Свезнање А4

СВЕЗНАЊЕ

Ана-Ањичков

АНА, јевр. првосвешт.; извршио прво саслушавање И. Христа и послао га Кајафи.

АНА 1) Перена, лат. богиња; по неким Дидонина сестра; делила побуњеним плебејцима у Риму хлеб и намирнице. 2) св., жена св. Јоакима, а мајка св. деве Марије.

АНА 1) жена Стевана Немање, мајка Вукана, Стевана Првовенчаног и св. Саве; не зна се из које је породице и народности; закалуђерила се и добила име Анастасија (1195.); помагала ман. св. Богородице код Куршумлије, у којем провела последње године живота. 2) унука млетачког дужда Е. Дандола, друга или трећа жена Стевана Првовенчаног, мајка Уроша I и прва срп. краљица. 3) кћи епирског деспота Тодора Анђела, жена краља Радослава. 4) кћи бугарског цара Ђорђа Тертера, трећа жена краља Милутина и мајка Стевана Дечанског. 5) кћи влашког војводе Александра, жена цара Уроша. 6) Палеологова, кћи виз. намесника у Берату, епирска деспотица из 14. в.; преудала се за Душановог шурака Јована Асена, арб. намесника; њену кћер Теодору узео Душанов полубрат Симеон. 7) Кантакузинова, нећака Јерине, жене деспота Ђурђа; удала се (1455.) за Владислава сина Ст. Вукчића. Византија: 1) Комнина, кћи виз. цара Алексија I; покушала да попне на царски престо мужа Нићифора Вријенија, на штету брата Јована, али принуђена да оде у ман., где је и умрла, 1148.; у њеном делу Алексијада, написаном у славу очеву, има вести о Србима и краљу Бодину, корисних али узгредних и тенденциозних. 2) Савојска, царица (1326.-1347.), жена Андроника III, намесница Јована V; покушала да обори канцелара Ј. Кантакузина, али принуђена да се повуче у ман.; умрла као калуђерица (1360.). Енглеска: 1) Болен, краљица (1507.-1537.), дворкиња, па жена Хенриа VIII, који је погубио; мајка краљице Јелисавете. 2) Стјуарт, краљица (1703.-1714.). За њене владе уједињене краљевине Енгл. и Шкотска. Русија: А. Ивановна, царица (1693.-1740.), кћи Ивана III. Сву власт предала свом љубимцу Бирону. Француска: А. Аустриска, краљица (1601.-1666.). Жена Луја XIII. За време малолетства Луја XIV управљала са кардиналом Мазареном.

АНАБАЗА, дело грч. историчара Ксенофона, у којем описан поход Кира Мл. против брата, перс. цара Артаксеркса; са Киром је била и грч. војска од 10 000, а у њој и Ксенофон.

АНАБАПТИСТИ, баптисти (грч.), хришћ. верска секта, врши крштење само над одраслима; у доба реформације изазивали побуне тежњом да остваре божје царство на земљи и оштро гоњени.

АНАБАТСКИ ВЕТАР струји уз план. стране, при ведром времену, када сунце јаче припече; →даник.

АНАБИОЗА (грч.), буђење из стања привидне смрти; способност многих животиња, биљака и њихових клица (праживотиње, црвуљци, лишаји, маховине, семена, споре итд.) да за време суше и хладноће проведу дуже време у стању привидне смрти, одн. латентног стања живота, и да се потом врате у нормално стање.

АНАБОЛИЗАМ (грч.) → асимилација.

АНАГРАМ (грч.) 1) реч или реченица која постаје кад се обрнутим редом прочитају слова друге какве речи: дар, рад; вид, див; у Риму, умиру. 2) загонетка која се решава премештањем слогова.

АНАДОЛИЈА, тур. Анадоли, име за М. Азију.

АНАЕРОБИОЗА (грч.), живот у средини лишеној слободног кисеоника. Анаеробије, анаеробионти, организми (бактерије, гљиве, цревни паразити, становници дубинских слојева стајаћих вода) који живе или могу живети у а.; обично се хране разлагањем орг. једињења и деле се на облигаторне, за које је присуство кисеоника штетно, и факултативне, који могу живети и у средини са кисеоником (квасне гљиве). Анаеробне клице, могу живети само у отсуству кисеоника, иначе угину; њихове споре живе дуго и на ваздуху; изазивају веома опасна обољења (тетанус, гасна гангрена итд.)

АНАКАРДИЈУМ → акажу.

АНАКЛИНАЛНЕ ДОЛИНЕ (грч.), попречне речне д. (пробојнице), управљене супр. паду слојева.

АНАКОЛУТ (грч.), недоследност у грађењу реченице, тј. кад свршетак не одговара почетку, нпр. Оно брдо понајвише, ту је црква саграђена.

АНАКОНДА 1) место у САД (држава Монтана), 12 000 ст., највећа талионица бакра на свету. 2) (Eunectes murinus, фам. Boidae), врста змиског цара; највећа (8-9 м) неотровна змија Ј. Амер.

АНАКРЕОН (560.-478. пре Хр.), грч. лирски песник; провео неко време на дворовима тирана Поликрата на Самосу и Хипарха у Атини; писао елегије, епиграме и друге лирске песме, којих је сачувано веома мало; био вел. весељак и формалист у поезији. Анакреонке, веома веселе, најчешће винске песме и дитирамби; добиле име по А. Анекреонтика, лака лирика о љубави, ружама и вину и пастирској идили, у духу рококоа, а по угледу на тобожње песме А.; цветала у Нем. 1740.-1770. (Глајм, Геснер), препородио је Виланд.

АНАКС (грч.), господар, првак, владалац.

АНАКСАГОРА (499.-428. пре Хр.), грч. филозоф и астроном јонске шк.; пријатељ Периклов; прогнан из Атине због безбоштва; учио да се све на свету састоји из небројено много квалитативно различитих елемената (делића, костију, злата, меса итд.); да је нус најлакши и најпокретљивији елемент, који у свет уноси кретање и целисходно уређење; тумачио помрачење Сунца и падање метеора као чисто физ. појаве, а за Месец тврдио да добива светлост од Сунца.

АНАКСАРХ, грч. филозоф из 4. в.; пријатељ Александра Вел.

АНАКСИМАНДАР (610.-547. пре Хр.), грч. филозоф и астроном јонске шк.; можда оснивач грч. флз.: написао прво флз. дело на свету, али се оно није сачувало; учио да је праузрок свега апејрон (неограничено) из којег се излучује чврсто и течно, топло и хладно (земља, вода, ваздух и ватра), и да су у води постала жива бића и људи; саставио карту света, карту неба и заступао гледиште да Земља има облик ваљка који слободно лебди у средини шупље небеске лопте.

АНАКСИМЕН 1) из Милета (585.-525. пре Хр.), грч. филозоф; написао флз. дело од којег се сачувало само неколико одломака; учио да је првобитни елеменат ваздух, од којег је све постало, и да су ваздух, дах и душа једно исто; разликовао планете од звезда. 2) из Лампсака, грч. филозоф из 4. в. пре Хр., уч. Александра Вел., кога је пратио у походу по Аз.

АНАКСОН (грч.) → асиметрични организам.

АНАЛАВ (грч.), део калуђерске одеће, окриље на леђима, означава узимање јарма, Христовог крста за знак завета.

АНАЛГЕЗИЈА (грч.), губитак осетљивости за бол. Анадгетика, лекови који ублажују или потпуно отклањају бол, поред тога смањују тмпт. (антипирин, фенацетин).

АНАЛЕПТИЧКА (грч.) СРЕДСТВА за опорављање и јачање нерава и срца: етер, кофеин, амонијак и др.

АНАЛИ (лат.) 1) летописи. 2) ист. дело Тацитово. 3) опев рим. песника Енија. Annales maximi, ист, забелешке ст. Римљана, сређене у 2. в. по Хр. у 80 књига; писане су на нарочитој табли, одређеној за то од вел. понтифика, која је крајем године остављана у архиву.

АНАЛИЗА (грч.), разлагање, рашчлањавање, раздвајање; испитивање целине, предмета, појаве, процеса или ствари; постоје 3 ступња: елементарна, рашчлањује појаве у саставне делове, без обзира на њихове међусобне односе; каузална, рашчлањује појаве у саставне делове с обзиром на њихове узрочне односе; логичка, рашчлањује комплексне појаве у саставне делове, с обзиром на њихове логич. односе. У мат. свако рачунско испитивање путем рашчлањавања; елементарна а. се служи елемент. средствима, а виша (инфинитезимална и алгебарска) инфинитезималним рачуном. У хем. разлагање неке супстанце на састојке; врши се сухим или мокрим путем, топљењем или растварањем; квалитативна одређује само природу састојака, а квантитативна утврђује количину сваког састојка. А. вина → вино. А. гасна показује у којој се сразмери налази неки састојак у смеши, а код бојних отрова колико има мг у 1 л, или број см³ у 1 м³ ваздуха. А. естетска, рашчлањавање књиж. дела и објашњавање њихових вредности, на основу псих.-- естет. схватања о лепом; разматра прво основну замисао у вези са широм концепцијом, па онда просуђује о склопу и излагању дела, и о песничким појединостима и стилист. изражајним средствима. А. механичка, разлагање смеше у састојке механичким путем. А. хемиска, испитивање материја у циљу да се одреди њихов квалитативан и квантитативан састав. Анализанд, болесник кога лече понхоанализом. Аналитика, наука; има за циљ разлучивање мисли у циљу изналажења начела, на којима се заснива мишљење; основао је Аристотел и поделио на: прву, која се бави суђењем и закључивањем, и другу, којој је предмет доказивање. А. трансцедентална, део трансцеденталне логике; има за задатак да разлаже априорна сазнања у елементе чистог сазнања разума; дели се на: а. појмова, која употпуњује систем категорија и образложава њихов објективни значај, и а. основних ставова, која то примењује на начела и услове мат. природних наука. Аналитичар, личност која врши анализу; лекар који лечи психоанализом. Аналитичка геометрија→ геометрија. А. дефиниција, добива се рашчлањавањем садржине једног појма у његове ознаке. А. израз → математички израз. А. коментари, увод у статистичке публикације; у њима се излаже метод рада, рекапитулишу публиковани подаци, извлаче потребни закључци и проналазе статистичке правилности и законитости. А. метод, поступак који полази од чињеница, па иде ка општем закону. А. ситуација, скуп свих псих. услова, који омогућују лечење психоанализом; анализанд треба да је свестан своје болести, да жели оздрављење и да воли аналитичара. А. суд, расуђивање чији предикат припада субјекту, као нешто што у томе појму већ постоји.

АНАЛОГИЈА (грч.), сличност, слагање, подобност, делимична паралелност између 2 ствари или 2 појма; подражавање и резултат подражавања у језику; налази примену у мат., флз. и стилистичком излагању, нарочито при доношењу закључака; има вел. значај у живим језичким категоријама, јер се путем ње врше вел. измене, увођењем нових, често неправилно извођених облика (дању), по угледу на ст. правилне (ноћу). А. у праву: начин проучавања празнина; може бити: законска, кад се узима пропис за сличан случај, и правна, кад се решава непредвиђен случај, за који нема сличног и предвиђеног у зак. A. entis, сличност бића; у флз. појмовни израз за однос суштине бога према свему што је он створио. Суд по а., закључује према послагању ствари у једном погледу да су оне сличне у неком другом погледу. Аналогије искуства, правила по којима од појединачних опажања постаје јединствено искуствено сазнање. Аналогизам, једнострано закључивање по а. Аналогни органи → хомологи органи. Аналогон, члан у низу предмета, или догађај у низу догађаја, који по сличности одговара једном одређеном члану, односно догађају у другом низу предмета одн. догађаја. A. rationis, нешто што одговара уму, а што је од њега ниже, несавршеније, па се као такво приписује животињама.

АНАЛОКИЈА (грч.), налоњ, у прав. црк. пулт за читање апостола, еванђеља и проповеди.

АНАЛФАБЕТ (грч.), неписмен човек; незналица. Аналфабетизам, неписменост; незналаштво.

АНАМ, краљевина (150 000 км², 5,2 мил. ст.) у Индокини под заштитом Фрц. Скоро цело земљиште испуњавају Анамски Кордиљери (ср. висина 800-1000 м.; врхови око 3000 м), који стрмо падају према обали Ј. Кинеског М., сиромашној пристаништима; клима монсунска; р. кратке, брзог тока и богате водом само за време киша. Гл. занимања: земљр. (земљиште се наводњава), риболов и сточарство од рудног блага има: доброг угља, гвожђа, бакра, цинка, злата и соли; најважније инд. гране: љуштење пиринча и ткање свиле; спољна трг. махом у кинеским рукама. 90% стан. чине Анамци; остатак разна др. племена и Европљани. Гл. место Хуе. Анамски језик чини засебну групу језика из Задње Индије са бирманским и сијамским, али је толико преплављен кинеским речима да личи на старији кин. дијалект. А. књижевност под вел. утицајем кинеске; сви књиж. радови су у стиховима, а прозе готово нема. Анамци, народ у Задњој Индији (Анам, Кочинкина и Камбоџа), око 20 мил.; много се мешали са др. народима; друштвени живот уређен на кинески начин, а кин. примеса има много и у језику и култури; по вери будисти.

