Сањин (превод Љ. Ј. Максимовића) 46

Знаш шта... – рече Сањин кад после једног или два сата излегоше на сумрачну улицу.

- Шта?

- Испрати ме на станицу, па ћу да отпутујем.

Иванов застаде.

- А што то?

- Досадно ми је, брате, овде...

- Да се ниси што уплашио?

- А чега имам да се плашим? Дошла ми воља да отпутујем, и квит посла.

- А откуд ти то паде на памет?

- Побратиме, не стављај ми којекаква глупа питања! Дошла ми воља, и крај... Док људе не упознаш, све ти се чини да ће нешто бити од њих... А овде је било занимљивих људи... Карсавина изгледаше нова, Семјонов је умирао, Лида баш као да би могла да пође новим путем... А сад ми је досадно. Досадише ми сви. Или ти зар то није довољно? Разумеш ли, ја трпех те људе, колико сам могао да трпим... али јаком, брате, више не могу.

Иванов га дуго посматраше.

- Но, хајдемо... – рече он. – А с родбином, са твојима зар нећеш да се опростиш?

- Море нек иду с милим богом... они су ми највише и додијали.

- Па понећемо ваљда твоје ствари?

- Ја их и немам бог зна колико... Ти иди у врт, а ја ћу поћи у кућу, па ћу ти додати куфер кроз прозор. Иначе ће ме приметити, па ће ме напасти питањима, а ја шта знам да им кажем што би их умирило?

- Так... ко... – процеди Иванов кроз зубе па се на часак загледа у земљу, затим одману руком. – За мене је то врло тужно, брате... ал сад свеједно, - што му је, ту му је!

- А ти хајде са мном

- Куда?

- Па ма куд. После ћемо видети куда ћемо.

- Али ја ни пара немам.

- Па немам их ни ја, - засмеја се Сањин.

- Јок, брате, пођи ти сам... Од петнаестог почињем да радим. Тако сам спокојнији!

Сањин му ћутећки погледа право у очи, а исто тако право погледа и Иванов у њега. И наједаред му дође некако незгодно, па се накостреши баш као да је у огледалу видео свој ружан лик. Сањин се окрену.

Пођоше преко дворишта. Сањин уђе у кућу, а Иванов у смрачен сутонски врт где га сетно дочекаше сенке јесење вечери и мирис полаганог трулежа. По трави и џбуњу, шуштећи лишћем и кршкајући опалим сувим гранчицама, Иванов приђе к прозору од Сањинове собе, који беше отворен и мрачан.

А Сањин полако прође кроз салу па застаде спрам балконских врата: он чу познате гласове.

- Шта ти од мене хоћеш? – зачу се са балкона глас Лидин, и Сањина изненадише његове суморне измучене ноте.

- Ја ништа нећу, - прогунђа Новиков, а глас му, очевидно и противу његове воље, имађаше тон гунђања и љутине: - мени је само чудновато што ти гледаш тако као да због мене чиниш неку жртву... Јер ја...

- Но, добро... – оте се с језика Лиди, а кристални звуци наврелих суза сасвим изненада зазвучаше у сутонској тишини: - не приносим ја... него ти приносиш жртву... Ја то знам! Па шта хоћеш сад још од мене?

Новиков кмекну неодлучно и збуњено, али се осећало да се он малко као збунио и ушепртљио па би сад хтео да то сакрије.

- Ти дакле не можеш мене да разумеш!... Ја тебе волим, те стога то није никаква жртва... Али ако ти сама гледаш на наше зближење као на жртву ма са чије стране, онда какав ће нам бити тај наш живот?

Глас Новиковљев ојача и зазвуча убедљиво па чак и обрадовано, баш као да је наједаред наишао на оно право, те му мило беше што ће сад већ зајамачно уверити Лиду.

