Сахрањено миље
Сахрањено миље: на ружином грању
Не њиха се цвијеће - да лептира храни,
Нит' се чују звуци љубавног поздравља -
Хладна зима стеже, хладни свићу дани.
Прснули путири у којим' се роса
На уранку сјала кô бисерје дробно,
Под суморним небом дух пораза стиже
И кроз пуста поља зајауче злобно.
Кô да груди стеже дах гробовске влаге
Кад кроз сухо лишће мразни вјетар ду'не;
Мртво шума снива и снуждено ћути,
Као краљ без скиптра, без вијенаца и круне.
Не трепери листак, нити славуј слијеће
Да у мирном хладу слатку љубав збори,
Нити поток шуми, нит' се живот рађа -
Мртво је у зраку, мртво је у гори.
Али моје срце осјећа и живи,
Анђô младих снова диже ме и носи
У вијенце од ружа - у загрљај теби,
Гдје се вјером кријепим кô цвијетак у роси.
У јасно сунашце, твоје очи благе,
С окриљеном душом погледи ми лете;
Око мене цвијеће од најљепше шаре,
Па се њежно цвијетак са цвјетићем плете.
Ја милујем прамен твоје косе бујне,
Пијем врели пољуб, што ме у рај носи,
А душа ми тихо свијетлог бога слави
Што ми даде цвијетак ког зима не коси.
У Мостару, 9. децембра 1894.