Русија и Балкан (А. Јелачић) 11
| ←< 10. глава | РУСИЈА И БАЛКАН Писац: Алексеј Јелачић |
Од завршетка светског рата до садашњих дана.
Првих година после револуције усред пожара грађанског рата и неликвидиране још анархије Русија је остала привремено по страни светске па и балканске политике. Од балканских држава Турска је закључила са Русијом мир чији су услови били за Русију прилично тешки, али је обновила дипломатске односе са Русијом. Румунија је искористила прилику извршивши присаједињење Бесарабије Великој Румунији. Од тога момента т. зв. »Бесарабско питање« господарило је над руско-румунским односима. Грчка је послала одред војске у Русију да помогне интервенцију западних сила против совјетске владе, а у прилог т. зв. »белих« генерала. Та грчка дивизија је била тучена и повукла се. Односи са Русијом нису били обновљени. Бугарска је закључила са Русијом мир у Брест-Литовску, као савезница централних сила и Турске. Али су касније односи опет прекинути. Најзад Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца није признала совјетску владу легалном руском владом и повукла је из Русије своје претставништво, али се апсолутно уздржала од ма какве директне непријатељске акције против Совјета. У свима балканским престоницама бивши руски дипломатски претставници остали су са више мање званичним обележјем.
Велики део руске политичке и војничке емиграције нашао је уточиште у Југославији и у Бугарској. На тај начин у овим земљама нашли су се многе хиљаде Руса за које, као за Русе, врло много је учињено у братским земљама, нарочито у Југославији. Разноврсни руски стручњаци својим радом су се одуживали Југославији и Бугарској. Оцену целокупног рада те емиграције препуштамо историји.
Политика Совјетске Русије као државе, односно државне заједнице која је наследила територију старе Русије, нашла се свуда па и на Балкану пред истим проблемима који су постојали и намећали су се Русији и раније. У погледу Балкана то је било у првом реду црноморски проблем - проблем Мореуза. Несумњиво су најсадржајнији били према томе односи између Русије и Турске. Док су Кемалова влада и њена војска сматране у Западној Европи »анадолиским бандама« у Москви су били веома добро расположени према Кемаловом покрету, па је између Лењинове Русије и Кемалове Турске постојао као неке врсте прећутни војни савез. Али први уговор закључен је 16 марта 1921 год. Он има наслов »Уговор о пријатељству и братству између Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике и Турске закључен у Москви«. Договор овај којим је Совјетска влада службено признала Кемалову владу садржавао је изјаву о »солидарности у борби против империјализма«. Ту се подразумевао у првом реду енглески империјализам јер су Енглези, држећи у својим рукама Цариград и Мореузе господарили не само над улазима у Црно Море, него и на самом Црном Мору, где руска флота практички није више постојала, претећи тиме животним интересима и Русије и Турске, и то у највећој мери.
13 октобра 1921 год., Закавкаске Совјетске Републике уз учешће РСФСР закључили су уговор са Турском којим су се изрично одрекле од свих територијалних права која би за њих могла да произађу из уговора закључених између Турске (султанове) и савезника, а потврдиле су оне територијалне уступке које су учињене Турској у брест-литовском миру између Русије и Турске као у посебном александропољском мирном уговору између Совјетских Закавкаских Република и Турске (ту се радило у ствари о Јерменској).
Победивши Грке Турци су добили целу Малу Азију. Примирјем у Муданији Турци су повратили Цариград. И најзад дошао је лозански мирни уговор којим је дефинитивно укинут и замењен севрски уговор. Совјетска Унија била је само посматрач у Лозани, мада се ту решавало о најкрупнијим руским интересима. Лозански уговор је наиме решио о Мореузима на начин који није могао задовољити Русију: обале Мореуза, острва у Мраморном Мору и неколико острва у Јегејском Мору која господаре улазом у Дарданеле демилитаризовани су; не само трговачке него и ратне лађе свих држава имају право пролаза, истина са неким, у ствари илузорним, ограничењима кроз Мореузе и то у време рата и мира, само ако Турска није зараћена страна. На тај начин руска црноморска обала, пловидба по Црном Мору и одбрана Јужне Русије стављени су у питање.
У даљем развоју односа између Турске и Совјетске Русије значајан је уговор о пријатељству и неутралности из године 1925. То је први пакт о ненападању која је закључила Совјетска Русија. У том уговору стоји да у случају војног напада на једну од уговорачких страна од стране једне или више држава, друга уговорачка страна се обавезује да ће остати неутрална. У наставку уговора налазимо и ову одредбу: »Свака од уговорачких страна обавезују се да ће се уздржавати од макаквог капада на другу; она се исто тако обавезује да неће узимати учешћа ни у каквом савезу или споразуму политичког карактера, уперену против друге уговорачке стране исто тако ни у каквом савезу или споразуму са једном или неколико држава, упереном против војне или поморске безбедности друге уговорачке стране. Сем тога свака од уговорачких страна обавезује се да неће учествовати ни у каквом непријатељском акту једне или неколико држава упереном против друге уговорачке стране.«
Када већ у току садашњег рата Турска је закључила уговор са Енглеском и Француском она се изрично оградила од сваког уплитања у неку акцију која би била уперена против Совјетске Уније.
У целом низу међународних догађаја Совјетска Русија је ишла у корак са Турском и обрнуто. Нарочито то се запазило приликом стварања новог статута Мореуза уговором у Монтре, којом приликом Турска је добила право да обнови утврђење Босфора и Дарданела што је било изведено, и, тврди се, веома темељно. У Русији се сматра да турска утврђења штите и руску безбедност.
