Редак звер
| Редак звер Писац: Милован Глишић |
Под Космајем, у Неменикућама, има неки Радош, ловац да га шале нема у свој капетанији. Од њега се не може сакрити ни зечја лога, нити лисичија рупа, ни јазавчева јазбина, ни твор, нити икака у бога зверка а да је не нађе и не укапи. Јастреба, гаврана, орла - туче у лету. Куд навије пушку - никад не промаши. Истина, у том крају слабо има ловаца; готова једини се Радош тим послом и бави. Никад ти он не скида пушку с рамена. А пошао у њиву, а у дрва, а у виноград, а у ливаду - свакад ће је понети.
Баш на Мале Врачеве поранио Радош да обиђе њиву, па онда да проврља мало по Космају - ионако је свечаник, е да улови што беспослен; а ту ноћ било је мало и кишице, па жива згода.
Његова Смиља одвраћа га да не иде. Говори му да не ваља на Мале Врачеве ићи по лову, казива му и кака је некакав ружан сан уснила...
Аја! Не можеш ти њему ништа! Узео он пушку, па оде наниже у њиве.
Брзо је Радош обишао њиву доле у Трнави. Ту је у риту пуцао на једног ражња, али га промаши. Би му мало криво. Одавно му се није десило да му оде метак напразно.
Одатле Радош заобиђе испод доњег Космаја. Зађе у шуму - врљај тамо, врљај амо, док клиси испред њега зец; опали за њим и - опет ништа! "Бог с нама! шта је ово данас!" рече Радош гласно. Напуни пушку, па пође даље. Пређе преко Кошутице, али нигде ништа. Него Кошутица је ионако већ оголета, па се нема где ни зверка склонити. Дај да се зађе опет у Космај.
Препречи код Кастаљана, старог некаког манастира, и зађе у Космај. Тражи, врзај - ништа! Изби већ горе наврх Малована до Вилиних корита. Ту седе мало те подмаза и огледа пушку, па се онда упути у Велики Космај да барем убије ког орла, ако ништа друго; а баш тад шестараху два-три изнад Великог Космаја.
Еле, врза Радош од букве до букве, од грма до грма, док ти тек смотри - нешто се миче око једног жбунића. Он онда полако, полако - прикрадај се све ближе. Учини му се најпре зец је. Кад тамо, има шта видети!... Голо, наго голо дете, све чупаво а репато, врда око жбунића.
Трже се Радош и стаде. Трже се и оно дете, па стаде жмиркати и гледати право у њега.
Радоша подиђоше неки мравци, па у оној забуни викну:
- Чији си ти, мали?
Ово само жмирка и миче губицом, па тек узе купити камењице и дрвца и бацати се на Радоша.
Радоша подиђоше још крупнији мравци. "Није чист посао!" помисли у себи, па опет повика:
- Чији си, бре, говори! Сад ћу да пуцам! - и нави пушку на њ.
Оно тек одломи од жбунића гранчицу, па нанишани њом на Радоша.
Радош се сав охлади. Спусти пушку, па поче полако измицати натраг. Оно све ближе к њему, па удри камењицама. Он онда стиште бежати што игда може, а оно све у скок за њим.
Скотрља се Радош низ неку јаругу, сав се изубија и изгребе, па бежи што је жив! У оном страху осврте се. Кад оно дете баш над самом јаругом, па гледи у њега.
Радош нададе тутањ и, сав рашчупан, изгребен и узверен стрча доле пред механу и Тресијама...
- Ене де! Шта је теби, болан?... Нуто каки је!... Где се осакати тако? - навалише сељаци питати га и сви се згрцаше око њега.
- Прођите се! - једва одговори Радош задувано и усплахирено.
- Да ниси откуд нагазио на курјака?
- Да није хајдук? - окупише запиткивати.
- Није, браћо,! Друга напаст!...
- Шта, забога!
- Казуј, брате!
Радош се прибра мало, па им којекако исприча на што је нагазио.
- Ала, брате, зар баш као дете! - узвикну један зачуђено.
- Право дете! Само чупаво!
- Ама јеси ти баш добро видео?
