Возри оком, виспр к небу, горе се све љуби,
Понри к аду, преисподни ад се мило снуби.
Цв’јет се шали на ливади, птица птицу блажи,
По дну вода риба свога драгољуба тражи.
Р’јека р’јеку к себи мами, у пучину вуче,5
Поље зове у планину, одзив рони кључе.
И долина сообштава други своје сласти,
Чрево земље љубвом грије дубоке пропасти.
Нека древа милују се с различни острова,
Даљна другда и језера исти су плодова.10
Вјетар се к тли присмикава, обурјава мора,
Завире се у пештере, љуби изнад гора.
Сунце љуби земљу нашу, лучам ју цјелива,
Сву благодат чадам земље из себе низлива:
И топлота, огањ, и свјет, све су отчји дари,15
Чим в’ утроби земље сваку сунце жизан вари.
Њежна земља јер ју мјесец умиљато гледи,
Милује га и рада му мјесечином бл’једи.
Љубов је свуд впечатљена, сва природа љуби;
Силна свуда као сушти Сатурнови зуби.20
Вјечни закон и једини свију твари мира,
Који, како земљом влада, и небеса дира:
Зв’језда зв’језди пут сказује, љупко лице кр’јеси,
Нит’ је помнит можно шта су безљубезни б’јеси.
Сваком дјелу источник је всегда љубов сама,25
Већа љубов, лучше добро, зло је љубве тама.
Сва вселена љубвом дише, пребива у пиру,
И Бог сами (љубећ присно) биће даје миру.
Ко подобно себи мрзи, бјежи, мало важи,
Враг је људски, или друга ил’ чтитеља тражи.30