АНАМАЛИ, предео у Црногорском Прим., између Међуречја и р. Бојане: око 5600 ст., већином мусл. с араб. језиком, код којих плем. организација давно изгубљена; сада се деле на мала братства и родове.

АНАМИРТА (Anamirta cocculus, фам. Menispermacesae), индомалајска биљка; даје зрна Fructus cocculi, која садрже отровну материју пикротоксин.

АНАМНЕЗА (грч.), сећање; у мед. претходно обавештавање лекара испитивањем самог болесника о почетку болести, њеним симптомима, условима и узроцима.

АНАМНИОТЕ (грч.), кичмењаци који у свом развићу немају ембрионалне органе амнион и алантоис; обухватају рибе и водоземце, → амниоте.

АНАНА (Annana), ег. писац из 13. в. пре Хр.; забележио око 1260. причу о Јосифу и Потифаревој жени, Јусуф и Зулејха.

АНАНАС (Ananas sativus, фам. Bromeliaceae), тропска биљка, кратког стабла, зупчастог лишћа и купасте цвасти, пореклом из тропске Амер. и 3. Индије; гаји се по свим тропским и суптропским пределима због плода; из лишћа се добивају влакна, од којих се праве тканине. А. царевка, врста јабуке; има је по свима крајевима Југосл., нарочито у Слов. и Хрв.

АНАНДА ,најмилији ученик Буде.

АНАНИЈЕ 1) Јеврејин кога је апостол Петар казнио заједно са женом Сапфиром, због утаје новца. 2) ученик Христов; крстио Савла у Дамаску.

АНАЊИ, варош у Ит., близу Рима, у којој је фрц. државник Ногаре заробио папу Бонифација VIII (г. (1303.).

АНАПЕСТ (грч.), тросложна стопа у ант. песништву са 2 ненаглашена, одн. кратка слога и 3. дугим или наглашеним (обрнути дактил υυ-). У сх. језику веома ретка, и то само у неким засебним речима: горопад, кукурек, пробисвет.

АНАПЛАЗМОЗА (грч.), говеђа болест, слична пироплазмози, проузрокована крвним паразитом анаплазма маргинале.

АНАРХИЗАМ (грч.), соц.-флз. доктрина која сматра да само потпуно слободан човек може да чини добро, да држ. уређење треба заменити друштвеним, да друштво треба да сачињавају подједнако васпитане и моралне личности и да друштв. организација може постојати само док на то пристају њени чланови; у соц.-екон. погледу тежи да измири колективизам с индивидуализмом, што баш претставља његову најслабију страну, јер се те две идеје нипошто не могу измирити; противи се демократији, парламентаризму и свакој полит. акцији, али негира марксизам и сваку организовану револуц. борбу радничке класе, па према томе није револуционаран. Јавио се још у ст. в. са Зеноном; обновио га енгл. социолог Годвин; постоје више струја, од којих су најглавније: индивидуалистички а., чији је творац Макс Штирнер; ситнобуржоаски а., чији је идеолог Пјер Жозеф Прудон; и комунистички а., чији су претставници Мих. Бакуњин и П. Крапоткин. Анархија 1) неред, безвлашће. 2) нови друштвени поредак, заснован на начелима колективне својине и личне слободе, без државе и њених установа (војске, полиције, судова итд.) и свег поретка, заснованог на ауторитету. Анархист, присталица анархизма.

АНАС, индиски новац, 1/16 рупије.

АНАСОН → анис.

АНАСТАСИЈАНОВ ЗАКОН, правно правило рим. права, које вреди и данас у грађ. праву, по којем цедент одговара за наплатљивост уступљене тражбине само до висине примљене накнаде, а не до номиналног износа тражбине.

АНАСТАСИЈЕ 1) А. I, виз. цар (491.-518.), утврдио границу и опасао Цариград н. зидовима од Црнога до Мраморног М. 2) А. II, виз. цар (713.-716.). 3) св., антиохиски патријарх (561.-599.). 4) св., синајски, калуђер са Синаје, живео у 7. в. 5) св. (1774.-1794.), рођен у Радовишту; убијен од Турака у Солуну. 6) А. I-IV, папе у раном ср. в.

АНАСТАСИЈЕВИЋ 1) Димитрије Сабов (1726.-1803.), нар. добротвор; осн. карловачку гмн. (1791.). 2) Драгутин д-р (• 1877.), проф. унив. у Београду; бавио се прво виз. а затим српском ист.; од већег значаја расправе о години Немањине смрти и Немањину оцу. 3) Миша (1803.-1885.), трг., ортак кн. Милоша и нар. добротвор; од 1833. дунавски капетан; играо важну улогу 1858. у збацивању кн. Александра; поклонио отачаству своју вел. зграду, онда највећу и најлепшу у Београду, данашњи унив. (На сл.: А. Миша.)

АНАСТАТИЧКО ШТАМПАЊЕ, начин који омогућава да се штампан, писан или машином откуцан текст преноси на камен, па да се затим умножава.

АНАСТИГМАТ (грч.), сложени објектив, ослобођен свих сферних и хроматоких аберација; има равно поље и оштре слике; светлосна јачина се креће од 1 : 1,4 на мање. А. двојни, симетрични а. код којег је астигматизам уклоњен у предњој и задњој комбинацији сочива; уствари комбинација од 3 објектива: предња комбинација. задња и предња и задња заједно.

АНАСТОМОЗА (грч.), спојница, веза између 2 органа, крвна суда или живца: у човечјем организму најчешће везе код крвних (артерија, вена и капилара) и лимфних судова; захваљујући њима циркулација се лакше обавља, јер они доводе крв у предео оштећеног артериозног суда и тим га спасавају од изумирања.

АНАТЕМА (грч.), црк. проклетство; у ср. в. страшно оружје рим. папа у борби са владарима, јер се веровало да доноси божју казну и несрећу.

АNNATI (лат.), новац који ркат. деле као данак папи за додељивање пребенда свешт.

АНАТОКСИН (грч.), токсин који је под дејством антисептика и топлоте изгубио отровност, а сачувао антигену моћ; служи за акт. имунизацију људи (Рамонов а. за имунизацију против дифтерије) и за имунизацију неких животиња ради добивања серума за лечење против дифтерије, скрлети, тетануса итд. Нешкодљив и кад се убризга у већим количинама.

АНАТОЛИЈА → Мала Азија.

АНАТОМИЈА (грч.), наука о унутарњој грађи живих бића, човека (антропотомија), животиња (зоотомија) и биљака (фитотомија), припада групи биол. наука, а дели се на: науку о развићу (ембриологија), о ткивима (хистологија) и морфологију (нормалну и топографску а.). У мед. под а. подразумева се само нормални и топографски део; остале гране чине засебне предмете. Нормална а. (описна, систематска) лроучава облик, положај, везе и односе појединих органа понаособ. Топографска а. описује поједине пределе тела, са свим саставним органима и њиховим узајамним односима. Упоредна а. проучава упоредно грађу човека и појединих животиња међу собом (зоологија). Пластична а. проучава површинске облике човечјег тела (уметништво). Патолошка а. проучава промене на оболелим органима, → патологија.

АНАТОЦИЗАМ (грч.), капитализација интереса или уговор о наплати интереса на интерес.

АНАФАЗА (грч.) → митоза.

АНАФИЛАКСИЈА (грч.), феномен противан феномену заштите (филаксије или профилаксије); убризгавање неког токсина (токсалбумина) у несмртној дози може проузроковати, противно ономе што се дешава при имунизовању, стање повећане осетљивости организма употребљене животиње према убризганом токсину; за животињу се тада каже да је анафилактизована. Сероанафилаксија, у суштини исти феномен само се констатује при убризгавању туђих серума (нпр. коњског) у организам др. животиње (нпр. човека); коњски серум који је за човека у првој инјекцији био неотрован, проузрокујући у људском организму стање повећане осетљивости, постаје после неколико узастопних инјекција, у размаку 5 до 7 дана једна од др., отрован, чак смртоносан; → серумска болест. Осетљивост тбк. животиња према туберкулину, вел. број алиментарних интоксикација (млеком, рибљим месом, раковима, јагодама), многа ненормална осетљивост према медикаментима (јодоформу, антипирину и др.) означавају се такође као а. феномени.

АНАФОРА (грч.) 1) у књиж. понављање исте речи на почетку стихова, реченица или делова реченица: Биље бере на Мирочу вила, Биље бере, често се одзива. 2) у прав. црк. квасни хлепчићи, → нафора, просфора.

АНАХОРЕТИ (грч.), назив за хришћ. пустињаке.

АНАХРОНИЗАМ (грч.) 1) погрешка против хронологије. 2) погрешно утврђивање датума ист. догађаја 3) застарела схватања, преживеле установе и обичаји.

АНВАРИ, Енвери († око 1190,), највећи перс. панегиричар; дворски песник селџучког султана Санџара и његова наследника.

АНВЕРС, Антверпен, град, средиште истоимене обл. у Белг. (417 000 ст.), на р. Еско (Шелда), вел. пристаниште, јако утврђење; катедрала (1531.), већница, музеј. сликарска акад., виша трг. акад., инд. глачања дијаманата, цигара, шећера и др.

АНГАЖМАН (фрц.), обавеза, узимање обавезе; понуда за игру.

АНГАРА, р. у Сибиру, дуга 2 850 км; протиче кроз Бајкалско Ј., а улива се у Јенисеј под именом Г. Тунгуска.

АНГЕЛАР, ученик св. Ћирила и Методија; ширио хришћ. на Балк., куда дошао из Моравске (884.).

АНГЕЛИ 1) византиски, династија која је владала 1185.- 1204. 2) епирски, деспоти и цареви солунски (1204.-1318.). 3) тесалиски, деспоти (1271.-1318.); по паду Тесалије у тур. руке (1393.) побегли у Србију → Ангеловић.

АНГЕЛИКА→ анђелика.

АНГЕЛИНА Бранковић св., срп. деспотица; у нар. песми мајка А.; кћи елбасанског господара Аријанита, удата 1460. за слепог Стевана Бранковића; по смрти свога мужа, вратила се из Фурландије у Срем (1477.), где су њени синови Јован и Ђорђе били срп. деспоти; подигла ман. Крушедол, у којем је сахрањена.

АНГЕЛОВИЋ 1) Махмуд, потомак тесалиских деспота; рођен у Новом Брду почетком 15. в.; потурчио се и стекао звање румелиског беглербега. 2) Михаило, брат претходног; пребегао у Србију и постао вел. челник и члан намесништва; одржавао везе са братом и помагао туркофил. политику султаније Маре и Гргура Бранковића; пустио тур. посаду у Смедерево (1458.), али је Срби посекли.

ANGELUS DOMINI(лат.), анђео господњи, ркат. молитва; чита се јутром, уподне и вечером.

АНГЕЛУС СИЛЕЗИЈУС (1624.-1677.), псеудоним Јохана Шефлера, нем. песника и мистичара.

АНГЕРМАН ЕЛФ, пловна р. у Швед., дуга 450 км; улива се у Ботниски Зал.

АНГИЈЕНСКИ Луј-Антоан (d’Enghien, 1772.-1804.), фрц. војвода; за време револуције прешао у Нем. и живео у Етенхајму; осумњичен да спрема заверу противу 1. конзула Наполеона Бонапарте, ухваћен на нем. земљишту, доведен у Париз и предан ратном суду, који га одмах осудио и стрељао.

АНГИЛУЛФИНГИ, ломбардиска династија (590.-788.); осн. је Ангилулф, баварски витез и ломбардиски краљ (590.-615.); њеног последњег преставника Тасила II, зета ломбардиског краља Дидијеа, погубио и затворио у ман. Карло Вел.

АНГИНА (лат.), запаљење крајника; обично почиње нагло: висока тмпт., дрхтавица, болови при гутању, пригушен глас, оток жлезда на врату; ждрело црвено, крајници увећани, црвени, на њима могу постојати гнојаве тачке. Траје обично 3-4 дана; честе компликације на бубрезима, зглобовима и др.; може да буде веома опасна, смртоносна; често само почетак разних обољења. Проузроковачи разне клице, најчешће стрептококе. Лечење симптоматично, испирање гуше, облог око врата, дијета млечна, воћна. Предохрана: чувати се болесника, испирати гушу дезинфекционим растворима. А. пекторис, бол у виду стезања у пределу срца, који се шири у л. раме и дуж л. руке; јавља се приликом обољења срчаних крвних судова од артериосклерозе, луеса и тровања дуваном.