- Како да не видим, људи, кад ми хоћаше очи избити камењем!
- И баш чупаво? - упита други.
- Ама свуд, и по образу, и по челу, и по носу!
- O, бог с нама! - прихвати трећи. - А има, велиш, и реп?
- Као у керчета.
- Ама, да то не буде мајмун? - рећи ће неко од њих.
- Какав мајмун! - рече Радош. - Знам ја шта је мајмун; виђао сам га у Београду о Марковудне код палилулске цркве. Мајмун је, брате, много мањи, а ово је големо.
- Право каже - рече један - неће то бити мајмун, него друга нека зверка.
- O, будибокснама! - повикаше готово сви углас.
И стадоше премишљати шта би то могло бити. Неки рекоше да је анатемњак, неки да је онако некака утвара. Еле, сви слошки пресудише да није чист посао и да неће ни по село добро бити.
Кад су већ пресудили да није чист посао и да неће ни по село добро бити, онда стадоше смишљати шта да раде.
Неки говораху да га оставе, па ће ваљда само и отићи; неки, опет, рекоше да треба јавити власти; неки мишљаху да не треба бунити народ, него да они сад одмах оду и да то чудо какогод ухвате, па онда да јаве власти.
И тамо-амо сви присташе на ово последње, то јест да сад одмах оду, и да какогод ухвате то чудо.
Одабраше се њих неколико понајкуражнијих, па неко колац, неко, мотику, неко оплавак и хајд' навише у шуму.
Радош с пушком напред да им покаже где је та напаст.
Кад тамо, оно село крај неког пањића, више оне јаруге, па се сунча.
- Ено га! Ено га! - шану Радош Дружини.
Сви се притајише, рекао би и не дишу, и сташе се шапатом договарати како ће тој зверци кидисати.
- Да га ухватимо! Живо да ухватимо! - шануше слошки.
- Бог и душа, чудна зверка!
- Ти, Радошу, пушку на нокат, па ужди, ако дође до густа.
- Само гледај добро да нас кога не осакатиш!
- Не брините се ви! - рече Радош и заседе с пушком иза једног грма.
Они се онда разредише, заобиђоше са свих страна, па све ближе. Један од њих скину и гуњац. Уједанпут халакнуше: "Држи! Не дај! А држи!" Оно се јадно препаде и приби уз онај пањ.
Утом прискочи онај с гуњцем, те га поклопи и ухвати. Добро га стеже да му се како не отме. Брже се распаса један, па га упетља добро појасом преко среде, и онда га потераше. Пође оно готово мирно пред њима.
- Бог и душа, ово је дивљи човек! - рећи ће један.
- Неће то бити дивљи човек, него дивље дете! - додаде други.
- Јамачно, дете... Човек би, ваљда, био већи.
- Шта ћемо с њиме сад?
- Терај у општину!
И сва та гомилица људи крете се доле у општину.
Радош, пресустао које од страха које од бежања, па оде најлак кући.
У доњем је крају судница општинска и одмах до ње механа. Већ се ту беше искупило неколико сељака, а међу њима кмет и општински писар. Кад смотрише озго гегру, истрчаше сви напоље да виде шта је. У том они озго стигоше пред механу.
- А шта вам је то? - упита кмет зачуђено.
- Ето шта, видиш! - одговори поносито онај што држи појас. - Дивљак!
- Дивљак! Какав дивљак!
- Видиш какав! Дивљи човек! Само мали, још дете.
- Ала, брате!... Неће бити! - завикаше сви, па нагнуше око живинчета и стадоше га загледати са свију страна.
Било је ту ваздан нагађања. Кмет мисли да не буде друга кака ствар. Ћата мисли да је дрекавац. Сељаци - дивљи човек, и ништа друго.
Еле загледаше га, мислише и најпосле смислише да га затворе у општинску 'апсану, па да јаве капетану.
Нађоше појаче уже, везаше га добро и упетљаше, па онда уведоше у једну брвнару, привезаше га за дирек, па затворише...
Кмет одмах посла бирова с писмом капетану да се у Космају нашла необична зверка; нико не зна под сигурно шта је, али ће јамачно бити дивљи човек.
