Отворите главни мени
Сат
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg

Сат


   Слегло се доста света на савску обалу и ишчекиваше пароброд, који полажаше у Шабац. Тек што је свануло, навукли се лаки облаци и кишица ромиња. Повукосмо се под један багрен. Ту се искупило још неколико њих, мушких и женских. Један се несташко нагао на стабло, пружио руку, а некаква постара жена, ал' није Циганка, пиљи му у длан, и озбиљно казује срећу и несрећу његову. И ми по који пут погледасмо у то двоје, па и нехотице поведосмо говор о гатању и врачању, о врачарама и Циганкама, о свима таквим надприродним стварима, које су исто што и водени мехури. Ово друштванце под багреном за неколико тренутака преполови се у већину и мањину. Већина, што је чудо, против, а мањина, што је још веће чудо, за. Један просед, биће трговац из Шапца, беше вођ мањине и громовит говорник. Шешир мало завалио, пушаше на дулац од ћилибара, на прсима велики сатни ланац, горњи капут просто огрнуо, на кошуљи метална пуцад, погдекоје се опучило, па се ветрићи рахат завлаче у топла му недра.
   — Шта ви ту мени попујете? осече се тај говорник мањине, па климајући главом навише, и час по извлачећи и пуштајући густе димове, прекидаше свачију реч, док најпосле сви не ућуташе, а он сам остаде при речи.
   Ја и мој пријатељ стајасмо врло близу, али некако баш иза његових леђа. Његова рачунска глава прозрела је добро, да не путујемо у Мачву ради жита, ни у Поцерину ради шљива и ракије, па вам надовеза читаву причу, коју су сви, па и ми, врло пажљиво слушали.
   — Знам ја, да многи у то не верују, бесеђаше говорник мањине, тај проседи трговац... Нисам веровао ни ја, не верујем ни сад, али ми се нешто у мојој четрдесетој години догодило, што вреди да чујете, а врзе се око тих дланова, око врачарија. Не изби ти то после женама из главе само кад... Али, то ћете већ сами видети из овога, што се, на моју грдну несрећу, нада мном збило.
   Навалише људи, па ме оженише. Имао сам дућанац горе на Камичку, а по мало сам и шио, а по мало богме купио шишарку и воштину. Године се нададоше добре; ја удри, ради од јутра до мрака, а жена опет завезуј новце у триста узлова, меси, пери сама, те ти нама двома да Бог поможе! Не прође ни десетак година, а ја ти се богме успех у прве трговце, постах у општини одборник, у цркви тутор. Мојих муштерија беше готово по свима селима, колико их хвата Мачва, Цер и Посавина. Прве три године држао сам капиталом од двеста дуката, друге три године већ их беше по, а на крају треће три године цела целцата хиљада. Тад сам вам већ живнуо, подигао главу; дотле ме зваше просто: брат Тешманом, а од тада не говораше нико друкчије него: газда-Тешман. Одем ти мало до Трста и Беча, да се очешем и о тај тамо свет, да видим, како живе и друге вере и нације. Кад се вратих отуд, а мени моја рођена кућица тесна, непогодна.
   — Чујеш ли ме, жено, рекнем ти ја својој Павлији. Нешто ми се више не свиди у овом тешњару. Да срушимо ову стару, па да назидамо нову кућу, пространу, с лица.
   — А што, човече? Почекнимо још годину, две. Лако ће се; само нек' смо живи и здрави.
   — Шта ту: лако ћемо. Лако да; кад је дао Бог, зашто да се овде грчимо и повиремо.
   — Како те Бог учи, попусти и она, а ја ти одвој неколико стотина дуката, па одмах с пролећа погодих неке честите Осаћане. Саградише ми велику и пространу бину, читав коначић! Шест великих прозора са улице, па чисто горе она јасна окна кад у њих упре сунце на заходу. Читавих пет соба, соба из собе. Димњаци к'о луле, а по големом крову пукла црвена ћерамида, да ока не скинеш. Ја и Павлија одемо доле до чаршије, па кад се враћамо, а ми не свраћамо нашим вратницама, него шетај даље другом страном улице, па гледај своју рођену кућу, онако, као бајаги, туђинска је: Што двори, двори! Не можемо ока да скинемо, срце нам залупа од радости, ћутимо, само се гледамо, па тек, као слаби људи, подигнемо главе: Ко смо, ми смо: газда Тешман, газдарица Павлија!
