: валовске долине, морене, јез. клима умерено континентална с утицајем високе план. Припада сливу Дунава: на С су изворишта Ина, Салцаха и Енс који се непосредно уливају у Дунав: на Ј извориште и ср. ток Драве са притокама Зилицом, Мелом, Крком, Лавантом и Муром; на II извориште Раба. Према овим прир. условима део А. припада високо план. (алписке паше), већи део ниско-план. (шуме) и низиској (земљр.) привр. површини умерено-континенталне климе: у штајерској низији има мрког угља, а у Алпима соли и гвоздене руде; веома повољни услови за ел. енергију. Стан. аустр. Немци; у Корушкој, Штајерској и Бургенланду има и Јсл.; по вери кат. Аграрна земља: на план. рационално сточарство и шумарство, у низији земљр. (жита, шећ. репа, виногради) недовољни да подмире потребе стан.; рударство; инд. поглавито у Бечу с околином и у Штајерској (гвоздена, луксузна роба); развијена спољна трг. Саобр. добро развијен. Управа: савезна рпб. од 9 покрајина: Бургенланд, Корушка, Г. А., Д. А., Салцбург, Штајерска, Тирол, Форалберг и Беч. Гл. градови: Беч (средиште рпб.), Грац, Линц, Целовец (Клагенфурт). Просв. стање високо; поклања се вел. пажња нар. просвећивању: има много средњих и ср. стручних шк., високих струч. шк., 2 високе тхн. шк. (Беч и Грац) и 3 унив. (Беч, Грац, Инсбрук). -- Насељена прво Келтима; њих за Августове владе покорили Римљани и основали у тим обл. две провинције: Норик и Панонију; у доба вел. сеобе нападали је и пљачкали Вандали, Хуни, Остроготи, и Лангобарди, затим је населили Јсл. (у 6. в.), па онда поделили Баварци и Авари. У 7. в. један део ушао у састав државе чешког кнеза Сама, а крајем 8. в. Карло Вел. потукао Баварце и Аваре и основао у тим крајевима И. Марку (803.), која после верденског уговора (843.) припала нем. владарима. Нем. цар Отон I претворио је у засебну маркгрофију (955.), а Отон II дао је Бабенберговцима, који су њом управљали скоро 3 в. (976.-1246.). По њиховом изумирању, припала чешком краљу Пшемислу II (1269.) од кога је отео Рудолф I Хабзбуршки (1278.) и дао на управу сину Албрехту I Аустр. (1291.-1308.). Династија Хабзбурговаца проширила своју власт на Корушку (1335.), Тирол (1363.), делове Крањске и Истре (1374.), Трст (1382.) и Форалберг (1363.-1521.), и временом подигла А. на степен вел. силе. Најзнатнији средњев. владар Максимилијан I (1493.-1519.) присајединио Горицу, Идрију и Низоземску, а женидбеним везама обезбедио својим наследницима још и Шп., Краљ. двеју Сицилија, Чешку и Мађ. са Хрв.; његов унук Карл V (1519.-1556.) уступио аустр. земље брату Фердинанду I (1522.), који после мохачке битке наследио краљ. круну у Чешкој, Мађ. и Хрв., и основао аустр. грану династије Хабзбурговаца. У току 16. в. Ф. наследници (Максимилијан II, Рудолф II, Матија I, Фердинанд II и III) морали да воде дуге и тешке ратове са Тур., покушавали да угуше реформацију у својим земљама и Нем. и тиме изазвали 30-годишњи рат (1618.-1648.), у току којег противу њих устале: Данска, Швед., Хол. и Фрц. За владе Леополда I (1658.-1705.) А. обновила борбе са Фрц. и Тур.; њих привео крају тек Карл VI (1711.-1740.) који добио од фрц. савезника Шпањолаца Белг. и Миланску Војводину, а од Турака, пожаревачким миром (1718.), делове с. Босне и Србије, а београдским миром (1739.) вратио им све земље јужно од Саве и Дунава. Карлова ћерка Марија Терезија (1740.-1780.) изгубила у ратовима са Пруском Шлезију, али њен губитак надокнадила у првој подели Пољ. заузимањем Галиције (1772.) и присаједињењем тур. области Буковине (1775.): после неуспелог покушаја Јозефа II (1780.-1790.) да изведе реформе, А. привремено опала; заплетен у ратове са револуц. Фрц. и Наполеоном I, Франц I (1792.-1835.) одрекао се нем. царске круне (1806.) и уступио Фрц. Белгију, с. Ит. и јужни део аустр. наследних земаља; али на бечком конгресу опет добио с. Ит., Далм. са Дубровником и претседништво у новооснованој Герм. конфедерацији. Захваљујући тим тековинама и способности канцелара Клемента Метерника, А. играла једну од најважнијих улога у полит. ист. Евр. све до 1848., кад је општом побуном покорених народа доведена на ивицу пропасти. Франц Јозеф I (1848.-1916.) ипак успео, помоћу војске рус. цара Николе I, да очува држ. јединство и да заведе апсолутизам (Бахов систем), али у рату са Наполеоном III и Сардин. Краљевином изгубио Ломбардску Низију (1859.), а у рату са Пруском и Венецију (1866.). Притешњен Мађарима и Хрватима, укинуо после тога апсолутизам, претворио своју државу у двојну А.-У. монархију (1867.) и поделио је на 2 дела: Цислајтанију, потчињену Немцима, и Транслајтанију, потчињену Мађарима; после тога А. почела да тежи ширењу па Б. П. Помагана од Нем. добила прво на берлинском конгресу (1878.) Б. и X., а затим их и анектирала (1908.). Пошто то није могло да одвоји Јсл. од Србије, ни да стиша унутарње трзавице, искористила видовдански атентат (1914,). напала на Србију и изазвала свет. рат; у току рата Франц Јозеф умро; његов наследник Карл I (1916.-1918.) покушао да спречи распадање А.-У. и претворио је манифестом (17./10. 1918.) у федеративну државу, али услед побуне Чеха, Јсл., Пољака и Румуна морао да абдицира (11-/11. 1918.). А.-У. се онда распала на нац. државе, а нем. А. прогласила рпб. и склопила мир с Антантом у Сен-Жермену (19./9. 1919.). После свет. рата А. захватиле партиске борбе, које су довеле (1934.) до побуне социјалиста (12./2.), промене устава (30./3.) и убиства канцелара Долфуса (25./7.). Аустриски грађански законик → грађански законик. А. књижевност → немачка књиж. А. музика → немачка музика. А. уметност, почела за ром. епохе, а прва своја значајна дела створила у готском стилу: катедралу св. Стевана у Бечу (14. в.) и рел. композиције М. Пахера (14. в.); најплоднија у доба барока, кад су у Бечу радили вел. архитекти Фишер д'Ерлах (црк. св. Карла. Шварценбергова палата), Хилдебрант (Белведере) и Прандауер (ман. Мелк код Беча). У 19. в. истакло се неколико даровитијих сликара, на 1. месту Валдмилер, портретист и сликар жанра; међу модерним сликарима издваја се Климт. Од 2. половине 18. в., па све до под крај 19. в. а. у. вршила знатан утицај на јсл. ум., нарочито сликаре. који су, све до 1875., највише учили у Вечу. А.-српска тајна конвенција. Склопио је кн. Милан Обреновић без знања срп. владе с а. владом 16.-28./6. 1881. и тим потпуно пришао А., огорчен на Рус. због санстефанског уговора. Србија се обавезивала да неће трпети антиаустр. агитацију нац. карактера и да неће склапати никакав нов полит. уговор са којом туђом државом без знања а. владе, а А. примила обавезу да штити династију Обреновића, да призна срп. краљевину и да помаже срп. ширење према Ј, осим према Новом Пазару. Конвенција држана у тајности, али у Србији ипак била делимично позната и наилазила на тешку осуду; продужена је 1888., и трајала до 1895. Аустро-турски уговор 1909. Охрабрена Нем. и користећи неспремност Рус., А.-У. осујетила састанак евр. конференције коју тражила Србија и успела да питање анексије ликвидира посебним споразумом; после колебања Тур. признала анексију Б. и X. уговором од 26./2. 1909.; од А. добила отштету од 52 милиона аустр. кр., уклањање аустр. гарнизона из Санџака и неке ситније уступке.

