Савелић везир и српски цар Стефан[1]
Рано рани Савелић везиру
У суботу уочи недеље,
Рано рани хитар лов ловити.
Лепо га је љуба оправила,
За њиме се ишетала млада. 5
Кад се љуба двору повратила,
Пред њу шеће српски цар Стефане,
Па је љуби тијо беседио:
„Бог т' убио, љубо Савелића,
Бог т’ убио што си тако лепа! 10
Би л' ти мене послушала, љубо,
Што би тебе замолио младу —
Отруј, љубо, Савелић-везира,
Љуб’-дер мене цара честитога,
А не љуби Савелић-везира!” 15
Лепо љуба цару одговара:
„Како би га отровала млада,
Код њег’ носим и скерлет и свилу,
Од Бога је велика гријота,
А од људи покор и срамота!” 20
Њој говори српски цар Стефане:
„Не будали, љубо Савелића,
Код њег' носиш и скерлет и свилу,
Код мене ћеш и сребро и злато,
По скерлету у двору шетати!” 25
Сузе рони љуба Савелића,
Сузе рони, по двору се шеће,
Везак везе, а често погледа.
Кад се сунце мору приближило,
Ђерђев баца у зелену траву, 30
Па се љуба ишетала млада,
Далеко је угледала Саву,
Јошт је ближе њега сусретала,
Коња прима, а за здравље пита.
Ал' беседи Савелић везиру: 35
„А што си ми невесела, љубо?”
Сузе рони љуба Савелића,
Сузе рони, па Сави говори:
„Господару Савелић-везиру,
Кад сам јутрос с тобом ишетала 40
И бијелу повратила двору,
К мени шеће српски цар Стеваие,
Те је мени тијо беседио:
,Бог т' убио, љубо Савелића,
Бог т’ убио што си тако лепа! 45
Би л' ти мене послушала, љубо,
Што би тебе замолио младу —
Отруј, љубо, Савелић-везира,
Љуб'-дер мене цара честитога,
А не љуби Савелић-везира!’ — 50
,Како би га отровала млада,
Код њег’ носим и скерлет и свилу,
Од Бога је велика гријота,
А од људи покор и срамота!' —
,Не будали, љубо Савелића, 55
Код њег' носиш и скерлет и свилу,
Код мене ћеш и сребро и злато,
По скерлету у двору шетати!'"
Саво љуби лепо беседио:
„Муч’, не тужи, моја вјерна љубо, 60
Сутра нам је света светковина,
Ја ћу сутра шетати у цркву,
За безумје цара сјетовати!"
Кад ујутру зора забелила,
Уранио Савелић везиру, 65
До првог се звона оправио,
До другог је шетао у цркву,
До трећег се Богу помолио.
Кад се свето саврши јутрење,
Напред шеће царе господине, 70
А за њиме цар српски Стефане,
За Стсфаном Савелић везиру,
За везиром остала господа.
Сва госиода рсдом поседала
По господетву око намастира, 75
Што тко знао то је беседио.
Тад ће рећи Савелић везиру:
„Бога теби, царе господине,
Ти не пуштај твоије јелена,
Ти не пуштај к мојим кошутама, 80
Тврда вјера, ја ћу ји стрељати!”
Том се нитко досетит' не мог'о,
Досети се царе господине,
Па је сина млада сјетовао:
„Да мој сине, српски цар-Стефапе, 85
Ти не иди тућим кошутама,
Тврда вјера, људи ће стр’јељати!”
(АСАНУ, бр. 8552/257, XV, 2, бр. 84).
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