- Ама разуми што ти кажем... Ми можемо живети само под једним условом, а наиме: да ту ни с моје ни с твоје стране не буде никакве жртве... Или овако, или онако, само мора бити једно: или ми волимо једно друго, и тада је наше зближење паметно и природно, или пак ми не волимо једно друго, а тада...

Лида се наједаред заплака.

- Шта ти је опет сад! – проговори Новиков пренеражено и љутито: - ја не разумем... ја, чини ми се, нисам рекао ништа увредљиво... Та престани, за бога!... Ја сам имао у виду подједнако и тебе, и себе... Ама шта ти је сад наједаред!.. Та што плачеш! О, брате – човек не сме пред тобом једну обичну реч да рекне!:.

- Не знам... не знам...

Пригушен и јадан женски глас одјекну неиздржљиво тужно, као танана јадиковка, немоћна и нема.

Сањин се намршти па уђе у своју собу.

- Но, и Лида је канда обрала бостан! – помисли он: - можда би ипак боље било да се тада утопила!.. А можда ће се и на боље окренути... То нико унапред не може знати!

Иванов иза прозора чу како је Сањн нешто журно претурао, шуштао хартијом, нешто испустио.

- Оћеш ли скоро већ једаред? – запита га он нестрпљиво.

Би му досадно и непријатно да дрежди испод мрачног прозора, у бледом сумраку пролетњег сунчевог заласка, пред лицем тамног, загонетног врта. Шуштање га подсети на његов сан.

- Ето мене одмах, - одговори Сањин тако близу код прозора, да Иванов задрхта. Мрак се у прозору заколеба, а из њега се помоли куфер и бело лице Сањиново.

- Придржи ово!

Сањин лако скочи на земљу па узе куфер.

- А сад, хајдемо!

Они брзо прођоше кроз врт.

Тамо беше бледи сумрак и таман хладован мирис земље која се хладила. Дрвеће се било већ јако обнажило, те у парку беше одвећ празно и пространо. Тамо, преко реке, догореваше вечерња румен, а вода се блисташе самотно, заборављено и напуштена на крају врта који сад већ никоме не беше потребан.

Кад дођоше до станице, на бескрајним црним шинама горијаху сигналске светиљке, а воз равномерно пукташе локомотивом. Трчаху људи, лупаху вратима, довикиваху се и псоваху грубим, љутитим гласовима, баш као да им свима беше нешто тешко, и као да су желели да скрију своје осећање од других испод нарочите пакости. Гомила мрачних и унезверених сељака врвела је за завежљајима по платформи.

Код бифета Сањин и Иванов попише чашицу неког пића.

- Е нек ти је срећан пут! - рече Иванов сетно.

- Мени је, побратиме, пут увек једнак, осмехну се Сањин: - ја од живота ништа не тражим, нити па што чекам. А крај већ и тако никад не бива срећан: старост и смрт, и то ти је све!

Изиђоше на платформу па стадоше на слободном месту.

- Е па збогом!

- Збогом пошао!

И нехотице код обојице испаде тако те се пољубише.

Воз се крену, тутњећи и шкргућући.

- Ех, брате! Како сам те заволео, како сам те заволео! – викну Иванов изненада: - ти си једини прави човек што сам га свога века видео!

- Само си ме ти једини заволео! – осмехну се Сањин.

Он скочи на праг вагона који наиђе.

- Пођосмо, - викну он весело: - па збогом ми остај и прошћавај!

- Збогом пошао!

Брзо потрчаше вагони мимо Иванова, баш као да се наједаред здоговорише да некуд побегну. Промаче у помрчини црвени фењер па се дуго црвенео у мрачној даљини, баш као да се није ни удаљавао.

Иванов погледа за возом, па се наједаред нешто растужи и осети некакав терет на срцу. Затим се сетно одгега варошким улицама и гледаше на шкиљаве, акуратне градске светиљке.

- Мањ да се запијем сад? – запита он сам себе, а бледа, дуга утвора дуготрајног, безбојног живота уђе са њим у меану.