АУСТРОАЗИЈАТИ → Мон-кхмер.

АУСТРОИДНЕ, аустралоидне расе, по обл. свог распрострањења назване и аустротропске; група у коју спадају аустрал. и индоаустрал. раса, које чине прелаз од белих црним расама.

АУСТРО-УГАРСКА МОНАРХИЈА → Аустрија. А.-у. нагодба, уговор о државоправним односима између Аустр. и Мађ. (важио 1867.-1918.), према којем су те 2 земље имале свака своју самосталност с изузетком заједничких мст. војске, спољних послова и фин.

АУТ (енгл.), у свима играма лоптом: 1) простор изван обележене линије на игралишту. 2) потпун прелаз лопте преко гол-линије или аут-линије, било по земљи или ваздуху; после тога следује убацивање.

А. судије (енгл.-сх.), помоћници врховног судије на футболским утакмицама, који пазе на фаулове, ауте и прекршаје правила који се догоде у њиховој близини. Дужни да заставицом упозоре врховног судију на преступе играча.

АУТАРИЈАТЕ, вел. илирско племе, становало у крајевима око г. Дрине и Неретве, које оставили око 300. г. пре Хр.. због најезде Келта, и преселили се у Македонију, где се сукобили са пеонским краљем Аудолеоном и били потучени; у имену р. Таре очувана, вероватно, успомена на њих.

АУТАРХ, аутарк (грч.), самовласник. Аутархија 1) стање у којем је нека личност, друштво или држава сама себи довољна; по учењу киника и стоика, за мудраца пут ка срећи. 2) привр. јединица (држава, задруга итд.) која не зависи од туђих производа, већ израђује све што је потребно њој и њеном стан. и члановима (радна снага, капитал, храна, оружје, муниција итд.). 3) привр.-полит. систем, који тежи за што потпунијим подмирењем домаћих потреба сопственом производњом, ограничавајући увоз (царинском, валутарном и девизном политиком) само на оно што се у земљи никако не може произвести. За време привр. кризе (после 1930.) превладала екон. политиком већине земаља, од којих би неке (САД, СССР, Енгл. и Фрц.), са својим колонијама, могле донекле да изведу своју привр. самодовољност; мада у стварности води опадању рентабилитета појединих привр. грана, па и нар. благостања, ипак се вештачки одржава услед стицаја разних прилика.

АУТЕНТИЧАН (грч.), прави, непатворен. Аутентично тумачење, т. закона у којем се новим зак. објашњава значење садржине зак. који се тумачи. Правило је да то т. може дати само она власт која је донела зак. А. форма, облик правног посла закљученог уз учешће правне власти, која потврђује да је он пред њом склопљен (→ акт аутентични).

АУТИЗАМ (грч.), одлика извесног лица, која се састоји у повлачењу у себе и у свет својих снова и маштања; последица претеране осетљивости или недостатка духовног живота и способности за изражавање. Аутистичко мишљење, недисциплиновано, импулсивно и афективно м., које се креће искључиво око личности дотичне особе.

АУТО- (грч.), у сложеницама: само-.

АУТОБИОГРАФ (грч.), писац мемоара или дела о своме животу. Аутобиографија, мемоари и опис живота неке личности који је она сама написала; књиж. род тежи од обичне биографије, јер је теже постићи објективност. У срп. књиж. јављају се у 18. в.; у последње време у опадању: на њима радила првенствено свештена лица: Герасим Зелић (Житије, 1823.), Кирил Цвјетковић (1898.). Никанор Грујић (1905.). Од а. књижевника познати су Живот и прикљученија Доситеја Обрадовића (1783.), и м. Јоакима Вујића (1833 ), Милована Видаковића (1837.). Јов. Хаџића (1866.), Јов. Суботића (1901.-1910.); најбоље су: Биљешке једног писца Симе Матавуља (1898.). А. државника немамо; од старијих постоје: Саве Текелије (1876.-1879.), Стевче Михајловића (1928.) и Јеврема Грујића (1922.-1923.): највише објавио Владан Ђорђевић, али није дао целину; од новијих очувани само одломци или општији прегледи успомена Јована Ристића, Николе Пашића и Вукашина Петровића а Николе Христића још није објављена. Од а. научника постоји занимљив почетак Јована Цвијића (1924.) и поучна биографија Мих. Пупина (Са пашњака до научника). Од а. уметника занимљив је Мој живот Влаха Буковца и Успомене И. Ткалца. Постоји и приличан број успомена из рата, емиграције и окупације, али махом фрагментарног карактера, а корисни су прилози с успоменама о локалним стварима, као причања херц. калуђера Ј. Памучине, П. Чокорила, Н. Дучића, или световњака П. Костића (о Призрену), К. Христића (о Београду), М. Ђ. Милићевића (о Космају), Т. Мандића (о Војводини) и сл.

АУТОБУС, кола за заједнички превоз путника, снабдевена експлозивним мотором, а у новије време парним погоном; има модела конструисаних с ел. мотором, а има их и који се крећу по шинама или ел. путем, помоћу троле.

АУТОВАКЦИНА (грч.-лат.), вакцина спремљена од клица изолованих из тела болесника; служи за лечење истог болесника, као и за имунизацију против те врсте клица од којих је била начињена а., → вакцина.

АУТОГАМИЈА (грч.), самооплођавање, самоопрашивање; оплођавање полних елемената који потичу од једног јединог родитеља (хермафродитне биљке и животиње); ређа је појава, јер код хермафродитних организама м. и ж. полни елементи по правилу не сазревају у исто доба, → протандрија, протогинија; код једноћеличних бића се састоји у спајању 2 ћелична једра, постала деобом 1 једра, или 2 јединке, настале деобом од једне: → опрашивање, оплођавање.

АУТОГЕН (грч.) 1) у флз. који се сам порађа. 2) у геол. који је постао на лицу места (нпр. стене); супр. ало(ти)ген.

АУТО ГОЛ (грч.-енгл.), правилан погодак, кад играч протера лопту кроз сопствена врата.

АУТОГОНИЈА (грч.). самостварање, саморађање, прастварање, → архигонија.

АУТОГРАМ (грч.), својеручан потпис.

АУТОГРАФ(грч.), оригиналан својеручан потпис; ориг. рукопис. Аутографија, тискање рукописа са камена или са металне плоче, на којима су израђени литографским тушем.

АУТОДАФЕ (шп.), свечано објављивање и извршење смртне казне, обично спаљивањем, коју је изрицала инквизиција над јеретицима; највише их било у 16. и 17. в., а нарочито у Шп. за владе Филипа II; последњи пут 1781.

АУТОДИДАКТ (грч.) → самоук.

АУТОЖИР (грч.-фрц.), справа за летење, тежа од ваздуха са покретним крилима, способним за самостално обртање (ауторотације), којим се одржава у потпуној равнотежи у ваздуху и због тога има највећу стабилност око осе окретања; особине: хориз. летење, вертикално спуштање, одржавање у ваздуху готово на 1 месту, вел. сигурност летења и независност од земљишта у погледу полетања и слетања.