Душа ваља, у Космају се виђало и вампира, и вештица, и здухаћа, и дрекаваца, и сваког чуда, али - дивљих људи никад дојако.
Стари чича Ненад памти обе крајине, запамтио је више од десетину којекаких вампира, тројицу и сам пробо глоговим коцем, а већ вештица и других утвара виђао је сто пута, али никад није запамтио - барем се не сећа да је било у Космају и дивљих људи.
Па и стара баба Вишња, има јој преко деведесет, почели јој већ расти и трећи зуби, родила се у белој кошуљици и видовита је; и она је виђала много и много чуда, запамтила је и кад су куге кроз Космај пролазиле, а памти и кад су се купале виле у оним коритима наврх Малована, што се и сад виде, али се ни она не сећа да је било кадгод дивљег човека у Космају.
Али шта ћеш? Данас се свет изопачио, па, боме, и напасти којекакве наилазе и ето најпосле - дивљих људи!
Брзо пуче глас по селу: како је Радош набасао у Великом Космају на дивљака; како умало није погинуо; како су људи прискочили - ухватили га, везали, дотерали у општину и тамо затворили!
Жене се престравише, деца узјазбише. А људи као људи, једни верују, други се смеју и подсмевају.
Неки ђаволани рекоше да су они виђали доста таких зверака по вашарима, и да то није баш толико опасно. Тек сасвим је било за чудо - откуд у Космај да дође!
Радош је дошао кући сав усплахирен, уморан, прегорео од жеђи. Заиска воде, напи се; једва исприча Смиљи шта га је снашло, па одмах леже, онако знојав и уморан, на траву пред кућом. Дуго је спавао као заклан. Кад се пробуди, пожали се како га боле крста и како му је зима.
Кад би вече, спопаде га као нека грозница и трабуњање - ништа за се не зна.
Смиља се престравила, само хуче по кући и говори: "Лепо ја теби говорих - не иди, а ти не хте послушати!"
Шта да ради, него потеци некој Анђи, травари и гатари, да је пита има ли му каква лека.
- Богами, пријо, није добро! - вели јој Анђа. - Ја сам, истина, запамтила доста чуда, али дивљака није амо долазило!...
- Мора ловац најпосле награбусити - вели тетка Синђа, стара Херцеговка, која такође беше дошла код Анђе да иште мало траве од изеди. - Мој покојни свекар, бог да га прости, био је ловац, какав Радош! Да га шале није било у свој Херцеговини. Једном прође поред неке пећине, кад чује где нешто у пећини пева: "Кад би знао Богдан (тако му беше име) да начини глогову полицу и удљиков запонац, па да запне овде гвожђе - би ме ухватио." Не лези враже, оде од кући, начини глогову полицу и удљиков запонац, па запне гвожђе баш пред оном пећином. Кад дође сутра рано, али у гвожђима - срна. Приђе он ближе - девојка! Одмакне се - срна! Тако једном-два. Најпосле, вели, зажмури па, шта било да било, кидише и пусти зверку из гвожђа. Она му, вели, проговори: "Моли се богу што си ме пустио, а не би ти на добро било." И нестаде је. Он онда побегну кући; у оном страху није имао кад ни гвожђа узети. Чим кући, падне као свећа боловати: годину дана све су га на рукама пренашали. Једва се мало придиже, али се и после дуго лецао и најпосле умро.
- Бог зна шта ће и од Радоша бити! - рече Смиља и чисто се охлади од страха.
- А шта ради, пријо? - упита Анђа.
- Лежи, ништа за се не зна; све бунца, бог овде био, као луд.
- И откуд баш он да наиђе на дивљака?
- Е кад хоће кога да снађе зло, снађе га.
- Ама, побогу, да ли је баш одиста дивљак?
- Богами, како казују, јест - рећи ће тетка Синђа. - Чича Ненад исприча да је још уз Кочину крајину долазило чак отуд из Анадолије репатих људи. Кевћу, вели, као пашчад. Може бити, ово је њихово штене, па заврљало чак амо.