   Наместисмо ти наше нове собе новим миндерлуцима, углачаним столовима и орманима. Нек' пукне ђаво, рекох Павлији, па ти заждим овамо у Београд и довучем неких столица и канабета, па се наместих као мали књаз. Павлија ужива, не мож' је истерати у авлију, а богме и сам, кад је празник, ходај из одаје у одају, па блени у те господске ствари, док очи не забеле.
   Од како се знам, имао сам једну страст, а од тога свраба ни данас вам нисам чист. Знао сам вам у прсте све редом панађуре по свима нахијама међу Дрииом и Колубаром. Имао сам дората, да га бољег није, па тарнице бојене, лаке као од прућа, осовине гвоздене, само викнем: чапала! а ја и мој дора већ до крајњих кућа, па утркуј се с оним вихорима путем испред нас. И сад сам вам џамбас и кочијаш, још ми је рука чврста и сигурна, али тек, тек, тек, — није ка' што онда беше, ни оне сигурности ни оне лакости: године ником дужне не остају. Кадгод јурих сам, кадгод богме водих на вашаре и Павлију. Добро је, кад ти жена не зна баш свију крајева, али је још боље сасвим и не одметнути се, ту треба и 'нако и 'нако. Кад хоћу да продам и купим и опет да се мало проведем, а ја пењи своју Павлију; а кад хоћу странпутице селима, и да протргујем и да чујем, шта се шапће и плете по народу, а ја зором: збогом Шапцу, збогом Павлијо!
   Него кад је састанак преко на Кленку, онда се већ то зна: прва седа Павлија. Обучемо се свечано (или је Ускрс или Тројице), па ти све касом до обале, па чамцем до под сремску страну. Крај воде се слег'о Срем; народ, народ, као мравињак; наређао се мајстор, трговац; шатре као чадори, а еспапи, Саву да зајазиш. Тако ти ја и Павлија пођи једном по кленачкоме сајму; ми гледамо свет, а Сремци у нас упиљиљи: ни бољег „Сервијанца", ни лепше „Сервијанке"! У мене чоха плавичаста, притискао је сићан гајтан и жежена срма, а у жене зелена атласка шкуртељчица, фистан од дебеле свиле, а по њему све руже и гране, па пун бора и алватан: кад сам га правио, нисам свиле жалио!
   Тако ти ми ходај од шатре до шатре. Мени замичу очи за некака сита и котлове, а моја Павлија, све гледај у некаке ђавоље судове. Док ти тако, на врага, наиђосмо на некаквог сајџију. Донео из бела света свакојаких великих сатова, што се о зид вешају: црвених, и златних, и белих, па по њима руже и иконе. Ја застанем, застане и Павлија. Гледам ја, гледа и она. Све к'о све, али један велики сат стајаше сам за се, као какав град међу колибицама. Хоћемо да пођемо, аја, морам га још једном погледати. ја к'о ја, и отргао бих се, али Павлија стала као укопана, гута очима. Ухватила за рукав, па дед' пођи, ако си јунак.
   — Море хајде, жено!
   — Сад ћу, сад ћу, — па опет се не миче.
   — Та шта си се толико загледала? Зар никад ниси видела сат? Почнем јој као бајаги пребацивати, а сам преко њезиних рамена час по погледни у сат. Подигао се господски на четири бела стубића, а међ' њима шеталица, с великим златали котуром, а на врху горе два мала позлаћена кита, широко изјапили халапљиве чељусти, па репове окренули један другом савивши их у котур.
   — Таман би пристао за наш политиран орман у великој соби, шапну жена, а ја у први мах улудих се, к'о бајаги гледам, па не чујем ништа.
   — Та шта ти је, Тешмане, слушај шта ти говорим. Да купимо овај сат, па ћемо покрити црвеним тилом, да га муве не пљују.