Политика грађења железница у Малој Азији спроводи се са турске стране узимајући у обзир стратегиске и привредне интересе Совјетске Уније. У привредном изграђивању модерне Турске Совјетска Унија је у више махова и на широј основи помагала Турску стављајући јој на расположење значајне новчане своте и разне важне фабричне машинерије под повољним условима куповине и кредита. Привредна размена и сарадња двају сила има велике размере. Најзад нису изостајале узајамне посете као и узајамно учешће приликом различитих свечаности, војних маневара и ревија и т. сл.
Развој руско румунских односа, као што је већ било напоменуто, зависио је од развића бесарабског питања. Румунија сматра да је Бесарабија присаједињена мајци отаџбини на основу слободне одлуке становништва које је у већини румунско. Са совјетске стране се пориче слободни карактер и правна ваљаност те одлуке па се румунска акција у правцу Бесарабије обележавала као окупаторска. Даље са совјетске стране се тврдило да молдаванско становништво није у правом смислу речи румунско јер су Модлавани посебни народ своје врсте. А да и сами Молдавани немају апсолутне него само релативну већину бесарабског становништва.
Напето стање на Дњестру трајало је неколико година и тек је 1923 била обновљена пловидба на реци Дњестру, али се и даље није дозвољавао прелаз преко те реке и никакав гранични промет. Велике силе су се колебале у питању Бесарабије, али марта 1920 савезници су известили Румунију да признају присаједињење целе Бесарабије и у томе смислу закључен је 28 октобра исте године т. зв. »Паришки протокол« између Енглеске, Француске, Италије, Јапана и Румуније о Бесарабији. Међутим у Паришком протоколу је било казано: »Високе уговорачке стране признају суверенитет Румуније над Бесарабском територијом... Русија ће бити позвана да се прикључи овом уговору чим буде створена руска влада призната од уговорачких страна«. Фебруара и марта 1924 у Бечу су вођени совјетско-румунски преговори о Бесарабији. Преговори нису довели ни до каквих резултата. Совјетска делегација је тражила да се становништво Бесарабије изјасни слободним плебисцитом да ли хоће да припада Совјетском Савезу или Румунији, или да има своју самосталну државу. При завршетку неуспелих преговора шеф совјетске делегације Крестински прочитао је изјаву-протест Совјетске владе против румунске »окупације« Бесарабије.
Тек 9 јуна 1933 године васпостављени су дипломатски односи између Совјетске Уније и Румуније путем измене писама између ондашњих комесара за спољне послове Литвинова и министра спољних послова Титулеска. И поред тога није до дана данашњег питање Бесарабије коначно регулисано. Оно и даље стоји између Совјетске Уније и Краљевине Румуније, мада према изјави претседника Молотова не може да послужи као повод за рат.
Грчка је обновила односе са Совјетском Русијом 8 марта 1924 када је Папанастасију дошао на чело прве републиканске владе. 1 јуна исте године отворено је дипломатско претставништво Совјетског Савеза у Атини, а већ 23 истог месеца потписан је уговор о царини и тарифама којим се обнављала размена добара. Међутим тај уговор није био касније ратификован од стране грчког парламента, те је 11 јуна 1929 закључен нови уговор. 1930 десио се конфликт између Грчке и Совјетске Уније због пролаза двеју совјетских ратних лађа кроз Мореузе у Црно Море. Наредних година политички и трговински односи између Грчке и Совјетске Уније развијали су се нормално.
Треба напоменути да су се у новогрчкој литератури осећали руски књижевни утицаји и то утицај класичних писаца, предратне литературе почетка XX столећа нарочито Горког, и најзад и совјетске књижевности (например романа Гладкова »Цемент«).
Нормализацији односа између Бугарске и Совјетске Уније највише је стајао на путу буран ток догађаја бугарске послератне историје. Тек за владе Кимона Георгијева 23 јула 1934 године изменом телеграма између комесара Литвинова и министра Батолова закључен је споразум о отварању дипломатског претставништва у Москви и Софији. 1939 године совјетско-бугарски односи су се знатно продубили, закључен је трговински уговор на једној широј бази. Веома су запажена путовања бугарских народних посланика на пољопривредну изложбу у Москву и министра финансија Божинова ради привредних преговора.
Званичних дипломатских односа између Совјетске Уније и Краљевине Југославије до сада није било, али ово није искључивало поједине контакте између совјетских и југословенских дипломата у неким европским престоницама, а нарочито у Женеви приликом састанка скупштине и савета Друштва Народа. Југославија је учествовала у позиву упућеном Совјетској Унији да уђе у Друштво Народа. Она је потписала са Совјетском Унијом т. зв. »конвенцију о дефиницији нападача« која је претстављала своје врсте уговор о ненападању и о немешању у интерне ствари уговорачких страна. Приликом гласања на скупштини Друштва Народа о искључењу Совјетске Уније из Друштва Народа Југославија се уздржала од гласања и изрично се оградила од целог поступка.
Иза поверљивих контаката током последњих месеци дошло је до одашиљања специалне привредне делегације Краљевине Југославије на челу са бив. министром Др. Милорадом Ђорђевићем. Према обостраним званичним саопштењима преговори су вођени у пријатељској атмосфери и завршени су потписивањем уговора о трговини, пловидби и плаћању за чију ратификацију је онда дошао у Београд совјетски претставник у Софији, (сада у Букурешту) инж. Лаврентијев. Сада су обновљени и нормални дипломатски односи.
Интересовање према Русији уопште и према њеној најновијој фази развоја у Југославији је огромно. Број превода руских књижевних дела стално расте. Исто тако у свима часописима и новинама налазимо мноштво разноврсних публикација о Русији.
Историчар није пророк и зато се ја уздржавам: од макаквих пророчанстава о даљем развоју проблема Русија и Балкан. Хоћу само да напоменем да се историја мења, али да географија остаје...
26 јуна 1940
Београд.