АНГИОЛОГИЈА, ангеологија (грч.), наука о апарату крвотока, грана анат. Ангиом → хемангиом. Ангиосарком, злоћудни тумор крвних судова; продире и разорава ткиво у његовој непосредној близини; најчешће се налази у слезини и јетри, много ређе на удовима и у коштаној сржи.

АНГИОСПЕРМЕ (Angiospermae), биљке чије семене клице затворене у плодници.

АНГЛИ, герм. племе које се 449. г. заједно са племеном Саси преселило са копна у В. Брит. Англиканска, епископска црква, енгл. држ. вероисповест; по богослужењу између ркат. и протестантске; одвојила се од папе за владе Хенриа VIII (1534.), а догме и богослужење добила Књигом заједничке молитве (1559.) и Зак. од 39 чланова (1571.); врховни поглавар краљ, а примас кентербериски архиеп.; данас подељена на 3 фракције; високу црк., строжију у догмат. погледу и наклоњену католичанству; ниску црк., која посвећује главну пажњу практичном ширењу Св. писма, хришћ. љубави према ближњем и мисионарству; и широку црк., без догмат. строгости, наклоњену протестантизму, слободној теологији. У последње време а. ц. тражи дотицај са прав. црк. и одржава год. конференције (ламбетске), на којима учествују претставници свих хришћ. црк., сем ркат. Англистика, наука која проучава енгл. језик и књиж. Англист, који се бави а. Англицизам, реч или израз пореклом из енгл. језика, као бриџ, грум, демпинг, стандардизиран (утврђен), футбол и др. Англоманија, претерано обожавање свега што је енгл.; супр. англофобија.

АНГЛО-ЕГИПАТСКИ СУДАН, део и. Судана са суседним пределима, између 4º и 22º с. ш., те између Либиске Пустиње и фрц. Екваторијалне Афр. на 3, Етиопије, Еритреје и Црвеног М., на И 2,6 мил. км², 6,5 мил. стан.). Кроз АЕС протичу Нил и неке његове притоке; основу привр. чини земљр.; извоз памука, гуми-арабике, слонове кости и др.; гл. места Картум (одакле почиње пловидба на Нилу) и Порт Судан на Црвеном М. Од 1899. под заједничком енгл. и ег., од 1924. стварно само под енгл. управом.

АНГЛОНОРМАНСКИ КОЊ, добивен укрштањем нормандских и енгл. коња.

АНГЛОСАСИ, од 8. в. име народа који је постао од мешавине Англа, Саса и Јита, досељених у Брит. 449.; њихови потомци Енглези. Англосаски језик, енгл. језик и књиж. до средине 12. в.; данас обичнији назив: ст.-енгл.

АНГЛСИ, острво (715 км^2) у Ирском М. (припада Енгл.), чије се стан. (52 000 ст.) бави сточарством.

АНГОЛА, порт. колонија у Афр., у прим. Атланског Ок., углавном од ушћа Конга до р. Кунене; у унутрашњости захвата обл. Лунду и извориште Замбезе (1 256 000 км², 4,2 мил. стан.). Привр. није развијена, али услови за земљр. веома повољни; гл. културе: кава, шећ. трска, памук. После светског рата привр. животу дало полета копање дијаманата. Анголи, разна, међу собом доста измешана, црначка племена из групе Бантуа у А., измећу ушћа Конга и Кунене.

АНГОРА →Анкара. Ангорска битка, вођена између тур. војске под вођством емира Бајазита и татарског хана Тимур-Ленка, 28./7. 1402.; у њој Турци потучени, а Бајазит заробљен. У тур. војсци се налазили и Срби коњаници, под вођством срп. кнеза и тур. вазала Стевана Високог и његовог сестрића Ђурђа Бранковића; после борбе повукли се у приличном реду и пребацили се код Цариграда на евр. страну. А. вуна (Mohair), добива се од ангорске козе и оплемењеног а. зеца; има танко и дуго влакно свиластог сјаја; употребљава се за израду тканина, плиша и украса на одећи. А. зец, питом зец, ср. величине, пореклом из Аз.; свиласте, дуге, беле, црне или жуте длаке; највише цењени бели. А. коза, одликује се дугом, свиластом длаком ком, која налази вел. примене у ткст. инд,; гаји се у Анкари, Фрц., Шп. и Аустр. А. мачка, обично бела, дуге мекане длаке (на сл. а. зец).

АНГРИВАРИЈИ, народ настањен у ст. Герм. између Одре и Емса.

АНГСТРЕМ (1814.-1874.), швед. астроном,

АНГСТРЕМ, десетомилионити део једног мм (1А° = 10^{-7} мм = 10^{-8} цм).

АНГУЛЕМ (Angoulême), град у Фрц. (35 000 ст.); инд. (хартије и алкохола); чувена катедрала у ром. стилу. Ангулемка, врста крушке, увезена из Фрц.; има је у Слов. Хрв. и Србији.

АНГУЉА, риба → јегуља.

АНДАЛУЗИЈА, покрајина с обе стране р. Гвадалквивира у ј. Шп.; њени брежуљкасти предели веома плодни (вино, маслина, ј. воће, жито), а низија готово песковита пустиња; долине имају најтоплију климу у Ер. Дуго била под влашћу Арапа, који су оставили многе споменике; страдала од јаког земљотреса 1884. Андалузиске Планине, Бетиски Кордиљери, систем млађих веначних план. на Ј Шп., подељен а. потолином на побрђе Хаен, на С, и праве А. П. на Ј, којим припада и Сијера Невада (врх Мула Хасан 3481 м.). Андалузит, минерал ружичасте или мркоцрвене боје; налази се обично у шкриљцу. Андалуска кокош, пепељасто -- сива, ср. величине; у петла креста права, у кокошке пресавијена; добре носиље.

АНДАМАНСКА ОСТРВА, преко 200 о. у Бенгалском Зал. зап. од пол. Малаке; припадају Енгл. Андаманци (погрешно Минкопи), остатак (3000) од некада већег народа на А. O.; припадају групи Негрита; примитивни ловци и скупљачи.

ANDANTE (ит.), у муз. 1) ознака темпа: прилично полако, средина између аdagio и andantino; più а., нешто брже; meno a., нешто спорије. 2) наслов комада који се свира тим темпом. Andantino, нешто живље од а.; комад који се свира тим темпом.

АНДАТОНИЈА, рим. насеобина код Штитарева.

АНДЕЗИТ, базична, површинска, магматска стена, обично порфирске структуре, састављена од плагиокласа са једним или више бојених састојака (биотит, хорнбленда, пироксени); добила име по Андима; код нас распрострањен у сливу Тимока, Шумадији, Ј. Србији и др.

АНДЕРСЕН Ханс (1805.-1875.), дански писац; са много успеха гајио басну и бајку, и стекао светски глас, преведен готово на све евр. језике.

АНДЕРСЕН — НЕКСЕ Мартин (* 1869.), дански романсијер; пише романе из радничког живота; његови циклуси романа: Освајач Пеле и Дите, људско чедо убрајају се у најзначајнија дела данске књиж. 19. в.

АНДЕРСОН 1) Ларс (1480.-1552.), канцелар Густава Вазе, увео реформацију у Швед. 2) Шервуд (* 1876.), амер. песник и романописац; гл. дело: Ипак сиромах!

АНДЕТРИЈУМ, ст. илирско утврђење; данас Мућ.

АНДИ, Кордиљери, вел. план. венац поред з. обале Ј. Амер., дуг 7500 км; највиши врхови Аконкагва (7040), Илимани (6960), Сората (8550), Сахама (6415) итд.; богати рудним благом.

АНДИ -- ДИДО, група сродних племена на Кавказу, у Дагестану (44 000), једна од 5 грана Лезгијаца; гл. племена: Анди, Чамалали, Дидо, Капучи.

АНДИЖАН, варош (73 000 ст.) у совјетском делу ср. Аз. са развијеном инд. иамука.

АНДОРА, мала рпб. (425 км², 6000 ст.) на пл. Пиренејима, између Фрц. и Шп., под заштитом Фрц.; гл. град А.

АНДРАШИ (Andrássy) 1) Ђула (1823.-1890.), мађ. државник; у младости осуђен на смрт због учешћа у буни 1848., али се спасао бекством; после а.-у. нагодбе (1867.) дошао на положај маћ. претседника владе, затим на положај а.-у. мин. спољних послова; као одлучан присталица ослањања на Нем. и аустр. продирања на Балк., издејствовао на берлинском конгресу (1878.) дозволу за окупацију Б. и X.; закључио са Ј. Ристићем конвенцију о Ђердапу и грађењу прве жел. у Србији; склопио савез са Нем. (1879.). 2) Ђула (1860.-1929.), син претходног; последњи а.-у. мин. спољних послова (1918.).

АНДРЕ Рихард (1835.-1912.), нем. географ и етнолог; издао чувени А. Атлас и написао више дела: Амурска област, Етнографске паралеле и поређења, Ангтропографија, Приче о потопу и др. Издавао часопис Глобус (1891.-1903.).

АНДРЕИС Винко (1441.-1522.), бискуп; играо знатну полит. улогу почетком 16. в. као организатор хришћ. акције против Турака.

АНДРЕЈА 1) Богољупски (1100.-1174.), син Јураја Долгоруког, први рус. кнез који је тежио уједињењу свих рус. земаља; помагао оцу у борби за Кијев; пренео престоницу у Владимир. 2) из Локе, архитект из 2. половине 16. в.; саградио цркву код св. Ивана у Ландару и црк. у Пониквама у Горичкој. 3) из Острога, сликар из средине 15. в.; израдио композиције на сев. зиду презвитерија црк. св. Духа у Словенском Грацу. 5) Првозвани св., 1. апостол Христов, брат Петров, син Јонин; осн. цркве у Византу, по рус. предању проповедао међу Окитима и подигао црк. у Кијеву; распет у Патрасу (Грч.) па крст облика X (А. крст); слави се 30./11.; крсна слава Карађорђевића.

АНДРЕЈАШ, ман. св. Андреје над Треском, близу Скопља; основао га (1384.) Андреја, други син краља Вукашина; очуван до данас; чувене фреске које су израдили митрополит Јован и монах Григорије (Тајна вечера, Прање ногу, Молитва на Маслиновој Гори, Скидање са крста).

АНДРЕЈЕВ Леонид (1871.-1919.), рус. писац предратног доба; упочетку писао реалистичке приче, под утицајем Чехова; доцније у духу импресионизма и символизма; посвећивао много пажње питању смрти; погледи му прожети песимизмом; био под утицајем Шопенхауера и Ничеа. Његово стварање карактеристично за идеолошку дезоријентацију предратне рус. интелигенције; под утицајем револуције 1905. г. штампао: Црвени смех, Губернатор, Прича о седморици обешених; дао неколико снажних драмских дела: Црне маске, Живот човеков, Анатема, Данц нашег живота.

АНДРЕЈЕВИЋ Сима Игуманов (1804.-1883.), срп. нар. добротвор, богат трг. у Рус; основао богосл. школу у Призрену 1872., и оставио јој вел. имање у Београду.

АНДРЕЦЕУМ (грч.-лат.), скуп прашника у цвету →прашник.

АНДРИЈА 1) А. П, мађ. и хрв. краљ (1205.-1235.);издао 1222. Златну булу којом племству осигурао слободу и већа права; учествовао у 5. крст. рату. 2) А. III, мађ. и хрв. краљ (1290,-1301.). 3)Критски, епископ и црк. писац из 8. в.; .творац н. песничког облика: вел. канона, који се пева 5. седмице ускршњег поста.

АНДРИЈАН св., хришћ. мученик из 4. в., слави се 26./8.

АНДРИЈАШЕВИЋ Нико (* 1882.), писац новела: гл. дело: Слике и приче из Неретванске крајине.

АНДРИЈЕВИЦА, варошица (630 ст.) и среско место (1831 ст.) у долини Г. Лима (Зетска Бан.); код ње се косовско -- метохиски пут рачва у зетски и новопазарско -- босански пут.

АНДРИСКО, грч. пустолов; издавао се за рина македонског краља Персеја: устао против Римљана, али потучен код Пидне 146. пре Хр.

АНДРИЋ 1) Иво др (* 1892.), песник, приповедач, дописни члан Срп. краљ. акад.; I чин. Мст. иностр. дела; учествовао у раду револуционарне нац. омладине у Босни, за време свет. рата затворен; у одличним, виртуозно рађеним приповеткама из живота Босне, нарочито у тур. доба, износи типове патолошких склоности са пуно суптилног опажања и много сензуалног; веома пажљив стилист; гл. дела Ex ponto (песме у прози), Пут Алије Ђерзедеза и 3 књ. Приповедака. 2) Никола (* 1867.), есејист, филолог, драматург и управник Нар. казалишта у Загребу (1920.-1921.); форсирао у репертоару сл. драму, реформисао дикцију и увео чист књиж. језик на сцени. (На сл.: А. Иво.)