АУТОИНТОКСИКАЦИЈА (грч.-лат.), тровање изазвано отровним продуктима, насталим у организму приликом измене материја (нпр. → уремија. кома дијабетична). Аутоинфекција, обољење, изазвано многобројним клицама на кожи и слузокожама; неке од њих су патогене; продиру у организам кад ослаби отпорност тела или дође до повреде коже или слузокоже.

АУТОКАР (грч.-фрц.), отворен аутобус; може да прими 40 и више лица; служи за повремени саобраћај (махом за излете и туризам).

АУТОКЕФАЛАН(грч.), самосталан; обично назив прав. нац. црк. или црк. великодостојника, независних од цариградског екуменског патријарха.

АУТОКЛАВ (грч.-лат.) 1) затворен суд у којем се садржина загрева под притиском већим од атмосферског. 2) у мед. апарат за стерилизацију материјала, лекова, ствари и инструмената за хир. операције; стерилишу врелом воденом паром која уништава све клице.

АУТОКРАТИЈА (грч.), самовлашће; облик држ. управе, кад владар има неограничену власт. Аутократор → самодржац.

АУТОМАТ (грч.) 1) справа која, под одређеним условима и помоћу каквог механизма, сама врши одређени рад. 2) справа или читава радња (бифе, кавана), у засебном локалу, путем које се продаје извесна, за то подесна роба; за ту врсту радње потребна је дозвола власти, исто као и кад би се она обављала на редован начин; ако се за њихово покретање употребљавају нарочита огњишта, парне машине, мотори и сл., или ако могу да буду опасни или штетни по здравље запослених радника и околног стан. (угрожавањем сигурности, неугодним мирисом, буком и треском), за њихово подизање се мора спровести → едиктални поступак; одредбе о њима садржи § 134. Зак. о радњама. Аутоматски, који се врши сам од себе, без ичије воље и мишљења. А. гнездо, затвара се само чим кокош уђе, тако да не може изићи док је неко не пусти; служи за контролу носивости; обично је од дрвета, у облику сандучета, са механизмом на излазу. А. оружје је оно код којег притисак барутних гасова отвара цеви затварачем, извлачењем и избацивањем празне чауре опаљеног метка, а опругом враћа покретне делове у првобитни положај и уводи нови метак у цев. А. пилот, уређај који управља аеропланом у лету уместо пилота; може служити као помоћ пилоту или се регулисати на земљи унапред за неки одређени лет, а може се и са земље управљати помоћу радио-таласа, → телекоманда. А. пиштољ, револвер, заменио досадање обичне рев.; начињен на принципу самопуњења, са малокалибреним магацинима и знатно јачим дејством; код нас заведен систем белг. а. п. Браунинг. А. позорница, поз. марионета Херона Александриског (2. в. пре Хр.), чувеног физичара, на којој су први пут изведени, у минијатури, не само многи тхн.-сценски ефекти (увијен проспект, вештачка муња, стилизовани морски таласи), већ је први пут употребљена и завеса у облику вратанца, која се механички затварају и отварају. А. прекидач, искључује сам ел. коло у разним случајевима када би могле да наступе штете, као нпр. у случају преоптерећења (одвећ вел. струје), престанка струје, знатног смањења напона итд. А. стабилност, особина аероплана да се без учешћа пилота аутоматски враћа у свој првобитни положај равнотеже, ако га нека страна сила (нпр. ветар) из њега избаци. А. телефонска централа → телефонска централа.

АУТОМОБИЛ (грч.-лат.), кола за превоз људи, робе и др. која покреће ел., парни или експлозивни мотор. На почетку развоја а. искоришћавао парну снагу. 1771. конструисао је Кињо (Фрц.) кола са 3 точка, названа фардије. Затим Грифит (1821.), Хил 1814.) и Ханкок (1831.) конструисали парна кола. Развој а. прекинут појавом локомотиве. Тек 1873. конструисао Амаде Боле нови модел; новооткривени експлозивни мотор (Панхард и Левасор, 1891.) истиснуо парну машину, а лакоћом и вел. снагом учинио је да је аутомобилизам силно почео напредовати. Данас рекорд брзине у вожњи на 1 км износи 493 км на сат. У Амер. има преко 90 вел. фабрика. Форд сам избацује дневно преко 7000 кола. У свету има око 45 мил. а. Први а. увезен у Србију 1903. А. се састоји од шасија, доњег дела, и каросерије, г. дела. Мотор лежи на 2 упоредне осовине (костур шасија) и има 4, 6, 8 или 12 цилиндара. Гориво (бензин) се налази у аутоматском карбуратору; паљење се врши ручицом или помоћу ел. мотора. Мотор од точкова искључује квачило, а за мењање брзине служи мењачка кутија (диференцијал). Задња осовина покреће точкове, а правац одређују предњи точкови помоћу волана. Осовине су спојене са шасијом опругама (федерима). Осредњи путнички а. троши око 15 л бензина на 100 км; просечна Брзина на нашим путевима око 55 км. У трг. и јавној служби употребљавају се: камионети (носивост до 1500 кг), камиони (до 7000 кг), трактори (за вел. терете), аутогусенице (за неравно, блатњаво и пешчано земљиште). Превоз у маси врши се аутобусима, аутокарима, ауторајима (који иду по прузи). Због вел. потрошње горива покушава се да се бензин замени биљним уљем, бензолом, алкохолом,. нафтом или гасом из дрвеног угља. Ел. а. покреће се ел. струјом из акумулатора вел. капацитета. Друго решење ел. а. је тролејбус (аутобус са тролом). без шина, а помоћу троле црпи струју из жица. Први облик а., парни а., има још присталица у Енгл. и Амер. Пловни а., аутомобилски чамци који се покрећу експлозивним мотором с елисом у води. Аутомобилизам 1) спорт и туризам практикован помоћу а. 2) конструкција а. Аутомобилист, управљач а.; онај који се бави аутомобилизмом. Аутомобилска карта, нарочито прерађена геогр. карта са видно обележеном мрежом путева за а. саобраћај. Постоје прегледне карте малих размера и туристичке вел. размера. А. путови обележени црвеном. а друмови којима забрањено пролазити зеленом бојом. Раздаљина појединих места обележена у км. На карти истакнуте станице за снабдевање, царинарнице и граничне карауле. А. пут, нарочити тркачки друмови с окукама и успонима, да се на њима могу свестрано испитивати брзина, издржљивост делова шасија и мотора. А. салон, изложба најновијих модела а. и делова мотора. Најпознатији у Амер., Лондону и Паризу; код нас само у Загребу, у оквиру Загр. збора. А, тркалиште, писта, правилна кружна стаза за приређивање трка и рекордних вожњи. Карактеристика јој да посматрачи могу пратити ток утакмице.

АУТОНОМАШИ, полит. странка у Далм. у 2. половини 19. в., која се борила за аутономију Далм., а против присаједињења Хрватској.