   Ја опет прећутнух, велим, да се промислим; па и махнуо бих се, све нешто шапће у мени: мани се пазара! Да пођемо даље, али ти лукави сајџија већ намирисао своје добре тичице, па дај свој велики сат још ближе овамо, па ти узе кључић жут, па обрни неколико пута по некој задњој бравичици, док ти наш сат поче: трилилили, трајлалили. Слушамо ми тралише и трајлише, па нам се чини читава мала банда из далека. И дотле нам беше главе заврнуо, а тад, просто рећи, полудисмо. Жена већ би да га зграби рукама, да га не однесе свет на очима. Ја отворих кесу, па избројах сухих шест, па дај свој сат преда се. Момак носи пред нама, а Павлија да из коже искочи; момак носи, а она се поноси; чисто јој читаш на челу: ко смо, ми смо!
   Дођемо ти кући, па с кола право у велику собу. Наместимо ти нашег новог госта на орман, где је жена желела, навијемо га, па се према њему посадимо на миндерлук, па гледамо, гледамо, као да смо га ми родили, а не Шваба направио. Шеталица шеће лево, десно полагано, као какав стари чиновник, кад после много година добије класу, дигне главу, амрел на раме, па као да су му у куковима ноге навијене: диже их и спушта, као рода песком поред обале. Час гледамо у сат, час једно у друго, па се онда од радости, простићете, љубимо, па опет седи, гледај као под надницу. А кад устах, те навих оно свирало, и наш гиздави Кленчанин отпоче да трајлише, а жена скочи са миндерлука па право мени у руке, а ја удри ђипај по соби; одлупасмо оро, па „мачванку", па „поцерку".
   — Бог с вама, шта сте полудели под старост, изрогачи се на нас Циганка Нера, која у тај мах отвори врата, тражећи Павлију.
   — Ето, Неро, купили смо сат, рекох, па стасмо те се издувасмо.
   — А шта ће вам сат?
   — А шта ће нам сат?! Та види, какав је, па онда реци: а шта ће вам сат? Нема га ни владика, ни Гродер.
   Стала Нера, па гледа и гледа, а ја кврцни у бравицу, а сат исповрти своје свиралице. Слуша Нера и слуша, слуша, слуша дуго, па тек ти се мало поозбиљи; махну главом, погледа нас подсмешљиво — бенасто, окрете се, па изађе напоље у трем. Ми пођи за њом, она седе на улазни праг, ћути, не говори.
   — Море, Неро, што ти је? — питаће је Павлија.
   — Пружи ми длан! рече ми, уста и стаде преда ме. Ја јој пружих десни длан.
   — Леви! рећи ће ми она, па кад јој га пружих, загледа се у њега као ђаче у књигу.
   Гледа, гледа, а ја се притајио, готово не дишем, а Павлија час по у мене, у Неру, па у пружен длан.
   — Та говори једном! осечем се ја, јер ми већ беше доста, а она ме погледа својим крупним црним очима.
   — Шта ти се чини, Неро? запитаће жена, коју више копкаше радозналост.
   — Носите га из куће! рече нам на то озбиљно.
   — Кога из куће, сат?
   — Вашу несрећу, промрмља на то кроз крезаве зубе, зграби судове, па оде на бунар.
   Гледам ја у жену, гледа она у мене. Ја зачуђен, она зачуђена. Док ти ја онако по мојски окренем лажљивој, циганској трази, натучем фес, па сиђи у дућан, да онде, у самоћи, ухватим рачуна дневним трошковима. Рачунао и рачунао, па, бијући прстом по тезги, почех помишљати на Неру, на уроке и пророке, на сановнике и рожданике, на све чини и чаролије. Који ђаво те ми не да мира та Нерина лаж; ја почни да спремам тамо по рафовима, а преда ме сат, узмем да начисто препишем рачуне, а тек ми одјекну Нерин крњави глас; почнем да сипам гвоздене клинце из једнога коша у други, тек да забашурим мисли, од којих ме хваташе страх, а клинци зазвекћу као стотину ситних и крупних сатних шеталица. Побегнем из дућана, па пређем мало к „Зеленоме венцу", међу људе, да ме прођу жмарци, који се као сићане мувице, подвукли под кожу. Сутрадан смо већ мање мислили на то, и ја и Павлија, а после месец дана сасвим нам изветри из главе та проклета авет.