- Јао мени, кукавици! Шта ћу са оним човеком сад? - учини Смиља забринуто.
- Е, е, јаднице моја! - жали је Анђа.
- А не знаш ли му ти што, пријо?
- Оно ја не знам, већ ако да му салијем страву.
- Па дела, богати, ради што знаш, а ја ти нећу заборавити.
Анђа устаде и донесе из вајата некаке замотуљке. Извади из једног два-три летећа куршума. Хукну на њих, прошапта нешто, па их метну на ватраљ и гурну у ватру. Затим узе зелен чанак пун воде, и кад се оно олово у ватри растопи, узе ватраљ и сручи га у воду. Врело олово чвркну у води и начинише се од њега парчад свакојака облика: нека као цветићи, нека као иглице, а једно повеће изиђе доста налик на дете: лепо се беше излила као глава и неке шапице тамо и амо. Анђа узе то парче, загледа отуд и одовуд, па рече неким необичним, врачарским гласом:
- Богами, пријо, ево му страве од некаке као зверке, као човека. Видиш глава, ноге и руке. Ударило га и у главу, и у ноге и у руке.
- а јест. Кад се мало, веселник, разбере, одмах јауче да га боли глава и све кости! - рече Смиља.
- Видиш, пријо - настави Анђа - ја ћу му загасити овде и мало углевља, па ти ово понеси кући. Кад буде сунце на смиривању, изведи га на дрвљаник, па га мало умиј овом водом по челу, по прсима, по рукама и по ногама, али унакрст. Подај му преко ватраља нек се напије мало. А што остане, изнеси где на раскршће те проспи. А добро би било да откинеш мало чупе од црна мачка без белеге, па да га накадиш... Добро утуви што ти рекох!
- Хоћу, пријо. Е, бог ти дао! -учини Смиља с пуно наде да ће му то помоћи.
Анђа узе машице, па стаде једну по једну жишку турати у ону воду, а све миче уснама као да нешто шапуће. Загаси тако девет жишака, па даде Смиљи чанак.
Смиља брже-боље похита кући.
- Пријо! - викну за њом Анђа. - Ако му не буде од тог лакше, дођи опет у млади петак да гледамо шта ћемо.
- Хоћу, пријо, хоћу! O, да хоће бог дати само да се придигне. Толики рад стоји. Ми једини. Не знам шта ћу пре, или њега гледати или пословати... - говори Смиља, а све одмиче.
У то време беше у среској канцеларији неки Живан, први писар.
Тај је Живан почео у срезу служити као "бесплатежни", па је дугом службом дотерао до среског старијег ћате. У велике вароши никад није био премештан, осем у две паланчице. Школе није више учио, осем три разреда у своме селу. Обичне канцеларијске послове знао је у прсте. Али некако му се често дешавало, те учини ма каку лудорију, и то га смете те не добије ни унапређење ни премештај онамо где жели. А он жели, особито у последње време, да какогод дође у варош.
Надао се утврдо да ће добити Београд, јер већ две године служи у овом срезу, и, богу хвала, није досад још никаке лудорије учинио.
Случајно се беше десило те је капетан отишао за неколико дана на одсуство, а оставио Живану да га заступа, као најстарији писар. Напослетку му је наручио да само ситније послове свршава, а крупније оставља док он дође... Јер чим се Живан прихвати каквог крупнијег посла, онда - дижи руке! Онда ти он не зна шта ради ни шта говори; онда обично учини ма какву лудорију.
Таман се Живан спрема да иде на ручак, кад ето ти бирова из Неменикућа, донесе му писмо, од кмета. Прочита Живан кметово писмо и замисли се.
Шта ће сад да ради? Да је каква ситнија и обичнија ствар - ласно би; али ето кмет јавља да су људи ухватили у Космају дивљег човека! А дивљи човек, боме, није ситница. Да га остави капетану, као што му је наручио на поласку, не може ни то, јер кмет моли да власт што пре дође: село се узнемирило, не знаду људи шта ће. Заиста, велика незгода!
Дуго се Живан премишља, па најпосле науми да причека до сутра. Дотле ће ваљда што измислити.