АУТОНОМИЈА (грч.), самосталност, независност, → самоуправа; у флз. способност човекова духа да сам себи прописује зак. моралног делања и да их се у свом вољном животу придржава (супр. хетерономија, делање сходно зак. који потичу од неке туђе воље). А. воље, начело у данашњем прив. праву: правило да своје прив.-правне односе странке могу слободно уредити како им је драго, чак и насупрот зак. правилима (диспозитивног карактера), ако се тиме не дира у јавни поредак (норме принудног права) и морал. А. воље у међународном приватном праву, начело да странке које закључују правне послове са странцима или са дејством у неколико држава саме бирају чији ће закон бити примљен. Све државе допуштају ову а., али једино док она не вређа њихов тер. јавни поредак. А. лета, у вој. вплов. време за које аероплан може остати у ваздуху без поновног снабдевања горивом. А. муслимана у Б. и X. Покрет за а. изазивала верска прозелитска политика сарајевског ркат. надбиск. Ј. Штадлера, а конкретан повод дало 1899. насилно покрштавање једне мусл. девојке. Бос. влада, место да утиша ствар, почела прогонити мусл. покретаче те акције: сменила мостарског муфтију А. Ф. Џабића као гл. вођу. Покрет после тога добио шире размере: обухватио целу Б. и X. и, уз верска, кренуо и полит. питања. Једна депутација са Џабићем отишла у Цариград, да заинтересује тур. владу и султана као суверена Б. и X. и врховног халифа. Аустр. потом забранила повратак Џабићу у отаџбину. Борба завршена тек пошто тур. влада признала 1909. анексију и примила отштету од бечке владе. Бос. мусл. добили (15./4. 1909.) своју верску а., коју имају углавном и данас. А. Срба у Угарској. Кад су Срби 1690., под патријархом Арсенијем III Црнојевићем, пребегли из Тур. у Аустр., цар Леополд дао им 21./8. 1690. посебан акт којим им обећао извесне повластице у његовој држави. Срби тражили слободу вере и црк. самоуправу, али у тај мах још не и посебно подручје. Тај царев акт претставља основу а. Срба под хабзбуршком влашћу; а. имала чисто црк.-верски карактер. Под утицајем грофа Ђорђа Бранковића Срби после почели тражити свог војводу, засебно подручје и своју власт црк. и световну. Аустр. двор није им дао војводу, него подвојводу Јована Манастирлију. Против тих срп. повластица бунило се кат. свешт., које ишло за тим да Србе преведе у унију: осим њих бунили су се Мађари, јер те повластице није одобрио претходно њихов сабор. Због тога цео 18. в. прошао у борбама за те повластице. Кад год је требало срп. физ. снаге за борбе, владари понављали те повластице; чим би опасност престајала. гледали да их ограниче. На темишварском сабору, 1790., водила се међу самим Србима борба да се те повластице саобразе мађ. законима, како би се једном учинио крај борби, али победила радикална струја, која тражила одвојено подручје и одржање привилегија. Двор 1791. дао Србима посебну Илирску дворску канцеларију, али је већ идуће године укинуо по тражењу Мађара. На мајском сабору у Карловцима 1848. Срби прогласили Војводину (подручје Бачке, Баната, Срема и Барање), изабрали за војводу пук. Стевана Шупљикца, и прогласили патријаршију са карловачким митрополитом Јосифом Рајачићем на челу. Цар Фрања Јосиф потврдио те закључке 3./12. 1848., али их наскоро аустр. власти почеле изигравати. Већ 1849. Војводина била готово празна реч, а после аустр. пораза у Ит. 1859., цар је, да ублажи мађ. опозицију, укинуо и назив Војводине. 1860. После а.-у. нагодбе 1887., Србима у Уг., посебним зак. из 1868., признат нац. карактер цркве и задржана титула патријарха. А. Срба остала чисто црк.; Срби могли да управљају са црк., фондовима и шк. ограниченог броја. Год. 1912. највећи део и тих повластица укинут. Аутономан, самосталан. А. живчани (вегетативни) систем, скуп центрифугалних живчаних влакана (симпатичних или парасимпатичних) која разним путевима (преко засебних симпатичних живаца или преко живаца главе и кичме) досежу до глатких мишића и жлезда, пролазећи увек претходно кроз специјалне нервне ганглије; → симпатични живчани систем. А. право. скуп правних правила, која није издала држ. власт већ самоуправна тела,; обавезно док се креће у границама аутономије. У Југосл. данас у а. п. улазе бан. уредбе, генералне оп. наредбе, прописи Средишног уреда за осигурање радника, црк. прописи (нарочито уколико се тичу брачног права → брачни правилник) и прописи појединих комора. А. п. ни у ком случају не сме се противити држ. закону ни држ. уредбама са зак. снагом. А. царине → царине.

АУТООКСИДАЦИЈА → оксидација.

АУТОПЛАСТИКА (грч.) → трансплантација.

АУТОПОРТРЕТ (грч.-фрц.), слика на којој ум. насликао сама себе; јавио се у време ит. ренесансе, заједно са буђењем модерне индивидуалистичке културе. Чувени а. Рафаела, Тицијана и Тинторета. Највише а. израдио Рембрант. У модерном јсл. сликарству изгледа да је први а. уљаним бојама израдила Катарина Ивановић (1836.).

АУТОПСИЈА(грч.), очигледност, самогледање; преглед и парање леша да се утврди узрок смрти; састоји се у спољњем прегледу и у отварању дупљи тела. Врши се у клиничке и судско-мед. сврхе.

АУТОР (лат.), писац, уопште творац каквог књиж. или ум. дела. Ауторско право, је право а. да морално и екон. искоришћује свој књиж. или ум. производ. Ово право припада а. за живота и његовим наследницима још за 50 год. од његове смрти. Код нас а. п. обезбеђено зак. од 26./12. 1929. и бернском конвенцијом о заштити књиж. и ум. дела, коју наша држава регистровала зак. од 22./3. 1932. Вести нису у начелу заштићене а. п., али не смеју се објављивати и прештампавати туђе вести док не прође 24 часа и ако се не означи порекло вести.

АУТОРИЗОВАТИ (фрц.), овластити.

АУТОРИТЕТ (лат.), углед, утицај; законита, призната власт. Човек од а. онај који у својој струци достигао вел. углед и поштовање. Ауторитативан, који се заснива на а.

АУТО САКРАМЕНТАЛ, рел. драма; прву написао порт. писац Гил Висенте (1502. Ауто да фејра); за разлику од укочених »моралитета,« а. с. пуна сатире и хумора.

АУТОСЕРОТЕРАПИЈА (грч.-лат.), лечење сопственим крвним серумом. Узима се болесникова крв на стерилан начин, издвоји се бистар серум и убризгава истом болеснику у циљу лечења неких плућних и кожних болести. У проширеном значењу: и лечење сопственом плеуралном течношћу.

АУТОСКОПИЈА (грч.) → самопосматрање.

АУТОСУГЕСТИЈА (грч.-лат.), сугерисање самог себе (→ сугестија); психотерапеутски метод помоћу а. састоји се у том што треба при јакој концентрисаности веома живо замислити као постигнуто оно што се жели. Особа која болује од агорафобије замишља у појединостима како без страха прелази сама преко извесног трга. Због опасности од аутохипнозе а. се сме применити само обазриво и под контролом лекара искусна у психотерапији.

АУТОТОМИЈА (грч.), способност неких животињских врста да одређене делове тела откидају под утицајем нарочитих надражаја, особито у случајевима спасавања од непријатеља (нпр. откидање репа гуштерова). Одбачени делови откидају се на одређеним местима. Код биљака се такође извесни делови одбацују: лишће листопадних дрвета, у јесен, гране многих дрвета, плодови, итд. Пре њихова одвајања постају на одређеним местима нарочита ткива за одвајање.

АУТОТРАНСПЛАНТАЦИЈА → трансплантација.

АУТОТРОФНЕ БИЉКЕ (грч.), које су зелене (имају хлоропласте) и стога способне да се хране анорг. материјама и да из њих врше синтезу орг. материја. И неке врсте бактерија (сумпорне, гвожђевите, метанске, нитритне, нитратне и др.), мада немају хлорофила, способне су да се хране аутотрофно: оксидацијом извесних анорг. једињења добивају потребну енергију (која иначе зеленим биљкама долази од Сунца) за разлагање угљен-диоксида и синтезу орг. материја (→ хемосинтеза).