АНДРОГЕЈ, син критског владара Миноја; победио у свима утакмицама у атинским играма, због чега га убио атински владар Егеј; Атињани су за казну морали да шаљу сваке 8. год. по 7 дечака и 7 девојака са храну чудовишту Минотауру.

АНДРОГИН (грч.), двополан, хермафродит; у бот. биљка најпре са м., а после са ж. цветовима, или која поред ж. има и м. цветове, нпр. Nucarium, Corulus и др.

АНДРОЛОГИЈА (грч.), проучава болести својствене човеку, по аналогији са гинекологијом.

АНДРОМАХА, Хекторова жена и Астијанаксова мајка; после Хекторове смрти постала робиња Ахилова сина Пира, са којим имала 3 сина. Еурипид наиисао трагедију А., а 1667. и Расин.

АНДРОМЕДА, кћи етиопског краља Кефеја; стога што је пркосила нимфама, Нептун послао неко чудовиште које пустошило земљу; кад су је родитељи везали за стену, у намери да је предаду чудовишту, наишао Персеј, па чудовиште убио, а њу спасао и узео за жену.

АНДРОНИК 1) А. I Комнин, виз. Цар (1183.-1185.), развратник, непријатељ племства, а пријатељ народа; убијен што није довољно одлучно бранио Виз. од Нормана. 2) А. II Палеолог, виз. цар (1283.-1328.), таст срп. краља Милутина, отац Симониде; ратовао са Турцима у М. Аз. и каталонским четама на Балк.; Срби му отели Македонију и сев. Арб.; поступао са много обзира према заточеном Стевану Дечанском, који га касније помогао у борби с унуком. 3) А. III Палеолог, виз. цар (1328.-1341.), унук претходног; збацио деда са престола, склопио савез са буг. царем Михаилом Шишмановићем, повратио Тесалију и Епир, а изгубио у борби са Турцима Никеју и Никомедију; у прво време ратовао са царем Душаном, али се 1334. измирио са њим и помогао му у борби са Мађарима; после његове смрти у Виз. настали грађ. ратови. 4) А. IV Палеолог, виз. цар (1376.-1379.), син Јована V; док је управљао државом као намесник, није хтео да откупи оца, заробљеног од Млечића, због чега га овај лишио наслеђа престола; у 1. побуни заробљен и привидно ослепљен, а у 2. збацио оца и заузео престо.

АНДРОНИК 1) грч. архиеп. из 1. в. пре Хр.; саградио у Атини кулу ветрова. 2) Лиције (око 280.-207. пре Хр.), грч. роб у Ит. и драмски писац; превео Одисеју у стиховима и још две грчке драме.

АНДРОПОГОН (грч.), род фам. Gramineae; познато око 200 врста; у топлијим крајевима; неке се искоришћују у мед. као окрепљујућа средства.

АНДРУСОВ, село у Рус., у околини Смоленска; у њему закључен мир између Рус. и Пољ. (1667.) којим Русија добила раније изгубљене крајеве.

АНЂЕЛАР, ученик Ћирила и Методија.

АНЂЕЛИКА (Angelica archangelica, фам. Umbelliferae), двогод. биљка дебелог и гранатог корена, шупљег, 2 м високог стабла, сложених листова са дршкама проширеним у рукавац, зеленкастих цветова; садржи етерско уље; корен се употребљава у мед. и за справљање ликера.

АНЂЕЛИКО фра Ђовани да Фјезоле (Angelico, 1387.-1455.), сликар и монах; назван А. (анђеоски) због својих необично нежних и наивних слика; гл. групу његових радова чине фреске у ман. св. Марка у Фиренци, али има доста слика на дасци, које су данас у разним европским музејима (једна у Штросмајеровој галерији у Загребу). Мада живео у доба ренесансе, припадао више ср. в.; његове слике имају сву драж и лепоту замисли и колорита средњев. минијатура.

АНЂЕЛИНОВИЋ Данко д-р (• 1891.), песник и адвокат; у поезији изразит претставник нац. идеологије, сликар природе и села, оптимист; поред песама (Галебови, Латице, Јутарња звона) огледао се у приповеци (Синови земље, Робови земље) и драми (Слијепци).

АНЂЕЛИЋ 1) Глигорије, бечки издавач; издао (1875.) књигу: Краткое сочиненије о приватних и публичних дјелах в ползу словеносрпскија јуности од Алексија Везилића. 2) Живко (1850.-1899.), новинар; оптужен као саучесник у ивањданском атентату; нађен обешен у затвору 26./8. 1899.

АНЂЕО (грч.), по хришћ. учењу бестелесно разумно биће слободне воље и божји гласник; створио их бог, у чијој се близини увек налазе; по Ст. завету деле се на 9 чинова: а., арханђели, господства, силе, власти, началства, престоли, херувими и серафими; сем тога сваки човек има свог а. чувара. Веровање у њих дошло Јсл. са хришћ. из јудаизма: кушање и отпадање неких а. од бога веома омиљен мотив у књиж. Аиђеоски образ, одећа калуђера великосхимника (→ схимници). А. тврђава, округла зграда у Риму, коју саградио цар Адријан, названа по а. на врху зграде; гробница многих папа.

АНЕГДОТА (грч.), кратка духовита и карактеристична причица из живота неког знаменитог човека, или какве друштв. или нац. групе.

АНЕКСИЈА (лат.), присвајање туђе земаљске области; промена суверености над једном обл. или делом обл. Анектирану обл. не везују више уговори које је закључила ранија држава, већ уговори које је закључила држава што врши а.; изузетак се чини у погледу уговора везаних за земљиште (службеност, разграничење и т. сл.); држава која је изврши, наслеђује имовину и узима на себе дугове раније државе; у случају а. једнога дела државе, врши се сразмерна подела дугова. А. има дејства и на судске пресуде и спорове у току, јер становништво губи дотадање држављанство и стиче држављанство нове државе; изузетке од овог начела → опција. А. Босне и Херцеговине Аустро-Угарској, извршена је прогласом цара Франца Јозефа I 7./10. 1908.; као непосредан повод послужила јој младотур. револуција, изведена у лето 1908., јер се постављало питање да ли нови режим у Тур. неће имати последица и у овим обл. Тим актом, изведеним без претходног споразума са вел. силама. које су јој на берлинском конгресу дале мандат за окупацију Б. и X., А.-У. је извршила очигледну повреду међунар. уговора и изазвала живе протесте у Евр., утолико више што се у исто време, и у споразуму са њом, Буг. прогласила за независну. Претставници прав. и мусл. нар. организације дали су онда у Пешти (11./10.) изјаву да је а. извршена без питања и против воље стан. и упутили су посебну делегацију у евр. престонице да ту изјаву стави до знања вел. силама. У Србији а. изазвала вел. узбуђење, јер се осећало да се Аустр. тиме учвршћује на Балк., да дубоко погађа нац. будућност српства и да жели да пресече све наде у будућност вел. самосталне срп. државе. Срби се решили на крупне жртве; протестовали у свим престоницама, створили Нар. одбрану са циљем да смири партиске страсти и прикупи добровољце за евент. борбе, и образовали (24./2. 1909.) концентрациону владу под претседништвом Стојана Новаковића. Под притиском општег нерасположења у Евр., у жељи да спору одузме евр. карактер, Аустр. са Тур., склопила споразум (26./2.), платила јој отштету од 52 мил. и почела припреме да силом угуши срп. протесте, пре но што дође до конференције вел. сила, коју је предлагала Рус. Руско посредовање спречила Нем. претњом у Петрограду, због чега Србија морала да се покори, али посредовањем Енгл. ослобођена исувише понижавајуће изјаве коју је тражила бечка влада; уместо ње (31./3. 1009.) дала другу изјаву да: нова ситуација створена у Б. и Х. не задире у Србијина права; Аустр. том изјавом добила задовољење и сматрала се победницом, али уствари изгубила; срп. питање добило ипак евр. карактер, јер у целом свету остао утисак да је Аустр. извела незаконити акт и да му је као праву аргументацију дала само силу; поред Србије била увређена и Рус. За Србију овај удар био од користи: упозорио је на блиску опасност, ставио крупна нац. питања изнад партиских, извео концентрацију нар. снага и изазвао јачање национализма и нац. солидарности. Анектирати, присајединити туђе крајеве.

АНЕКУМЕНА (грч.), предели и обл. на Земљиној површини, неповољни за стално настањивање људи (поларне обл., пустиње, високе план., баре итд.).

АНЕЛИДЕ → глисте.

АНЕМИЈА (грч.) → малокрвност.

АНЕМИЈЕ, владика у Сирмијуму у 4. в., противник аријевства.

АНЕМОГАМЕ (грч.) БИЉКЕ, при оплођавању којих ветар преносећи цветни прах (полен) игра важну улогу (→ анемофилне биљке).

АНЕМОГРАФ (грч.), справа за бележење правца и брзине ветра. Анемометар → ветромер. Анемосинемограф, справа за бележење брзине ветра.

АНЕМОНЕ (Anemone), биљни род из фам. љутића (Ranunculaceae).

АНЕМОФИЛИЈА (грч.), опрашивање ветром, Анемофилне биљке, које се опрашују ветром; образују једноставне, густе заједнице (борови, смрче, траве, врбе, храстови итд.); одликују се: 1) огромном производњом полена, као леска чија 1 мушка реса садржи 4 мил. пол. зрнаца; 2) полен је ситан, растресит, па се и при најмањем потресу биљке лако подиже у ваздух и дуго лебди; извесне биљке имају прашничке цветове груписане у издужене и лако покретљиве цвасти и ресе, или прашнице на веома дугим прашниковим концима висе ван цветова; 3) органи за примање полена имају веома велику површину (перасти жигови трава) или луче кап течности на коју се полен хвата (четинари); у извесних биљака је приступ полену ка жигу олакшан тиме што у време полинације још немају лишћа (леска, орах); 4) по правилу њихови су цветови неугледни, ситни, често зеленкасти и без цветног омотача, не миришу и не луче нектар, па их инсекти не посећују. Анемохоре биљке, чије семење и плодове преноси и распростире ветар; имају ситно семе и плод, незнатне тежине, увећане спољ. површине са разним израштајима (длаке и крила итд.), што им олакшава лебдење и даље разношење; значај ветра у распростирању биљака је вел. у висинама, на отвореним и пространим местима (степе, ливаде), пустињама и отвореним барама. У а. б. спадају многа висока дрвета, лијане, епифите (семе 1 епифитске биљке Dendrobium attenuatum има тежину 0,00000565 г) и алписке биљке.

АНЕНЦЕФАЛУС (грч.), наказно новорођенче коме недостаје мозак, теме лубање, а често и кичмени канал.

АНЕРГИЈА (грч.), отсуство алергије тамо где би се ова морала очекивати; виђа се код тешких тбк. обољења.

АНЕРОИД, анероидни барометар (грч.) → барометар.

АНЕСТЕЗИЈА (грч.) 1) стање организма (као симптом), карактеристично по престанку (супресији) локалне или опште осетљивости, без оштећења осталих животних функција. 2) метод у хир. којим се постиже потпуна неосетљивост одређеног предела или целог тела, ради безболног вршења операције. Локална а. отстрањује осетљивост извесних предела медикалним мерама: хлађењем коже (хлоретилон), убризгавањем под кожу (новокаина, перкаина и др.) мазањем слузокожа (кокаином). Лумбална а., убризгавањем у кичмени канал (тропокаина и др.); најчешће између трећег и четвртог слабинског пршљена, отстрањује се потпуно осетљивост и моћ кретања доње половине тела. Општа а. (наркоза), удисањем извесних гасовитих наркотичних средстава (етера, хлороформа; на сл. маска за наркозу са етером по Омбредану), убризгавањем у вене (евипана), у ректум (авертина), постиже се дубок сан са потпуним губљењем свести, осетљивости и моћи кретања. При наркози могу наступити извесни инциденти: примарни (рефлекс заустављања дисања и срца), при првом додиру слузокоже носа и грла са удахнутим наркотикумом; секундарни (заустављање дисања и срца), услед дејства превелике количине удахнутог наркотика на центар дисања или живчано-мишићни апарат срца. Срчани инциденти (примарни и секундарни) могу се завршити смрћу; плућни се дају сузбити вештачким дисањем. По општој а. могу наступити инциденти: гађење са повраћањем, повећање лучења пљувачних жлезда, смањено лучење мокраће, жутица (нарочито тешка код случајева где је јетрино ткиво оштећено ранијим обољењима), срчане компликације, које могу бити узрок брзе смрти (миокардитис), обољења органа за дисање (бронхитис, плеуритис, пнеумонија). По лумбалној а. инциденти: тешке и дуге главобоље, отежано или немогуће мокрење за неколико или више дана. Регионална а. некога предела постиже се убризгавањем антисептикума (новокаина) у корен онога живца који тај предео оживчава (нпр. инјекција у одређено место изнад кључне кости на врату изазива а. горњег уда). А. сексуална → фригидност.

