Рањен Вељко
| Рањен Вељко Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1858. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Рањен Вељко
Грмну пушка, гореду облаци,
Мртвог сунца крвави су зраци;
Ал' кубура друго сунце ствара,
А из војске Турчин проговара:
»Крај'не хоћу, делијо крвава!«
»Не дам Крај'не! Ево руса глава!«
Гле Рушид-паше, жене невесне,
Шта силом тражи од деце бесне!
Крајине љуте — срце ђаурско!
Још живи хајдук, копиле турско!
Напојен росом румене зоре,
Повијен листом студене горе,
Угрејан ледом, насмејан громом,
А грљен ножем — најлепшом момом;
Прекрстив крстом груди широке,
Па на крст турив злаћане токе —
Не да му срца не нађе тане,
Но да му крста светињу бране! —
А за њим дружбе помамно јато,
Није му страха име познато.
Кроз ваздух песма грми мртвачка. —
Стрепе л' са тога деца јуначка?
Млади бећари унапред скоре,
Тражиду смрти кораке споре —
Та сваки лети за род умрети!
Пред њима Вељко на бесном кољу,
С Турчином бије борбу потоњу,
Па кад је тако — нек је крваво!
Посрташе коњи соколови
У долови што са крвцом плови,
Смрљаше се балчаци од злата,
Измастише руке до лаката,
Запливаше токе позлаћене
На грудима у крваве пене...
»Крај'не хоћу, хајдучки крвниче!«
»Не дам Крај'не!« — рањен Вељко виче.
|