АУТОФОНИЈА (грч.), непријатно и чудно осећање да наш сопствени говор чујемо и осећамо како грми и трешти у уху. Јавља се када Еустахијев канал стално стоји отворен услед патолошких промена на његовом ткиву.

АУТОХЕМОТЕРАПИЈА (грч.), лечење болесника убризгавањем сопствене крви.

АУТОХТОН (грч.), који потиче из земље у којој живи, који није досељен, који је староседелац, урођеник.

АУТОЦИСТЕРНЕ (грч.-лат.), спец. ауто за превоз разних течности: бензина, уља, нафте и воде за поливање улица.

АУТСАЈДЕР (енгл.), коњ који нема изгледа на победу и на којег се због тога мало кладе; у др. спортовима екипа или човек који нема изгледа на победу.

AUT CAESAR,AUT NIHIL (лат.: или Цезар или ништа), речи се приписују Цезару Борђији, а могу да послуже као гесло свим амбициозним људима.

АФАЗИЈА (грч.), одузетост говора, неспособност изговарања неких речи; моторична а., поремећај способности речима исказивати појмове иако говорни органи нису одузети; сензорна а,. поремећај способности разумевања говора: болесник чује говор. на језику познатом му до болести, али га не разуме. Код грч. скептика а. уздржавање од сваког суђења, јер су учили да сазнање истине није могућно.

АФАНАСИЈЕВ Борис В. → Гљебов Игор.

АФАР → Данакид.

АФГАНИСТАН, независна држава (731 000 км²) на си. крају Иранске Низије у ј. Аз. У с. делу венци иранског план. лука (преко 3500 м, Хиндукуш 7750 м); према С падају стрмо у г. ток р. Аму, а према Ј. се постепено спуштају у затворену високу потолину Сепстана. Клима тропска, али па план. луку због висине хладнија, и због монсуна влажнија; у затвореним потолинама на С и Ј суша (степе и пустиње). Овде хидрогр. чвор: на И према Инду тече Кабул, на Ј у степска јез. (Хамун Хилменд, Год и Сирех), поред мањих р. Хилменд, а на С ка Туркестанској Низији притоке р. Аму, Мургаб и др. Око 10 мил. стан.: Афгани, Монголи, Персијанци; по вери сунитски мусл. Земљр. (жито, ориз, памук, палме), сточарство. У сфери енгл. привр. утицаја; иначе за странце затворена и изолована обл.; тешко проходна; каравански саобр. Државом суверено управља краљ. Престоница Кабул; већи гр. Кандахар и Херат. Држава признавала туђу власт до 1747., када је ослободио Ахмет-шах, осн. династије Абдалида. У току целог 19. в. потпадао час под утицај Рус, час под утицај Енгл., које због тога збацивале и доводиле на престо разне владаре. Почетком 20. в. владар Аман-Улах покушао, после свог путовоња по Евр., да уведе реформе (1928.). али због тога збачен. Његов наследник Надир-хан, који влада од 1929., укинуо све реформе и задржао само општу војну обавезу. Афганистанци, Афгани или Пашту, ирански народ у А., Пенџабу и Белуџистану, углавном на висоравни између Херата и Сулиманских Пл., око 4 мил., сунитски мусл. Деле се на многа племена и братства. Гл. занимање сточарство, У многом примили иранску (перс.) културу. У А. господарећи слој стан. Афгански језик (пашту), чини прелаз од перс. ка хиндустанском (урду), али је сачувао свој старински, њему својствени карактер. Пише се ар. словима. А. књижевност, почела у 16. в. под јаким утицајем перс, а Хушлах-хан (1613.-1691.), кн. племена Хатак, који је певао у суфиском (мистичном) духу, ужива и данас вел. популарност. Уопште, поезија превлађује у а. к.; од прозних дела најпознатија ист. Афгана од Афзал-хана из 18. в. На глас изишла и а. нар. поезија, обилна и важна.

АФЕКАТ (лат.), душевно стање (гнев, мржња, страх, туга итд.) које утиче на наше телесне и душевне радње као што су мишљење, машта итд.; утицај може бити двојак: а. или појачавају наше радње или их успоравају и према томе се деле на стеничне и астеничне. Афективан, који се изводи под утицајем а.; нем. филозоф Хајнрих Мајер разликује а. мишљење у естетици, етици и рел. од когнитивног м. у науци; прво се. састоји од исказа о неком идеалном, тј. само замишљеном, свету, а друго од исказа о реалном свету. Афекција, произвођење промене душевног стања; оданост. Афекциона цена, која се одређује не према прометној вредности ствари, него према псих. вези између ствари и њеног сопственика.

АФЕКТАЦИЈА (лат.), неприродно понашање, извештаченост у изразима и држању. Афектирати, извештачено говорити и понашати се.

АФЕР 1) Домиције, рим. беседник из 1. в.; Квинтилијанов учитељ. 2) Публије Теренције (190.-159.пре Хр.), Картагињанин, рим. комедиограф, страдао у бродолому при повратку из Грч. куда ишао ради књиж. студија; најбоља дела: Формин, Евнух и Старац који сам себе мучи.

АФЕРА (фрц.), прилика, случај, предузеће, парница, спор, непоштен посао. Афераш, човек умешан у неку а.

АФЕРЕЗА (грч.), изостављање самогласника или целог слога на почетку речи (нпр. Тоза, Сида, Савета).

АФЕРИМ (тур.), здраво!

АФИДАВИТ (лат.), изјава којом страни поседник хартија од вредности потврђује пред властима извесне чињенице у циљу ослобођења од такса; пореклом је из Енгл., где је скопчан с писменом заклетвом и где се примењује и у пом. трг. праву.

АФИДЕ → ваши.

АФИЛИЈАЦИЈА (лат.), приступање неком друштву; у трг.: предузеће у вези са неким другим; у праву → адопција.

АФИНАЦИЈА. издвајање, добивање племенитих метала у чистом стању из раствора.

АФИНИТЕТ (лат.), сродност, сличност; својта, сродство, које настаје женидбом или удајом са родбином женика или невесте (у блиским степенима претставља брачну сметњу): у Кантовој флз. означује објективни основ могућности асоцијације оног што је различно; у хем. сила којом се разни елементи у подесним приликама држе у заједници, образујући хем. једињења; у виноградарству а. лозе: сродност племке и подлоге винове лозе у погледу срашћавања.

АФИОН → опијум, мак.

АФИРМАЦИЈА (лат.), тврђење, потврђивање (супр. → негација). Афирмативан, потврдан (супр. → негативан, одречан); у том смислу логика дели судове по њиховом квалитету на а. и негативне.

АФИША (фрц.), објава истакнута на јавном месту. Афиширати, објавити нешто нарочитим огласом, објавама, плакатима.

APHONIA HYSTERICA, потпуна муклост у тежим случајевима, или говор без икаква тона и гласа у лакшим, док кашаљ, смех и плач имају нормалну звучност. Јавља се изненада, претежно код лица склоних хистерији.

АФОРИЗАМ (грч.), кратка збијена реченица у којој на стилски леп и изразит начин изражена мисао о некој појави у животу. Зна јој се аутор, и по том се разликује од пословице која је анонимна.

АФРАНИЈЕ 1) Луције, рим. писац комедија из 2. в. пре Хр. 2) Непос, рим. војвода пз 1. в. пре Хр.; помагао Помпеја у борби са Цезарем.