АНЕТУ, највиши врх (3404 м) на Пиренејима; на сев. падинама глечери.

АНЕУРИЗМА (грч.), делимично ограничено проширење артерије, локалне последице општих обољења (сифилиса, ређе артериосклерозе), најчешће на аорти и већим артеријама; зидови а. промењени су у свима слојевима. Лажна а., последица повреде артерија; око повређеног места и изливене крви ствара се кеса, спојена с артеријом, кроз отвор који је постао приликом повреде, те кроз њу струји крв. Артерио-венозна а. настаје ако су у исто време повређене артерије и вене; ствара се слична кеса као и код лажне а., крв струји из артерија кроз кесу у вену или обратно. А. аорте, над горњим делом грудне кости постоји тумор који бије, при аускултацији чују се шумови; услед притиска аорте на суседне органе и крвне судове постоји који пут промуклост, кашаљ, болови и тешко дисање, отоци врата и главе; вратне вене су изражене.

АНЖЕР, град (86 000 ст.) у Фрц.; унив., ткст. инд.

АНЖУ (Anjou), средњев. војводина у Фрц. Анжујци, хрв. и Мађ. династија (1300.-1409.).

АНЗЕЛМО Кентрбериски св. (1033.-1109.), енгл. архиепископ, црк. уч., теолог и филозоф; осн. сколастичке теологије; гл. дела: Dialogus de veritate, De libero arbitrio, Cur Deus homo?

АН-ЗИХ (нем. an sich, само по себи; што је апсолутно и безусловно; дано само по себи) флз. термин који означава предмете мишљења онакве какви су сами по себи, независно од наше свести; ако уласком у нашу свест претрпе измене, они се називају појаве ствари (феномени).

АНИ, ег. писац из 10. в. пре Хр.; написао Поуке.

АНИЗОГАМИЈА, хетерогамија, спајање гамета различитих по облику, величини и покретљивости (анизогамети); супр. → изогамија; могу се разликовати м. и ж. гамети; спец. случај хетерогамије претставља → oогамија.

АНИЛИН (порт.), безбојна течност, добива се из катрана каменог угља; осн. материја многих хем. једињења; служи за израду розанилина и др. боја. Анилинске боје, вештачке орг. боје, назване тако што је прва индустриски значајна (мовеин) израђена од а.; по хем. саставу деле се на: азо-боје, индиго-боје, трифенил-метанске, ализаринске, индантренске итд., а према начину употребе разликују се: киселе, базне, које боје мочилом, које се разликују на влакну итд.; данас постоје хиљаде синтетичких боја, које се праве на разне начине и имаду различиту постојаност.

АНИМА (лат.) душа.

АНИМАЛАН (лат.), животињски, својствен животињама. А. функције и органи, својствени животињама (нервни, чулни, мишићни органи), којих нема код биљака. Анимализам, особито поштовање свих или само неких животиња (нпр. медведа), из веровања да и животиње имају душу и др. својства човека; порекло у → анимизму. Анималист, сликар или вајар животиња; код ст. народа најбољи а. су били Асирци; нема их у хришћ. ср. в.; поново се јављају с ит. ренесансом; од савремених најпознатији Французи Бари и Помпон.

АНИМАТИЗАМ (нлат.), учење по којем има душу све што постоји. Animato, con anima (ит.), у муз. ознака темпа: живо, ватрено. Анимизам 1) учење по којем је вера постала од поштовања душа умрлих предака. 2) у флз. веровање да је душа праоснов и праначело живота и света, и да светом владају душевне силе. 3) веровање да у људском телу живи још једно биће, душа, која може привремено да излази из тела (нпр. за време сна), па да и све биљке, животиње и људске израђевине имају особине сличне души; та душа се замишља као птица, миш, лептир, сенка и др. Смрт се сматра за нешто слично сну, само што душа или сенка оставља тело заувек. Из а. се развили веровање и култ душа предака (манизам), особито поштовање животиња (анимализам) и фетишизам. Код Јел. живе многа а. веровања, особито у вези са култом мртвих: душа у сну излази из тела, дух покојников се дуго креће по кући и око живих, враћа се међу живе у виду вампира, вукодлака итд.

АНИМОЗНОСТ (лат.), непријатељско расположење према некоме.

АНИМУС (лат.), дух; у праву: постојање воље: нпр. а. donandi; код поклона: воља у вези са жељом да се једно лице обогати без давања накнаде; код државине, воља да се према ствари понаша као сопственик; a. testandi, код тестамента: права и озбиљна воља да писмено у питању заиста буде сматрано за последњу вољу; ако а. не постоји нема поклона, државине, тестамента итд.

АНИС, аниш, анасон (Pimpinella anisum), једногодишња биљка из племена штитоноша; њено семе служи за добивање ароматичног уља, које се употребљава као зачин и у мед.; у мањим количинама освежава организам, као теј потпомаже избацивање слузи код катара у душнику и умирује грчеве у цревима; у већим количинама изазива сан.

АНЈОН, негативан јон; путује под утицајем ел. поља сила ка → аноди, где се под погодним условима неутралише.

АНКАРА, Ангора, град у М. Аз., од 1920. престоница (50 000 ст.) Тур. рпб.; развијена инд.; важно тржиште за жито и воће; везана анадолском железницом за Скутари; → ангорска битка.

АНКЕСЕР (фрц.), боксер који може да прими много удараца, тј. веома отпоран и чврст.

АНКЕТА (фрц.), истраживање путем усмених саслушавања или писмених обавештења и података ради расветљавања неког питања; може бити полициска, парламент., адм., научна, статист. итд.

АНКИЛОЗА (грч.), потпуна или делимична непокретљивост и укоченост појединих зглобова услед повреде или обољења зглобова или костију; лечи се масажом и нарочитим апаратима за кретање.

АНКИЛОСТОМА (Ankylostomum duodenale),ваљкасти црвић беле боје, дуг 4-11 мм, живи паразитски у танком, нарочито 12-палачном цреву човека, најчешће рудара; јаја црна доспевају са људским изметом на влажно тле; ларве које из њих излазе могу месецима да живе у води или влази; у људски организам продиру ређе јелом, а чешће кроз кожу и изазивају јаку малокрвност, са в. постотком смртности. (→ сл.)

АНКИРА, ант. име Анкаре.

АНКО МАРЦИЈЕ, унук рим краља Нуме и 4. рим. краљ (640.-616. пре Хр.); осн. пристаниште Остију.

АНКОНА 1) град и пристаниште (84 000 ст.) на Јадр. М. у Ит. Гл. место области Марке; инд. ужади и једрила за лађе, памучне робе и муз. инструмената.

АНКОНА Алесандро д' (1835.-1914.), ит. књиж. историчар; проф. књиж. на унив. у Пизи; значајни његови радови из историје ит. драме: Порекло ит. позоришта и др.

АНКР (Ancre), у Фрц., д. притока Соме; позната због нем. пораза у светском рату (авг. 1918.).

АНКУДИНОВ Тимофеј (1617.-1653.), издавао се за царевића Ивана, сина А. Шујског; лутао по Евр. и прелазио у мусл., ркат. и прот. веру.

АНЛАСЕР (нем.), отпорник за пуштање у рад ел. мотора; има задатак да смањи струју, док мотор не развије брзину и да заштити његове намотаје од квара; често садржи и отпорник везан у индукторском колу, којим се мења брзина мотора у раду. (→ сл.)

ANNО DOMINI(лат.), у години господа, тј. хришћ. ере; скраћено а. D.

АНОВАРИЈА, урођени недостатак јајника.

АНОДА (грч.), ел. спроводник 1. врсте од метала, угља, оксида и др. којим се спроводнику 2. врсте или електролиту (раствору, растопу, хомогеној течности, гасу и др.) доводи позитивна ел. струја. Анодна батерија, ел. извор jедносмислене струје који даје напон електронским лампама; за лампе мање снаге састоји се из сухих елемената или акумулатора, а за веће, емисионе лампе од усмерача са живином паром.

АНОДОНТА → шкољке.

АНОЈА (грч.), отсуство ума и умног поретка, безумље.

АНОКСИБИОЗА (грч.) → анаеробиоза.

АНОЛИС, род гуштера (фам. (Iguanidae), који живе на дрвећу амер. и аз. шума.

АНОМАЛИЈА (грч.) 1) неправилност, неприродност, отступање од правила, зак. или норме. 2) у астр. угао помоћу којег се одређује положај планете или комете у односу на Сунце. Аномалистичка револуција, временски размак између 2 узастопна пролаза неке планете, или Месеца, кроз исто теме апсидне линије

АНОМИЈА, отсуство закона и зак. поретка, безаконитост.

АНОНИМАН (грч.), безимени, без потписа. А. дело, објављено без навођења писца; ауторско право припада приређивачу или издавачу, све док се не утврди писац. А. друштво, безимено д., → акционарско д., чисто капиталистичко д., код којег имена појединаца губе свој значај.

АНОНСА (фрц.), оглас у новинама. Анонсирати, објавити у новинама у виду огласа.

АНОПСИЈА (грч.), неупотребљавање ока; најчешће у изразу amblyopia ех. а. (слабост услед неупотребљавања ока).

АНОРГАНСКИ (грч.), неоргански, назив за минер. хем. једињења. А. хемија, неорганска хем., део хем. који поучава особине и понашање неорг. једињења.

АНОРЕКСИЈА (грч.), немање апетита; јавља се у извесним обољенима желуца и црева, у фебрилним стањима и многим хроничним болестима.

АНОРМАЛАН (фрц.), неправилан, нередован.

АНОРТИТ, минерал → фелдспат.

АНОТАЦИЈА (лат.), забележба каквог стања које утиче на стварно право у земљишним књ.; чим се упис изврши, трећа лица се не могу позивати да им је то стање било непознато.

АНОФЕЛЕС→ комарац маларичар.

АНПУНГ, пристаниште (76 000 ст.) у Кини на Жутом М., инд. дрвета и свиле.

АНРИ (Henri)1) А. I, фрц. краљ (1031.-1060.). 2) А. II, фрц. краљ (1547.-1559.), син Франсоа I.; наставио ратове са Шп. и добио Мец, Тул и Верден од Шпањолаца и Кале од Енглеза; рањен копљем у око у једном витешком турниру и од тога умро. 3) А. III, краљ (1574.-1589.), син претходног; изабран прво за краља Пољ., откуд побегао на вест да му је у Фрц. умро брат Шарл IX; услед верских међусобица принуђен да напусти Париз и да га опсађује; убио га калуђер Жак Клеман. 4) А. IV Наварски, фрц. краљ (1589.-1610.), ожењен Маргаритом, сестром А. III; пре ступања на престо вођ прот. у Фрц.; завео мир у земљи и подигао народно благостање уз припомоћ свога министра Силија; убио га фанатик Равајак.

АНРИО Франсоа (Henriot), 1761.-1794.), фрц. револуционар; командовао фрц. војском за време терора; погубљен 9. термидора.

АНС, северњачко име бога и божанственога (→ Ази.).

АНСАМБЛ (фрц.), у ум. погледу: хармонично уклапање разних делова неке целине у правцу јединственог дејства; у поз.: принцип јединственог дејства свих, и најмањих, учесника у извођењу дела; цела глумачка трупа.

АНСГАР св. (801.-865.), хамбуршко-бременски надбискуп, назван апостолом севера; проповедао хришћ, у Скандинавији.

АНСЕЛМО св. → Анзелмо Кентербериски.

ANCIEN RÉGIME (фрц.: ст. режим), стање пре фрц. револуције у Фрц. и осталим земљама у зап. Евр.

АНТА (грч.), четвороугаони зидан стуб; служио као завршетак зида ант. храмова; обично има капител и стопу.

АНТАГОНИЗАМ (грч.), супротност, противност, супарништво, → корелација.

АНТАКИЈЕ, град (31000 ст.) у сз. Сирији; на месту ст. Антиохије.

АНТАЛКИДА, спартански војвода из 4. в. пре Хр.; закључио са Персијанцима мир по којем је највећи део грч. колонија у М. Аз. враћен Перс. 387.

АНТАНАНАРИВО → Тананариво.

АНТАНТА (фрц.), споразум, савез. Велика а.: Фрц., Енгл. и Рус. за време светског рата. Мала а.: Југославија, ЧСР и Рум.

АНТАПЕКС → апекс.

АНТАРА, ар. преисламски песник од кога имамо Муалаку и Диван; рођен као роб, стекао јунаштвом слободу и име, око којег се сакупио читав циклус приповедака: Автаров роман.

