Рањеник

Алекса Шантић

РАЊЕНИК

"Ханџар и копље груди су моје
Проболи ево, - крвце је тек,
Рука ми клону, снага ми пану,
Још само што ми постоји јек...

Спушта се сунце за горе чарне,
Већ скрива топли са неба сјај...
Још само мало, па ноћца црна.
Ту ће ми доћи мог жића крај...

Склопићу очи, укочен стати,
За све се растат' од рода мог...
Не плачи, мати, не плачи, сестро,
Ко с' за дом бори, тог воли Бог!

Ја падох, ево, ал' слава стоји:
За род сам дао живот и св'јет...
Од моје миш'це, од мача љутог,
Многи је пао душманин клет!

Славно је, славно гинут' за народ,
Ширит' му стазе куда ће поћ',
И палит' зубљу, нек вида даје -
Кроз густу таму, голему ноћ!

Ој, српска земљо, кољевко мила,
Већ нећу млађан гледат' те ја...
Гаси се луча сунашца мога,
Што некад тако предивно сја...

Али ћу мирно испустит' душу,
Био сам борац, трудбеник твој!
Гусле ће мене вјечито славит'
К'о сваког - ко је Милошев сој!"

То рече свети рањеник млади
А срце стану - умукну глас. -
И ноћ се спусти, мртвом јунаку
На пољу вјетар лелуја влас.

1887.