   Време не чека, јури као бујица. Прође десет пуних година, да се чудиш кад: чисто не бих веровао, да се не помолише беле по гаравој коси. Па и дечица, да их Бог поживи! онда мали ђаци, а сад ћерку удомио, син постао трговац к'о ја, прихватио радњу, а ја и Павлија више из прикрајка гледај, пази, штеди, док се дете сасвим не упути, не ослободи. Некако учестале и добре године, па имање удвојих: пуни чардаци шишарке, кошеви жита, а подруми ракије. У дућану пуно, натучено; памуклија до памуклије, буре до бурета, и свиле, и котлова, и чохе, и гвожђа, и цвећа, и лопата, и платна, и катрана, и свега као у првом дућану на нашем Камичку. Кад год уђем у дућан, па виднем како је пуно као у кошници, а ја погледам горе у икону, па се у себи помолим Богу и нашем светом Николи; наспори и удржи, Боже, амин и до века!
   Све то тако красно и лепо, док за једног дана дође у Шабац покојни књаз. Кад то себе беше — да, сећам се баш лицем 1862. Турци у градовима, Турци у варошима, док ти се наши и њихови поџавељаше на београдској чукур-чесми. Умешаше се грађани, узавреше ерлије. Пуцају њини, пуцају богме и наши. Лупа жица у Шабац: Ашир-паша бумбарда Београд. Господар побрже амо, а ми затварај чаршију, па сви за пусат: наоружасмо се до грла. Постависмо страже, опколисмо град, заузесмо друмове, стижу и престижу се отуд гласови: гори старо здање, сад баш паде кула на саборној цркви, паде бомба усред конака. До довече беше на хиљаде оваквих гласова.
   Проведосмо на опрезу ноћ. Сутра опет дућани затворени, народ врви улицама горе доле, страже удвојисмо и утројисмо. Накострешили се Турци, наромежили се ми. Пазимо отуд са бајира, кад ће они отуд са капија нама преко поља. Кад се око подне врнух кући, да се прихватим, рећи ће ми моја Павлија:
   — Море, Тешмане, ти се ништа за се не бринеш.
   — Па ето сам, жено, под пушком.
   — Та знам, знам, рећ' ће на то она; ал' да сутра нападну Турци, па да узму варош, шта би, реци ми, ми?
   — Шта би, шта би... што и други свет.
   — Лако је то рећи: што и други свет; други ће свет за се, а ти мало погледни на се и на своју чељад. Све је чистом склонило ствари доле у подруме, а госпођа Јока, па госпођа Стака, па госпођа Цана, па толике друге, ни броја им не знам, покупиле децу, па која у Посавину, која у Поцерину. Дабогме, склања се паметан свет, само ти хоћеш не знам шта, да си паметнији од свију, да си Краљевић Марко...
   Брбља жена као жена; гагага, да заглухну уши. Бадава јој говорих: „Прођ' се, Павлија, све ће то проћи с миром". Ја једну, она две, ја две, а она их скреше двеста. Најзад руку на уши: „Чини, жено, како знаш, али немој да нам се смеју комшије".
   Па ти покупимо цело покућанство: бакар, калај, сребро, јоргане и душеке, иконе и ћилиме, и све редом осим дрвенарије, па све трпај „у подруме доње". Упртила Павлија и велики сат.
   — Море, жено, остави се луда посла! продерем се ја; неће Турци у те крнтије.
   Аја, кад жене нагну некуд, онда им не вреди поповати. Наместисмо ти ми наш сат негде међу тепсијама. Кад га исправисмо, жена га нави, па гурну шеталицу. Питам је ја:
   — И ту му не даш мировати?
   — Зато је сат, нека ради.
   — Па да се човек не смеје вама женама? Хајде де... Изађосмо напоље. Извучем кола из шупе, натоваримо нешто спаваћих хаљина, посуђа и других ситница, па дај своју Павлију на кола. Сина с момком пошљемо на стражу, а ја седох, те одвезох жену у Врањску, у Поцерину. Оставих шегрче, да причува кућу, а капију забравих.
   Изађосмо из Шапца. Пири вечерњи ветарац, Цер се плави, иза ограда таласају се зрела жита. Испесмо се на Бећино брдо. Пуши се нагорео дуб, тамо даље две циганске черге: четири Циганина стала, па нас зачуђено гледају, па час по пришаптавај један другом на ухо. Опет нас погледају, и опет се згледају. У тај мах пређе ми мисао... Маторе циганке селе, пуше, ћуте, гледају, а циганчићи голи и полуголи заокупише нас са свију страна, једва се одбраних псовком и бичаљетом. Жена, као жена, хитну неколико десетпарица. Би ми неправо.