АФРИК, материјал од палминих влакана за пуњење душека и слично.

АФРИКА, континент, ј. део ст. света, 30 мил. км2 3. континент по величини. Са свих страна опкољена морем: Сред. М.. Атлански и Индиски Ок. и Црвено М. Крајње тачке: 37° 20' с. ш. и 34° 49' ј. ш., 14° 43' з. д. и 51° 24' и. д. Највише примакнута Евр. код Гибралтарског Мореуза, а с Аз. срасла, али првобитна земљоузина прокопана (Суецки канал). Обале слабо развијене и нема добрих пристаништа: једино веће о. Мадагаскар. У геол. погледу земљиште већином састављено од ст. стена (гранита, гнајса и шкриљаца). Изузимајући млађе набране Атласке Пл. на С, рељеф остале А. карактерише се пространим висоравнима, басенима и котлинама. Дуж раседних линија вулкани, чије купе у и. А. иду до висина од 5000-6000 м. И. и ј. део А. виши, а према 3 и С се земљиште спушта постепеније и ступњевито. Највећи део А. у тропској зони, са ср. год. тмпт. изнад 20°, мањи делови (с. и ј. А.) у суптропским зонама. Највеће количине талога, 2000-11 000 мм, у екваторијалном појасу, док су пустиње у суптропским зонама готово без талога. У прим. Гинејског Зал. тропске прашуме, на које се наслањају саване огромних површина. У суптропским појасима степе и простране пустиње (Сахара, Намиб), у којем једино оазе плодне и насељене. Сев. прим. има медитер. климу и вегетацију. У прашумама живе вел. животиње (слон, мајмуни, крокодили, многобројне птице и опасни инсекти), у саванама и степама вел. и хитри травоједи и зверови (антилопа, жирафа, лав, тигар, пантер итд.), а од птица ној. Рудама особито богате ср. и ј. А.: злато, дијаманти, калај, бакар, угаљ. Вел. привр. разноврсност: у обл. прашума искоришћују се скупоцене врсте дрвета, а преко целе године стабла дају плодове за храну (ипак ту ретко стан.); у обл. савана и степа разне врсте жита (особито проса), па кукуруз, батате, банане, уљане палме и др.; у сухим обл. (у којима нема цеце-муве) сточарство (говеда, овце, козе, камиле, коњи). Камила има и огроман саобр. значај; засада само она подесна за одржавање саобр. кроз пустиње. Због вел. сметња (неразвијене обале, водопади на р., прашуме и пустиње), саобр. слабо развијен, па се роба у многим крајевима и сада преноси караванима или људском снагом. У 19. в. почело се са градњом железница, чије грађење лепо напредује у ј. А.; → Египат и → Либерија под јаким страним утицајима, све остало у поседу евр. колонијалних сила; становништво (135 мил.) веома неједнако распоређено и различито по пореклу, раси, језику и култури. Главни Црнци, који држе ср. и и. део ј. А., а по језику се деле на Суданске и на Банту Ц. Међу Ц. у ср. А. (у екваторијалном појасу), разна пигмејска племена, а у зап. половини ј. А. Бушмани и Хотентоти, слични Пигмејима. И. и с. А. држе хамитски и семитски народи. Гл. хам. народи и. А. су Сомали и Гале, Туареги у Сахари, а Кабили у с. А. Гл. семитски народи Етиопљани и разна ар. племена, сви пореклом с пол. Арабије. Стан. Мадагаскара (Хова) пореклом из Индонезије. У новије време има свуда Европљана. У Ег. и у ј. А. има насељених и Јсл. Црнци се држе својих нар. рел. (фетишизам, анимизам), хришћ. су Етиопљани и Копти, те досељени Европљани, а мусл. Арапи и хамитски народи. По култури, Бушмани и пигмејски народи су примит. скупљачи и ловци, стан. од ј. А. па до Судана карактерише мотичка земљр. (понегде и житарство н сточарство); хамитски народи у и. А. и народи по Сахари номадски сточари. Посебна култ. обл. Судан који се дели на 2 дела: у сухим степама развијен зан. рад, у влажним мотичка земљр. Африкандер, белац рођен у ј. Афр.; у ужем смислу Бури, потомци хол. досељеника. Африканско говече, пореклом из ср. А., без рогова, неправилног састава, боје црвене или мрке са белим пегама; у постојбини млекуља. А. сакагија (Lymphangioitis epizootica), болест коња, коју проузрокује гљивица Cryptococcus farciminosus. Добила име по том што знаци личе на оне код кожне с. Обично на задњим ногама, којe отекну, појављују се ранице, чирићи дуж лимфних судова из којих цури жућкаста течност. Дуготрајна али излечива болест.

АФРИКАТА (лат.), сложен сугласник, из 1. експлозивног и 2. спирантског дела (нпр. ц = тс, ч = тш, џ = дж.

АФРОДИЗИЈАКА (грч.), средства која драже и изазивају полни нагон.

АФРОДИТА, грч. богиња лепоте и полне љубави, ћерка Зевса и Дионе, а по некима рођена из морске пене на о. Кипру. Сигурно источњачког порекла (→ Астарта код Семита), персонификација природне стваралачке снаге. Најлепша и најумиљатија између свих богиња, чијој се чаробној моћи нико не може одупрети, да и саме звери уз њу постају као јагње. И сама жудела за љубављу, због чега ступала у везу са боговима или угледним мушкарцима, а муж јој био Арес или Хефест, хроми и ружни бог ватре (њени и Аресови синови Ерос и Антерос, Фобос и Деимос). Дала повод тројанском рату, јер помогла Парису да отме лепу Јелену. Њу обично прате њене слушкиње (хоре и харите), које је облаче, затим бог љубави Ерос, Потос (чежња) и Химерос (жудња), а уз њих Химен бог свадбеног весеља. Код Римљана с њом идентична Венера.

АФТЕ (грч.), обољење слузокоже уста и језика. Знаци: црвене пеге, затим ситни пликови који се загноје и разрањаве; проузрокују јаке болове, отежано жвакање; ранице трају неколико дана, саме се залече. Лечење: испирање и мазање дезинфекционим средствима.

АФУЗ-АЛИ, цариградско грожђе, бејрутска урма, одлична бела стона сорта; много се гаји у М. Аз., Буг. и Фрц.; из Фрц. донета у Југосл.; веома отпорна против трулежи и одијума; кожица бобице чврста и дебела; кад сазри ћилибарно жуте боје.

АФХЕЛ (грч.), најудаљенији положај планете или комете од Сунца.

АФШАР, тур. племе које се доселило у Перс.; из овог племена Надир-шах, ослободилац Перс. од Афганаца (1736.).

АХ, подземна отока Дунава према Боденском Јез.

АХАВ, израиљски краљ (917.-897. пре Хр.); убио Набота да би се дочепао његова винограда; погинуо при опсади Рамота у Галади.

АХАГАР, пространа висораван у ср. Сахари; издиже се до висине од 2 500 м; на њој многе вулканске купе; према С се спушта ступњевито. На све стране с А. полазе многи уади, око којих су огромне површине под дунама.

АХАЗ, јудејски краљ (740.-724. пре Хр.); суров и безбожан; предао Асирцима благо јерусал. храма.

