Рањен орао

Рањен орао  (1894)  Писац: Божидар Черовић

Тихо склопио очи; у густом шипражју др’јема,
А крв около лопи, у крви својој тоне.
Погнуте главе ко да још задњи пут се спрема
Плавоме небу синак слободне васионе.

Дуго је ширио крила и енбо тукао њима
Изнад пакости свјетске високо увјек стојо
Потмуло лајање на њег заман је било псима
Презрено он их је гледо и никад није се бојо.

Пријетња злобних никад ни слушат хтио није,
А ни подлаца вапај никад га није косно.
Прашине пузавце ситне гледо је најмрзлије
И својом гигантском снагом давио немилостно.

Страх и трепет је био, од њега свуд се крили
Слободан чим су глас му с висине гордо чули.
Побједник вазда био, а они робови били —
Прашине ситне синци скршени слаби и трули.

Ал’ човјек, синак неба, спремио смрт и њему.
С висине — милог царства и њега збацит справан.
Завидник свачијој срећи, вишем се противи свему.
Те штитећ пузавце истне и сам је њима раван.

Извор

1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, број 13, стр. 197.