Сву ноћ Живан није заспао. Превртао се, мислио. Сећао се свега што је у свом веку чуо и читао о чудноватим зверкама и дивљим људима. Смишљао је како ће поступити кад изиђе на лице места.
Кад би сутрадан, он нареди двојици пандура да се добро спреме и наоружају, па оде се њима у Неменикуће.
Узгред буди речено, Живан је био прилично плашљив. Кад чује да се где јавио лопов, или курјак или хајдук, па макар то било богзна где далеко, он сав премре и за живу главу не сме да се макне никуд сам.
Кад стиже у Неменикуће, људи се већ роје око суднице; али све мало подаље обилазе око апсане. Живан се здрави с њима по обичају. Одмах му окупише казивати каква је звер ухваћена, шта мисле о њој, казаше му и да се Радош поболео, не може никуд. Запиткују га има ли одиста дивљих људи, могу ли доћи чак и овамо, има ли их и репатих.
Ћата Живан већ поче да се сплеће. Казује им, не само да има репатих људи него има и псоглава, главе псеће а доле тело човечје; има и дивљих; има их до пола човек од пола коњ; има их с једним оком на челу, колик тањир великим. И још много им наприча којешта, а све је, вели, он то читао у неким старим књигама.
Сељаци се згледају, неки му као и верују, а неки се погуркују и искашљују...
Напослетку навалише да отворе апсану, те да покажу ћати каквог су чудног звера уловили.
Живан оклева, заговара још, али, нема се куд, мора видети кад је већ дошао. Прибра сву своју кураж, па тек пође апсани важно, и рече да се отвори да види тог звера. Отворише врата, он завири унутра и стресе се.
- Хм, редак звер! - промрмља у забуни.
- Нутоде јако! Па нема га! - узвикну кмет завиривши унутра.
- Бог и душа, побегао! - повикаше неки што беху такође пришли.
- Шта, шта? Нема га! - упита ћата и стаде завиривати по апсани. - Хм, хм! одиста га нема!
- Па шта ћемо сад? - упита кмет. Ћата се опет замисли, па рече:
- Хм, дивљи човек!... Опасна звер!... Гледаћемо!
- Да га потражимо, господине! - вели кмет. - Неће бити далеко.
- Јамачно је где ту у потоку! - повикаше неки.
И тако сви навалише да га потраже и опет ухвате.
Одвоји се неколико људи, дочепаше што год паде шака, па хајд' у потеру.
И ћата Живан пође с њима, али некако све заобилази подаље и говори пандурима да се нађу поближе. Ко зна шта може бити, па нека су ту.
Позадуго врљаше око плотова и потока, док га нађоше у неким кукурузима; узабрало један, па једе. Салетеше га ту и ухватише; али једнога од њих добро огребе. Опет га везаше неком узицом и доведоше општини.
Ћата Живан намисли да пошаље ту звер начелству.
Нађоше неку сандучину од еспапа, стрпаше оно живинче и заковаше.
Живан написа писмо начелнику. Каза му: како је ухваћен у његовом домашају један редак звер; како нико не памти да је таквих зверова било у овом крају; како је врло опасан и може осакатити човека, и, напослетку, како сви мисле да је то дивљи човек! Кад написа писмо, одреди два сељака с колима и једног пандура да одмах иду у Београд и да сандук и писмо предаду начелнику лично.
Енглези су некако настрани људи. Многе приче причају се о њима. Тако веле да је некакав Енглез по века прележао на свом кревету и пљуцкао у таван, вежбајући се да погоди у једно место. За другог кажу да је волео јести бифтеке на лађи, па се читаво по године возио преко Темзе тамо и амо, само да се наједе бифтека. Неки, опет, Енглез видео је у оближњој кући с прозора како се један човек хоће да убије: натегне пиштољ себи у прси, па врати, не сме да скреше. Енглез отрчи у кућу оном човеку и упита га: "Шта ћеш то?" - "Хоћу", вели, "да се убијем, па не могу!" - "Дај овамо тај пиштољ! Овако се убија!" рекне Енглез и скреше пиштољ себи у прси. За једног, опет, причају како је неколико година путовао железницом, само да би му се догодила каква несрећа, или да прсне казан или да се сударе возови. И тако даље и тако даље. Еле, отприлике тако су настрани људи ти Енглези.
