Сарајевски теферич
С балкона на дурбин гледам. У дну брега
Требевића, где се оне стазе деле,
Из валова грана, кô стогови снега,
С доксатима ниским вире куће беле.
Ниже њих, у башти пуној плода, гди је
Оборила рачве јабука и слива,
Високи се пламен лепрша и вије,
Кô Јабучилова позлаћена грива.
Уз ватру је ражањ. неки дедо, ко ли,
Махрамицу лоја свезô на врх прута,
Па предано њоме маже гори-доли
Печеницу што је као дукат жута...
На домаку ватре, где травни веленац
Проткала је цвећа свакојака шара,
Окреће се коло, као живи венац
Од зумбула плавих, ружа и бехара.
Оно муслиманке играју, и вео
Гримизан и лахак вихори им с главе;
Све су лепе као плод румен и зрео
Што савија гране све доле до траве.
Једна цура, сама седећи на пању,
Хармонику држи поносно и холо,
И све ведре очи осврну се на њу,
И по такту свирца таласа се коло.
Ићиндија. Сунце алиђунско грије.
Један коњик језди путањом у страни;
А коло се њише, и са грла свије'
Севају и трепте кићени ђердани.