АХАЈА, обл. у најсевернијем делу Пелопонеза (Мореје) у Грч. Гајење маслина и виноградарство (спремање сухог грожђа »коринта«). Гл. место Патрас, на Патраском Зал. (Јонско М.), једно од највећих грч. пристаништа за паробродске везе са З. Римљани називали А. целу ст. Грч. Ахајски савез, савез више грч. држава у 3. и 2. в. пре Хр. Ахајци 1) Грци код Омира. 2) група грч. племена која су се доселила у Грч. крајем 12. в. пре Хр. и осн. у њој своје прве државе. Верује се да су око 2500. пре Хр. дошли из ј. Рус. у ср. Евр. 3) становништво грч. обл. А. у ант. доба.

АХАР (тур.), штала, коњушница.

АХАРЊАНИ, Аристофанова комедија у којој се исмевају Атињани који су за рат противу Спарте.

АХАСВЕР, Вечни Жид, Вечити Јуда, по хришћ. легенди обућар који није дозволио Исусу да се, у пролазу на Голготу, одмори пред његовом кућом, због чега осуђен да лута до страшног суда; омиљен књиж. мотив скоро код свих народа.

АХАТ 1) најбољи друг → Енејин. 2) минерал (прозван по ст. имену једне р. у Сицилији) диоксид силицијума, SiO_2, састављен од разнобојних, наизменично поређаних трака од калцедона и кварца; постаје у шупљинама стена; украсни камен. Код нас га има у Лепоглави.

АХЕЈ, по грч. митол. Хеленов сестрић и Јонов брат; предак Ахајаца.

АХЕЛОЈ 1) р. у ст. Епиру (данас Аспропотамос).

АХЕМЕН, осн. династије Ахеменида, која владала Перс. (688.-330. пре Хр.), уништио је Александар В.

АХЕН (Aachen), град у Нем., близу белг. границе (170 000 ст.); лечилиште и инд. (ткст., металург. и стакларска); вис. тхн. шк., музеји, библт.; престоница Карла Вел. Ахенски конгрес, одржан 1818.; на њему учествовали рус. и аустр. цар, пруски краљ и претставници Енгл. и Фрц. Одлучио да се савезничка војска повуче из Фрц. и да се настави политика у духу св. алијансе. А. мир 1) први (1688.). закључен између Фрц. и њених противника: Енгл., Хол. и Швед. 2) други (1748.), закључен између Енгл., Хол., Аустр. и Сардиније са једне и Фрц., Шп. и Пруске са друге стране. Свим државама остале исте границе које имале и пре рата за аустр. наслеђе.

АХЕНБАХ 1) Андреас (1815.-1910.), нем. сликар, најистакнутији претставник диселдорфске школе; радио пејзаже. 2) Освалд (1827.-1905.), брат А., такође сликар; највише сликао ит. градове и слике из нар. живота.

АХЕНВАЛ Готфрид (1719.-1772.), нем. творац »унив. статистике«, назван оцем статистике.

АХЕНИЈА (achaenium), сухи плод који не пуца већ опада цео, а саграђен од 2 или више карпела међусобно сраслих; већином једносемени плод (сунцокрет, јасен, брест), ређе вишесемен (липа, палме). Перикарп већином чврст и по правилу није срастао са семењачом. На а. честе акцесорије (→ плод) у виду крилатих израштаја (јасен, драча, брест) на перикарпу; или остају делови цветног омотача (кончаста чашица код маслачка као апарат за летење плода), заштитни листић (код граба) итд. Специјални случај а. код трава: перикарп срастао са семенком (таква а. назива се крупа - caryopsis). А. код храста зове се жир (glans).

АХЕРОН, по грч. митол. р. у доњем свету; преко ње нико није могао прећи двапут.

АХИЛ, син морске нимфе Тете и мирмидонског краља Пелеја, највећи грч. јунак из тројанског рата; одмах по рођењу мајка га спустила у реку Стикс, услед чега могао да буде рањен само у пету за коју га мајка држала; васпитали га Феникс и кентуар Хирон. Под Тројом односио победу за победом све док га Агамемнон није увредио отмицом робиње Бризејиде. После тога се повукао у свој шатор и изишао тек кад му тројански јунак Хектор убио друга Патрокла. Затим убио Хектора, али и сам убрзо погинуо од Парисове стреле, погођен у пету. Отуда изрека А. пета за најслабије, најосетљивије место или слабу страну неког човека. А. тетива припаја мишиће листа за петну кост. Ахилејида, епски спев рим. песника Стација, опева А. живот пре Троје.

АХИЛЕЈ, рим. војсковођ и император (292.-298.), потучен и заробљен од Диоклецијана, који га бацио лавовима.

АХИЛЕЈА (Achillea, фам. Compositae), биљни род с преко 100 врста у умереним зонама ст. света: претежно иа вишим план. и у медитер. обл.; у С. Амер. постоји само 1 врста; код нас позната → хајдучка трава или хајдучица (А. millefolium).

АХИЛИЈА (грч.), недостатак желудачног сока, соне киселине и пепсина у њему; прати извесна обољења желуца: рак, катар желуца и др. Варење хране поремећено, постоје извесне тегобе, којипут и проливи.

АХМАДИЈА, реформистичка секта ислама; осн. 1880. год. Мирза Гулам Ахмад (Ахмед) из Кадијана у Пенџабу.

АХМАТОВА Ана (• 1895.), рус. песникиња; снажан и оригиналан лирски таленат, у традицијама рус. класичне поезије; створила тзв. ахматовски стил, који се осећа и у песмама Дес. Максимовић и Милице Костић; гл. дела: збирке Бројанице, Бело јато, Подорожник, Anno domini.

АХМЕД, име тур. султана: 1) А. I (1603.-1617.), ратовао са Пољ. и Аустр. због Ердеља. 2) А. II (1691.-1695.), наследио и поновио ратове с Аустр., Пољ. и Вен., али није дочекао њихов крај; под његовом владом сеоба Срба у Аустр. 3) А III (1703.-1730.), ратовао са Петром Вел., Аустријанцима (пожаревачки мир) и Персијанцима; збацили га јаничари.

АХМЕД 1) Вефик паша (1819.-1890.), тур. дипломат, лексикограф, историчар, скупљач пословица и преводилац Молијера. 2) Мидхат (1845.-1913.), плодан и многостран тур. писац, али без ум. и научне вредности 3) Хашим (ϯ 1933.), модерни тур. песник, присталица начела l'art pour l'art. 4) Хикмет (1868.-1928.), тур. писац новела. 5) Шавки (1868.-1932.), најпознатији модерни ар. (ег.) песник, под јаким утицајем фрц. поезије.

АХМЕДАБАД, варош (274 000 ст.) у пров. Бомбају у Инди и. у близини пол. Катијавара; развијена инд. свиле и памука.

АХМЕД ЗОГУ → Зогу I.

АХМЕДИ, тур. песник, написао 1. тур. хронику у стиховима под насловом Искандернаме, тј. књ. о Александру Вел. (завршена 1390.), у којој се помиње битка на Косову.

АХМЕД-ПАША Херцеговић (1456.-1518.), Стеван, најмлађи син херцега Степана, који се по очевој смрти, због борбе с браћом, потурчио. Постао зет султана Бајазита П, био вел. везир, са прекидима, 1496.-1515. Имао знатан утицај на Порти.

АХМИМСКИ, ст. дијалект коптског језика.

АХО Јухани (право име Јох Брофелт, 1861.-1921.), највећи фински прозни писац; његови натуралистички романи имају много поезије. У роману Рапи насликао борбу хришћ. са паганцима. Најдубљи ист. роман: Пролеће и касна зима. Остала дела: Железница, Поседник Хелман, Усамљеник; драма: Суд.

A. CHR., ante Christum (natum), лат.: пре Христа.

АХРИМАН, у перс. рел. начело зла, противник → Ахурамазде; господар злих духова, шири болест и смрт.

