◄   5. Позорје 6. 1.   ►

Позорје шесто


НАЂ ПАЛ, ПРЕЂАШЊИ


ЖУТИЛОВ: Јо напот, Пали пајташ!

НАЂ: Слуга, господо. Како сте?

ШЕРБУЛИЋ: Ево се разговарамо како лудују наши Србљи.

НАЂ: Заиста лудују. (Извади новине.) Гледајте, молим вас, ко тако пише: "Ми ћемо Маџаре у Тунгузију, ми ћемо их истребити. Србљи су весели, купују дуван на листове." Шта, опет да секу дуван на глави? Срам и стид да буде вашим ученима, тако народе огорчавати! Зар Маџари не уму после враћати, као што је и било свирјепства пређе сто педесет година. Иштите ваша права, пишите, доказујте, а немојте да се грдимо и ружимо. Зар после нећемо опет живити заједно?

ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам увек говорио да се тако не пише. Забога, све се може на леп начин казати.

ШЕРБУЛИЋ: Претерани, господине; млади, па претерани!

НАЂ: Али тиме шкоду чине. "Србљи су јунаци!" Ко о том сумња? Али ваљда неће и Маџари лећи да им секу дуван на глави!

СМРДИЋ: Ја не знам: ми се хвалимо како смо тукли Турке и друге народе, па све ми пропадали.

НАЂ: И мора тако бити кад немате разбора и кад сваки о својој глави ради.

ШЕРБУЛИЋ: Јест, српски је народ луд народ.

ЖУТИЛОВ: Ја не знам шта су ти граничари наумили. Нама је свима отечество Маџарска, зато се и зове Маџарорсаг.

ШЕРБУЛИЋ: Тако је; кад људи млади и луди управљају народом, онда мора наопако ићи.

НАЂ: Знате ли шта карактеристику Србаља најбоље показује? Ваше свадбе. Пре венчања и о венчању "ихуху; ихуху!", а после "јао и леле!"

СМРДИЋ: Тако је. Српски је народ непромотрен.

ЖУТИЛОВ: Српски је народ луд.

ШЕРБУЛИЋ: Бре, српски је народ покварен. Узмите ви фибирове и солгабирове које смо имали; Србљи су увек били најгори.

НАЂ: Колико ја српски народ познајем, он је добар, особито прост; слуша своје старије и даје се навести и на зло и на добро; али ваши учени људи, ваше надрикњиге, трговчићи и гдикоји мајсторчићи, то су такви људи какве ја 'нисам видео. Ништа не зна, а 'оће све да зна, размеће се, виче и рад је да се сви окрећу по његовој глави. — Кад сте ви још видели да Србљи поклоне поверење једном човеку који је иначе, разуман и поштен, него како се ко подигне, сви гледају да га оборе.

ЛЕПРШИЋ: Ту имате право. Ја кад сам прве стихове издао, пет је критика наједанпут изишло. Сад, је ли вредно да човек што напише?

НАЂ: Свуда се пишу и читају књиге да се народ поучи; код вас, мислим, да је то парада. У вашој историји друго нема него колико је ко људи посеко; и потукао и гди је народ погрешио, чега треба да се клони, о том се слабо бринете.

СМРДИЋ: Зато и напредујемо тако.

ШЕРБУЛИЋ: Луди су они у Карловцима, па мир.

СМРДИЋ: Што им драго онима у граници, ми у провинцијалу били смо под Маџарима и остајемо под Маџарима.

ШЕРБУЛИЋ: Ми ћемо за отечество наше и саму крв пролити

НАЂ: Доста зло кад смо до тога дошли да крв проливамо.

СМРДИЋ: А шта знамо. Је ли истина да нам долази маџарска војска?

НАЂ: Тако се говори.

СМРДИЋ: Но, треба да их лепо дочекамо.

ЖУТИЛОВ: Ја ћу им поклонити једну краву

ШЕРБУЛИЋ: Ја три акова вина.

СМРДИЋ: Ја два.

НАЂ: То је лепо

ШЕРБУЛИЋ: А шта ви дајете, господине Лепршићу?