АНТАРЕС, звезда 1. привидне величине у средини сазвежђа Скорпије; по величини 1 од највећих познатих звезда (приближно 500 пута већа од Сунца).

АНТАРКТИК (грч.), обл. око ј. пола: под сталним леденим покривачем; обухвата вел. континент, на којем је сам ј. пол; испитан само делимично. Антарктис → флорне области.

АНТВЕРПЕН → Анверс.

АНТЕДИЛУВИЈУМ (лат.), период времена у ист. земљине коре; претходио дилувијуму.

АНТЕЈ, син Нептуна и Геје; у борби са њим Херкул запазио да добива нову снагу кадгод се дотакне земље, па га дигао у ваздух и удавио рукама.

АНТЕМ (енгл.), муз. композиција или црк. мотета на текст псалама, Св. писма или литургије; пева се свакодневно у енгл. црквама.

АНТЕМИЈЕ из Лидије, грч. грађевинар из 6. в.; подигао црк. св. Софије у Цариграду.

ANTEMURALE CHRISTIANITATIS(лат.), брана хришћ.; у ркат. свету назив за Хрв. и Мађ. у доба надирања Турака према З.

АНТЕНА (лат.), жични спроводник за примање или стварање електромагнетских (радио) таласа; најчешће на једном крају изолована, а на другом, којим се спреже са пријемним или предајним апаратом, везана за земљу, при употреби кратких таласа, изолована на оба краја, а спрегнута у средини; ако најјаче прима или зрачи у једноме правцу зове се диригујућа или управљајућа; по положају жице и своме облику деле се на: хоризонталне, вертикалне, лепезасте, у облику сунцобрана, слова Т, L, V, итд. Антифадна а. служи за радиофонске емисије и има спец. облик, којем је циљ да што више повећа домет директних радиоталаса. Оквирна а., најраспрострањенија диригујућа а.; састоји се од неколико навоја у облику круга, троугла или полигона и кондензатора; употребљава се као радиогониометар у пом. и ваздушном саобраћају за оријентацију и навигац. сврхе. А. вештачка → вештачка антена.

АНТЕНОР 1) Тројанац који се искрцао у Ит. и основао Падову. 2) атички вајар из 6. в. пре Хр.; творац групе Хармодија и Аристогитона.

АНТЕРА (грч.) → прашник. Антеридија, мушки полни орган биљака у којем се стварају мушки гамети (сперматозоиди, антерозоиди, спермације); јавља се типично образована код архегонијата, а налази се и код многих алга и гљива; код цветоноша веома редуцирана, а нарочито код ангиосперама, где је претстављена само једном антеридијалном ћелијом у поленовом зрну. Антерозоид → сперматозоид.

АНТЕРИЈА (тур.), дугачка г. хаљина са рукавима; део балк. варошке м. и ж. ношње; у ср. Босни ушла у нар. сеоску ношњу; у Битољу и Прилепу носе је и сад мушкарци; прави се од куповних материја; у Шумадији а. је мање дужине.

АНТЕСТЕРИЈА, празник у част мртвих у грч. рел., слављен 3 дана у марту; за то време припремана нарочита јела.

АНТЕЦЕДЕНЦИЈА (лат.), оно што претходи; узрок последици, субјект предикату, разлог образложеноме. Антецедентне долине, речне д. или њихови делови, старији од тектонских покрета; уколико се земљиште више издизало, утолико р. јаче усецала ову д. → пробојнице.

АНТИ (грч.), предметак многих сложених речи грч. порекла, значи: против (антисемит, Антихрист).

АНТИ, име које су грч. и рим. писци давали од 4. в. једном делу И. Сл., настањеним између Дњестра и Дњепра; неки научници доводе њихово име у везу са Венти, Венди, како у неким крајевима Немци још увек зову Сл. Били су веома ратоборни; у 6. в. водили веома крваве борбе с осталим Сл. и Аварима, а упадали преко Дунава у Виз.; од 602. се више на помињу.

АНТИАЛКОХОЛНИ ПОКРЕТ У ЈУГОСЛ. Почеци организоване борбе против алкохола (1882. у пожаревачком окр. и 1883. у Фочи) имају локалан значај у Београду осн. прво Друштво за сузбијање алкохолних пића (1901.), а прва Гутемплерска ложа 1907.; ускоро затим јавило се још 11 других, па онда и Вел. ложа гутемплереког реда (1912.), која је сазвала 1. конгрес трезвене омладине у Крагујевцу (1912.). У то време у Србији било 14 ложа и 60 кола трезв. младежи. У Хрв. осн. први Апстинеитски клуб у Загребу (1907.) који се (1911.) проширио у Друштво апстинената у Хрв. и Слав. У Слов. се јавила прва Дружба трезвености (1904.), која касније (1906.) проширена у Друштво апстинената, и друштво Св. војска (1919.). 1922. основан је Јел. савез трезвености, који обухвата све трезвењачке организације, заједно са Гутемплерском ложом и Савезом трезвене младежи; год. 1930. издвојила се Гутемплерока ложа и обновила везу са Међунар. гутемплерском ложом, а све друге трезв. организације остале у Савезу трезвености и Савезу трезвене младежи.

АНТИБ, пристаниште (20 460 ст.) и климатско место на Сред. М. у Фрц.; околина богата воћем, виноградима и дуваном.

АНТИБАРБАРУС (грч.-лат.), у књиж. списак страних речи које нису стекле право грађанства.

АНТИВИРУС (грч.-лат.), добива се кад се клице негују у буљону, на 37° за време од десетак дана, ла се процеде кроз порцеланске свеће; добивена течност садржи растворљиве токсине употребљених клица; употребљава се за облоге, испирања и даје добре резултате код многих запаљења на кожи.

АНТИГЕН (грч.), супстанца, која убризгана у жив организам изазива стварање антитела; свака ћелија, серум, црвена крвна зрнца итд. једне животиње, убризгани другој, изазивају код ове стварање антитела; живе или убијене клице (у облику вакцине) и њихови токсини такође су а., као и неки паразити и фунги.

АНТИГОН 1) Киклоп, војвода Александра Вел., после чије смрти постао сатрап Вел. Фригије; проширио државу и основао у Сирији и М. Аз. моћно царство; после пораза код Иса, 301. пре Хр., изгубио престо и живот. 2) Гонат, македонски краљ (278.-242. пре Хр.). 3) јудејски краљ (39.-35. пре Хр.), последњи Макабејац; погубљен по наредби Антонија.

АНТИГОНА, Едипова кћи коју је имао са својом мајком Јокастом; пратила слепог оца кад је прогнан из Тебе; сахранила брата Полиника противно забрани тебанског краља Креонта, због чега је овај живу зазидао у гробницу, у којој се она обесила. Чувена Софоклова трагедија А.

АНТИДАТИРАЊЕ (нлат.), стављање ранијег датума од онога када је исправа сачињена; ако оно штети интересе трећих лица, она га могу побијати и у крив. (фалсификат) и у грађ. спору (побијање правних дела).

АНТИДЕТОНАНТ (грч.-фрц.), хем. супстанца која се додаје бензину да му се повећа отпорност на детонацију; најбољи етил-флуид.

АНТИДОТ (грч.), лек који се даје по тровању као противотров (нпр. атропин, код тровања морфијумом).

АНТИКА (лат.) 1) старинска ствар, реткост; нешто веома лепо. 2) име којим се обухвата цела грч.-- рим. култура од Омира до пропасти Западног рим. царства (476.).

АНТИКАТОДА (грч.), једна од електрода у гасним рентгенским цевима, од које се одбијају катодни зраци; на њој постају рентг. зраци; обично се гради од тешко топљивих метала, а често удешена да се може хладити споља.

АНТИКВА (лат.), врста штампаних слова.

АНТИКВАР (лат.), трговац ст. књигама. Антикварница, а. радња. Антиквитети, старине, ст. ум. предмети, чија вредност временом расте.

АНТИКЛЕРИКАЛИЗАМ (грч.-лат.), духовно-култ. покрет против ркат. црк. и свешт.; има за циљ сузбијање и уништење њиховога утицаја у области култ., духовног и полит. народног живота.

АНТИКЛИМАКС (грч.) → градација.

АНТИКЛИНАЛА (грч.), испупчени део набора убраних слојева у земљ. кори, → боре.

АНТИКОНЦЕПЦИОНЕЛНА СРЕДСТВА, која спречавају оплођење: а) неки медикаменти унети у вагину хем. дејством уништавају сперматозоиде, б) песари, у виду чауре, на врату материце или в) кондом, који спречавају улазак сперми у њену дупљу. Ни једно од ових средстава није потпуно сигурно.

АНТИКРЕЗА (грч.), споредни уговор уз уговор о залози по којем заложни поверилац, уместо интереса на главницу дуга, има права на употребу и уживање плодова са заложеног предмета.

АНТИЛИ, острва између С. и Ј. Амер.; деле се на Велике (Куба, Хајити, Јамајка, Порторико) и Мале (има их око 100; од Св. Томе до Тринидада); клима и производи тропски: шећ. трска, памук, дуван, ј. воће, кава, какао. Антилска струја, део здружене ј. и с. полутарске струје; тече спољашном страном Антилских О. у з. делу Атланског Ок.

АНТИЛИБАН, план. ланац у Сирији (највиши врх 2760 м), сиромашан атмосферским талогом и вегетацијом.

АНТИЛОГАРИТАМ (грч.), по Неперу log cos α насупр. log sin α. Антилогаритамска таблица, у којој логаритми сачињавају низ природних бројева, док су диференције нумеруса променљиве.

АНТИЛОПЕ (Antilopinae), шупљороги преживари, који се разликују од правих бикова витким телом, танким и високим ногама; има их више врста; живе у Афр., ср. и ј. Аз.

АНТИМ, грч. митрополит у Београду (1827.-1831.); напустио је Србију кад је српска црк. постала самостална.

АНТИМЕТАБОЛА, антиметалепса, антиметатеза (грч.) 1) премештај и измена слова у речи. 2) изокретање, обртање закључка у супр. правцу (нпр. једемо да живимо, а не живимо да једемо).

АНТИМИЛИТАРИЗАМ (грч.-лат.), пропаганда и борба противу милитаризма, па према томе и пропаганда и борба против рата; то је, са генералним штрајком, један од гл. елемената синдикалистичке теорије и тактике.

АНТИМИНС (грч.), у прав. црк. платно са сликом Христова погреба и ушивеним моштима светитеља; без њега се не сме вршити служба; постао у прво хришћанско време због обичаја да се служба врши на гробу мученика, па има значај реликвије. Освећује га само епископ.

АНТИМОН, доста редак металоид (Sb), атомска тежина 121,76, сребрнастобеле боје, чија се светска год. производња креће између 28 000 и 30 000 т; добива се из антимонита; употребљава се за прављење штампарских слова, енгл. метала итд. Антимонит, сулфид а. (Sb₂S₃), ромбичан минерал, оловносиве боје, обично приткастих кристала, лако топљив; важна а. руда (71,76% Sb); највише га има у Јап., Кини и Аустрал. и многим рудницима у Евр.; код нас се налази у Босни, Слов., Србији, а експлоатише се само у окол. Крупња (Костајник, Зајача) и Куманова (Никуштак); производња достигла највећи степен 1930. (2222 т).

АНТИНЕУРАЛГИКА (грч.), лекови против неуралгичних болова.

АНТИНОЕ, Антиноја, град у ст. Ег., на Нилу, где се утопио милосник цара Хадријана Антиној; позната са многих ископина.

АНТИНОЈ, роб и милосник цара Хадријана, чувен са лепоте; сачуване многе статуе.

АНТИНОМИЗАМ, аномизам (грч.), начелно непризнавање било каквих утврђених зак. Антиномија, противречност између 2 закона, 2 флз., начела или суда (тезе и антитезе); у њих се уплиће ум кад тежи да сазна оно што је апсолутно и безусловно, тј. ствари по себи, → an sich.

АНТИОПА 1) амазонска краљица коју је победио Херкул, а узео за жену Тезеј. 2) кћи тебанског краља Никтеја; имала са Зевсом два сина: Зета и Амфиона.

АНТИОХ, име 13 сириских краљева, који су наследили престо од Селеука. Најпознатији: 1) А. III Вел. (223.-187. пре Хр.) који је, на потстрек Ханибала, заратио са Римом и био потучен. 2) А. IV Епифан (176.-164. пре Хр.), гонио Јевреје и поубијао 7 Макабејаца.

АНТИОХИЈА, град на р. Оронти, у Сирији; у ст. в. престоница Селеуковаца; играла важну улогу у 1. доба хришћ. Антиохиски патријархат, веома угледна еп. столица, апостолског порекла, по рангу 3. међу прав. патријарсима; у њој су се први пут верни назвали хришћани; како већину верних сачињавају Арапи, служи службу на ар. језику. А. школа, богословска академија у којој је, противно александриској, заступан реалистички идеолошки правац и буквално тумачено Св. писмо; престала у 7. в. због Несторове јереси; најважнији претставник св. Јован Златоуст.