АХРОМАТ (грч.), објектив сложен од ахроматских сочива: састоји се из комбинације сабирних и расипних сочива. Одличан објектив за снимање предела. Ахроматин → ћелично једро. Ахроматичан, безбојан. А. сочива → аберација хроматска. Ахроматозис, недостатак пигмента коже.

АХТАЛ (ϯ 710), ар. песник из времена Омејада.

АХУРА-МАЗДА, у перс. рел. начело добра и највише познање божанства, учитељ људи, творац света, брани од нечистих сила (→ Ормузд).

АЦЕТАБУЛАРИЈА (Acetabularia mediterranea, фам. Dasycladaceae), морска алга налик на печурку са шеширом. Живи у Сред. М., утврђена на стенама, ствара подводне ливаде (→ сл.).

АЦЕТАТИ (лат.), соли сирћетне киселине. Ацетатсвила, вештачка свила; израђује се од целулозе и анхидрида сирћетне киселине; по саставу ацетил-целулоза; одликује се већом чврстином и еластицитетом од вискозе-свиле и скупља је од ње.

АЦЕТИЛЕН, незасићен угљоводоник (С₂H₂), гас који се добива дејством воде на калцијум-карбид. Употребљава се за осветљење; сагореван са кисеоником служи за аутогено заваривање метала; непотпуним сагоревањем даје чађ која се употребљава као црна боја. Помешан са ваздухом експлодира кад се упали

АЦЕТИЛ-САЛИЦИЛНА КИСЕЛИНА → аспирин.

АЦЕТОН, диметилкетон (СН₃ СО СН₃), безбојна испарљива течност пријатна мириса; добива се при сухој дестилацији дрвета или загревањем калцијум-ацетата; раствара многа орг. једињења. Употребљава се у производњи барута, екстракта за штављење, целулоида, лакова итд. Раствара камфор, масти, смолу и целулоид. Појављује се и као ненормалан састојак мокраће, кад је поремећено сагоревање масних киселина у организму. Ацетонемија, појава ацетонских тела (а. и др.), односно њихово нагомилавање у крви; бива праћена токсичним инцидентима; може да буде предзнак несвесног стања и смрти (нпр. код шећерне болести). Ацетонемично повраћање (циклично), код деце непријатна, често узбудљива болест, изражена: тешким, незадржљивим повраћањем; појавом а. у крви, мокраћи, издахнутом ваздуху; дете лежи тешко болесно, исушено недостатком воде, затровано а., гладно јер му потрошене резерве шећера у јетри. Јавља се повремено између 2.-8. год., као последица претовареног стомака и услед ангине или узбуђења; напад траје један или више дана, обично се добро свршава. Лечење: мали парчићи шећера, чоколаде, бисквита; бикарбоне соде, ледене воде, често, у малим количинама; у почетку напада 1 свећица наутизана као клистир. Ацетонурија, присуство ацетонских тела (а. и др.) у мокраћи; прати неке болести (нпр. шећерну бол.); означава тежак поремећај у организму.

АЦЕТУМ (лат.) → сирће.

АЦИДИТЕТ (лат.), киселост (киселина). Ацидиметрија, метод квантитативног одређивања неке киселине раствором погодне базе и обратно, познате концентрације и запремине, уз додатак неког индикатора који треба да покаже завршетак неутрализације. Ацидоза, ненормално стање организма чија крв показује мање алкалну (више киселу) реакцију него нормално, тј. смањену вредност → алкалне резерве (супр. → алкалоза).

АЦТЕКИ, индијанско племе, око 2 мил., растурено по Мексику (из групе Хахуа). У 14. в. основали моћну државу на Мексиканској Висоравни, коју 1519. срушио Кортец. Били сиров ратнички народ. Иако имали сразмерно високу културу, у њихову култу било у обичају приношење људских жртава. Култ. веома посрнули.

АЧАДИ Игнац (1845.-1906.), мађ. историчар; написао: Историју мађ.кметова (чифчија), Историју Угарске. Ист. сељаштва у Уг.

АЏАРИСТАН, аутономна савезна држава (2 577 км², 132 000 ст.) у Транскавказији; гл. место Батум.

АЏО ЂОЛ (тур.: горко језеро), мало јез. у грч. Македонији, у околини Кукуша; понекипут пресуши и по дну се задрже слојеви нагорке соли, коју скупља околно становништво.

АЏИЋ Сретен (1856.-1933.), педагог и проф. Био педагог практичар и пед. писац. Заступао идеологију радне шк. коју кратко дефинисао као школу упућивања. посматрања, умења, творења и дружбе. Гл. дела: Ручни рад у мушкој школи, Српска нац. школа, Телесно васпитање за учитеље, Учитељеве забелешке, Увод у науку о васпитању, Васпитачеве забелешке, Пољска учионица.

АЏМИР, обл. (7 021 км²) на СЗ Брит. Индије; гл. место А. (113 000 ст.).

АШ Шалом (Аsch, •1889.), пољ. јевр. књиж.; гл. дела: Мери, Петроград, Москва, Варшава (романи), Вог освете</b (драма).

АША (Ал-Аша), предисламски ар. песник, на гласу због љубавних, винских и сатиричних песама.

АШАНИ → Васојевићи.

АШАНТИ, племе суданских Црнаца, на Златној Обали, познати по обиљу прича и вештини у обради злата; имали државу; земља им сада део брит. колоније Златне Обале (400 000 ст.).

АШ АРИ, († 033.), глава правоверне теол. шк. у исламу.

АШЕЛЕЈЕН, део старијег каменог доба, назван по налазишту Сент-Ашел (81. St.Acheul) код Амијена у Фрц.; трајао до пред почетак последње глацијације; карактерише га оруђе (батови, ножеви са две оштрице) од кремена, обрађено на целој површини.

АШИК (тур.), заљубљен. Ашиковати, водити љубав; удварати се.

АШИК 1) Омер (17. в.), најважнији тур. путујући певач. 2) паша ( †1336.), стари тур. песник и вел. мистичар. 3) паша-Заде, тур. историчар 15. в. (право име Дервиш Ахмет Ашики).

АШКЕНАЗИМ → Јевреји.

АШКЕРЦ Антон (1856.-1912.), песник. 1898. напустио свешт. чин и постао архивар магистрата у Љубљани. 1899.- 1903. био уредник Љубљанског звона. Истакао се нарочито као епски песник. Написао много балада и романса, тхн. доста спретно али садржајно монотоно. Предмети из сл. и слов. прошлости (им.а и срп. мотива). Смео и мислен дух, са доста полета, али му смета што није довољно концизан.

АШОВ, пољопр. железна алатка, срцаста облика, на дрвеној држали, за риљање и исецање земље и бусења.

АШОКА, индиски владар (259,- 222. пре Хр); штитио будизам.

АШХАЈМ-ЦОНДЕКОВА РЕАКЦИЈА, најсигурнија биолошка р. за рано утврђивање трудноће; оснива се на проналажењу нарочитих хормоналних супстанца (пролан, гравидин) у крви и мокраћи трудних жена: убризгавање мокраће од трудне жене, полно незрелој мишици (код варијанте Фридман-Бруа, зечици) изазива на јајницима мишице карактеристичне промене (масивно крварење у Графовим фоликулама и стварање изразито крвавих жутих тела).

АШЧИЈЕ (тур.: кувари), занатлије који спремају и продају јела, обично оријенталско-балк., у варошима с мусл. стан. Јела се опремају и кувају наочиглед посетилаца. А. се зову и лица која се о свадбама, славама, погребима и сл. узимају у помоћ да помогну око спремања јела. Ашчиница народна кухиња.