Баш кад се ово десило у Неменикућама, био је тада у Београду један доста настран Енглез. Крупна нека људескера и веома снажан. Истина, није пљуцкао у таван, нити се возио на лађи за атер бифтека, али се на најјачој цичи купао свако јутро у хладној води, ломио прстима коњске потковице за опкладу, па чак учио и српски, и, после дугог учења, једва научио неколико речи, па и то сакато.
Тај Енглез беше од неколико дана досадио свима квартовима полицијским по Београду, па чак и начелству. Сваки дан ето ти га по неколико пута - тражи нешто. Натуца пола енглески, пола немачки и умеша и по гдекоју српску; моли да му се нешто потражи. Остало га ни ђаво не би разумео. Чиновници већ да изиђу из коже, колико им је досадио!
Тек беше окружни начелник дошао у канцеларију, а ето ти му донеше писмо од среског ћате из Космаја. Он прочита ћатино писмо и забезекну се.
- Богами, биће каква лудорија! - рече секретару, па изиђе у авлију да види шта је.
Кад тамо, сељаци стоварили с кола неку сандучину, и око ње се накупили пандури и практиканти те завирују.
- Хоћемо ли отворити, господине? - упита један пандур, држећи у руци неку секирицу, спреман да откује заклопац.
- Пазите добро! - вели начелник. - Овај ми пише да је врло опасан звер. Чувајте се да не осакати кога.
Пандур приђе и поче откивати пажљиво сандук.
Утом упаде у авлију онај Енглез.
- Их! Ево га опет! - учини начелник и намршти се. - Баш ми досади!
Енглез сасвим немарно приђе начелнику и упита:
- Има пише, тако тражи? - па прстима и мимиком запита начелника као је ли већ писано да му се тражи што је молио.
- Јест, јест! - одговори начелник, па и он му прстима показа да је писано.
- Аф, аф! - рече Енглез и поче показивати нешто рукама и мимиком.
- Ама, господине, молим вас - поче начелник готово љутито - причекните мало! Видите да имам посла! - и показа му мимиком да сад нема кад с њим разговарати.
- Гуд, гуд, сер! - рече му Енглез, па сасвим немарно стаде и он завиривати око оног сандука.
Утом пандури отворише заклопац, и сви се на први мах тргоше кад видеше оно живинче унутра.
Енглез одмах притрча и завири, па се стаде грохотом смејати и говорити нешто оном живинчету, као да му тепа. Затим се, врло радостан, окрете начелнику и кроз смех повика:
- Овде он, аф!
И наже се те извади зверку из сандука.
- Па то је мајмун! - учини начелник зачуђено.
- Јес, јес, јес! - одговори Енглез, и стаде миловати мајмуна, тепати му нешто енглески и претити му прстом.
- Добро, сер, добро! - рече начелник и додаде полугласно: - Хвала богу, сад ми бар нећеш ти досађивати! - па оде у канцеларију.
Енглез упрти мајмуна под пазухо, па оде у варош, клибећи се једнако на њ.
- Шта би? - упита секретар кад начелник уђе.
- Ништа, бога вам! - одговори начелник готово љутито. - Лудорија! Онај звекан нашао негде мајмуна, па мисли богзна шта је!
- Откуд тамо мајмун?
- Па ето откуд: овом лудом Енглезу, што нам већ досади од неког времена, побегао мајмун. И ђавоља трага отишла чак у Космај. Тамо га негде натрапали сељаци, па дигну вику "дивљи човек!" а онај лудак примио то за готово као да никад није видео мајмуна!
- Може бити и није - рече секретар.
- А, избрусићу ја њега добро! - рече начелник, попрети прстом, па седе и поче писати писмо ћати Живану, заступнику капетановом.
Мора да је нешто врло оштро писао, јер се све мргодио и махао главом.
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милован Глишић, умро 1908, пре 116 година.
|