АНТИПАПА (грч.), супарник папе који није изабран на законит начин, већ интригама или силом; 1046, било их 4.

АНТИПАСАТИ (грч.-хол.), стални висински ветрови, који дувају од полутара према половима; на с. полулопти имају правац ЈЗ-СИ, а на ј. С3-ЈИ; постају због уздизања топлог ваздуха изнад полутара, који се на висинама раздваја и упућује у правцу полова скрећући унеколико према И под утицајем земљине обртне силе.

АНТИПАТАР 1) македонски војвода (397.-317. пре Хр.); управљао Македонијом док се Александар Вел. бавио у Перс. и потукао побуњене Атињане после Александрове смрти код Кранапа. 2) македонски краљ (296.-294. пре Хр.); унук претходног.

АНТИПАТИЈА (грч.), одвратност, нерасположење; супр. → симпатија.

АНТИПИРЕТИКА (грч.), лекови који утичу на смањење бола и у исто време спуштају повишену тмпт. (кинин). Антипирин, бео кристалан прашак, слабо горка укуса, лако растворљив у води; смањује повишену тмпт. и болове.

АНТИПОДИ (грч.), становници два предела који се налазе на супр. тачкама на Земљи; имају супр. дневно, а ако нису на полутару, и супр. год. доба; услед Земљине округлине нашим а. (стан. Полинезије) ноге су окренуте у наше ноге.

АНТИПСИХОЛОГИЗАМ (грч.), струја у савр. флз., учи да логика, теорија сазнања, етика, естетика, социол. и нац. екон. имају своја специјална начела и методе, који се потпуно разликују од псих. начела и метода; претставља реакцију на → психологизам.

АНТИРАБИЧАН, против беснила. А. станица → беснило, Пастеров завод.

АНТИРЕЛИГИОЗНА ПРОПАГАНДА (грч.-лат.), борба против вере и верских предрасуда; у СССР 1 од задатака држ. политике на култ. пољу; служи се рекламом, кином и штампом.

АНТИСАНА, угашени вулкан на Кордиљерима у Еквадору највиши врх 5756 м).

АНТИСЕМИТ (грч.), противник Јевреја и њихова утицаја. Антисемитизам, соц.-култ. покрет који у појединим државама тежи да ограничи грађанска, полит. и екон. права Јеврејима; произишао из верске и расне искључивости и неспособности Јевреја да се саживе са средином у којој и од које живе. Јавио се још у старом в. код Грка и Римљана; у Евр. дошао до пуног израза у ср. в., а одржао се и у целом н. в., нарочито по земљама с изразито феудалном прошлошћу или слабо развијеном трг. (Нем., Пољ., Украјина, Мађ., Рум., Хрв. итд.). Фрц. револуција донела је, својим начелом о једнакости грађана, слободу и грађ. равноправност Јеврејима у већини евр. држава, али је светски рат опет ојачао а.; у Нем. су се сви а. покрети слили у нац.-социјалистичку странку, која је од 1933. издала читав низ закона да би сузбила јевр. утицај на екон. и култ. живот у Нем. и свела Јевреје на положај нар. мањине.

АНТИСЕПСА (грч.), метод којим се уништавају микроби из превентивних разлога или у постојећој инфекцији (гнојавој рани), помоћу разних хем. средстава; у хир. је увео енгл. хирург Листер под утицајем Пастерових радова на микробима; употребљавана крајем 19. в., напуштена око 1890. г., због лошег утицаја на оболело ткиво, и замењена новим методом → асепсом, која се и данас употребљава.

АНТИСОЦИЈАЛАН (грч.-лат.), који стоји у супротности с обичајима и зак. друштвеног реда.

АНТИСПАЗМОДИКА (грч.), лекови против мишићних грчева, одн. против неких претераних реакција живчаног система.

АНТИСТЕН (440.-366. пре Хр.), грч. филозоф, осн. киничке шк.; ученик и пријатељ Сократов; противник Платона и његове теорије о идејама. Заступао онтолошки номинализам, тј. мишљење да у стварности постоје само појединачне ствари и да су идеје и појмови обична имена (постоје само појединачни коњи, а не и појам или идеја коња уопште); бавио се и етиком и тврдио да је циљ мудраца срећа, а да њој води једино врлина; да је једино и највише добро врлина, једино зло порок, а све остало (здравље, част, слобода итд.) само равнодушне ствари.

АНТИТАВОР, план. предео (до 2 800 м) у ји. делу М. Аз. између р. Зејхуна и Самантиа о једне стране и Џихана с др.; стан. живе већином по речним долинама: земљр. и воћарство.

АНТИТЕЗА (грч.) 1) противтврдња, негација неке → тезе. 2) у књиж. поређење ствари, лица или појава са супр. особинама, ради што јачег истицања обеју (нпр.: чувај беле новце за црне дане).

АНТИТЕЛА (грч.-сх.), специфичне супстанце које ствара организам, кад се у њега унесу → антигени. Према врсти антигена, разликују се: аглутинини, преципитини, антитоксини, хемолизини, бактериолозини, опсонини.

АНТИТЕРМИЕА (грч.), лекови који смањују тмпт. тела, у нето време смањују или отклањају бол (антипирин. фенацетин).

АНТИТЕТИКА (грч.), противречност у којој стоје два супр. тврђења, једно према другоме, а од којих оба изгледају догматична, тако да се не може одлучити које је од њих истинито.

АНТИТИРЕОИДИН, лек који садржи секрет тироидне жлезде животиња; употребљава се при лечењу Базедовљеве болести.

АНТИТОКСИНИ (лат.), специфична антитела у крви, способна да директно неутралишу оне слободне токсине који су их произвели, нпр. дифтерични а. неутралишу токсине дифтеричних клица.

АНТИТРИНИТАРЦИ (грч.-лат.), хришћ. секта пориче у божанству 3 лица (св. тројицу).

АНТИЋ Димитрије д-р (• 1874.), проф. мед. факултета у Београду; гл. научни радови из експерименталне маларије, обољења јетре, жучне бешике и панкреаса.

АНТИФЕРМЕНТИ (антипепсин, антитрипсин итд.), спадају у групу антитела; има их у малој, постају у већој количини у крвном серуму у организму при убризгавању одговарајућих фермената. Везују се за ферменте, неутралишући њихова дејства, → антитела.

АНТИФОН 1) Атињанин (479.-411. пре Хр.), беседник и политичар; присиљен да се отрује као издајник отаџбине. 2) у прав. црк. наизменично певање стихова из псалама на јутрењу; увео га св. Игњатије.

АНТИХЛОР, → тиосулфат, натријум-тиосулфат, фиксир натрон, безбојни кристали, који временом губе кристалну воду; растворљиви у води; неутралишу дејство хлора; растварају хлорид и бромид сребра, због чега се примењују у фотографији за фиксирање позитива и негатива; фотографи га обично називају натрон (натријум-тиосулфат).

АНТИХРИСТ (грч.) 1) сваки човек који Христу одриче божанство. 2) противник Христа и хришћанства, који ће се, по Откровењу св. Јована богосл., појавити на земљи пред други Христов долазак, па извршити многа чуда и стећи много присталица, али ће га Христос ипак победити; досад хришћ. сматрали многе личности за А. (Нерона, Петра Вел., Наполеона и др.), а Лутер за А. прогласио папу.

АНТИЦИКЛОН (грч.), појава високог ваздушног притиска над неким пределом или континентом; најјачи је у средишту предела и зове се максимум, а према периферији опада; носилац је ведрог времена, чијом последицом лети наступа суша, зими мраз, а с јесени и пролећа честа магла. Антициклонско струјање, ваздушно струјање кружног облика око а. максимума на с. полулопти у смеру казаљке на сату, а на ј. у супр. смеру; ваздух се притом одбија упоље, а у средишту вртлога се јавља ниспона струја.

АНТИЦИПАЦИЈА (лат.), предубеђење; рад који се предузима пре рока, плаћање пре рока; у флз. сазнање којим се може a priori одредити шта спада у емпириско сазнање; у музици појава једног или више тонова из доцнијег акорда у ранијем; а. дисонантна карактера јавља се на слабом тактовном делу. Антиципативна актива, унапред дата вредност (камата, плата особљу, порез итд.) пролазно потраживање, нпр. унапред плаћена станарина (ако се рачуни закључују 31./12., а станарина је плаћена за децембар, јануар и фебруар, сума издата на име кирије за јануар и фебруар идуће год. претставља 31./12. а. активу); супр. декурзивна актива. А. интерес, плаћа се унапред; кад се каже да неко добива једногодишњи зајам од 10 000 д са 5% а. и., значи да му је на сваких 100 д унапред наплаћено по 5 д интереса, тако да је он стварно примио 9500 д, а да је дужан да врати после годину дана 10 000; супр. накнадно, декурзивно. А. опажања, у флз. априорни формални услови опажања, тј. оно што се на предметима сазнања може сазнати a priori. А. пасива, унапред узета, наплаћена вредност, нпр. унапред наплаћена станарина, резерва остављена за покриће губитака који ће се неминовно десити итд.; супр. декурзивна пасива.

АНТИЧКИ (лат.), који се односи на претхришћ. свет, нарочито грч. и рим.

АНТОАН Андре (• 1858.), фрц. глумац, поз. критичар и осн. првог натуралистичког поз. у Фрц., »театр либр« (слободно поз.); устао против лажне патетике стварањем стила реалистичке глуме. Био неко време директор држ. поз. Одеона, осн. поз. А. (1897.). Приказао први париској публици скандинавске и нем. реалистичке и натуралистичке писце.

АНТОЗОЕ (грч.) → корали.

АНТОКИЈАН (грч.), бојена материја растворена у ћеличном соку биљака; у киселој средини црвена, а у алкалној плава; даје боју многим цвeтовима, плодовима и лишћу; са старошћу цветови мењају реакцију ћеличног сока у ћелијама, због чега су они у младости често црвени, а доцније плави.

АНТОКОЛСКИ Марк М. (1843.-1902.), рус. вајар натуралист; гл. дела: Иван Грозни, Петар Велики, Христос, Сократова смрт и др.

АНТОЛОГИЈА (грч.), збирка одабраних дела разних писаца. У срп. новој књиж. 1. а. је Рајићев Цвьетникъ. За њихово састављање није потребан пристанак аутора, јер то не претставља повреду ауторског права; али зак. прописује да збирка мора бити намењена цркви, школи или настави уопште, и да се аутору да пристојна награда.

АНТОМАРКИ Франсоа (1780.-1838), последњи Наполеонов лекар на Св. Јелени; објавио спис Наполеонови последњи часови.

АНТОНЕЛ Пјер (1774.-1817.), фрц. револуционар, претседавао суђењу Марији Антоанети и жирондинцима.

АНТОНЕЛО да Месина (око 1430.-1479.), ит. сликар; првенствено радио портрете; био под утицајем фламанских реалист. сликара.

АНТОНИЈЕ 1) Марко (83.-30. пре Хр.), рим. војвода и државник; борио се у Цезаревој војсци у Галији и код Драча; док је Цезарево тело спаљивано, вештим говором раздражио народ противу убица, упао са војском у с. Ит. и опколио Брута у Мутини; склопио тријумвират с Октавијаном и Лепидом, победио 42. пре Хр. Цезарове убице код Филипа; при деоби рим. царства од стране тријумвира добио и. део; био под утицајем ег. краљице Клеопатре; дошао у сукоб с Октавијаном и после пораза код Акциума извршио самоубиство у Александрији. 2) св. Вел. (251.-356.), пустињак из Тебаиде; отац монаштва на И, окупио много ученика који су живели у посту и молитви, осн. више ман.; писао посланице, говоре, правила за калуђере. 3) св. Падовански → Антун Падовански. 4) пећки патријарх (1574.-1575.), братанац патријарха Макарија; раније херц. митрополит. Антонијевци, рел. конгрегација за негу болесника, осн. 1095.; спојена 1777. с витешким малтешким редом.

АНТОНИМИ (грч.), речи супр. значења, као: рат-мир, истинит-лажан.

АНТОНИН Побожни, рим. цар (138.-161.), правичан владалац; смањио порезе, реорганизовао судство и давао слободу хришћ.

АНТОНИНИ, рим. династија (96.-192.) од 7 царева, који на престо долазили усиновљавањем; њихова владавина претстављала доба мира и напретка.

АНТОНИЋ Василије (• 1860.), гштб. пук.; био 2 пут мин. вој., а 1901.-1906. мин. ин. дела; као мин. вој. унео измене у формацију и 3. о устројству вој., а као мин. ин. дела омогућио решење важних макеконских питања.

