Сањарија

Сањарија Писац: Душан Срезојевић

Сањарија

Сањам о једној узвишеној жени
Коју не видех још никад, а које
Визија плави сетом срце моје.
Гледам је. Бледој предвечерњој пени

Слична је њена ваздушаста грађа.
Око јој плаво болесно од чежње;
Поглед пун тужне непостижне тежње.
Њен осмeх једно сетно сунце рађа.

Загњурена у очи њене плаве,
Тужна, с бескрајно чари, да ми снива
Душа радости тешке које даве;
Бол који чара и који окива.

Да јој на крило клоне моја глава.
И док лагано, са незнаних јада,
У мени цвеће бола процветава,
Тихо да плачем... А к'о влага хлада,

Која милује уморне таласе,
С шумљењем сетним кише једне драге,
Да ми сузама тихим косу квасе,
С утехом немом, очи њене благе ...

Напомене

Сањарија — Бранково коло, 1911, XVII, 35, 552.

Извори

• ЗЛАТНИ ДАСИ. — Светлост, Крагујевац, 1975, стр. 37

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Срезојевић, умро 1916, пре 108 година.