Сан Мехе Фењерџије
| Сан Мехе Фењерџије Писац: Светозар Ћоровић |
1896
- Сан Мехе Фењерџије
Запросио Мехо Фењерџија Фатку Хасагину и дјевојка ће му сјутра у кућу. Развеселио се Мехо, као тица у прољеће! Чини му се, да је до неба узрастао, увукао обје руке у џенет и отуда украо најљепшу хурију. Од весеља не зна шта да ради! Час трчи на једну, час на другу страну, врти се као вретено, поиграва, виче, грди, послује, премда не зна и не може ништа да уради. Чак је и матери и оним женама, што јој помажу у кући, на сметњи, јер им стаје по путу, просипа брашно, преврће ствари.
У вече готово да надне од умора. Заболиле га ноге, поклецују му, те не може да се држи.
Најпослије се увуче у своју малу, приземну собу, којом се толико поносио и хвалио, како је никад обојио иије, а опет му обојена, јер су јој зндови, од влаге, пожутили, почађавили и збиља изгледали као обојени. Ту се извали на стару, подерану шилту, из које, на шест мјеста, провирује памук и некакви дроњци.
— Аман јараби, липо ли ће ти бити, кад ми Фата дође у кућу, — рече полугласно, затуривши руке под главу. — Сјутра у ови вакат биће она са мном и лежаће ев' овди, поред менекане.
И није могао даље наставити. Поче га обузимати некаква ватра и дрхтавица некаква. Пред очима му се створи слика: како Фата лежи поред њега, у танкој кошуљи, са обнаженим њедрима и гојним мишицама, готова да га милује по лицу, чупа за бркове и да се припија уз њега...
— У-у-ух! Липо ће бити! — мораде отхукнути и, од велике топлине, искочи пред собу.
— Да ми је да заспим, — застења, изваливши се на голе, тврде даске, које се угибоше под њим, а руке и опет затури под главу.
Опет настави разговор сâм са собом:
— Па сидим ја, а она до менекане... Па ја појубим ну, а она менекане... И јопет јегленишемо, јегленишемо и јопет се појубимо... Па тако вазда, па тамо, па амо, па ми она роди сина... Ја дођем из чаршије, а кажу ми муштулугџије: „Родио ти се син..." Други пут јопет дођем из чаршије а он проговорио и виче ми: бабо. А мени срце заигра, кô ждрибац какав, па грлим и негакара и Фатку и вас свит дибидуз...
И поче пуцкати уснама, као да љуби дијете, а један дирек обгрли и притиште уза се, као да је Фатку обгрлио.
У томе му клону глава и очи се склопише. Притиште дирек још јаче и поче хркати.
Док се јави Ибро кавеџија! Зелене, испупчене очи дошле му још испупченије, каљаво лице дошло му још каљавије и модро као патлиџан, а прси му одскачу од умора.
— О Мехо, — дрекну из свег грла, разјапивши широке чељусти од уха до уха. — Одведоше ти Фатку...
Мехо стрекну, скочи.
— Шта? Ко? Кога?
— Одведе ти Хусо Балта Фатку...
Мехи као да помрча свијест. Нешто као да га удари по глави, по обријаноме тјемену, па чисто рикну, зграбивши велики нож, који му од оца остао и, одавно никим недирнут, висио о зиду.
— Бре неће је одвес', док је у мени мрве кухвета, — викну. — Казаћу ја каурину како се дивојке отимају. Влах ја био, ако му не оцапарим главу к'о пивцу на сред његове куће...
И дуги тур чакширски попритегну мало, да му не би сметао, засука рукаве до лаката, голи нож узо међу зубе и полети што је могао брже.
— Амо, Влаше! — дрекну, стигнувши пред Хусину кућу и, изазивачки, раскорачи се на широко.
Неко као да се закашља, опсова нешто, канати заклепеташе и пенџер се отвори.
— Није он Влах, — одговори лијепа Фаткина глава, провирујући иза гвоздених демира. — Ти си Влах и по!... Ја њега више бегенишем, него тебе...
У Мехи залепрша срце, заболи га.
— Бива си ти досад менека лагала? — плану.
Фатка не одговори. Пљуну пут њега, нестаде је; а на њезину мјесту показаше се страшни, огромни бркови Хусини и оне крвничке, разбојничке очи, што пресијецају погледом...
— А шта ћеш ти ту? — викну Хусо, подигавши кубуру. — она је моја! Ако је и слагала, ћеиф јој таки био! И да више ни једне не проговориш, јер ће то одма куршум прозвиждат' кроз чело...
Мехо зину.
— Зар меника? — запита.
— Теби!
На срцу Мехину разбуди се успавана гуја, као у Мусе кесеџије, и он раздрљи прса и стаде на биљегу.
Е удри! — викну. — Кад си ми уз'о ну, онда ми узми и живот... Шта ће меникане живот без не?...
Хусо закрвави очима и напери кубуру.
— Па липо, — рече. — Држи ми се!
— Међер ћу баш погинут', — помисли Мехо, опазивши како му се пушчана цијев окренула челу. — За ну да гинем? Ко да је она хурија!
И, прије него је Хусо могао спустити прст на чарак, покупи се, згури и, колико је могао брже, потрча. Полети и преко башче и преко јендека и преко плотова, не затежући тура, ни не обазирући се на то, што му је једна пôстула пала с ноге и што му је нож остао у трави...
— Аман, има ли ико да помогне! — хтједе баш викнути, мислећи, да га Хусо једнако гони, кад га један снажан удар у ребра пробуди иза сна.
— Што спаваш толико? — прекори га мати и гурну га опет. — Сад ће ти доћ' и сватови!...
Извори
уреди- Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 1, страна 14-16 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|