   — Прођ' се, човече, стишаваше ме Павлија; срести Цигане у путу, то је, кажу, срећа.
   — Да нас Бог сачува циганске среће! рекох и ошинух коња.
   Беше пао мрак, кад стигосмо у село Врањску.
   Сутрадан рано пораних: хтедох до сунца да већ будем код куће. У свануће стигох у нашу улицу. Гледам, а очима не верујем: капија широм отворена, комшије се искупиле, једни стоје на калдрми пред кућом, други излазе и улазе. Мене текну у срце: бре, бре, бре! биће ту нека белаја.
   А ја пред кућу, а шегрт преда ме као без душе.
   — Све однеше, газда! Похара!
   — Каква похара! па утерам кола у капију. Види ја своје добро јутро. Дошла браћа преко ноћ, па све до парчета предигла. Шегрт стао преда ме, а око мене добре комшије: престравило се сирото дете, па више кроз плач прича:
   — Таман, газда, легох на асуру пред подрумским вратима и заклопих очи, док ти искрснуше четири страшна човека. Вичем: „Ко сте, бре?" А кад ближе, видим — Цигани. „Шта ћете ту? Газда није код куће!" На то ме један одадре штапом, паднем на асуру, везаше ме, уста запуше махрамом. Отворише кутња врата, рише и корболоваше читав сахат. Хтео сам да вичем; бадава, рубац да угуши. Ето ти их празних шака; вичу: „Казуј, где су ствари, деране!" Ја ћутим, а они ми извадише махраму, па опет по мени: „Казуј, бре!" Ја ћутим. — „Казуј!" Ја опет ћутим. Они бију, вичу, а ја, газда, као заливен... „Да нису у чардаку?" Ћутим. „Да нису на тавану?"... Али у тај мах поче онај проклети сат да свира по подруму... „Аха — то је онај сат!" викну један од тих угурсуза. Навалише на подрумска врата, обише, изнеше, одвукоше све...
   — А онај сат?
   — Однеше, газда, и ту издајицу. Тако му и треба. Да је мировао, све би и прошло на миру... Хоће он да свира — одсвирао је.
   Ја посрнух, кад чух за ту грдну штету. Кад онда нисам пресвиснуо, живећу још триста година. Што однеше цело покућанство, ал' што и проклети сат; јер, драга браћо моја, не смем ни да вам кажем: у њему сам, у једној фијоци, скрио целу своју тековину, сам сув дукат — не питајте колико.
   Теше ме браћа, тешим се и сам. Хоћеш ти великих, швапских сатова, што свирају? Лепу ти је песму одсвирао. Да није пунога дућана и пунога чардака, још бих у најам за туђу тезгу под старост.
   Чула Павлија, па ето ти је зором као без душе.
   — Шта је, да од Бога нађеш?
   — Ништа, жено, ништа: изгубисмо сат. Морадох је држати да не падне.
   — А ствари? питаше она, долазећи к себи.
   — И оне, друштва ради, испратише га.
   — Проклета Циганка!
   — А још црњи, жено, Цигани и циганска срећа.
   — Каже Нера: „Сат је ваша несрећа". Ја се на то почех горко смејати:
   — Није наша несрећа сат, добра моја Павлијо; несрећа је, кад се не слушамо. Кажем ја теби: устави шеталицу, ал' ти хоћеш да нам и подруме весели. Свирао је, па и одсвирао... Нера је глупа Циганка, Цигани хуље и лопови, а ја и ти, кад се не слушамо — будале!... Не гледајмо, жено моја, дланове, него се слушајмо... Кажем: уставите сат, аја, хоће моја Павлија, да јој се и по подрумима свира. Тако је то, кад...

* * *

   Ту удари паробродско звонце и по трећи пут. И наш приповедач, и сви што бесмо онде под багреном, спустисмо се доле. Кад пароброд крену беше тачно шест. Ал' не бива то тако увек — тарифа се мења, само што један Бог стоји на карару.

НапоменеУреди

  • Ова приповетка је објављена у часопису Српска зора, 1880 бр. 7, и у збирци Приповетке V, Нови Сад, 1887.

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига четврта, страна 91-104. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.