АНТОФИТА (Anthophyta), цветнице; вел. биљна група која има цвет; називају се и именима: Phanerogamae, Spermatophyta, Siphonogamae, Endoprothalliatae, Embryophyta siphonogama.

АНТОФАГАСТА, провинција (120 183 км², 236 000 ст.) и морско пристаниште (69 000 ст.) у држави Чиле на Тихом Ок.; извози шалитру, сребро, бакар и гуано.

АНТРАКОЗА (грч.) 1) болест винове лозе; изазивач гљивица Glocosporium ampelophagum, која напада све зелене делове; знаци: на лишћу се стварају округле мрље, које се осуше, попуцају и оставе црно оивичене рупе; на младим ластарима и зеленим бобицама отвара мрље од којих настају ране; сузбија се дренирањем влажних земљишта, раздалеким сађењем, дужом резидбом, орезивањем лозе с јесени и спаљивањем заражених делова; користи чешће прскање бордовском чорбом и премазивање чокота растворима сумп. киселине и зел. галице. 2) у мед. → пнеумокониозис.

АНТРАКС (грч.) → прострел.

АНТРАКТ (фрц.), одмор између чинова поз. комада; мали комад или свирање за време одмора.

АНТРАХИНОН (грч.), дифенилдикетон, орг. хем. једињење; кристалише у жутим иглицама или призмама: тхн. се добива у вел. количинама оксидацијом антрацена; употребљава се за фабрикацију ализарина.

АНТРАЦЕН (грч.), угљоводоник добивен из катрана каменог угља; топи се на 210º, кључа на 350º; раствара се у алкохолу; оксидацијом даје антрахинон који служи за добивање ализарина.

АНТРАЦИТ (грч.), најстарија врста фосилног угља, садржи око 90% С; металне сјајности, крт, шкољкастог прелома; сагорева кратким, бездимним пламеном и даје до 9000 калорија; има га нарочито у Пенсилванији (САД), Енгл., Нем., Белг., итд.

АНТРОПИЗАМ (грч.), метафизичко учење по којем је човек у козмосу централно питање флз. и мерило свих ствари у свету; тј. све ствари имају вредност само у односу на човека. Антропо-, човеково, људско, све што се односи на човека. Антропобиологија, грана биол., бави се изучавањем човекова живота. Антропогенеза, антропогенија, наука о пореклу и развитку човека и целе породице хоминида у коју улазе поред свих раса савр. човека (Homo sapiens), још и његови многобројни преци, чији остаци нађени на различитим местима Евр. и Аз.: Pithecanthropus(Јава), Sinanthropus (Кина), Eoanthropus (Енгл.), хајделбершки, неандерталски, крапински човек (Хрв.) и многи др. остаци људских предака; сматра се да хоминиди воде порекло од антропоидних предака, по грађи веома блиских шимпанзу. Најстарији човекови преци, питекантропус и синантроиус, постали вероватно пред почетак леденог доба и по својим одликама стоје између шимпанза и → неандерталског човека; њихови остаци познати само из Аз.; и млађи од њих (ледено доба) → хајделбершки и неандерталски човек (Евр.); остаци последњег нађени и у Југосл. (Крапина); старост и однос соантропуса (Енгл.) према осталим прецима нису довољно утврђени; остали фосилни остаци су млађи и стоје много ближе савр. човеку. Није утврђено да ли се сви остаци предака могу поставити у једноставан низ који се завршава савр. човеком; постоје мишљења да питекаптропус, синантропус и неандерталски човек чине само једну бочну линију; другу линију која води савр. човеку чине облици соантропус и кромањонски човек; обе би линије водиле порекло од заједничког претка (пропитекантропус); у погледу места појаве човекове, највероватније изгледа да га треба тражити на простору између Енгл. и Кине.Антропогеографија, грана геогр., која проучава људске појаве и творевине, уколико су од значаја за изглед и одлике предела на земљиној површини, као и утицај прир. геогр. средине на људе и њихове духовне и матер. творевине и обратно. Антропографија, грана антропологије; проучава поједине изумрле и живе антропол. групе (расе). Антропозоик, најмлађе геол. доба, у којем се појавио човек; понекад значи → квартар. Антропозофија, флз. са људског становишта више знање о природи, суштини и снагама човека; начело према којем вечито језгро суштине човека не сазнаје наука, већ натчулно духовно опажање, које пролази кроз 3 стадијума: припрему, која буди духовна чула, обасјавање, које пали духовну светлост, и посвећење, које ствара везу с вишим суштинама духа (→ Штајнер). Антропоидни мајмуни, врсте и родови мајмуна без репа, најсличнијих човеку: гибон, орангутан, горила и шимпанзо; од човека се, између осталог, разликују по дугим рукама и по широкој грудној кости; живе искључиво у ст. свету (Аз. и Афр.). Антрополатрија, обожавање човека и свега људског; у флз. учење по којем је човек сличан богу; култ божанства, замишљеног у људском облику. Антрополог, научник који се бави антропологијом. Анхропологизам, учење по којем антропологија чини основ целе флз.; у њу спадају прагматизам, хуманизам итд. Антропологија, наука о човеку, као прир. бићу; бави се нарочито изучавањем телесних особина, биол. односа и наслеђа; осн. у 18. в., а развила се у другој пол. 19. в. А. соматска или физичка, сврстава људе у расе на основу разлика, одн. сличности у телесним особинама. А. филозофска, има за циљ да објасни како постаје и у чему се састоји оно што је априорно човеку, тј. духовну организацију људског живота. Антрополошки кругови, простране обл. у којим у већини живе слични или мећу собом сродни расни елементи, а који се мешају; има их 7: евр.-предњоазиски-медитерански (беле расе), афр., индонежански, аустралско-пацифички, источно-северноазиски (жуте расе), амер. и арктички. Антронометар, справа за мерење висине човека. Антропометрија, проучава особине човечјег тела мерењем разних делова и успостављањем односа и сразмера појединих мера код разних особа; употребљава 3 справе (за главу, лице и тело), а мери она отстојања која се не мењају током год. код одраслих. (Служи у антропологији за одређивање одлика и карактеристичнијих соматских особина неке етничке групе; у криминалистици ради утврђивања идентитета. Антропоморфизам, веровање да божанства имају људски облик и људска својства и особине; у флз. уношење људских потреба, интереса, циљева и схватања у ствари и природне процесе; схватање и сазнавање било чега по аналогији на човека; разликују се догматски, по којем бог има особине предмета ствари, и символички, по којем су ствари само символи постојања бога. Антропоморфни мајмун → антропоидни мајмуни. Антропофаг, људождер. Антропофагија, канибализам, људождерство, некада веома раширена навика да се једе људско месо; сада постоји само још погдегде у ср. Афр., Ј. Амер., Аустрал., Океанији и на Малајским О. Узроци могу бити глад или оскудица у меснатој храни и веровање да је људско месо особита посластица, али најчешће верски разлози и веровање да се на тај начин могу стећи или присвојити нарочите особине. Успомена на њу и њених трагова има и код евр. народа, а и код Јел., и то и из верских побуда и услед глади. Антропофите, биљке које је човек из неке друге обл. увео намерно или ненамерно и домаће биљке, које налазе своје станиште поред човека; прве се називају антропохоре, друге апофите → адвентивне биљке. Антропофобија, страх од човека, мржња на све људско. Антропоцентризам, учење по којем је човек средиште и крајњи циљ целокупног живота и развоја у природи.

АНТРОПОВ Алексеј П. (1716.- 1795,) рус. сликар; 1 од најбољих рус. портретиста 18. в.

АНТРПО (фрц.), сместиште, јавно складиште.

АНТУЛА Никола (1884.-1916.), књиж. критичар; сарађивао у књиж. листовима у другој десетини 20. в.; погинуо у светском рату; гл. дело: Ч. Мијатовић као приповедач.

АНТУН Падовански св. (1195.-1231.), светитељ ркат. црк., фрањевац, испосник и вел. говорник; проповедао хришћанство Маврима у с. Афр.; приписују му многа чудеса; поштују га као заштитника вереника.

АНТУНОВИЋ Иван (1815.-1888.), буњевачки књиж.; писао икавски; дела: Поучне искрице, Славјан, Одметник и др.

АНТУРИЈУМ (фам. Araceae), тропска биљка слична козлацу; пореклом из Амер.; гаји се и као украсна биљка.

АНУ, врховни бог ст. вавилонске вере; господар неба, отац богова.

АНУБИС, бог ст. Египћана, син Озириса и Изиде; претстављан са људским телом, а шакалском главом; спроводио душе умрлих у подземни свет.

АНУИТЕТ (лат.), утврђена сума која се полаже крајем или почетком сваког периода (године, полугодине итд.) да би се њоме платио интерес на узети зајам, а после извесног времена отплатио и сам дуг; показује се или у процентима зајма, нпр. 8% од зајма рачуна се на име а., или се унапред утврђује свота којом ће се за известан број периода отплатити известан дуг. Постоје нарочите таблице према којима се а. израчунава, → амортизациони план.

АНУЛИ (лат.), зарези у виду прстенова која обавијају дорски капител.

АНУЛИРАТИ (лат.), поништити, избрисати; прогласити за неважећи (нпр. закон).

АНУЛОИД (лат.) → торус.

АНУНЦИО Габријеле д' (Рапањета*, d' Annuzio, • 1863.), ит. песник, драмски писац, романсиер и политичар; 1 од духовних вођа ит. национализма; почетком свет. рата, одушевљен Србима, спевао Оду срп. народу; после рата, у борби Ит. и Југосл. око Ријеке, заузео ову самовласно с одредом добровољаца (12./9. 1919.). Дела му се одликују осећајношћу и речитошћу која понекад прелази у обичан вербализам; од прозних ствари најбоља збирка новела Девичанска земља и романи Наслађивање, Огањ и Ђовани Епископо, а од драма Ђоконда, Мртви праг, Франческа да Римини.

АНУРИЈА (грч.), отсутност мокраће услед престанка лучења у бубрезима, озбиљан симптом. прати тешка обољења: нефросклерозу, уремију и др.; понекад је рефлексног порекла.

АНУС (лат.), анални отвор, чмар; задњи отвор цревног канала; не постоји код свих животиња. Болести а. → хемороиди и фистула чмара.

АНХАЛТ, слободна држ. у саставу Нем. (2 299 км²) у сливу Лабе у с. Нем. И. део јој раван, а зап. брдовит и план.; стан. (351 000) се баве земљр. (по равнијим деловима) и сточарством (по брдовитијим). Од руда има угља и соли. Лепо развијена инд. (нарочито шећера). Гл. место Десау.

АНХИАЛО, варошица и пристаниште у Буг. на Црном М. (4327 ст.), јелинска колонија у ст. в., важно место у ор. в.; сада доста Грка.

АНХИДРИД (грч.), хем. једињења, која са водом граде киселину.

АНХИДРИТ (грч.), калцијум-сулфат без воде; минерал тврђи од гипса; употребљава се за кипове.

АНХИДРОБИОЗА (грч.), исушење живих бића која дају изглед изумрлог, мртвог.

АНХИЗ, тројански владар, Афродитин муж, која је с њим родила Енеја; за време пожара у Троји, Енеј га узео на плећа и однео на бродове.

АНЦЕНГРУБЕР Лудвиг (1839.-1889.), нем. писац популарних драма о малом човеку и приповедака; либералац; хуморист; гл. дела Свештеник из Кирхфелда, Кривоклетник, Четврта заповест и др.

АНЧИЋ Иван († 1685.), босански фрањевац, књиж.; признавао се за Илира; писао на сх. и лат.; преправио у латиници слова: ђ, љ, и њ према бос. ћирилици; дела: Свитлост крстјанска и сласт духовна, Огледало мисничко, Thesaurus perpetuus.

АНЧИЦ Ладислав (Anezys, 1823.-1883.), пољ, писац популарних комада, приповедака и дела за децу; гл. дело: Кошћушко у Раклавици.

АНШЛУС (нем.), прикључење; израз којим се означава евент. сједињење поратне Аустр. с Нем.; пангерманисте га желе, ван њих једни сматрају а. као фаталну последицу распада А.-У. и акт који би данашњу Евр. учврстио, други отсудно противни гледају у ,а. појачање нем. .снаге; чл. 80, версајског уг. и чл. 88. сен-жерменског уг. од 1919. не. дозвољавају а. и били би његовим остварењем погажени.

АНШОВИС (енгл.), врста срделе (Engraulis encrasicholus), вел. 15 см; лови се по јз. обалама Евр.; долази у трг. усољена или маринирана.

АЊИЧКОВ Евгеније (• 1868.), проф. упоредне књиж. и рус. критичар; почетком 20. в. био истакнути заточник нових идеја модернизма у Рус; од 1920. проф. унив. у Београду и Скопљу; гл. дело: Пролећне обредне песме код европских народа.