ЛЕПРШИЋ: Ја ћу им саставити оду кад одрже победу.

ШЕРБУЛИЋ: А ви, господине Гавриловићу?

ГАВРИЛОВИЋ: Видићу.

СМРДИЋ: Ви, најбогатији од нас свију, па ништа.

ШЕРБУЛИЋ: Показује се да их радосним срцем не дочекујете.

ЖУТИЛОВ: Е, господин Гавриловић увек је био конзервативац.

ГАВРИЛОВИЋ: Кад би' умео преокренути кожу, као ви: Жутилов, Жутилаји, Жутиловић, ја би' био свашта.

ЖУТИЛОВ (срдито): Ви сте реакционер, па мир.

НАЂ: Не треба вређати, господо, не треба вређати. Господин Гавриловић је поштен човек, а поштење има цену у сваком народу и у сваком закону.

ШЕРБУЛИЋ: Шта се чује за протоколе?

НАЂ: Говорило се да ће доћи нека комисија; но ја то не би' никад чинио. Будалаштина је на сваки начин била: и уводити и цепати. Зато треба да се заборави.

СМРДИЋ: Заиста су Маџари великодушни.

ШЕРБУЛИЋ: Поштени људи.

ЖУТИЛОВ: Камо среће да су Србљи такови.

СМРДИЋ: Е, Србин је луд од постанка.

ШЕРБУЛИЋ: Саветуј ти њега, учи ти њега, моли га, куми га, он остаде при свом. Милош Обилић не мари да пропадне царство, само да истера инат.

НАЂ (смеши се): Шта ћете, кад вам је то праотечески грех. Но ја сам се позадуго овде задржао. Рад сам мало у кафану да чујем има ли шта ново. Хоћете ли и ви"'!

ШЕРБУЛИЋ: Сад ћемо, док само свршимо неке рачуне.

НАЂ: Дакле, ја се препоручујем.

ЖУТИЛОВ: Ала солгаја!

НАЂ (одлази).

ГАВРИЛОВИЋ: Али тако грдити свој народ пред страним човеком!

ШЕРБУЛИЋ: Пак, шта, ми опет више љубимо народ него ви

ГАВРИЛОВИЋ: О томе ће вам Нађ дати сведочанство

ШЕРБУЛИЋ: Шта Нађ? — Чекајте само док дођу Сервијанци.

СМРДИЋ: Као бајаги, Маџари су бољи од нас!

ЛЕПРШИЋ: Управо, што Србљи имају рђавога, то су примили од Маџара.

ШЕРБУЛИЋ: Зацело.

ГАВРИЛОВИЋ: Па зашто сте њих онако фалили, а наш народ кудили?

ШЕРБУЛИЋ: То је друго, јошт нису прешли Сервијанци.

ГАВРИЛОВИЋ: Више је Нађ уважавао наш народ него ви као Србљи.

ЛЕПРШИЋ: Дабогме, зашто се боји. А зашто не спомиње наше привилегије? Чекајте само докле их заокупе граничари, па ће тражити и он Тунгузију

ГАВРИЛОВИЋ: Мени се допада како он говори.

ШЕРБУЛИЋ: Вама се увек допада што Маџари кажу

ГАВРИЛОВИЋ: Но нисам им обећао ни краву ни вина.

ШЕРБУЛИЋ: То је ништа.

СМРДИЋ: Да није за протоколе, видели би шта би добили

ГАВРИЛОВИЋ: Нико није ништа искао

ШЕРБУЛИЋ: Е, па није искао! Мађарони би се радовали кад би ко од родољубаца био обешен

ГАВРИЛОВИЋ (смеши се): О, Нађ ће заиста о вашем родољубију приповедати

ЛЕПРШИЋ: Доћи ће време кад ћемо другојаче с њима говорити Чекајте само док настане Душаново царство.

ГАВРИЛОВИЋ: Већ ако га ви не подигнете, други неће.

ЛЕПРШИЋ: И 'оћу и умем. А по мађаронима пропали би' одавно.

ШЕРБУЛИЋ: Да живе прави Србљи!

СМРДИЋ: Живели!

(Одлазе)


ЗАВЕСА


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.