Алекса Шантић

САНАК МАЛЕ ВИДЕ
 
Ал' сам лијепо, мајко мила,
Ноћас снила:
Међ' цвјетићи шаренкасти
Ја сам била.

Око њих је љепушкасти
Лептир летô
И крунице мирисаве
Љубећ кретô.

Пружила се рука моја
Да г' ухвати
Али знам, брзо лети,
Мила мати!

И тичица дивно јато
Скупило се;
Пјесме им се преумилне
Свуд разносе.

Кад наједном, иза горе,
Мајко мила,
У дуваку тананоме
Лети вила.

А у руци носи вијенац -
Ох, милина!
У вијенцу је дивних ружа,
Дивних крина.

А на једном крину слова
Кô од злата;
Слова веле: "Нека љуби
Братац брата,

Јер је љубав темељ чврсти
Свакој срећи:
Гдје ње има неће мајци
Сузе тећи;

Врело снага, врело моћи
Из ње лије;
И сунашце њу засјава
Најрадије;

Она диже кроз мракове
До слободе!
Зато његуј љубав, слогу,
Српски роде!"

Ја морадох ове ријечи
Трипут штити,
Морадох их и наизуст
Научити.

"Кад с' пробудиш", вила рече,
"Да их знадеш,
И ком треба поук ови,
Да га дадеш".

И ја морам сваком причат
Што сам мала
На вијенцу бијеле виле
Нацртала.

1888.