М. Станојевић: Свадба у Леновцу, Народни обичаји, Градина број 33-34/1901, стр. 499-303.

     Свадба почиње у петак. Тога дана рано у јутру скупе се девојке код момкове куће, донесу различита цвећа, а понајвише босиока, големога цвећа и стратора, па из њега вију венац на дрвнику. Док се венац вије, младожењски девер држи запаљену свећу у ситу. Извијен венац даје се доцније млади те га она носи у џепу или под појасом (ако нема џепа). — Кад девојке извију венац, младожењски девер избаци један или три или пет и т. д. пута из пиштоља (само да не буде паран број хитаца). Од како девојке почну вити венац, певице — четири на броју — две и две певају наизменце:

     Певице и даље остану код момкове куће те месе зборник (колач) пет „малечких голупчића.“ Када умесе зборник, ките га и певају у вече:

     Исте вечери долази и старојко (стари сват). При његову уласку у кућу певице му певају:

     Певице остају и даље са старојком док не вечерају, а кад превечерају, разилазе се заједно са старојком својим кућама.
❖ ❖ ❖
Субота сва прође у журном спремању за сутрашњи, главни дан свадбе. У вече се прихвата кум, старојко и војвода (као у петак у вече). Девер је обично зет младожењски, ако га има, а ако ли га нема, онда опет какав рођак младожењски, само не бива женска страна. Девојка — млада невеста — има свога, посебнога девера: момка или девојку (само жену не), опет рођака (рођакињу).
     Пошто се прихвате сви „старији" (кум, старојко и војвода), изводи се младожења. Он узме ведро, пуно вина, спусти јабуку[1] у ведро, па онда, праћен целом својом породицом,
улази из „куће“ или из „стасине" у собу. При уласку његову попевају певице.

     Прво ступа у собу девер момков, па онда младожења (или момак). Кад уђу у собу, ижљубе у руку све који се ту затекну. Кум, старојко и војвода седну у совру према зборнику, па онда сви редом, по старешинству, те повечерају. После вечере сви ту и преноће.
❖ ❖ ❖
     Сутрадан — у недељу — сиремају се по девојку. При поласку певице певају младожењи:

     Кад ће „стареји" да походе, певице запевају:

     У сватове полазе момци — другови младожењини, певице, људи (рођаци) и жене (рођаке). На поласку, као и на целом путу и при доласку девојачкој кући, момци пуцају из пиштоља, свирачи свирају а „тупанџија^ бијеу бубањ. — Напред иду „стареји", па младожења, а за њима свима — сватови. Певице пођу заједно са сватовима, па онда ускоро похитају и раније стигну девојачкој кући. Чим се — свавба приближи — девојачкој кући, момци избаце по пиштољ, а певице, на глас пуцања изађу пред кућу и почну певати:

     У кућу девојачку улазе најпре „стареји", па сватови, а, најпосле, младожења. Млада стоји на прагу од куће и чека младожењу, држећи у једној руци свећу, у другој грану босиока. Чим он крочи преко прага, млада га удари босиоком, па, онда, оде у стасину. За младожењом иду певице певајући:

     Док се сватови поодморе и поткрепе; млада се стегне, па ју онда њен брат (са пешкиром, пришивеним о десно раме) изведе из стасине. При уласку њеном у кућу избаци се по који пиштољ. Брат носи ведро, пуно вина и у вину јабуку, па, носећи ведро, води младу (своју сестру) „пред стареји" у собу. Ту прво пољуби свога оца у руку па „стареје“, а затим, редом, све остале укућане, (са децом се само рукује). Ведро се постави на совру пред „стареје“. Док млада улази са својим братом у собу певнце иду за њима и певају:

     Потом иду на венчање. Уз пут певају певице:

     Док се врши венчање, дешава се, млада невеста нагази младожењу на ногу, те ће му, верује она, после судити. — Или, док се венчавају и држе рукама једно друго, ко кога пре стегне руком, он ће, у брачном животу судити, бити, старији.[2] — По — свршеном венчању враћају се, а певице певају:

     С венчања иду право на девојачки дом, где ручају. „Стареји" са сватовима, седну за совру у соби, а младожења, млада и оба девера особито у стасини. За време ручка певнце певају (за бакшиш)
а) девојачком оцу:

б) момковом оцу:

в) старојку:

г) куму:

д) војводи:

     Пошто певице испевају „старејима“, одлазе у стасину младој, и ту певају младожењском деверу, и то ако је момак:

а ако је жењен, онда какву било песму, н. пр. ону што и куму:

     Пошто се испева деверу, пева се младожењи:

а по том младој невести:

    Док се овако свима испопева, већ се је преручало. За тим настаје оро (коло). За време играња спремају се дреје (хаљине) девојкине (младине), потоваре се у кола, на кола седне брат младин (ако нема брата онда какав рођак, н. пр. зет, брат од тетке, стриц и т. д.), па се отерају момачкој кући зарана.
     Пред вече се сви ижљубе; баба (ташта) даде зету колач, а тако и зетову деверу. Најпре оду певице младожењину дому, а за њима и цела свадба. Кад се приближе момкову дому, избаце по који пиштољ, а певице, чим чују, излазе пред момков двор и певају:

     Пре него ће млада ући у кућу, дају јој наконче. Она га пољуби у образ, па га подбаци у вис, и тако три пута, а потом га даде младожењи, који исто учини. Кад то буде готово, млада забради свекрву марамом, па онда од свекрве добије сито, у коме је вуна и пшеница; упали свећу и три пута промеша по ситу, па преко себе баца пшеницу, а сватови, среће ради хватају. Сито баци на кућу, где остане за време свадбе. — Свекрва онда узме младу (снаху) за руку, па ју води у кућу. Пре него ће прекорачити праг, млада и младожења „лижу мед" и мажу горњи и доњи праг кућних врата у накрст. Потом улази свекрва са младом, у „кућу" (кујну, предњи део куће); млада чарне неколико пута гламње, онда, пут искри, уз комин, гледа, па оде уз наћве, те промеша два-три пута. Певице за све то време иду за младом и певају:

      Онда млада пође у собу, а певице за њом поју:

     Пошто певице испевају ову песму, иду у коло те играју. Млада са својим девером улази у собу, па, заједно (прво девер па млада) ижљубе у руку све, који су за совром, па остале укућане. Онда ју одведу у какву стасину (или у подрум) и тамо ју оставе са њеним девером. Кад се почне вечера, млада не једе ништа (да не изеде себи срећу), нити пије каквога пића (да не испије своју срећу). Они је нуде да једе, да пије, али она неће, јер су је већ израна тако научили.
     Кад се већ превечера, настаје издевање имена. Лажља наточи чашу вина, па је пружи младој, која прво издене име свекру. Прими чашу од лажље, принесе је устима својим, па рекне: „Здрав си, тато!" и онда му пода чашу, коју свекар прими испије у здравље своје и своје снахе; тако исто, пуном чашом, напије свекрви: „Здрава си, мале!и и т, д. па онда старојку, куму, војводи, старојкиници, кумици, војводиници, укућанима (младожењским) и, на послетку, свима сватовима. Деверима издева најчешће оваква имена: бато, лало, славеј сокол, милани, свилани, убавенко, грађанин, и т. д.; заовама: госаођа, сеја, убавица, гранчица, китица, црноока, госпођанка, госпођица, сестрица, големица, грађанка, грлица,
дукатинка, петровка, и т. д. — Сваки мора да испије чашу вина, која му је намењена, и, обично, даје по марјаш бакшиша.
     Кад већ превали поноћ, онда се испраћа прво старојко. Певице му певају:

     Млада, младожења, певице и сви сватови испрате старојка чак до његове куће. У његовој се кући мало и поигра, док млада и младожења изувају старојка. Млада изува једну а младожења другу, и, при том, гледају ко ће пре изути. Ко пре, веле, изује, тај ће судити!
     Потом се врате момковој кући те испрате и кума. Њему певице певају као и старојку, само замене у песми „старојко", са „куме“: До тебе је, мили куме, и т. д.
     Потшо су испратили „стареје", лажља исече зборник, а тако исто и хлеб испод
зборника, на четири дела. Овај хлебац расделе сватовима а једну четврт дају младој. У том певице разделе новац, који су добиле, као бакшиш, за певање. И опда се сви растуре — сваки својој кући.
     У понедељак има још свадбе, али без певица. Тада долазе „госјани". Једе се, пије, се, игра се. За ручком млада дели дар, ако има повише, а ако ли не, онда одмах, чим се растуре људи у вече (у недељу) а остану „стареји". — Свекру и свекрви се додели обично кошуља; куму, старојку и војводи такође, по кошуља; кумици, старој коници и војводиници по чарапе, сватовима се дају пе-шкирчићи још при поласку на венчање, те их они прикаче о десно раме. Сваки који добије дар, даје бакшшп, колико ко милује. Обично ту лажља прецени, н. нр. пешкир — 20 п. д., чарапе — 40 п. д., кошуњу — ко-лико ко има вол>е, рукавице — 10 п. д. и т. д.
Свадба се завршује вечером у понедељак.

9. маја 1901. год.
Зајечар.
М. Станојевић
проф. приправник

Референце уреди

  1. Док изводе младоженњу, понеки из сватова труди се да украде јабуку, те, после, њом „праји мађије“.
  2. Веле да је то бнло доциије узрок несрећи у брачном животу